Светионици

ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ПАВЛЕ (1914–2009) И ЈЕДАН ПОУЧАН ПРИМЕР ЊЕГОВОГ ДРЖАЊА ПРЕД СИЛНИЦИМА ОВОГ СВЕТА
Живот на Распећу
У дубокој и суровој диктатури, Удба и Партија су те 1962. већ биле припремиле све за наметање одлука које ће изазвати раскол у Српској цркви. На Сабору су ћутали сви, неки из приземних рачуница и по наређењу, неки у очајању и кукавичлуку. А онда је устао он, смерни и поштовани епископ призренски Павле. Над погнутим архијерејским главама загрмеле су његове тихе и једноставне речи истине. Да ли је спречио силнике у злом науму? Није. Али јесте спасао српски образ, остављајући пример и пут којим смо касније опет стигли до самих себе и обнове јединства. Њега већ сад поштујемо као светог, а ко се, и како, сећа оних који се „из вишњих разлога” нису супротставили злу? Данас, када се над Црквом и народом надвија слична опасност, овога би требало да се опомену сви који седе у Светом архијерејском сабору СПЦ

Пише: Мишо Вујовић


Монашка смерност, светоотачка мудрост и молитвена узвишеност најомиљенијег архипастира српске цркве, често су га удаљавали од битних догађаја и већег присуства у јавном животу. Ипак, остало је веома мало скривених детаља у његовом чистом житију, исписаном мудрошћу, преданошћу Господу и непрегледној бројаници добрих дела и беспоштедне жртве Христу спаситељу, мајци Цркви и целокупном српском народу. Овај осврт сеже у далеке шездесете и осветљава један период великих искушења Српске православне цркве. У то време огромни су притисци и контрола од стране комунистичких власти, због чега долази до раскола који почиње одласком Америчко-канадске епархије из окриља СПЦ. Широј јавности је мало познато храбро држање епископа призренског Павла и његов глас разума у тим најдраматичнијим догађајима у новијој историји српске цркве.
Још у време Краљевине Југославије Српска православна црква налазила се високо на листи непријатеља Комунистичке партије. Сам Лењин изјавио је да „комунизам код Срба никада неће заживети док се не уништи Српска православна црква као колевка великосрпског хегемонизма”.
Озбиљан сукоб Цркве са државом почео је још средином тридесетих година Конкордатском кризом због противљења Цркве да Краљевина Југославија потпише споразум са Ватиканом. Конкордат потписан између Владе Милана Стојадиновића и Ватикана чекао је на скупштинску ратификацију пуне две године, да би, на дан одређен за изгласавање ратификације, 19. јула 1937. године, дошло до великих сукоба демонстраната и полиције, познатијих као „крвава литија”. Ратификација је ипак изгласана, четири дана касније, а 24. јула, дан по ратификацији, један од највећих противника Конкордата, патријарх Варнава (Росић), умире, под до данас неразјашњеним околностима.
Доласком на власт комуниста почео је оркестрирани и добро осмишљени прогон српске цркве суђењем свештенству, епископима, омаловажавањем верских обреда, агитовањем и претњама, оснивањем чувене Верске комисије – колективног поглавара српске цркве, избором подобних и елиминацијом неподобних владика, што је резултирало расколом у српској цркви крајем 1963. године, превазиђеним тек 1992. године, на Сретење, заједничком литургијом патријарха Павла и епископа тзв. расколничке цркве у Америци и Канади, Иринеја Ковачевића.
Јунак ове приче, патријарх Павле, за кога можемо рећи да је био помиритељ и ујединитељ не само Цркве већ и народа, вероватно је једини ауторитет прихваћен од неповерљиве емиграције која је у свима гледала провокаторе и сараднике Удбе.
Сам однос политичке емиграције према, тада тек изабраном патријарху Павлу, сврстава га међу малобројне неспорне личности једног трауматичног и спорног времена.

ОБЕЗГЛАВЉЕЊЕ И РАСКОЛ

Расколу у СПЦ је претходило рашчињење епископа америчко-канадског, Дионисија, који се на тој дужности налазио пуних двадесет пет година и уживао је велики углед у српској емиграцији и верујућем народу. Без канонске кривице, али евидентног антикомунистичког става, склон да пружа уточиште одбеглим српским националистима, да ухлебљује свештенике-емигранте, представљао је, заједно са краљем Петром Другим, симбол антикомунистичке борбе.
Пресуда епископу Дионисију донета је још 1962. године на црквеном политбироу који су сачињавали патријарх Герман, Крсто Лековић, шеф Удбе задужен за верска питања, Милоје Дилпарић из Комисије за вере и Ђорђе Смиљанић, потпредседник Епархијског савета Архиепископије београдско-карловачке, како тврди Драгољуб Вурдеља у својој књизи Обезглављена српска црква, издатој у Трсту, 1964. године.
Вурдеља цитира једног од архијереја чије име из разумљивих разлога у то време није могао објавити, који атмосферу Сабора од 5. марта 1964. године, када је коначно пресуђено епископу Дионисију, описује на следећи начин:
„Када смо улазили у саборску салу сви смо осећали тежину, имали смо сузе у очима. Неки од нас су знали о чему се ради, а неки су нагађали. Сваки је био убеђен да нешто неће бити добро за Цркву, нарочито када смо видели главешине Верске комисије како долазе. У сали је била мртва тишина. Патријарх је отворио Сабор, затим почео да нас пребројава. Када је видео да сви нису на броју, разговарао је нешто са представником Верске комисије. Онда је огласио Сабор пуноважним и да се може почети са радом...”
Аутор даље наводи да је гласање, први пут у историји, било јавно и појединачно (комунистички систем) да би „верска Удба” могла контролисати гласање. У споредним просторијама седели су Мома Марковић, председник Комисије за вере, већ поменути Крсто Лековић, познатији као некрунисани српски патријарх, Милоје Дилпарић, Бранко Карапанџа, те Радован Грковић, под чијом је контролом обављено рашчињење епископа Дионисија.
Након завршених уводних речи, изношења „доказа” и пресуде, прецизније – одстрела неподобног епископа, мучну тишину, својом разборитом храброшћу и јеванђелском истином, прекинуо је епископ призренски, Павле.
Пресуда је противна најосновнијим принципима правде и Светог писма”, почео је своје излагање епископ призренски и свети патријарх српски, Павле.
„Оптужујемо брата за оно што ни сами не поштујемо, тј. газимо каноне и дату заклетву. Канони нам говоре: Никакве оптужбе не би могли примити против брата, од људи који немају моралне квалификације да другога туже, а поготову ако тужбе нису поткрепљене доказима. Они нам још говоре: ко и какве моралне подобности мора имати да заузме наш високи положај. Судимо без саслушања, бирамо људе без моралних квалификација на високи положај, и то оне који су заслужили рашчињење (односи се на тзв. федералне владике послате у Америку и Канаду, прим. М. В.). Где је, браћо, ту морал и где је савест? Све прљавштина за Фермилијана, чуо сам, не на улици, већ од вас, чак сте ми и неке слике његове са женама показивали. Судите једном грешнику, како ви то кажете да јесте, међутим, још горега на његово место хоћете да поставите. Поново вас питам, зар ми тиме не газимо каноне и дату заклетву? Рекох и душу спасих”, завршио је своје обраћање Сабору наш добри Паја, како су га звали верници.

ХОДОЧАСНИЦИ НА СПЕЦИЈАЛНОМ ЗАДАТКУ

Већи део народа и свештенства, као и Српска народна одбрана, кровна организација Срба у Америци основана 1914. године, стали су иза владике Дионисија, који је основао Слободну српску цркву у Америци и Канади. Исте године основао је и Аустралијско-новозеландску епархију, да би на црквеном збору слободних црквених општина из Европе 1969. године била основана Слободна српска православна епархија у Европи, на челу са епископом Лаврентијем Трифуновићем.
Да је патријарх Герман био под великим притисцима, те да је за време целокупног столовања на светосавском престолу морао да се довија како да заштити интересе Цркве, а жигосан је као црвени патријарх, тврдио је и први епитроп манастира Хиландара, старац Митрофан. Приликом једне од првих посета Светој Гори патријарх Герман рекао му је да је манастир под присмотром Удбе и да, по њиховом захтеву, неретко шаље писмене препоруке манастирској управи за дозволу боравка „ходочасника на специјалном задатку”.
Хиландар је шездесетих година прошлог века постао мост спајања политичких емиграната и њихове родбине из отаџбине.
„Оче Митрофане, део препорука које вам шаљем невољно сам написао, јер су власти то од мене захтевале. Од сада знајте да није сваки такав допис, званично потписан, заиста мој благослов, већ је то изнуђена препорука. Када такву препоруку добијете са мојим потписом и жељом да на вама почива благослов светог Саве и светог Симеона, ваш у Христу брат, патријарх српски Герман, онда знајте да је реч о црквеним, добронамерним људима или појединцу”, пренео је патријархове речи у свом сведочењу старац Митрофан. Он је био убеђен у то да је патријарх Герман, у тешким временима, мудром политиком и поред раскола успео да очува језгро Српске православне цркве.
Но, вратимо се његовом наследнику, патријарху Павлу, јеванђелском пастиру који је својим ставом и држањем, не само покушао да се одупре одстрелу једног епископа, већ је показао, за разлику од већине тадашњих епископа у Сабору, да свако ко истински сведочи Христа нема разлога да устукне пред земаљском неправдом и насиљем.
Патријарх Павле, вођен апостолским миром, својим делима све нас је подсећао да постоје веће вредности од свега чему савремен човек стреми. И одласком са овог света показао је да и поред свих различитости можемо бити јединствени. Народ је, без и једног покушаја да неко наруши ред, у тишини, сатима и данима чекао да се опрости од човека чији је живот био праштање на распећу, најпре на Космету, где је преживео погроме и страдање, убиства, силовања, скрнављења, изгоне, паљење Пећке патријаршије, а затим га је Свевишњи послао да нас, разбијене и обезглављене у раскућеној кући, сабере и к познању правде Божје приведе.

***

Протест
Лењинова изјава о неопходности да се код Срба уништи Црква уследила је након протеста амбасадора Краљевине Србије, Мирослава Спалајковића, на првом пријему за стране дипломате у Москви после Октобарске револуције. Због свирепог убиства цара Николаја и његове породице, амбасадор је у лице рекао Лењину: „Ви сте бандит, осрамотили сте словенску расу! Пљујем Вам у лице!” По писању академика Милорада Екмечића, о овом инциденту је сведочио амерички дипломата Џорџ Кенан.

***

Опстати или нестати
Патријарх Герман, очито приморан да жртвује поједине епископе како читава Црква не би била разорена попут неких епархија које су остале са веома мало свештенства и великим бројем индоктринираног и Цркви ненаклоњеног народа, и сам се осећајући непријатно због задатка који је издржавао у том времену кад се ломило „опстати или нестати”, кратко је одговорио: „То од нас тражи интерес Отаџбине и то је у овом конкретном случају једино целисходно решење.”

 

Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију