Примери

ВЛАЈКО КАЛЕНИЋ, СТАРА СРПСКА СОРТА, ЗАДУЖБИНАР УПАМЋЕН ПО СКРОМНОСТИ И ПЛЕМЕНИТОСТИ
Обућар коме нисмо ни до ђона
Стицао је великим трудом, паметним улагањем и стрпљењем. На својој, а не на туђој муци. Све што је стекао, а стекао је пуно, завештао је Београдском универзитету у просветне сврхе. Његов задужбинарски фонд помагао је Трговачку академију, основну школу на Палилули, сиромашне студенте Економског факултета. Рад је обновио 1995. По Влајку Каленићу се данас зове пијаца направљена на његовој земљи, кафана и улица на Врачару. Из његовог гроба расте дивљи бршљан, симбол верности и вечног живота

Пише: Гордана Симеуновић
Фото: Жељко Синобад, Гордана Симеуновић, Архива НР


Постоји једна лепа изрека: „Ако желиш да трајеш, посади дрво, напиши књигу или роди дете.” Можемо слободно додати: oстави задужбину. Задужбинарство у Србији датира од средњег века, када су многи владари градили цркве и манастире. После ослобођења из ропства под Турцима, у време националног препорода у XIX веку, Србија је напредовала у сваком погледу. Цветали су трговина и занати, многи млади људи су се образовали. Бити задужбинар било је питање части и престижа међу угледним Србима тог доба. Задужбинарство је посебну важност имало после Првог светског рата. Много имућних људи је желело да остави неку лепу грађевину или фонд своме отечеству. Посредством фондова су помагали науку, културу и образовање, иако су неки од њих били готово неписмени. Било је, додуше, и ратних профитера који су задужбине остављали на притисак јавног мнења, али су они ипак били у мањини. Значајне задужбине су оставили Лука Ћеловић Требињац, Миша Анастасијевић, Илија Милосављевић Коларац, Сима Андрејевић Игуманов и многи други угледни Срби.
Један од таквих добротвора био је и Владимир С. Каленић Влајко. Рођен је 1851. у селу Мали Мокри Луг, тада у околини Београда. У неким документима стоји да је његово презиме Калинић, па се та грешка поткрала и на спомен плочи која се налази поред бисте на згради задужбине у Светогорској број 12, у Београду. Отац му је био обућар и папуџија. Вредним радом и штедљивошћу стекао је лепо имање. Крајем XIX и почетком XX века у Србији су цветали занати. Добар занатлија био је цењен и могао добро да живи од свога рада. Свако ко је био здрав, вредан и штедљив, ко је умео паметно да улаже, могао је да се обогати. Каленићи (отац и син) зараду су улагали углавном у куповину земље у близини Београда. Како се Београд великом брзином ширио, тако је и земљиште које су куповали постајало грађевинско и добијало на цени.
У међувремену, они су се успешно бавили и пољопривредом.
„Током пролећа 1895. године Влајко је излагао на великом сајму-изложби у Београду своју колекцију пољопривредних производа: пшеницу, јечам, овас, детелину, грашак... Али, поред тога, и збирку семена градинарског биља, купуса, келерабе, патлиџана и сл... На неколико места сам наишао на податак да је помагао нашу војску разним намирницама, стоком, па чак и запрежним колима”, пише др Живојин Петровић у надахнутом тексту „Обућар коме нисмо ни до ђона”.

СВЕ У ПРОСВЕТНЕ СВРХЕ

Влајко Каленић се после очеве смрти бавио и трговином, али је и даље његово главно занимање било обућар. Успео је да знатно увећа имање које је наследио. Оженио се лепом и младом Милевом, али, нажалост, нису имали деце. Можда је и то био један од разлога који га је учврстио у одлуци да остави иза себе бројне задужбине. Тестаментом, састављеним 30. јуна 1907, цело своје имање оставио је Србији у просветне сврхе, кроз „Фонд Влајка Каленића, обућара и економа из Београда”.
Имање које је оставио Фонду, састојало се од више плацева у Београду (у Милешевској, Новопазарској, Улици Жоржа Клемансоа), њива, винограда, Каленића гувна.
Готово по правилу, није лако остварити племениту намеру, поготову када је реч о великој имoвини. И Влајкову вољу покушали су да оспоре рођаци који су мислили да полажу право на део његовог имања. После дугогодишњег спора, који је окончан у корист Фонда, задужбина је почела рад 1931. године.
Влајко Каленић је цело своје имање оставио Универзитету у Београду, у просветне сврхе. Продајом некретнина добијена је значајна сума новца којом је управљао Одбор задужбине, а од прихода су помагани сиромашни студенти Економског факултета који су се школовали у земљи и иностранству. Из овог фонда помаган је и рад основне школе на Палилули и рад Трговачке академије. После Другог светског рата, у коме је знатан део зграда-задужбина уништен, фондови су изгубили вредност. Многим институцијама, па и Универзитету, у процесу национализације било je одузето право да управљају задужбинама и фондовима. Београдски универзитет, који је између два светска рата био један од богатијих у Европи, од 1997. улаже велике напоре да поврати своје задужбине. Фонд Влајка Каленића је свој рад обновио 1995.
Милева, удовица Влајка Каленића, до своје смрти 1926. живела је у породичној кући у Београду, у Битољској број 12 (данас је то Светогорска улица). Кућа је срушена 1934. године и на том месту саграђена је велика и лепа зграда, Влајкова задужбина. Грађевински инжењер Радослав Тодоровић, инспектор у Министарству просвете, потписао је пројекат за ову зграде. У једној од ниша на фасади налази се биста Влајка Каленића, рад познатог вајара Драгомира Арамбашића, који је радио у духу академизма. Зграда је површине 2.597 метара квадратних, а састоји се од тридесет два стана и две собе. Новац од рентирања ове зграде користи се за попуњавање Фонда Влајка Каленића и помагање сиромашним студентима Економског факултета.

ПИЈАЦА, УЛИЦА, КАФАНА

Пијаце су мала срца града. То су места на којима од раног јутра пулсира живот, где се сусрећу село и град у племенитој потреби да учине нешто једно за друго.
Ври живот и на Каленић пијаци, „најгосподскијој од свих пијаца”, како кажу. Можда је тако зову јер се налази у срцу Врачара, где живи највећа београдска господа, можда зато што је и Влајко Каленић био прави господин (скромност је у његово време била прва одлика господства). Пијаца је подигнута 1926. на Каленића гувну, имању које је Влајко наследио од оца. Београд се тада брзо ширио и показало се да Велика пијаца не може да задовољи све потребе. Стога је направљена Каленић пијаца, а 1933. добила је и своју пијачну управу.
Пуна је боја. Има ту разноврсног поврћа и воћа, предивног цвећа, меда, рукотворина. Људи на пијаци углавном не знају ко је Влајко Каленић. Продавац воћа, Радомир Дамјановић, широко се осмехује. Чуо је за добротвора Влајка Каленића. Зна и за податак да су камене плоче којима је поплочан већи део пијаце законом заштићене, тако да су сачуване. Заиста, оне сијају као да су јуче постављене.
На неколико пијачних тезги продају се папуче. Сигурно су много другачије од папуча које су продавали Каленићи. Можемо само да нагађамо шта би Влајко рекао о понуди папуча на својој пијаци. За тезгом раде жене које су се већ помало предале пред животом. Не верују да је могуће да се обућар обогати. Одмахују главом, неће да се сликају. Данас су богати неки други људи, неке друкчије сорте.
Осим пијаце, Влајко Каленић на Врачару има своју улицу и своју кафану. Каленићева улица, у близини пијаце, мала је и прилично прометна. Повезује Милешевску и улицу Максима Горког. Пуна је живота, као и пијаца. У тој улици је неколико продавница, апотека и „Скроз добра пекара”. Аутобуси 25 и 26 имају стајалиште у Каленићевој улици. Овим крајем су некада, руку под руку, пролазили Милева и Влајко.
„Каленић”, „ресторан домаће кухиње,” једна је од ретких кафана у Београду која је задржала изглед оних старих српских, са карираним столњацима, гурманских. По речима шефа овог ресторана Радише Пејовића, који је годинама радио у „Шуматовцу”, овде се могу поручити добра кувана јела. Још увек се кувају свињске ногице и шкембићи. Имају и добра вина, домаћу ракију. Влајко и Милева би овде радо ручали.

ПОД ДИВЉИМ БРШЉАНОМ

Влајко Каленић је скончао 1908. године у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу. Годину дана после Влајкове смрти, његова удовица Милева дала је да се изради споменик. Каменорезац чешког порекла Никола Лукачек, који је радио и каменорезачке радове у ентеријеру Белог двора, израдио је овај споменик. Ограђен оградом од кованог гвожђа, изграђен од најбољег црног мермера, споменик Влајку Каленићу се издваја. Из споменика избија самоникли дивљи бршљан. По речима Марине Рачић, љубазне сараднице у инфоцентру Новог гробља, расположене за шетњу и причу, бршљан је фунерарни симбол вечног живота. Симболизује и верност. Влајко и Милева, која је скоро двадесет година била Влајкова удовица, почивају једно уз друго. Скромни обућар Влајко својим племенитим задужбинама сведочио је како се брине о другима и о сопственој души. На пијаци, улици, кафани са његовим именом живи Београд свој свакодневни обични живот.
У данашње време, које у себи нема много племенитости, где је све подређено грабежи и личном богаћењу, у коме нови богаташи новац најчешће стечен на сумњив начин троше на своје приземне хедонистичке потребе, реч задужбинарство звучи старомодно, застарело. Ипак, оно се помало, и све гласније, обнавља. О томе је и у оквиру Вуковог сабора 2011. године одржан округли сто. Учествовали су угледни историчари, основан је и Савет за обнову задужбинарства.
У Србији данас има богатих људи, али мало је задужбинара. Култура, наука, образовање могли би остварити значајан напредак обнављањем задужбинарства. Ваљало би да се људи који имају новац више угледају на скромног „обућара и економа” Влајка Каленића. Све што је у животу стекао оставио је своме роду. Није тек тако дивљи бршљан изникао на његовом гробу.

***

Пијаца с монографијом
За туристе, који воле да обилазе пијаце, јер тако најбоље могу да ослушну душе градова, Каленић пијаца је право благо. Својом богатом понудом, занимљивом историјом, људима који свакодневно долазе, купују и продају, обиљем боја и мириса, буком великог града, ова пијаца може сваког освојити. Она чак има и своју монографију, коју је 2000. године објавила група аутора.

***

Дух старе кафане
Пре подне понеко сврати на кафу или пиће, а увече је кафана „Каленић” пуна. Тражи се место више. Некада су кафане биле места у којима су се састајали боеми, песници и сликари, ту су настајале песме и причале се занимљиве приче. Заједно са старим кафанама, нестаје и београдска уметничка боемија. У „Каленић” су често долазили песник Либеро Маркони и Момо Капор, сликар, писац, хроничар српске престонице. Београд је живео неки другачији живот, који нестаје брзо и неповратно.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију