Подухвати

ПОВОДОМ НЕДАВНЕ ИЗЛОЖБЕ „СРПСКА ЦРКВА, РУСКА РУКА” У БЕОГРАДУ
Незаборавни процват беле идеје
На изложби и у обимној пратећој студији предочене су „православне цркве и капеле у Србији из опуса руских архитеката емиграната”. Уз архитектуру, обрађени су и живопис, иконопис, вајарство, дуборез, научни и културни доприноси. Било је ту посве изузетних стваралаца, великих имена. Словенски и православни дух, Нова Византија и широки видици прожели су велику обнову изранављених српских земаља. Тај замах трајао је само двадесет три године, а оставио је задивљујуће плодове

Пише: Дејан Ђорић


Једна од квалитетнијих изложби одржаних у нашој престоници током месеца марта прошла је, чини се, без медијске пажње коју заслужује. Изложбу „Српска црква руска рука” омогућила је сарадња бројних учесника у том пројекту чији су аутори Иван Р. Марковић и Јелена Межински-Миловановић. Приређена је у Руском дому и прати је публикација на 216 страна у издању Хералдичког клуба из Београда. Потпуни назив књиге је Српска црква руска рука. Православне цркве и капеле на територији Србије из опуса руских архитеката емиграната (архитектура и живопис 1918–1941). Већи део изложбе и издања са историјским уводом и анализом рада појединих архитеката урадио је Иван Р. Марковић а Јелена Межински-Миловановић се бавила „црквеним сликарством и вајарством руских емиграната у Краљевини СХС / Југославији”, обухвативши и порекло учене мисли, ствараоце и дела. Она је од наших историчара уметности најпозванија да се бави том темом јер је руског порекла, а теме и идеје које представљају изложба и књига дубоко су повезане са српском и византијском традицијом и догађајима из прве половине XX века.
Драгош Калајић је добро приметио – зашто је западни свет толико узбуђен Хитлеровим убијањем из расних а не и Лењиновим и Стаљиновим из класних разлога. Утопија о бескласном, комунистичком друштву, могла је у неким другим, идеалним условима да поприми својства остварења апсолутне хришћанске државе, марксиста Карл Кауцки се бавио комунизмом као видом хришћанства, али се изврнула у најружније наличје државе терора и страха, логора и прогона и, што је још горе, као таква постала узор свим диктаторским комунистичким режимима. Царску Русију срушили су плебејци али и интелектуалци па и многи аристократи који су од декабриста били против круне, припремивши револуцију и узевши активно учешће у њој. Резултат је био крвави Лењинов терор, одумирање националне државе, привреде, села и цркве. Из Октобарске револуције 1917. успело је да се спасе емиграцијом 2.000.000 руских душа а милиони су пострадали. У отаџбини авангардна безбожничка уметност, вид иконоборства, тријумфовала је над традиционалном хришћанском и класичном, али су постојали путеви спаса. Руси су хаотично емигрирали у више праваца, на север, преко балтичких држава, на југ према Турској и Грчкој, и на запад преко Бугарске и Софије. Убрзо су велики центри руске емиграције постали Париз и Берлин, затим и Њујорк. За узор је да се она организовала, изградивши своје цркве, помогавши два водећа православна теолошка факултета на Западу и покренувши издаваштво. Краљ Александар Карађорђевић био је захвалан руском цару за кључну помоћ у Првом светском рату, његов амбасадор у Москви на једном пријему пред целим дипломатским кором лупио је шамар Лењину. Тако је од самог оснивања Краљевина СХС била уточиште бројним руским емигрантима. Са њима је стигло 1.200 инжењера и преко 500 архитеката, као и бројни сликари „који ће имати истакнуту улогу у будућој изградњи ратом изморене Србије у новооснованој Краљевини СХС” (Иван Р. Марковић). Нису, међутим, овде дошли само ликовни уметници, фотографи, вајари и стрип цртачи; живот у престоници и Србији унапредили су и руски балетски и позоришни стручњаци, сценографи и костимографи, музичари, лекари, зубари, геодете и други. Архитекта Предраг Ристић дружио се са њиховом децом и сећао да су руски технички цртачи били још бољи од немачких а писцу ових редова су родитељи причали о изузетности руских лекара. Немања Ђорић се као дечак тешко разболео почетком Другог светског рата, када у Србији није било лекова. Живот му је спасао руски доктор, излечио га је вентузама, древним оријенталним методом и прахом нишадора.

МЕЂУ ПРЕДВОДНИЦИМА ОБНОВЕ

Краљ је мудро поступио дозволивши царским стручњацима да буду у првим редовима обнове Србије, дајући им услове за рад без било какве дискриминације. У Београду су између осталих стварали велики архитекта Николај Петрович Краснов, који је навише од емиграната овде изградио, сликар Стјепан Фјодорович Колесников, кога је Рјепин сматрао својим најбољим учеником и о чијем раду је недавно у Русији објављена монографија, велики византолог Окуњев и Георгије Острогорски, који ће и после Другог светског рата бити не само код нас најважнији за византологију и српску школу медиевистике, Нина Кирсанова која је утемељила српски балет и други. Била је основана званична институција, Државна комисија за помоћ руским избеглицама, која је имала ресурсе, програм и мисију за збрињавање братског народа, најчешће пристиглог преко југословенских лука Дубровника и Котора.
„После 1929. године, услед недостатка квалификованих архитеката, Руси су испуњавали довољне критеријуме за изградњу у градовима у унутрашњости, због чега се не мали број запослио у административним центрима новоформираних бановина, али превасходно с већинским српским становништвом, као што су Ниш, Бања Лука, Цетиње, Скопље, Нови Сад и Сарајево” (И. Р. Марковић). Они су били запослени и на Архитектонском одсеку Техничког факултета, као и на Грађевинском и Машинском факултету у Београду. Најспособнији, њих 120, радило је у Архитектонском одељењу Министарства грађевина, а Георгију (Ђорђу) Коваљевском 1920. поверен је посао израде Генералног урбанистичког плана Београда до 1923. године, као и детаљна разрада парковског уређења Калемегдана. Београд је био центар византолошких студија, што је напослетку крунисано организовањем Првог византолошког конгреса, а идеја Нове Византије присутна је код свих руских архитеката и код неких српских неимара, попут Петра Ј. Поповића, Момира Коруновића, Александра Дерока и других. Те тежње нестаће у новим историјским околностима, када су после Другог светског рата Руси поново бежали од Совјета и када је наступио агресивни стил међународног модернизма. Национални међуратни стил на велика врата увео је естетику средњег века, тражећи узоре у Студеници, Грачаници и Љубостињи. Само Василије Андросов у том духу је овде подигао 22 цркве, а истакнут је и Виктор Викторович Лукомски, коаутор дворског комплекса на Дедињу. Заједница руских емиграната имала је и своју Цркву Свете Тројице на Ташмајдану, коју је око 1930. подигао, уз бројне послове свог бироа, Валериј Владимирович Сташевски. Руско свештенство активно је учествовало у Српској православној цркви и на Теолошком факултету.
Руски уметници емигранти дали су велики допринос и на пољу црквеног сликарства – иконописа и живописа, дубореза, рељефа у камену и црквеног мобилијара на подручју Србије, Македоније и Босне. Они су овде развили култ Св. Николе, заштитника Романових и Св. Александра Невског. Постојали су кругови сарадника. Најважнија је група која је са Сергејем Николајевичем Смирновим, дворским библиотекаром, археологом, историчарем уметности, истраживачем старина, колекционаром, нумизматичарем, културним послеником, уметником и инжењером грађевинцем, опремила ентеријер маузолеја породице Карађорђевић, Цркву Светог Ђорђа на Опленцу.
У Србији су радили и руски рестауратори и конзерватори црквеног живописа, кописти, фотографи, дуборесци, каменоресци и вајари, а научници Владимир Мошин и Георгије Острогорски истраживали су Хиландар. У више од 200 цркава, маузолеја, капела, парохијских домова и манастирских конака руски уметници дубоко су уткали православно духовно биће.

***

Научно сведочанство
Како у предговору ове књиге пише архитекта Стеван Ј. Мићић, „то је било време када је снажна држава мотивисала рад и ум да делују, а традицију и братство надахњивала сопственим примером”. Аутори И. Р. Марковић и Ј. Межински-Миловановић оставили су о том периоду врхунско научно сведочанство, не само због научног апарата, већ и по обиму истраживања. Захваљујући њима видљивије је изузетно стваралаштво беле емиграције која је у Србији цветала само 23 године а оставила такав плод.

***

Кругови
Деловао је и круг Андреја Васиљевича Бишченка, Пимена Софронова, Ивана Мељникова, затим самостални иконописци и професионални сликари који су се повремено бавили иконописом, као Колесников и Рјепинова ученица Јелена Андрејевна Кисељова.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију