Светиње

САБОРНИ ХРАМ ХРИСТА СПАСИТЕЉА (СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ) У БАЊАЛУЦИ
Знамен вјере и опстанка
Није то само грађевина „боголепа и небопарна” него и судбинска метафора прекодринског српства. Градња је после седам деценија чекања покренута 1921, у богослужбеној употреби Храм је од 1928, завршен и свечано освештан 1939. Пре тачно осамдесет година. Само две године касније Немци су га бомбардовали, а Хрвати до темеља срушили. Српски храм и народ затирани су истовремено, истом злочиначком руком. Обнова је почела 1991, темељи су освештани 1993. На Спасовдан 2009, пре тачно десет година, духовна вертикала овог Храма поново је обасјала Крајину и цело српство

Пише: Сандра Милетић
Фото: Архива Епархије бањалучке и Архива Владе Српске


Изградња Саборног храма Свете Тројице у центру Бањалуке, коју су крајишки Срби дуго прижељкивали, био је први велики грађевински подухват Српске православне цркве и града Бањалука након Првог свјетског рата.
Појашњавајући друштвено-историјске прилике које су претходиле градњи, историчар и директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић напомиње да је половином XIХ вијека српско грађанство у Бањалуци предњачило у трговачко-финансијском капиталу, али су и велику енергију и новац улагали су у црквену, културну и просвјетну дјелатност.
– Тако су стицали велики углед не само у Бањалуци већ широм турског и аустријског царства. Зна се да је Српско-православна основна школа у Бањалуци радила 1856. и да је 1871. основан Српски школски фонд. Тих година у Бањалуци је радила и Православна богословија коју је водио Васо Пелагић. За његовог боравка овдје  основана је и Српска читаоница на чијим је темељима данас Народна и универзитетска библиотека, која је 2018. прославила 150 година од оснивања. Основано је и Црквено пјевачко друштво „Јединство” које и данас дјелује са великим успјехом – наглашава Давидовић.
Додаје да се постојање црквено-школске општине није сводило само на рад у школству и оснивању и помагању културних друштава.
– Напротив, једна од главних активности била она је на изградњи цркве. Тек 1862. добијена је дозвола за градњу великог саборног храма. Нажалост, бурна времена, као што су устанци 1875, аустроугарска окупација и сличне недаће, одложили су изградњу православног храма до првих деценија XX вијека. И Први свјетски рат је био кривац што Срби нису изградили храм у граду, па ће тек са доласком Краљевине Југославије та активност поново бити обновљена и ствари ће кренути убрзаним током – прича Давидовић.

ГРАДЊА

Питање изградње Саборног храма званично је покренуто 13. јуна 1921. године, на сједници Црквене општине. Након потешкоћа са власништвом над земљиштем и недостатком новца, гдје су у помоћ прискочили и краљ Александар и Срби у Америци, изабран је пројекат познатог београдског архитекте Душана Живановића. Колико је изградња велелепног храма била важна, показује то да су сваки његов дио радиле најпознатије фирме тога времена. У књизи Саборни храм Христа Спаситеља аутора Радмиле Кулунџије и протојереја-ставрофора Ратка Радујковића, наведено је да је мозаичке иконе Свете Тројице, Христа Спаситеља и Пресвете Богородице израдила њемачка фирма „Пул и Вагнер”, по узору на мозаик Опленачке цркве. На звонику су се налазила четири звона израђена у Инсбруку, у чувеној фирми „Грасмајер”, црква је патосана мермером са Венчаца, а гранитни стубови набављени су у Њемачкој. Свод и сви унутрашњи зидови били су покривени фрескама рађеним по узору на оне из средњовјековних манастира.
Прво богослужење у недовршеном храму одржано је 15. септембра 1928, поводом десетогодишњице пробоја Солунског фронта. Богослужења у незавршеном храму обављана су све до јануара 1938. Када је прикупљен новац за унутрашње уређење Храма, посао израде ентеријера добио је академски сликар Јован Бијелић са групом „Облик”.
Свечаност освећења Храма почела је 17. маја 1939. дочеком црквеног кума, првог бана Врбаске бановине Светислава Тисе Милосављевића. На Спасовдан, 18. маја било је освећење цркве. Величанствена литија прошла је главним улицама. Народ је због незапамћене гужве на литургију пуштан уз улазнице.
Небојша Малешевић, парох трећи бањалучки, каже да је тешко и замислити како су се осјећали православни, али и сви остали вјерујући, гледајући како у центру града, крај тадашњег чувеног хотела „Балкан”, камен по камен ниче велелепни Саборни храм, посебно ако узмемо у обзир историјска искушења којим су били изложени хришћани на овим просторима у претходних 200 година.
– Саборни храм је у њиховим очима био симбол тешко стечене слободе, скупо плаћене. Иако не први храм у Бањалуци, након тешког времена који је православни народ овдје проживљавао у XIX и почетком XX вијека, Саборни храм пружио је једну врсту сигурности. Али она, знамо из историје, није друго трајала – истиче Малешевић.

БОМБАРДОВАЊЕ И РУШЕЊЕ

Само двије године након освећења Други свјетски рат, који је увелико трајао у Европи, стигао је у Бањалуку. Прве бомбе пале су на Бањалуку 7. априла 1941, а три дана касније проглашена је Независна Држава Хрватска (НДХ). Авион је 12. априла, на Лазареву суботу, испустио три бомбе, од којих је једна погодила Храм и оштетила га. Сутрадан су њемачке претходнице ушле у Бањалуку. Хрвати су веома брзо преузели власт у граду. За стожерника је постављен злогласни адвокат Виктор Гутић који је наредбом Србима одузео сва људска права.
Храм је потпуно порушен, а услиједила су и масовна убиства људи. Средином јула 1941. сви преживјели свештеници Српске православне цркве одведени су у логор Цапраг код Сиска, па протјерани у Србију. Према хрватској наредби од 23. априла 1941. године, „сви Србијанци морали су да напусте хрватско тло и врате се у Србију”.
Владика бањалучки Платон је са најближим сарадницима одлучио да остане са својим вјерујућим народом. Болесног и изнемоглог епископа Хрвати су ухапсили ноћу између 4. и 5. маја 1941. и, са парохом градишким протом Душаном Суботићем, одвезли аутомобилом десетак километара од Бањалуке, на обалу Врбање. Након свирепог мучења убијени су и бачени у ријеку. Двадесетак дана касније, у селу Кумсале, у Врбасу су пронађена њихова унакажена тијела. Епископ Платон сахрањен је на тадашњем војничком гробљу 24. маја 1941. Три деценије касније, 1. јула 1973, ковчег са моштима владике пренесен је у крипту данашње Цркве Свете Тројице која је изграђена на другој локацији крајем 60-их година прошлог вијека.

ВРИЈЕМЕ ЗА ОБНОВУ

Драган Давидовић подсјећа да се са пропашћу НДХ код Срба јавила нада у обнову велелепног храма, али да новим властима, комунистичким, није падало на памет да издају дозволу за градњу.
– Умјесто храма подигнут је споменик палим борцима, чиме је јасно дато до знања да на том мјесту, између зграде среза и Дома културе, не може бити православна црква. Православни су морали прихватити алтернативу да свој храм граде уз владичански двор – подсјећа Давидовић.
Овакво вријеме, додаје, потрајало је до краја осамдесетих година и демократских промјена у БиХ и Југославији. Идеју о обнови храма покренула је 1990. група интелектуалаца, а Давидовић је са новинаром Николом Гузијаном отишао код епископа бањалучког Јефрема. Рекли су му да је вријеме да почне обнова храма. Владика је одговорио да, ако је вријеме, ураде шта могу. Након тога су почела окупљања архитеката, банкара, новинара, умјетника... који су стали иза иницијативе. Формиран је прво Иницијативни, а потом Грађевински одбор при Епархији бањалучкој, на челу са владиком Јефремом.
– Први велики и најзначајнији захтјев, у демократски новоизабраном градском парламенту, за Србе био је захтјев за обнављање Храма. Градски одборници, без обзира на вјерску, националну или страначку припадност, подржали су овај захтјев – каже Давидовић.
Пројектну документацију некадашњег Саборног храма пронашли су, у тадашњем Архиву Босанске Крајине, Давидовић и дипломирани инжењер архитектуре Стојко Грубач. Урбанистичка сагласност добијена је 28. новембра 1991, након чега је измјештен споменик погинулим борцима. Патријарх српски Павле у октобру 1993. освештао је обновљене темеље храма који је назван Саборни храм Христа Спаситеља.

НОВО ОЗАРЕЊЕ

– Храм је обнављан током рата и десетак година послије његовог завршетка огромним прилозима вјерника, појединаца и државних институција – подсјећа Давидовић.
Радови су дуго трајали због специфичног начина градње од камена травертина из Месопотамије, црвеног и жутог. Куполе су покривене златним прохром лимом који је довезен из Сибира, а инвентар за Храм набављен је из Москве и Атине. Обновљени храм архитектонски је идентичан са претходним.
Бањалука је коначно 28. маја 2009. дочекала свој велики празник – Вазнесење Господње, Спасовдан, освећењем Саборног храма Христа Спаситеља. Велика свечаност започела је литијом, а на улицама је био бројни радостан вјерујући народ.
– Храм је наша духовна вертикала која нас уздиже ка небу. Она нас повезује са Богом, али и са нашим прецима који су жељели да доживе ове моменте славе и радости које данас осјећамо када смо у овом храму. Он нас повезује и са нашим потомцима који ће нас се у овом храму са поносом сјећати и помињати – истакао је том приликом у својој проповиједи владика Јефрем.
Давидовић наглашава да се из овог тешког хода по мукама, који је трајао дуже од 150 година, види колики је значај имало обнављање Храма.
– Он истински представља и омогућава саборност православних Срба у Бањалучкој епархији. Храм је својом љепотом учинио Бањалуку великим урбаним центром, али је и као Божја кућа доказао да се српска православна саборност враћа у срца, од најмањег дјетета до најстаријег житеља овог града – наводи Давидовић.
Малешевић истиче да је идеја о обнови Саборног храма на том мјесту, у деценијама атеистичке комунистичке власти, гријала срца православног народа у Бањалуци.
– Та истрајна и мукотрпна борба за Храм израз је несаломиве воље и духовне потребе. Још један показатељ да након смрти долази васкрсење – каже Малешевић. – Посебан је допринос у томе тадашњег епископа бањалучког Јефрема. Уложио је велики пастирски напор у обнову цијеле страдалне Епархије бањалучке, посебно обративши пажњу на овај Саборни храм.
Саборни храм данас је, наглашава Малешевић, у потпуној богослужбеној употреби. Велика је светиња, али и средиште културе, споменик задужбинарском духу српског народа, јачем од свих рушитељских стихија овога свијета.


***

Мошти
– Од великих светиња које Храм чува и којима могу приступити и вјерници, можемо издвојити мошти брата Господњег светог Јакова, светог апостола Томе, светог архиђакона и првомученика Стефана, светог Николаја Мирликијског Чудотворца, светих великомученика Георгија и Пантелејмона, Јована Златоустог и Василија Великог, Николаја Жичког и Прохора Пчињског. Ту је и честица Часног крста, икона Свете Тројице са честицом Мамријског дрвета – наглашава Малешевић.

***

Храм културе
– У просторима Храма одржавају се и концерти духовне музике, предавања, промоције књига, изложбе. У лијепо уређеној порти често заиграју фолклорни ансамбли. Сабирају се овдје све генерације. Посебну пажњу привлачи мозаик који краси сводове Храма – каже парох Малешевић.

***

Часовници
Чувени бањалучки часовничар Хинко Хруби, наводи се у књизи „Саборни храм Христа Спаситеља”, набавио је часовник за првобитну цркву. Механизам је израђен у Њемачкој, бројчаници и казаљке стигли из Чехословачке, а уградио га је Гвидо Замоло. У тих неколико година, до рушења, Бањалучани нису морали да имају друге часовнике. (Замоло је, наводно, по наређењу окупационих хрватских власти скинуо цио механизам прије минирања звоника 1941.) На данашњем обновљеном Храму уграђена су четири часовника, на четири стране звоника, а њихову тачност гарантује повезаност са регулационим центром за вријеме у Франкфурту.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију