Мостови

НЕОБИЧНА ОБЛАСТ И НАРОД НА ТРОМЕЂИ СРБИЈЕ, СЕВЕРНЕ МАКЕДОНИЈЕ И АЛБАНИЈЕ
Горанци
Бројни историјски извори и научни аргументи упућују на то да су ови аутентични горштаци пре исламизације у Отоманском царству били Срби. Цар Душан помиње их 1348. у оснивачкој повељи манастира Свети Арханђели. И данас говоре старосрпским, уз наносе других језичких утицаја. Тамо, у Гори, у својој котлини на ободима Шаре, сачували су живописне обичаје, културу и непомућену свест о свом идентитету. Многи од њих раде у Београду и сваког петка путују кући. На жалост, од успостављања међународног протектората на Косову и Метохији, 1999, иселило се око 65 одсто Горанаца

Текст и фото: Мина Бајрами


Чињеница да сам Горанка често ми је врло тешко падала, највише због тога што људи у Србији Горанце бркају са Албанцима, или пак никад нису ни чули за њих. У току свог одрастања и школовања често сам људима морала да објашњавам ко су Горанци и које је њихово порекло, али сам такође схватила и да многи Горанци имају различита објашњења самих себе. То ме је мотивисало да више истражујем и тој теми посветим свој мастер рад. У наредним редовима можете прочитати основне податке о пореклу, религији и обичајима Горанаца.
Балканско полуострво одувек је било раскрсница путева и интересно подручје великих светских сила. На овим просторима вођени су бројни ратови и успостављане различите управе, што је имало великог утицаја и оставило трагове. У периоду османске владавине много се тога укоренило, од онога у језику и обичајима па све до традиционалних јела. Многи су, из жеље или принудно, прелазили на ислам и учили турски и арапски језик. Након раздобља османске владавине, народима са ових простора остала је различитост. Делили су се према религији, нацији, дијалекту, што је већма узроковало међусобно неслагање и неразумевање. Тако, на подручју Србије живи више различитих народа који се од Срба не разликују толико по језику колико по веровању да су различити.
Гора је планинска котлина на крајњем југу Србије, на тромеђи са Македонијом и Албанијом, површине 385,6 квадратних километара. Простире се јужно од Призрена, на ободима Шар-планине. На југозападу има природну границу са Албанијом, планину Галаич. На том подручју већ вековима живе Горани или Горанци, етничка заједница која говори старосрпским језиком а већином је исламске вероисповести. Гора и Горанци се у историји први пут спомињу у повељи којом цар Душан 1348. оснива  манастир Свети Арханђели код Призрена и даје му села у посед. Горанци су тада већ били одвојена етничка група, захваљујући географском положају и изолованости од остатка Србије, али су били хришћани. Њихова доцнија исламизација била је неминовна, али је створила тампон зону између Србије и Македоније са једне, и Албаније са друге стране, и тако спречила потпуну албанизацију Косова и Метохије. Током векова дешавале су се разне промене и границе су се померале. Према данашњим прорачунима, Гора броји двадесет села унутар Србије, девет села у Албанији и три у Македонији.

Порекло. Пореклом муслиманског становништва на јужнословенским просторима научници су посебно почели да се баве од 1878. године, од аустријске окупације Босне и Херцеговине. Једна од теорија јесте да су муслимани јужнословенског порекла заправо потомци одавно ишчезле верске секте богумила који су примили ислам. Други пак сматрају да они потичу од романизованих и полуроманизованих Илира и Келта, док неки сматрају да су муслимани потомци исламизованог српског племства. Иста мишљења владају и кад су у питању Горанци. Неки тврде да су они етнички Бугари, неки да су Македонци, неки да су Срби, а неки пак тврде да су они потомци богумила.
Што се тиче теорије да су Горанци бугарског или македонског порекла, једини критеријум је низ сличности у говору. Ипак, бројни историјски извори упућују на то да су Горанци у етничком смислу пре исламизације били Срби. Ако се узму у обзир антрополошки, антропогеографски, етнолошки, етносоцијални, филолошки, фолклорни и други критеријуми, Горанци су данас посебна етничка скупина и не могу се припојити ниједном другом народу. Данас се 80 одсто Горанаца изјашњава тако, док су се остали определили између Албанца, Срба, Бошњака, чак и Турака. Без обзира на то ком народу су изабрали да припадају, карактеристике Горанаца указују да они јесу словенског (српског) порекла. У прилог томе убедљиво говоре да тој теорији највише доприноси чињеница да они говоре старосрпским језиком, који припада словенским језицима.

Језик.Горански говор или нашински, како га Горанци називају, специфичан је словенски језички систем. Дијалекатска микродиференцијација горанског говора указује да је он настао мешавином северозападних македонских, шарских српских и метохијских говора. Сам положај тог простора учинио је да горански говор сачува многе архаизме и остане ван језичких иновација околних говора, али и да развије особине које су локалног карактера. Иако се сматра да су Горанци имали већи додир са Турцима него Срби, са језичког становишта остали су верни старословенским коренима. На пример, за двориште се одувек користила реч двор уместо турцизма авлија, за кашику се и дан-данас користи реч ложица, а за подрум клећ. Горански језик је једноставнији од српског по питању граматике, има само три падежа и три времена која се данас најчешће користе (перфекат, презент и футур), и може се рећи да је најсличнији оном који данас зовемо македонским.

Делатности и миграције. Основно занимање Горанаца у прошлости, захваљујући географском положају погодном за то, било је сточарство, поготову у селима на већој надморској висини. Ипак, у другој половини XIX века долази до назадовања ове делатности због тога што у турској царевини долази до анархије, па Арбанаси из оближње области Љума отимају стада. У данашње време, сточарство је слабо заступљено, углавном у вишим селима, попут Рестелице. Поред сточарства, Горанци су познати посластичари, бурегџије, ћевабџије и јувелири, а такође су чувени по прављењу бозе. Најпознатија горанска посластичарница у Београду носи назив „Пеливан”, а основао ју је Милић Пеливановић.

Гурбет. Педесетих година XX века почиње интензиван одлазак Горанаца у печалбу, на гурбет. И даље се не може тачно утврдити када је гурбет почео, али сматра се да се та потреба јавља онда кад слаби сточарска делатност, то јест када почињу крађе стада. Миграцијама Горанаца допринело је и бомбардовање Србије од стране Североатлантског пакта 1999. године. Пре тог догађаја, на територији Горе живело је 17.000 Горанаца. Према подацима из 2001. године, у Гори је остало 11.000 Горанаца. Велики број становника Горе одлази у Београд, а још већи у земље западне Европе, те их сада много има у Аустрији, Немачкој и Француској, мање у Холандији, Белгији, Швајцарској, Шведској, Данској, Норвешкој и Луксембургу. Они који живе у иностранству враћају се у Гору у летњим месецима и за време шестодневних ђурђевданских празника. Али, због свега овога, све је мање Горанаца у самој Гори, многи домови су празни током целе године, што погодује Албанцима који сада настоје да насељавају горанска села.

Горанска свадба. Један од главних повода за окупљање Горанаца у Гори данас је заправо потрага за момком или девојком, јер код њих није пожељно да се супружник одабере ван заједнице. С обзиром на расутост Горанаца свуда по свету, данас се могу видети и мешовити бракови, који нису увек баш најбоље прихваћени.
Горанска свадба траје три дана, Ти дани пролазе овако:
Првог дана свадбе, званог ден за квасец, младожења са својом породицом одлази код младе и носи јој торту. Та торта симболизује бројно потомство које свака супруга треба да подари свом супругу.
Други дан се назива затербог. Младожења тада излази у раним јутарњим часовима, уз пратњу зурли и тупана (музички инструмент сличан бубњу), и пролази селом позивајући све сељане да му се придруже у весељу. Затим се одлази на ручак код младожење, а затим се наставља весеље. Опет се излази на главни трг. Уколико је млада из истог села као и младожења, она излази са својом породицом и придружује се игри. Она тада носи традиционалну ношњу за девојке која има додатне украсе, да би се разликовала од осталих девојака и жена. Уколико је млада из другог села, младожења са својом породицом и тупанима и зурлама одлази код ње. Тај чин се и у првом и у другом случају зове аљиштари (у преводу на српски најближа реч била би сватови).
Након другог дела, који се завршава у предвечерњим сатима, млада мења мараму и јелек. Уместо њих ставља лаганију мараму и облачи ркиће. За разлику од јелека, ркиће је дуже, има дуге рукаве и тамноцрвене је боје. Када се млада спреми, седне у ћошак своје собе (горански: ћуше). Док она седи, долазе јој гости да је виде и пожеле јој срећу. Пар жена из села познатих по лепом гласу певају у високим нотама, измишљајући стихове у ходу. Ти стихови се углавном односе на лепе жеље за будућност, и жалост што одлази од својих родитеља. После овог чина следи машала, где се још једном излази на главни трг и игра се у колу. По завршетку свих описаних догађаја, у кући младе се одвијају кнарице – чин украшавања руку каном (горански: кна). Све младине другарице и рођаке се окупе и једна другој помажу у овом украшавању. Тако се завршава други дан свадбе.
Трећи дан свадбе, поманешта, дан је када младу посебно шминкају и облаче јој ношњу за удате жене. Након што се нашминка и обуче, млада стане у један део собе а чланови породице опраштају се од ње, дарујући је златом и новцем. Затим она излази, с црвеном марамом преко лица, и пење се на белог коња. И тако одлази у свој нови дом. Иза ње ходају чланови њене породице, док су испред ње младожењини рођаци који су дошли да је воде, а младин свекар такође јаше коња у овој прилици. Младожења остаје код куће да чека младу. Када стигне до кућног прага, млада чека да неко од чланова њене нове породице трипут кружи хлебом испред њеног лица, симболизујући тиме дом у коме не оскудева хране. Затим младожења младу спушта са коња и преноси је преко кућног прага, а неко од старијих чланова изабере дечака којег ће трипут пребацити изнад и испод коња, што симболизује жељу да млада роди пуно мушке деце.
Иако свадба званично траје три дана, након трећег дана следи вода – млада у својој новој ношњи излази из нове куће, у пратњи две или три удате жене, и одлази на сеоску чесму у рукама држећи два бокала. Овај део се такође одвија у пратњи тупана и зурле, и прави се коло које игра све до чесме. Тамо млада пуни бокале водом, а свако ко жели стане у ред и чека да му млада да воде да се умије.
Последњих двадесет година, у претходно наведени чин свадбе додаје се још један дан, који се зове музика. То је назнака увођења савремених обичаја у горанску традицију. Млада облачи венчаницу, младожења одело, остале званице такође се облаче модерно, и то вече се проводи у игри на главном тргу, уз бенд и савремену музику.

Празници. Горанске празнике можемо поделити на исламске и неисламске. У исламске спадају рамазански пост, који је у самој Гори врло уважен. Затим следе рамазански и курбан бајрам. Као највећи горански неисламски празник издвајамо Ђурђевдан (горански: Ђурен, ден Ђурен).
Празновање Ђурђевдана почиње 5. маја, када се иде на уранак да се на одређеном месту напуни вода. Затим се прикупљају гранчице врбе, цвеће и траве који се стављају у воду када се укућани купају, и тај дан се зове травке. Раније се у воду, поред цвећа, стављало и јаје, док данас тај детаљ није присутан. Некада су се на овај дан правиле љуљашке на којима су се девојке љуљале, а момци су од врбових грана правили свираљке или борије, како их Горанци називају. На сам Ђурђевдан, 6. маја, сви који су у Гори одлазе у шетњу на Влашку, једну од великих пољана. Сутрадан, 7. маја, одлази се у шетњу на другу пољану, Рабечке ливаде. Као и на свадби, и за овај празник су присутни тупани и зурле, као и модерна музика. У данашње време овај празник се сматра идеалним за међусобно упознавање момака и девојака.
Сви ови обичаји полако престају, због глобалне модернизације и раштрканости Горанаца по осталим земљама. Ипак, остаје нада да ће сви ови обичаји и језик горански бити сачувани и преношени на наредне генерације.

***

Женска ношња
Горанци су у ношњама остали верни својој традицији. Детаљи ношње се из године у годину мењају, али она остаје кључни део традиционалне свадбе. Женска народна ношња се састоји из следећих делова: дугачка ланена кошуља преко које се облаче ногајце, дуге широке везене панталоне. Затим се облачи скутача, врста сукње која се обавија око струка, а њу придржава пуас (појас), углавном беле боје, извезен и украшен разним шарама, оивичен разнобојним бисерима. Преко прве кошуље иде џубе, јелек без рукава, ручно извезен, беле боје, од чохе и срме. Жене које су се недавно удале преко кошуље облаче антерију, шарени мантил чији су рубови извезени белим концем, а преко свега тога облаче црни огртач до колена, терљик.

***

Мушка ношња
Састоји се из следећих одевних предмета: бенебрег или беневрек (чакшире специјалног кроја, које се данас могу видети код Македонаца, Влаха или на југу Србије) беле или црне боје, бела кошуља, опанци са гајтанима, везене чарапе и минтан, који је у мушкој народној ношњи назив за јелек. На главу се стављају равна бела капа и украшена марама која се посебно увија око главе, све до половине капе (мандуљка).

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију