Pro memoria

РАТКО БУЛАТОВИЋ, ЈУНАК И СТРАДАЛНИК ИЗ 1999.
Повратник са последње капије
Те ноћи, 29/30. април, наши традиционални пријатељи ракетирали су Генералштаб у центру Београда. Он, дежурни у Градском штабу цивилне заштите, похитао је са екипом да спасава рањене. Пажљиво израчунавши време, убице су се вратиле дванаест минута касније и бомбардовале исто место. Он је остао без обе ноге и тла под њима. Нису му давали много шанси, али је преживео. Од њега и данас можемо учити како се бори за живот и смисао, како се вером померају планине

Пише: Мишо Вујовић
Фото: Архива саговорника


Осванули смо тог пролећног јутра 2000. године на годишњицу НАТО бомбардовања у некој биртији на новобеоградском Кванташу, где нас је мамурна зора довела директно од Бате Пежоа из Новог Сада у чијем смо ресторану провели, поподне и целу ноћ. Пили смо славећи живот, одливајући по кап за несрећнике које је срећа оставила у рушевинама зграда, мостова, пијаца, обданишта, болница, породилишта. За хероје неба и браниоце међе на Кошарама и широм крвљу натопљеног Космета. Заборављеног и отргнутог попут косовског божура чије цветање нас подсећа на време када се отмена смрт пазарила животом и када је господство овенчавано круном витештва и ореолом бесмртности. Српска војска је једна од ретких чије су крунисане главе, од Немање до деспота Стефана Лазаревића и Петра Првог корачале пред својим ратницима. Тако је записано као подстрек и опомена.
„Све је то патетична статистика”, гракнуће ухрањена гомила перача крви са ветробрана НАТО-ових летећих убица. Она иста бесловесна маса френетичних натофила чија ће добродошлица Солани, Анри-Левију и осталим србофобним заговорницима одстрела Србије остати уписана попут олимпијских рекорда у дисциплини подаништва злочинцима и издаји отаџбине.
А шта су емоције, шта је рањена душа, шта је поезија? Шта је народ без мита? Без епопеја и трагедија на којима је узвишено градио врхове!? Зар живот на Балкану није патетика!? Патетика креирана негде далеко. Без коњаника, витезова, мачева или пушака. Овде је, на нашем прагу, направљен највећи полигон индустрије смрти.
„Све је овде сумрак. Земља је обавијена мраком силе и силом мрака”, примећује преко дима цигарете Ратко Булатовић, питајући ме знам ли где сахрањују ампутиране делове људских тела.
„Волео бих да знам где су ми сахранили ноге. Да одем да им уждим свећу. Да запалим воштаницу другој половини тела на другом свету", настави одсутно некако за себе, мој добри Рале.
Зоран га је гледао очима пуним суза. Нису се познавали пре Ратковог рањавања. Упознао сам их у лето када је Ратко поново проходао. Од тог тренутка до Зорановог одласка 16. септембра 2006. године, на дан смотре првих питомаца Војске Србије, нисмо се раздвајали.
„Знаш, што дуже познајем Ратка све га више волим. Ретки су људи који тако отмено носе своју муку, као наш Рале. Он је човек за литературу. Живи јунак овог нашег суровог времена у коме је сваки дан историја”, говорио је сетно, тог јутра, када смо се растали са Ратком, мој новинарски узор и учитељ Зоран Богавац, редак новинар са душом детета и мудрошћу античког старца.

УЗДАМ СЕ У ИСТИНУ

„На једној страни је снага, моћ, новац. На другој смо ми, сами као сламка међу вихорове. Стали смо на пут вражјој сили. Пали анђели у црним кошуљама из кукавичјег гнезда просипају смрт. Запослили су болнице и погребна предузећа на неодређено време. Тек ћемо осетити хук ове несреће. Посејано зло ће пунећи гробља празнити градове и села”, пророчански је тог јутра загледан ко слепи пророк у зачађалу таваницу говорио Ратко.
„Бог свевишњи зна ко ће победити. Мрак или светлост. Неспокој ме баца, истина подиже. Тело посустаје, душа га крепи надом за Божјом правдом. Осећам се као странац на овом свету који не разуме мене, али ја још мање разумем ово царство лажи, обмане и опсене. Уздам се једино у истину. Божју, непоновљиву и недељиву. Једну једину. Она је моје Вјерују. Мој симбол вере и завета. Прикратили су ме за ноге, али нећа за истину. Сведочићу на овом свету и пред небеском поротом. Олтар истине је једини суд чији тас филигрански мери правду јаком и нејаком. Ако није тако, ако истина не тријумфује све губи сваки смисао. Чак и наше постојање.”
А истина је понекад недокучива. Неухватљива умом као рукама јегуља из Скадарског језера.
Свирепо су се обрачунали са нама, размишљао сам слушајући Ратка, мрзећи и њих и власт и народ који је тог јуна након седамдесет осам дана славио победу над НАТО снагама, слутећи да долази слом још тежи од бомби и тог безумног чина великих сила. Тада нисам ни сањао да ћемо сами себе ломити и рашрафљивати државу као што растурају половне или крадене аутомобиле на ауто депонијама. Ни у примисли тог јутра, док сам горео од жеље да Милошевићу и његовима видим леђа, нисам могао замислити, да ће се нове власти понашати као окупатори и да ће земља убрзо постати протекторат у ком ће владати разни интересни кланови, да ће уз државну нестати и граница између разума и лудила, као што се у бестиђе стровалила свака морална међа.
Прошло је скоро две деценије од разговора у кванташкој биртији. Много тога се променило. Све је постало општеприхватљиво и оправдано. Испроституисана истина столује, лажи више нико и не настоји да демантује. Људи се повлаче у своје љуштуре. Ко нема уточиште негде на селу или природи повлачи се у себе. Самоизолација постаје масовна појава. Нажалост, многи нису издржали, одступили су у превремену вечност, сами или уз помоћ НАТО радијације.

НА НОГЕ МЕ ОПЕТ ПОДИГЛА МАЈКА

Ратка затичем у селу Јаловик у близини Владимираца и Шапца. Орезује младе воћке. Ангажовао се на изградњи нове трафостанице, замене дотрајалих стубова далековода, поправци пута, помоћи сеоској школи старој скоро двеста година. Ту је преселио библиотеку. Пише песме за децу, посвећене унуци Теодори. Присећамо се сусрета у Ургентном центру. Тих дана хитно је оперисан професор-свештеник Радован Биговић, мој почивши пријатељ. У рукама је носио прикопчане кесе полако милећи до Раткове собе како би га подржао у даноноћној борби са ужасним боловима.
„Претече ли, Рале?” питао сам га покушавајући да успоставим какав-такав смисао у хаотичним емоцијама које сам једва обуздавао.
Данас, након две деценије, одговара ми на то питање у камеру Небојше Петровића, мађионичара покретних слика, чије вешто око граби сваки детаљ, Раткове животне драме.
„На ноге ме подигла мајка. Као што ми је материнством удахнула живот, тако су ме њене очи и чисте молитве вратиле са капије оног света. Уместо супице коју сам повукао из сламчице, очима сам увукао снагу из мајчиних очију и њен вапај: ,Издржи, Рато, ти си јак!‘ То је пренуло моју посусталу вољу. Налазио сам се у беличастој светлости, у неком међупростору, на путу или раскрсници.
И док сам умирао и полако напуштао овај свет, и док сам слушао стару мајку како пригушено кука и јеца, оплакујући сина који пред њеним очима издише – помислио сам: ,Изборићеш се ти, Ратко, ако ни због кога другог, онда због твоје мајке, мајке мученице и светице.‘“
Причу о Ратковом страдању, борби, животу објавио сам у јулском броју магазина Дуга.
„Дим је куљао из рањеног здања. На другој страни улице поново је гађана зграда Савезног МУП-а. Ратко није успео да подигне радио станицу, земља је поново планула.
Тачно дванаест минута након првог удара, сејачи смрти ,оверили‘ су исту мету са још неколико тона разорног метала.
Чувари хуманизма и демократије тачно су израчунали колико спасилачким екипама треба да стигну на лице места...”
Ратко Булатовић није успео да се склони остао је затрпан грађевинским материјалом и прашином. Тих дана сам у Прес центру Војске Југославије сазнао да су га спасила извесна браћа Маринковић. Један од браће био је запослен као возач на „БК телевизији”.

ОНЕ НОЋИ У УРГЕНТНОМ ЦЕНТРУ

Десет година касније, на свој педесети рођендан, 15. септембра 2009, Ратко Булатовић у фризерском салону упознаје медицинску сестру из Ургентног центра која је те ноћи дежурала.
„Седео сам на столици поред ње, примећујући да веома често гледа у мом правцу. Загледала ме помало стидљиво да би се у једном тренутку узбуђено обратила са питањем да ли сам ја Ратко Булатовић. Након потврдног одговора наставила је скоро задихано:
,Опростите што Вам се овако обраћам, ја сам Тања, радим као медицинска сестра у Ургентном центру и, верујте, за тринаест година рада тежи случај од Вас нисам имала.‘
,Како?‘ упитао сам збуњено. Када се год помене Ургентни центар, прође ме језа. Навиру слике најтежих дана мог живота, обојене ранама, болом, крвљу, бомбама...
,Оне вечери између 29. и 30. априла‘, наставила је Тања, ,када су Вас довезли у Ургентни, ја сам Вас износила уз помоћ колегинице из црвене ,ладе‘ Ватрогасне бригаде Београда у којој су Вас довезли рањеног.‘
На тренутак смо обоје заћутали, окружени гробном тишином. Гледао сам је са неверицом, свестан да ће нова сазнања још више продубити нека питања на која ни данас немам одговоре, свестан да их ни највећи филозофи и познаваоци људске ћуди нису одгонетнули. По глави сам претурао разне сцене безуспешно покушавајући да се присетим тог гласа, његове боје. Као ехо су тада одзвањали многи гласови које сам лебдећи изнад свог масакрираног тела чуо. Овај Тањин нисам успео да препознам, али сам осећао да је свака реч преточена у тај мелодични тон била истинита. Ни њен лик нисам могао да сместим ни у један детаљ моје патње. Гледао сам је тупо покушавајући било чега да се присетим, гласа, лика, косе, униформе, руку...
Збуњен и затечен, прекидајући ту непријатну тишину несвесно сам је упитао како се зове.
,Зовем се Тања‘, поновила је гледајући ме нетремице и наставила с неком чудном чврстином у гласу, који више није вибрирао од узбуђења. ,Ја Вас никада нећу заборавити!‘
Поново пауза, уздах препун неверице.
,Побогу, како се ничега не сећате!‘ рекла је широм отворених зеница.
,Оног јутра, док смо Вас ја и моја колегиница износиле из оне црвене ,ладе‘, догодило се нешто страшно, што никада не могу заборавити. То ми се до тада није десило и надам се да неће ни убудуће... Извукла сам само пола Вас, јер су Ваше ноге остале у ,лади‘ заглављене између предњих седишта.‘
Изашао сам из фризерског салона слуђен и ошамућен, не знајући ни ко сам, ни где сам, ни зашто сам, ни како сам...”

ДА НИКАД НЕ ОДОХ ИЗ ЛИПОВА

Ратку Булатовићу се након ове несреће јавило десетак „спасилаца”, међу њима и браћа Маринковићи, и извесни презимењак с молбом да му запосли сина.
Најболније од свега је што је осим ногу остао, те ноћи без новчаника и пиштоља.
„Пробудио сам се у шок соби везан. Нисам могао да говорим, од сонди у носу и устима. Цело тело ми је утрнуло. Показао сам главом да ми одвежу руке и затражио оловку и папир. ,Имам ли ноге?‘ написао сам доктору који је само климнуо главом, ставио папир у фасциклу и изашао. Када ми је сестра одвезала и другу руку, задигао сам покривач и занемео. У том тренутку нисам био сигуран да ћу прихватити чињеницу да сам инвалид. Да немам ноге.”
„Некада се запитам зашто сам уопште одлазио из Липова!? Не знам да игде лепше мирише цвеће и брже расте трава него у мом Липову. Не знам да ли су игде зоре бистрије а јутра чистија него у мом Липову. Не знам да ли се игде лакше сан навлачи на очи и игде брже зора долази него тамо. Чувао сам стадо на Сињајевини, купао се као непливач у језеру.
Мој друг Рацо Машанов млатарао је рукама и ногама покушавајући да отплива до једног острвцета удаљеног десетак метара од обале. Наједном је потонуо. Давио се пред мојим очима. Скочио сам без размишљања, успевши да га, млатарајући рукама, некако скопам за косу и извучем у плићак. Стога често кажем да се језерске воде нико није од мене више напио.”
Ратко Булатовић је рођен пре непуних 60 година у селу Липово, као пето од седморо деце честитог и сиромашног горштака Вукоте Булатовића, који је своју многочлану породицу хранио минерским хлебом са девет кора. Мајка Крстиња, домаћица, била је стуб породице. Отац, вечити теренац, одвајао је од својих уста. Лети би Ратко на катуну на Сињајевини напасао стоку, купајући се на Савиној води, језеру на врху Сињајевине, сањајући да једног дана заврши велике школе, одмени мајку и оца. Основну школу је завршио у Липову, гимназију у Колашину, Правни факултет у Београду.
„Живот ме заиста није миловао. Још као ђак морао сам да радим, као студент обављао сам разне послове преко омладинске и студентске задруге. Оженио сам се као студент, кћерка Јелена је рођена кад сам постао војник. Неком је суђено да целог живота иде пречицом, а неко за све мора жестоко да се презноји. Живот те научи да поштујеш природне законе, да помажеш људима. Мој посао није био нимало лак. Одговоран, незахвалан, али мој мото је био и остао: ,Испоштуј закон и не огреши душу.‘ И заиста сам се трудио да сагледам све околности, да ускладим тај људски, животни моменат са правним. Сада у овим дугим, бесаним и болним ноћима анализирам, вртим филм, слажем коцкице. Сада имам времена на претек, целог живота сам само трчао, радио даноноћно. Научен сам да је узети туђе проклето, а да је само ознојено благословено. Од малена сам навикнут да морам усправно да корачам, па и без обе ноге...” говорио ми је у диктафон непосредно после изласка из болнице.
Пауза. Цуг од скоро пола цигарете...
„Овај фантомски бол ме урнише. Понекад ми се чини да ћу да излудим. Ни ове наркозе за болове не делују, нећу да их пијем. Замисли, још ми само фали да постанем наркоман” – покушава шалом да победи бол који је долазио из десног стопала. Стопала, које је остало тог 30. априла у амбису једноумља Новог поретка.

***

Биографија
Ратко Булатовић (Горње Липово, Колашин, 1959). Основну школу завршио у Горњем Липову, гимназију у Колашину, Правни факултет у Београду. Радио у органима државне управе, општине Врачар, Скупштине Београда, Министарству трговине, туризма и услуга. Агресија Североатлантског пакта на Србију 1999. затиче га на месту градског секретара за инспекцијске послове у Београду. Током рата био је и помоћник начелника Градског штаба цивилне заштите. У ноћи 29/30. април 1999, обављајући дужност, изашао је да спасава рањене у ракетном нападу  на Генералштаб. Дванаест минута касније убице су се вратиле и бомбардовале исто место.
Тешко рањен, Ратко Булатовић остао је без обе ноге, „високо изнад колена”.
Нису му даване велике шансе, али он је преживео.
Одликован је Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности, првог степена. Написао је књигу „Немилосрдни анђео” (2011). Живи у Београду, окружен супругом Софијом, кћерком Јеленом, сином Јованом и унуком Теодором.

***

Фантомски бол
„Сад ми се чини да ми је неко жицом закачио палац и вуче у лево, као да ће га сваког тренутка ишчупати, а остали прсти иду на супротну страну. То језиво боли, све док центар у глави не прихвати чињеницу да је један део тела заувек нестао. Једноставно, боли те нешто што немаш.”

***

Сигуран корак у глави
„Увек сам се згражавао кад сам на семафору према Батајници сретао неколико ратних инвалида из Босне који су просили. Ако сам имао неки динар, увек сам дао. Та слика, „Све ће то народ позлатити”, на мене је увек остављала снажан утисак. Знао сам до Новог Сада да размишљам о тим мученицима. Осећао сам неки чудан немир, страх, као да сам предосећао да ће ми се ово догодити. Нисам био сигуран у првом тренутку да ћу прихватити сурову реалност. Али Бог ми је ипак на крају подарио сигуран корак у глави!”

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију