Варошарије

ОД ЗЕМУНА, ПОДНО БЕЖАНИЈСКЕ КОСЕ, ПРОГАРСКИМ ДРУМОМ
Тоша и његове бунарџије
Није та улица, у XVIII веку, добила име по бунару него по кафани. Тамо докле се докотрљала његова винска бачва пуштена са брега, земунски велетрговац и фабрикант Теодор Апостоловић јесте ископао бунар. Убрзо је поред никла кафана „Тошин бунар”, постала чувена и одржала се до данас. Горе на брегу били су виногради, а у њима и онај опевани „кућерак у Срему”. Многи Земунци, богати и сироти, славни и непознати, радо су долазили. И цео тај крај, још за живота кир Тоше, прочу се као Тошин бунар. Кафана је само два пута у својој историји затварана, а улица само два пута мењала своје име. Накратко

Пише: Милош Лазић
Фото: Архив НР и Музеј Београда


Уз онолике историчаре и сву силу хроничара, нико се није досетио да спомене како Србија има и ваљда најнеобичнији споменик под капом небеском! Споменик бежању!
Кад се из Сурчина крене пут Фенека, на неких тристотинак метара пре манастира мора се минути крај „Златног крста”. То је тај споменик-оријентир који постоји ко зна од када, а званично од 1747. године. Постављен је ту као камен-међаш, да обавести верника, намерника и ћесарског нотара да ступају на манастирско имање. Али, по предању, та камена стела означава и место до којег су могла да домаше турска ђулад са десне обале Саве! Црни Ђорђе Петровић, славни Карађорђе, када је утекао из Пашалука после слома устанка 1814, дотле је ишао трком, а одатле ногу пред ногу, до сремског манастира Фенек, свог првог правог уточишта.
Бежало се и пре тога. По тој неспортској дисциплини названо је и једно пречанско село! Јер, иако се бусају у прса, нису Земунци кумовали Бежанији. Имали су преча посла. Наиме, они су још 1804. године, са почетком устанка, када су многи хришћани пребегли у Срем пред дахијским зулумом, тражили преко свог Контумачког одбора од власти у Бечу и Пешти да се „сви турски поданици који су из Београда побегли удаље и пребаце мало дубље у царско подручје, или врате натраг”. Образложили су тај захтев тиме што се број избеглица повећао до те мере да су знатно поскупеле и намирнице и станови. На неколико виноградарских кућица што су склепане повише Прогарског друма нико није ни помишљао. А кад се назив Бежанија већ запатио, могли су само да га прихвате.
Тог села одавно нема, а његово име је увелико градски топоним. Мада, када се данас спомене Бежанија, или Бежанијска коса, нико жив не зна да ли се иза тога скрива Земун, или Нови Београд, а својатају их обе општине. Тако је и са Улицом Тошин бунар, за коју се бар зна да почиње у Земуну, а завршава у Новом Београду уливајући се у сурчински друм.
И назив ове улице је чудан. Јер, бунар је кота, тачка, док је улица црта, линија која може бити дугачка и неколико километара! Како се догодило да неко толико омане?

БУНАР, КАФАНА И КУМОВИ

Одговор је толико једноставан да буди неверицу. Улица Тошин бунар није добила име по бунару, већ по кафани (као што се и уличица Марка Лека по крчми некад звала Улица код златног анђела, или Струмичка улица на Пашином брду)! С друге стране, ова кафана названа је по бунару који је у другој половини XVIII века ископао извесни Теодор Апостоловић, шпицнаме Тоша, богати земунски велетрговац... Реч је о једном од најстаријих до данас активних престоничких свратишта за одрасле, мада је у међувремену модернизовано и преуређено до непрепознатљивости, а „ктитор” и вероватно најредовнији гост био је управо кир Тоша!
Да Прогарски пут, потоња Улица Тошин бунар, није била безвезна џада сведочи и податак да је у њој, у близини „Тошиног бунара”, 1924. (десет година пре припајања Земуна престоници) осванула још једна кафана. Отворио ју је неки Петар Кокотовић и наденуо јој назив – „Нови Београд”, што је био први, мада незваничан, наговештај имена новог насеља које ће тек почети да ниче на левој обали Саве, на мочварној пустари између Београда и Земуна, четврт века доцније.
Зашто је Прогарски пут био важан? Због тога што се провлачио испод Бежанијске косе која је, уз Фрушку гору и Вршачке планине, била међу најважнијим виноградарским зонама Српске Војводине. Уосталом, кад је земунски Шваба Бруно Мозер 1848. године оснивао своју чувену винарију, није у посао ушао као грлом у јагоде. Та винарија никла је на темељима већ постојеће винарске задруге, по којој ће после Другог светског рата национализована „Винарија Бруна Мозера” понети име „Народни вински подруми” („Навип”). Задруга је окупљала све житеље вароши и околних села што су своје винограде запатили управо онде, на осојној коси повише Прогарског друма.
Не зна се када је улици озваничен назив Тошин бунар јер у плановима Земуна из XVIII и XIX века већма стоји назнака Прогарски, или Сурчински друм. А од како је именована, назив јој је мењан само од 1942. до 1944, када се подичила именом Хермана Геринга (као што је Главна улица истовремено понела име по Адолфу Хитлеру), и од 1947. до 1951. године, кад је у јеку препуцавања са Јосифом Висарионовичем и целим „источним блоком” удворички преименована у – Донбаску улицу.
Али, име механе је остајало исто (све се мења, само су кафане вечне!). Додуше, њена увек неизвесна судбина преметнула се у блиставу стварност с градњом блокова Студентског града, а ницали су од 1949. и 1955. године па су вршњаци старог дела Новог Београда, чувених павиљона. Од тада кафана је напојила и нахранила и многе нове „колонисте” и генерације академаца са простора читаве некадашње Југославије. Колико се зна, тај „храм учености” склапао је двери само два пута: прво 1968. године, док су трајали студентски протести, и четири године доцније, када нам је у госте свратила „црна дама”, епидемија великих богиња, због које су многа омиљена београдска свратишта била привремено затворена.

ГДЕ СЕ БАЧВА ДОКОТРЉА

По једној верзији градске легенде, кир Тоши Апостоловићу неком приликом се из винограда низ Бежанијску косу омакло буре. Прича још вели да се доле докотрљало цело, у комаду, те да је он, протумачивши тај необичан случај као немушту поруку свог Преузвишеног Послодавца, баш на месту где се буре зауставило ископао бунар. Уз онај Римски на Београдској тврђави, данас је то најчувенији бунар у граду.
Кажу и да је бунар затрпан одмах после рата, Другог светског, а ко зна ког нашег? Неће бити. Јер, памте га и послератне генерације, како запуштен тавори у задњем дворишту кафане!
Неко би могао поставити сасвим умесно питање – шта ће виноградару бунар крај оноликог вина? Одговор је једноставан: бунар је имао намиривати потребе путника, а доцније крчме и њених смерних гостију, а не винограда.
Ти виногради су посебна, непрежаљена прича. Пензионисани инжењер Влада Канић, прославио се тако што је у Норвешкој с Норвежанима направио – тамбурашки оркестар. Радио је на нафтним платформама у Северном мору, а носталгију лечио музиком. Тамо је компоновао многе песме за које се данас мисли да су старе народне, а једна од њих је и „Кућерак у Срему”. Посветио ју је свом оцу и његовој виноградарској кућици управо ту, на Бежанијској коси, повише Тошиног бунара, а кад је засвира и запева низ образе му се скотрљају сузе.
Покојни професор др Раде Репац, угледни неурохирург, становао је у Улици Тошин бунар. Па, иако се до њега морало преседати у бар два градска превоза, и додатно подбити пете, студентима се клео да живот онде уопште није лош, те да би могли и чешће да му навраћају. А, додатни аргумент било је домаће вино, које је правио његов пријатељ, Земунац, управо од грожђа из затуреног винограда, последњег сачуваног у том крају.
Када је Ото Лого, који је живео надомак београдског трга Славија, свој вајарски атеље уредио преко пута Студентског града, „Богу иза леђа”, како су оценили његови пријатељи, правдао се да му предстоји рад на монументалној јахаћој композицији Хабиба Бургибе, борца за независност Туниса и првог председника те земље, која је требало да буде висока шест метара, те да му је потребна и одговарајућа висина радног простора. И израдио га је баш како је замислио, па га исекао и у комадима послао наручиоцу, али пространи атеље није испразнио и отказао иако је до смрти израђивао једино попрсја и камерне скулптуре. А као најјачи аргумент за такву истрајност понудио је објашњење да се у међувремену толико ородио с кафаном „Тошин бунар”, и са њеним особљем и гостима, да је гледао да јој буде што ближе.

ЗБОГ ОЧИЊЕГ ВИДА

На основу података који се могу напабирчити по „свезнајућем интернету”, не увек баш поузданих, могуће је тек донекле реконструисати животни пут кир Тоше и његову часну улогу у данашњој београдској топонимији. Па, ево:
Кад су се Аустријанци повукли из Србије, у Земун је у другој половини XVIII века с њима прешао и Теодор Апостоловић из Јужне Србије, који није хтео да остане под Турцима. Рођен је у околини Солуна 1745. године, па неки хроничари кажу да је био цинцарског порекла и да му је име првобитно било Теодорос Апостолос.
Као фабрикант сапуна и свећа, захваљујући трговачком умећу зарадио је велико богатство, постао угледни грађанин, добротвор, црквени одборник, председник Земунске црквене општине у време када је та варош имала 6.000 становника. Године 1786. саградио је Цркву светог архангела Гаврила (усред данашњег Градског парка), која је 1990. претворена у манастир.
Под старе дане добио је неку тешку очну болест због које није могао да разликује сребрне од златних новчића. Ишао је по црквама смерно се молећи светом Николи да му поврати вид. По легенди нешто друкчијој од оне коју смо већ изложили, једне ноћи је и сањао светог Николу. Овај му је наложио да иде на Бежанијску косу и понесе једно празно буре од два акова, па да га пусти низбрдо. Где оно буде стало, ту да ископа бунар и уоколо засади дрвеће, па да се често умива водом из бунара како би повратио вид. Он је урадио како му је у сну речено: ископао је бунар, а одмах до њега подигао и кафану. Вода из бунара је заиста била лековита и Тоша се, наводно, излечио.
Убрзо након тога, то постаје омиљено излетиште имућних Земунаца, а читав крај око бунара је још за живота кир Тоше понело име „Тошин бунар”.

***

Уздах
О кир Тоши Апостоловићу, његовој улици, кафани, винограду и бунару можда би се више дало ишчепркати у земунском Завичајном музеју. Али, откако је пре седамнаест година потпао под надлештво Народног музеја Србије, тешко му је одгонетнути радно време. Уз то, већ деценију и по траје обнова старе Спиртине куће, у којој је смештен пре пола века. Нема више ни Димитрија Руварца, историчара и пароха горњоварошке Цркве Свете Тројице, нити Бранка Најхолда, писца и најпреданијег хроничара Земуна, а уз њихово знање и посвећеност било би лакше саставити причу, и о Тоши, и о бунару.

***

Завештање
Кир Теодор Апостоловић умро је 1810. у Земуну. Непосредно пре смрти, земљиште на којем је имао винограде с бунаром, а ваљда и кафану, завештао је Српској православној цркви.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију