Објектив

НА МЕДВЕДНИКУ, КОД ВАЉЕВА, У ПРИРОДНОЈ ВЕЛИЧИНИ
Живот једноставан и светао
Усред је венца планина који се од Дрине на западу ниже до Сувобора на истоку. Преко Гучева, Борање, Соколске планине, Јабланика, Повлена, Маљена. Ненашминкан, неразмажен, непокондирен. Родољубив и тих. Одавде се види Србија која је нас спасавала и кад смо ми, лакомислени и неверни, њу заборављали. А у срцу ове планине је светиња о којој је Десанка Максимовић записала: „Како бих пошла на онај свет да овде нисам била и да се нисам поклонила иконама у овој светињи?”

Пише: Виолета Милутиновић
Фото: Зоран Милутиновић


Недалеко од Ваљева мириси букове шуме лагано нас уводе у венац планина који на западу почиње с Медведником, Јаблаником, Повленом и Маљеном, а на истоку га затварају Сувобор и Рајац.
Медведник, са врхом од 1.247 метара надморске висине, обилује водотоковима. Скоро сви они припадају сливу реке Дрине. Та поља, ливаде, шуме богати су шумским јагодама, малинама, купинама, печуркама, мирисним цвећем и лековитим биљем. Ту су потоци Вукобратски, Рујевички, Диклински... Многе пећине (Јањина, Црвена пећина) и само име планине призивају времена када су овде шетали медведи.
Наш први боравак на Медведнику, дводневни, био је у оквиру групе коју је организовао Фото савез Србије. Били смо смештени у планинарском дому „Крушик”, где нас је дочекао наш домаћин Света. Присуствовали смо величанственом полетању и спуштању палаглајдера. Повезани са природом, поигравали су се енергијом неба и земље, слободом и „космичком тишином”. Тела тих летача дизала су се до бескраја, постајала провидна и сводила се скоро на тачку, потом се поново спуштала и опет дизала. Прожети ентузијазмом, узвраћали су природи љубав и постајали скоро недодирљиви.
Шетали смо шумама и стазама Медведника. Јесен је овде заиста жута, у свим преливима те боје. Када је сунце провирило из своје тишине, појавила су се наранџаста поља а лишће се покренуло. Јесен је шуштала и повијала гране из којих су вириле покисле птице. Трава је била мокра и снажно мирисала. Магла је била мистична, а потоци сјајни. Хладна киша прекидала је тишину, лупајући по крововима и олуцима.
Записали смо: „Били смо фотографи самоће и тишине, која се скривала у пропланцима, ливадама, води, камену и биљкама. Била је измећу сваког корака, између неба и земље, измећу разговора и цвркута птица. Држала нас је на окупу и брисала наше разлике. Чинила нас је срећним и безбрижним. Одагнала наш умор и безвољност, дала нам нову здраву енергију и оптимизам. Тишина нам је изоштрила чула, усредсредила пажњу и вратила самопоуздање. Пружила нам је чврст сан под звезданим небом. Отргла нам телефоне, интернет и телевизор. Вратила нас је једне другима и смеху. Ставила нам је књиге у руке и крила се у шушкању њихових страница...”

ЗИМСКИ ПОВРАТАК

Након три месеца долазимо сами на Медведник, по нови комад своје тишине. Овога пута планина је прекривена снегом и заштићена ледом. „Дуге јутарње шетње удахнуле су нам енергичност и измамиле осмех. Много пустих стаза и пропланака са којих се пружао фасцинантан поглед. До врха Медведника стигли смо преко Кедине воде, где смо радо направили предах и појели своје хладне сендвиче. Зима овде није стара и намргођена, пуна је полета и радости. Зауставила је реке и потоке, ућуткала птице. Покрила цвеће, успавала животиње. Тек понеки гавран би гакнуо, пркосећи тишини.”
Стазе су нас водиле и до околних старих села (Ребељ, Бобова, Мијачи, Суводање, Драгодол...). Опустелим сокацима провејавао је снег и скривао кровове кућа. Иза залеђених прозора наслућивала се топлина дома и силуете њихових станара. Ови људи су створили свој однос са боровима, брдима, ливадама, рекама. Део су сунца, снега, кише, муња и тишине. Стога су пуни ведрине и снаге. Баве се пољопривредом, сточарством, све више и туризмом. Они нису отуђени и усамљени. Помажу једни другима, старима и болеснима, заједно славе и тугују. Живот им није лак, подразумева пуно рада и одрицања од неких погодности градског живота. Међутим, они вешто користе предности живота на селу и стварају своје приче.
Бележница: „Деца су овде вредна и срећна. Иако имају мобилне телефоне и компјутере, слободно време проводе у природи. Искрено се смеју, играју, међусобно се друже и разговарају. Проживљавају своје лепе дечје љубави. Учествују у разним локалним такмичењима и свечаностима. Надвлаче конопац, играју фудбал, ваљају се по песку, не плаше се да падну или се огребу. Умеју и да се посвађају и потуку, а потом би узели своје стаклене кликере и поново били најбољи пријатељи. Воле животиње, кишу, мрак и грмљавину. Вешто се пењу по дрвећу и не боје се висине. Школа, бројне обавезе и савремена технологија их не спречавају да одрастају у здраве, храбре и јаке људе.”
Једно од те некадашње деце сада је стари, добри Ђура. Тога дана нам је показао како на свом коњићу носи дрва кроз шуму. После нас  срдачно примио у свој скромни дом, у коме је весело пуцкетао пламен. Док смо јели комад врућег домаћег хлеба и кришке сира, Ђура је пушио лулу и кроз дим причао неке старе добре приче. Сећао се свог детињства, снега до ушију, поломљених дрвених санки, Бадњих дана и своје породице. Присећао се како је у шали крао комшијска јаја, отварао торове овцама и спавао на слами. Због девојке је крао комшијске јабуке, измишљао приче о сусретима са медведом. Громко се насмејао када се сетио свога пса чија је леђа офарбао у црвено, или када је са вршњацима призивао духове у близини гробља... Да, био је он једно срећно дете. Време је брзо пролазило, огњиште је горело све тише, а мрак је потпуно покрио прозоре. Тада смо поздравили свог домаћина и кренули пут планинарског дома.
За собом смо оставили село из чијих димњака је куљало. Стазе су постале мрачне, а ми смо ходали без страха и освртања...

ОВО СВЕТО МЕСТО

Идућег поподнева обишли смо манастир Пустиња. Ушушкан у клисури реке Јабланице, невидљив је са пута. Сакрила га шумовита падина планине Орловаче са северне и Беле стене са јужне стране. За њега, подигнутог крајем XIV века, песникиња Десанка Максимовић рекла је 1992. године: „Срећна сам што сам посетила ово свето место. Како бих пошла на онај свет да овде нисам била и да се нисам поклонила иконама у овој светињи.”
Са спокојем у души и ми смо напустили ову дивну планину, њене станаре. Место тишине и додира са природом. Овде нема скијаша, ланца продавница, пљескавица и кобасица за успут. Нема клацкалица, љуљашки и тобогана, вриске и писке... Нема штандова са сувенирима, кафеа и престижних ресторана са добром музиком. Али има толико тога другог, потребнијег. И ово тешко пролеће 2020. нам показује: ближи се време када више не можемо одлагати, мораћемо почети да то поново откривамо.


***

Венац
Са ваљевске стране, кажу, планина личи на големог медведа који је лежи и одмара се, па отуд име. Или је, ипак, ту некада било много медведа. На тридесет километара од Ваљева, Медведник је у самом средишту венца планина који почиње од Дрине и завршава се на Рајцу. Редом се нижу: Гучево (највиши врх 779 метара надморске висине), Борања (856 метара), Јагодња (939), Соколска планина (973), Медведник (1.247), Јабланик (1.275), Повлен (1.347), Маљен (1.104), Сувобор (864), Рајац (849). Сматра се да је то један од најлепших планинских ланаца у српским земљама.

***

Свашта
Да бисте се овде обрели, морате се потрудити сами. Али кад дођете, све вам је надохват: пешачења, планинарења, скупљања печурки и лековитог биља, санкање и скијање... Од сељака можете купити њихове домаће производе: мед, сир, кајмак, ручно плетене џемпере, чарапе и шалове од природне вуне...

***

Похвала тишини
Тишина одбацује похлепу, ствара зону у којој можемо обновити своја бића и све око себе. Омогућава нам да се саберемо и доносимо праве одлуке. А тишина је, у свету модерног човека, тако „угрожена врста”.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију