Хо­до­ча­шћа

У МА­НА­СТИ­РУ ЛЕ­ЛИЋ, КОД ВА­ЉЕ­ВА, ЗА­ДУ­ЖБИ­НИ СВЕ­ТОГ НИ­КО­ЛА­ЈА СРП­СКОГ
Та­мо где је жи­ва ве­ра
Мо­жда на овом све­ту и не­ма ви­ше ни јед­ног се­ла ко­је има два ве­ли­ка ма­на­сти­ра, два све­ти­те­ља, тро­ји­цу вла­ди­ка. А Ле­лић има. Све­ти­ња на за­рав­ни зва­ној Ве­ли­ми­ро­ви­ћа Лу­ка за­ду­жби­на је вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја и ње­го­вог оца Дра­го­ми­ра. Осве­шта­на је 1929. и до 1996. би­ла па­ро­хиј­ска цр­ква, а он­да ме­тох Ка­о­не, па од 2001. са­мо­стал­ни ма­на­стир. Од 1991. ту, у ње­го­вој за­ду­жби­ни, по­чи­ва­ју мо­шти све­тог вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја Срп­ског

Пише: Бојана Николић
Фо­то: Александар Ћосић, Бо­ја­на Ни­ко­лић


Ма­на­стир Ле­лић на­ла­зи се у исто­и­ме­ном се­лу, де­се­так ки­ло­ме­та­ра ју­жно од Ва­ље­ва. То је кра­шко, брд­ско-пла­нин­ско се­ло са до­ста вр­та­ча, а ма­ло из­во­ра и те­ку­ће во­де. Јед­но је од рет­ких, ако не и је­ди­но, ко­је има два ма­на­сти­ра, две ве­ли­ке све­ти­ње, по­ме­ну­ти Ле­лић и Ће­ли­је, и тро­ји­цу вла­ди­ка ‒ Ни­ко­ла­ја, ње­го­вог си­нов­ца Јо­ва­на и Ар­те­ми­ја. Из­у­зет­но је и по то­ме што су у ње­му жи­ве­ли и да­нас ту по­чи­ва­ју Све­ти Ни­ко­лај и Ава Ју­стин, два сту­ба са­вре­ме­ног пра­во­сла­вља.
Ова све­ти­ња са­гра­ђе­на је на бла­гој ви­со­рав­ни зва­ној Ве­ли­ми­ро­ви­ћа Лу­ка. По­све­ће­на је Све­том Ни­ко­ла­ју Мир­ли­киј­ском, нај­че­шће сла­вље­ном срп­ском кр­сном име­ну. Ње­ни нај­ве­ћи за­ду­жби­на­ри би­ли су сам Све­ти вла­ди­ка Ни­ко­лај Охрид­ски и Жич­ки и ње­гов отац Дра­го­мир. Сма­тра се бо­го­мо­љом од из­у­зет­ног зна­ча­ја по­што се у њој чу­ва­ју мо­шти Све­тог Ни­ко­ла­ја, чи­ји се ки­вот на­ла­зи на ју­жној стра­ни на­о­са.
Ка­да се при­бли­жи­мо ма­на­сти­ру, на­и­ћи ће­мо на ве­ли­ку, ле­по уре­ђе­ну спо­мен-че­сму са де­сне стра­не. На су­прот­ној стра­ни пу­та ви­де­ће­мо се­о­ски дом, од ко­га се пру­жа ди­ван по­глед на ма­на­стир­ски ком­плекс. Пред на­ма се ука­зу­је цр­ква са зво­ни­ком, ко­на­ци и ма­сив­ни оград­ни зид око ма­на­сти­ра. У цр­кве­ном дво­ри­шту, од­но­сно пор­ти, по­ред цр­кве на­ла­зи се ко­нак. Се­вер­но ода­тле ви­ди­мо про­стра­но дво­ри­ште, у ко­ме се гра­ди лет­њи ко­нак, а ју­жно ‒ гро­бље, на ко­ме су ка­пе­ле по­ро­ди­це Ве­ли­ми­ро­вић (где по­чи­ва вла­ди­ка Јо­ван), по­ро­ди­це Не­дић, као и спо­мен-ка­пе­ла по­све­ће­на рат­ни­ци­ма Ле­ли­ћа и не­ко­ли­ко су­сед­них се­ла по­ги­ну­лих у осло­бо­ди­лач­ким ра­то­ви­ма Ср­би­је (1912‒1918). За­пад­но од пор­те је про­стран и ле­по уре­ђен ко­нак за хо­до­ча­сни­ке. Ис­точ­но од ол­та­ра ви­ди­мо Ка­ти­ну че­сму, по­све­ће­ну Све­том Ни­ко­ла­ју. Ка­та је би­ла ње­го­ва мај­ка.
По­сто­ји пре­да­ње о на­стан­ку ове цр­кве, за­бе­ле­же­но у ње­ном ле­то­пи­су. Ме­шта­нин Ле­ли­ћа Све­то­зар Ра­до­са­вље­вић го­во­рио је ка­ко је јед­ном при­ли­ком, док је као де­те чу­вао сто­ку за­јед­но са оста­лом де­цом, по­ред њих про­шао из­ве­сни Ми­лан Ра­до­са­вље­вић. По­звао је ма­ли­ша­не и ре­као: „Ви­ди­те то ме­сто. Ту ће би­ти ле­па цр­ква. Ја то не­ћу до­че­ка­ти, а ни мно­ги од вас, али ће не­ки од вас ви­де­ти.” Све­то­зар је при­чао ка­ко је Ми­лан дав­но умро, као и мно­га де­ца с ко­ји­ма се та­да играо, а да је он имао ту сре­ћу да ви­ди оно што је чи­ка Ми­лан про­ро­ко­вао. Иде­ја о гра­ђе­њу цр­кве по­те­кла је од Ни­ко­ла­ја Ве­ли­ми­ро­ви­ћа, та­да вла­ди­ке охрид­ског. О то­ме је при­ли­ком по­се­та род­ном ме­сту раз­го­ва­рао са се­ља­ци­ма, ко­ји су ве­о­ма ср­дач­но при­хва­ти­ли да и Ле­лић има сво­ју цр­кву.

И ВЛА­ДИ­КА МЕ­ЂУ ГРА­ДИ­ТЕ­ЉИ­МА

Вла­ди­ка Ни­ко­лај (кр­ште­но Ни­ко­ла) ро­ђен је на Ту­цин­дан, 5. ја­ну­а­ра 1880. Ње­гов отац Дра­го­мир био је се­о­ски пи­сар и од­ре­ђи­вао је де­цу из се­ла ко­ја ће ићи у шко­лу. Из фа­ми­ли­је Ве­ли­ми­ро­ви­ћа ода­брао је де­ча­ка чи­јем се оцу то ни­је до­па­ло, па је про­ко­мен­та­ри­сао: „Кад је та­ко ле­по, за­што ти тво­га Ни­ка ни­си упи­сао?” И та­ко је Ни­ко­ла био упи­сан у основ­ну шко­лу у окви­ру ма­на­сти­ра Ће­ли­је, у свом се­лу. Био је нај­бо­љи ђак. По­сле за­вр­ше­не ни­же гим­на­зи­је у Ва­ље­ву упи­су­је Бо­го­сло­ви­ју у Бе­о­гра­ду. На­кон то­га јед­но вре­ме је био учи­тељ у се­ли­ма ва­љев­ског кра­ја. Сту­ди­рао је на ви­ше фа­кул­те­та, у Швај­цар­ској, Не­мач­кој, Ен­гле­ској и Ру­си­ји. Од­бра­нио је три док­тор­ске те­зе, две из обла­сти те­о­ло­ги­је (у Бер­ну и Гла­зго­ву), јед­ну из фи­ло­зо­фи­је (у Же­не­ви). По по­врат­ку у зе­мљу, за­мо­на­шио се 1909. у ма­на­сти­ру Ра­ко­ви­ца код Бе­о­гра­да, где је исте го­ди­не ру­ко­по­ло­жен у чин је­ро­ђа­ко­на и је­ро­мо­на­ха. Ра­дио је као про­фе­сор у Бо­го­сло­ви­ји „Све­ти Са­ва” у Бе­о­гра­ду. Не­ко вре­ме про­во­ди у Ру­си­ји на уса­вр­ша­ва­њу. То­ком Пр­вог свет­ског ра­да срп­ска вла­да га ша­ље у ди­пло­мат­ску ми­си­ју у Ен­гле­ску и САД ка­ко би ума­њио ефек­те ан­ти­срп­ске не­при­ја­тељ­ске про­па­ган­де. Од­мах по за­вр­шет­ку ра­та, иза­бран је 1919. за епи­ско­па жич­ког, да би већ на­ред­не го­ди­не, по сво­јој же­љи, био по­ста­вљен за епи­ско­па Охрид­ско-би­тољ­ске епар­хи­је. Та­да је оства­рио зна­чај­не ре­зул­та­те у ра­ду с Бо­го­мо­љач­ким по­кре­том. Ва­жио је, а и да­ље ва­жи, за ве­ли­ког ми­сли­о­ца, про­по­вед­ни­ка, јед­ног од нај­ум­ни­јих и нај­ду­хов­ни­јих Ср­ба.
Вла­ди­ка Ни­ко­лај је сно­сио тро­шко­ве зи­да­ња цр­кве са зво­ни­ком и жи­во­пи­са­ња из­ну­тра. Пре­ма све­до­че­њу ме­шта­на, са њи­ма је га­сио и ме­шао креч. Цр­ква је гра­ђе­на по узо­ру на Цр­кву Све­тог Јо­ва­на Ка­неа у Охри­ду, за­ду­жби­ну вој­во­де Гр­гу­ра из 1361. го­ди­не. То је цр­ква са цен­трал­ним ку­бе­том, ко­је др­же сло­бод­ни сту­бо­ви (раз­ви­је­ни тип упи­са­ног кр­ста). Гра­ђе­на је од ка­ме­на, си­ге и ци­гле, а спо­ља фу­го­ва­на. Ико­но­стас, про­зо­ри, вра­та и сто­ло­ви су од ора­хо­ви­не. Ико­но­стас с ико­на­ма и фре­ске ра­ди­ли су чу­ве­ни умет­ни­ци Кр­сто Ни­ко­лић и ње­гов син Ра­фа­и­ло из Ла­зар­по­ља, ме­ста из­ме­ђу Би­то­ља и Де­бра. Узо­ри за фре­ске про­на­ла­же­ни су у ма­на­сти­ри­ма он­да­шње ју­жне Ср­би­је, а да­на­шње Се­вер­не Ма­ке­до­ни­је, па пре­по­зна­је­мо ути­цај ви­зан­тиј­ске умет­но­сти. Зи­до­ви су осли­ка­ни у тех­ни­ци alsec­co. Зид­но сли­кар­ство ле­лић­ке цр­кве за­нат­ски је вр­ло ве­што из­ве­де­но. На­ро­чи­то су до­бро на­сли­ка­не сто­је­ће фи­гу­ре све­ти­те­ља у пр­вом ре­ду ју­жног зи­да на­о­са и цр­кве­ни оци из ол­та­ра. Овој гру­пи се при­дру­жу­ју и сто­је­ће фи­гу­ре са сту­бо­ва.
Има­ли су ови сли­ка­ри и сво­је не­до­стат­ке, као оне при­мет­не на не­ким сце­на­ма Хри­сто­вог стра­да­ња на ју­жном зи­ду, где је ви­дљи­во по­ка­за­но по­зна­ва­ње ана­то­ми­је, али не и сна­ла­же­ње у ком­по­но­ва­њу. Док на ико­на­ма ин­си­сти­ра­ју на де­та­љи­ма, чак пре­те­ру­ју у то­ме, на жи­во­пи­су исти сли­ка­ри нас осло­ба­ђа­ју де­та­ља, ви­ше па­жње по­кла­ња­ју бо­ји и са­др­жа­ју сли­ке, што у крај­њем слу­ча­ју „при­ја оку”.

РАТ­НИ И ПО­РАТ­НИ ПРО­ГО­НИ

Вла­ди­ка Ни­ко­лај је 1934. по­но­во по­ста­вљен за епи­ско­па жич­ког, где оста­је до по­чет­ка Дру­гог свет­ског ра­та. Ње­гов на­ци­о­нал­но-кул­тур­ни и хри­шћан­ско-про­све­ти­тељ­ски рад до­ла­зи до из­ра­жа­ја на­ро­чи­то у том пе­ри­о­ду. У до­ба кон­кор­дат­ске кри­зе 1937. стао је у од­бра­ну Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, бо­ре­ћи се и жи­вом и пи­са­ном реч­ју. Нем­ци су од­мах по ула­ску у Кра­ље­во, апри­ла 1941, у ма­на­сти­ру Жи­ча ухап­си­ли вла­ди­ку Ни­ко­ла­ја и спро­ве­ли га у ма­на­стир Љу­бо­сти­ња, где је остао до 1942. Ода­тле је спро­ве­ден у ма­на­стир Вој­ло­ви­ца код Пан­че­ва, и ту за­те­као па­три­јар­ха Га­ври­ла До­жи­ћа и свог си­нов­ца Јо­ва­на. Сеп­тем­бра 1944. па­три­јарх и вла­ди­ка Ни­ко­лај пре­ба­че­ни су у зло­гла­сни ло­гор Да­хау. Осло­бо­ди­ли су их Аме­ри­кан­ци 8. ма­ја 1945. Јед­но вре­ме је жи­вео у Евро­пи, а за­тим је пре­шао у САД. Пре­да­вао је у јед­ној ру­ској ду­хов­ној ака­де­ми­ји и ви­ше пра­во­слов­них бо­го­сло­ви­ја, из­ме­ђу оста­лих и у срп­ској Бо­го­сло­ви­ји „Све­ти Са­ва” у Ли­бер­тви­лу. Пре­ми­нуо је у ру­ском Ма­на­сти­ру Све­тог Ти­хо­на у Пен­сил­ва­ни­ји 18. мар­та 1956. Пре­ма соп­стве­ној же­љи, са­хра­њен је у Ма­на­сти­ру Све­тог Са­ве у Ли­бер­тви­лу, по­ред гро­бо­ва кра­ља Пе­тра II Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа, Јо­ва­на Ду­чи­ћа и дру­гих. Ту је по­чи­вао до 30. апри­ла 1991, ка­да су ње­го­ве мо­шти пре­не­те у Ср­би­ју.
Ју­го­сло­вен­ска ко­му­ни­стич­ка власт во­ди­ла је про­тив епи­ско­па Ни­ко­ла­ја не­за­пам­ће­ну кам­па­њу, ко­ја је тра­ја­ла до ње­го­ве смр­ти, па и по­сле. Свр­ста­ла га је ме­ђу из­дај­ни­ке и са­рад­ни­ке оку­па­то­ра. Ус­по­ста­вља­њем ви­ше­стра­нач­ког си­сте­ма у зе­мљи, де­ве­де­се­тих го­ди­на XX ве­ка, по­че­ло је сло­бод­ни­је да се го­во­ри о вла­ди­ци, као „не­над­ма­шном ду­хов­ни­ку, ре­ли­ги­о­зном фи­ло­зо­фу, бри­љант­ном бе­сед­ни­ку и хри­шћан­ском про­по­вед­ни­ку, на­ци­о­нал­ном из­ми­ри­те­љу и ми­ро­твор­цу, о ње­го­вом бе­смрт­ном де­лу”. То је отво­ри­ло пут да се ње­го­ве мо­шти пре­не­су у Ср­би­ју, у род­ни Ле­лић, где пре­ма те­ста­мен­ту тре­ба да по­чи­ва у за­ду­жби­ни ко­ју је за жи­во­та се­би по­ди­гао. Иако је по­сто­ја­ла до­бра во­ља и у све­тов­ној и цр­кве­ној вла­сти, је­ди­ни на­чин на ко­ји би мо­шти мо­гле да се пре­не­су био је да не­ко од вла­ди­чи­не нај­бли­же род­би­не при­ват­но под­не­се зах­тев. Си­но­вац Ни­ко­ла­јев Ти­о­сав Ве­ли­ми­ро­вић вр­ло ра­до је при­стао на то. По­што је био си­ро­че, Ти­о­са­ва је шко­ло­вао стриц. Као сту­дент Ти­о­сав се при­бли­жио ко­му­ни­сти­ма и ушао у пар­ти­ју. То Ни­ко­ла­ју ни­је би­ло ми­ло, али му је и да­ље по­ма­гао и тр­пео га. Кад му је си­но­вац по­стао су­ди­ја, ко­му­ни­сти су епи­ско­пу по­ру­чи­ва­ли да ни­је ус­пео ни свог си­нов­ца да убе­ди да ве­ру­је у Бо­га. При јед­ном су­сре­ту њих дво­ји­це, Ти­о­сав га је мно­го на­љу­тио, на шта му је Ни­ко­лај од­го­во­рио: „Не­ћеш ме до­че­ка­ти жив.” Ни­су ни слу­ти­ли да је то био њи­хов по­след­њи су­срет. Убр­зо су вла­ди­ку ухап­си­ли Нем­ци. По­сле све­га, де­це­ни­ја­ма ка­сни­је, Ти­о­сав се по­себ­но ра­до­вао по­врат­ку стри­че­вих мо­шти­ју у Ср­би­ју и Ле­лић, до­жи­вља­ва­ју­ћи то као ње­гов опро­штај.

МЕ­СТО ВЕ­ЛИ­КИХ ХО­ДО­ЧА­ШЋА

Мо­шти вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја су 12. ма­ја 1991. све­ча­но до­че­ка­не у Ле­ли­ћу. То­ме се  при­сту­пи­ло ве­о­ма озбиљ­но. Обра­зо­ван је Од­бор за до­чек и ор­га­ни­зо­ван бо­гат про­грам „Ни­ко­ла­ју у част”. При­су­ство­ва­ло је око 50.000 вла­ди­чи­них по­што­ва­ла­ца. Са­мо ауто­бу­са би­ло је око две сто­ти­не. Ко­ло­ну ауто­мо­би­ла ко­ја је пра­ти­ла ков­чег до­че­ка­ле су у Ва­ље­ву мо­на­хи­ње ма­на­сти­ра Ће­ли­је. Пут од Ва­ље­ва до Ле­ли­ћа био је за­кр­чен на­ро­дом, ауто­бу­си­ма и пут­нич­ким ауто­мо­би­ли­ма. Од се­о­ског за­дру­жног до­ма до цр­кве мо­на­си су ков­чег уз ду­хов­не пе­сме пре­не­ли на ру­ка­ма. Ли­тур­ги­ју је слу­жио па­три­јарх Па­вле с број­ним ар­хи­је­ре­ји­ма. О вла­ди­ци су го­во­ри­ли не­ки од нај­ви­ђе­ни­јих и нај­ум­ни­јих љу­ди тог вре­ме­на, као што су ака­де­ми­ци Ни­ко­ла Ми­ло­ше­вић и Ми­ло­рад Па­вић, вла­ди­ка Ла­врен­ти­је... Тре­ба­ло је да Ти­о­сав Ве­ли­ми­ро­вић у име род­би­не до­че­ка стри­ца по­здрав­ним го­во­ром, али упо­ко­јио се ве­че пред стри­чев по­вра­так.
Ова све­ти­ња је би­ла па­ро­хиј­ска цр­ква све до 1996, ка­да по­ста­је ме­тох ма­на­сти­ра Ка­о­не, чи­ји игу­ман је био Ми­лу­тин (Кне­же­вић), са­да бла­же­но­по­чив­ши вла­ди­ка ва­љев­ски. Го­ди­не 2001. Ле­лић по­ста­је са­мо­стал­ни ма­на­стир, а ње­гов пр­ви игу­ман био је са­да бла­же­но­по­чив­ши ар­хи­ман­дрит Ава­кум.
Са­да­шњи игу­ман отац Ге­ор­ги­је пред­у­сре­тљи­во нас је до­че­као и раз­го­ва­рао са на­ма. Про­вео нас је кроз ма­на­стир­ски ком­плекс и ис­при­чао нам мно­штво ма­ње по­зна­тих по­да­та­ка и за­ни­мљи­во­сти.
– Ве­ли­ки број хо­до­ча­сни­ка по­се­ћу­је ма­на­стир – при­чао нам је игу­ман Ге­ор­ги­је. –  До­ла­зе и из зе­мље и из ино­стран­ства. Мо­же­мо ви­де­ти вер­ни­ке из свих пра­во­слав­них зе­ма­ља, из Ру­си­је и бив­ших со­вјет­ских ре­пу­бли­ка, Гр­ке, Бу­га­ре, Ру­му­не... Вла­ди­ку Ни­ко­ла­ја Срп­ског су упо­зна­ли кроз ње­го­ва на­пи­са­на де­ла, што их је под­ста­кло да се по­кло­не ње­го­вим мо­шти­ма. До­ла­зе и школ­ска де­ца, екс­кур­зи­је... Она се по­себ­но ра­ду­ју све­ти­те­љу, ли­ца им се оза­ре још ви­ше и друк­чи­је не­го код од­ра­слих.
Све­те ли­тур­ги­је су ов­де сва­ко­днев­не. Пи­та­мо оца Ге­ор­ги­ја о чу­ди­ма у Ле­ли­ћу, а он ве­ли:
– Та­мо где је жи­ва ве­ра, та­мо су и чу­да. Са чи­стом и чвр­стом ве­ром мол­бе би­ва­ју усли­ше­не.


***

Стра­шни суд
Нај­ве­ћи иза­зов за сли­ка­ре у Ле­ли­ћу би­ла је сце­на Стра­шног су­да, ко­ја за­у­зи­ма це­ли се­вер­ни зид. Ова сце­на је спе­ци­фич­на и рет­ка у но­ви­јем срп­ском сли­кар­ству. У цен­трал­ном де­лу уоча­ва­мо фи­гу­ру Ису­са Хри­ста као стра­шног су­ди­је, ко­ји се­ди на пре­сто­лу об­у­чен као ар­хи­је­реј. Сли­ка­ри су успе­шно ура­ди­ли ову сце­ну, узи­ма­ју­ћи у об­зир ве­ли­ку по­вр­ши­ну зи­да на ко­јој је на­сли­ка­на.

***

Осве­шта­ва­ње
Иако је вла­да­ла ве­ли­ка глад док је храм гра­ђен, он је за­вр­шен за са­мо две го­ди­не (1927‒1929). Осве­штао га je на Пре­о­бра­же­ње 1929. епи­скоп ша­бач­ко-ва­љев­ски Ми­ха­и­ло, уз са­слу­же­ње кти­то­ра вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја и осмо­ри­це све­ште­ни­ка. Спи­сак зва­ни­ца је са­ста­вио и про­то­кол све­ча­но­сти осми­слио лич­но епи­скоп Ни­ко­лај. По­зва­ни су краљ, не­ко­ли­ко ми­ни­ста­ра, пред­став­ни­ци ло­кал­не вој­не и ци­вил­не вла­сти, сви ар­хи­је­ре­ји Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, број­но све­штен­ство и мо­на­штво, Ко­ло срп­ских се­ста­ра, хри­шћан­ске за­јед­ни­це и ис­так­ну­ти по­је­дин­ци.

***

Ка­пе­ла рат­ни­ци­ма
Ју­го­и­сточ­но од цр­кве на­ла­зи се спо­мен-ка­пе­ла на­ста­ла у знак се­ћа­ња на вој­ни­ке из Ле­ли­ћа и окол­них ме­ста стра­да­ле у Бал­кан­ским и Пр­вом свет­ском ра­ту. Зи­да­на је од ка­ме­на, ци­гле и си­ге. Сред­ства за ка­пе­лу да­ле су по­ро­ди­це стра­да­лих, као и краљ Алек­сан­дар I Ка­ра­ђор­ђе­вић. Осве­штао ју је 1933. ми­тро­по­лит скоп­ски Јо­сиф. По­што је вла­ди­ка Ни­ко­лај сма­трао да на жи­во­пи­са­ној цр­кви не при­ли­чи по­ста­ви­ти спо­мен-пло­чу и име­на кти­то­ра, се­о­ски учи­тељ Бра­ни­мир По­по­вић до­се­тио се да се по­диг­не спо­мен-ка­пе­ла. На ње­ној за­пад­ној стра­ни је по­све­та, а на оста­ле три име­на и пре­зи­ме­на из­ги­ну­лих рат­ни­ка. Че­тр­де­се­так ме­та­ра ју­жно од цр­кве епи­скоп Јо­ван са­гра­дио је 1989. ка­пе­лу по­све­ће­ну свом стри­цу Ни­ко­ла­ју, у ко­јој и сам по­чи­ва.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију