Кри­ла

МА­ЛИ БЕ­О­ГРАД­СКИ АТЛАС ПТИ­ЦА
Ме­тро­по­ла као гне­здо
Ши­ре­ње гра­да и про­ме­на кли­ме, кр­че­ње шу­ма и ису­ши­ва­ње ри­то­ва, по­раст за­гре­ва­ња и за­га­ђе­ња, дру­га­чи­ја до­ступ­ност хра­не, и број­ни дру­ги фак­то­ри, ути­ца­ли су да мно­ге пти­це ви­ше не до­ла­зе у Бе­о­град, као што мно­ге ви­ше не од­ла­зе. Гра­ду и љу­ди­ма при­ма­кле су се и не­ке ко­је то ни­ка­да ра­ни­је ни­су. Осим одо­ма­ће­них вра­ба­ца, го­лу­бо­ва, вра­на, свра­ка, ди­вљих пат­ки, ла­бу­до­ва, на под­руч­ју Бе­о­гра­да да­нас су при­сут­ни си­ве и бе­ле ча­пље, цр­не и бе­ле ро­де, чвор­ци, ма­ли вран­ци, ве­тру­шке, ја­стре­бо­ви, со­ве, гач­ци, сој­ке, га­вра­ни, ор­ло­ви бе­ло­ре­па­ни, кр­ста­ши, су­ри... Чу­је­мо ли их? Ви­ди­мо ли их? Зна­мо ли до­вољ­но о том свом ком­ши­лу­ку?

Текст и фо­то: Дра­ган Бо­снић


Не та­ко дав­но, ко­ли­ко пам­ти је­дан људ­ски век, Бе­о­град је био не­ве­ли­ка ва­рош ко­ја се за­вр­ша­ва­ла код топ­чи­дер­ских и ко­шут­њач­ких шу­ма, Зве­здар­ни­це на Ве­ли­ком Вра­ча­ру и уџе­ри­ца у Ма­рин­ко­вој ба­ри. Уме­сто про­стра­них но­во­бе­о­град­ских бу­ле­ва­ра пру­жа­ле су се не­пре­глед­ни ри­то­ви, све до Обед­ске ба­ре. На том про­сто­ру су се су­да­ра­ле степ­ска кли­ма, ва­ри­јан­та оштре кон­ти­нен­тал­не кли­ме, и не­што бла­жа уме­ре­но­кон­ти­нен­тал­на кли­ма са про­ду­же­ним, ми­хољ­ским ле­том. Снег је про­сеч­но па­дао до ме­сец да­на, а оп­ста­јао је на бе­о­град­ским ули­ца­ма још пет­на­ест да­на. Лед је оки­вао бе­о­град­ске ре­ке, па су од­ва­жни­ји пре­ла­зи­ли са јед­не на дру­гу оба­лу по­не­кад и за­пре­гом.
Та­да су го­спо­да­ри бе­о­град­ског не­ба би­ли врап­ци, го­лу­бо­ви и број­на фа­ми­ли­ја вра­на. Пти­це се­ли­це су углав­ном пре­ле­та­ле бе­о­град­ско не­бо на за­цр­та­ној тра­си се­вер–југ и ле­то про­во­ди­ле по вој­во­ђан­ским ри­то­ви­ма. А он­да је Бе­о­град по­стао ве­ле­град, и про­стор­но и број­ча­но. Сам град је сво­јом ин­ду­стри­јом, са­о­бра­ћа­јем и за­гре­ја­ним ста­но­ви­ма по­ди­гао окол­ну тем­пе­ра­ту­ру за пар сте­пе­ни. Хи­дро­цен­тра­ла на Ђер­да­пу је по­ди­гла ни­во Ду­на­ва и зна­чај­но га про­ши­ри­ла, уз­вод­но све до Слан­ка­ме­на. Тер­мо­цен­тра­ле у Обре­нов­цу су за­гре­ја­ле во­ду Са­ве, па је она пре­ста­ла да се ле­ди. Ако то­ме до­да­мо и гло­бал­но за­гре­ва­ње, мо­же се ре­ћи да је Бе­о­град по кли­ми по­стао при­мор­ски град.
Од­ра­стао сам на Па­ли­лу­ли и у Зе­му­ну и не се­ћам се да сам ика­да ви­део га­ле­бо­ве и ла­бу­до­ве на Ду­на­ву. Чак ни на Ве­ли­ком рат­ном остр­ву, ко­ме би на­зив Ве­ли­ко пти­чи­је остр­во ви­ше од­го­ва­рао (јер је то би­ло нај­си­гур­ни­је уто­чи­ште пти­ца, уда­ље­но са­мо ки­ло­ме­тар од нај­у­жег град­ског цен­тра). Пр­ви га­ле­бо­ви су нео­сет­но оку­пи­ра­ли ко­лек­тор от­пад­них во­да код хо­те­ла „Ју­го­сла­ви­ја”, а по­том и сва оста­ла из­во­ри­шта фе­ка­ли­ја на Са­ви и Ду­на­ву. Ду­шко Ра­до­вић је, под­се­ти­мо се, твр­дио да од Са­ве ка Ду­на­ву те­че по­нор­ни­ца ко­ја се у гор­њем то­ку на­зи­ва Во­до­вод а у до­њем Ка­на­ли­за­ци­ја. Ма­ли бе­ли га­ле­бо­ви су на­се­ли­ли цр­ну и мр­тву Топ­чи­дер­ску ре­ку, а глав­но хра­ни­ли­ште им је по­ста­ла де­по­ни­ја у Вин­чи. Де­ток­си­на­ци­ју и пра­ње пер­ја пти­це по­том оба­вља­ју у во­да­ма Ду­на­ва, од Вин­че до Гроц­ке. То­ком лет­њих ме­се­ци тај део ре­ке се бе­ли од не­бро­је­них пти­ца. От­ме­ни ла­бу­до­ви се­би не до­зво­ља­ва­ју та­кво гу­бље­ње до­сто­јан­ства и уку­са. Пар сто­ти­на ових бе­лих ле­по­та­на се уси­дри­ло крај Зе­мун­ског ке­ја, а до­ко­ни и дру­же­љу­би­ви Зе­мун­ци их ре­дов­но хра­не. Ла­бу­до­ви де­ле са ма­ли­ша­ни­ма њи­хо­ву ужи­ну а не од­би­ја­ју ни су­ви хлеб ко­ји до­но­се пен­зи­о­не­ри.

ИЗ ПТИЧ­ЈЕ ПЕР­СПЕК­ТИ­ВЕ

На број­ност пти­ца у бе­о­град­ском ата­ру ути­чу и број­не ве­штач­ке аку­му­ла­ци­је. На њи­ма се оку­пља­ју све вр­сте ди­вљих па­та­ка. Нај­број­ни­је су плов­ке глу­ва­ре, а има и ка­рак­те­ри­стич­них ка­ши­ка­ра и број­них ро­ни­ли­ца. Не­да­ле­ко од гро­бља у Вин­чи на­ла­зи се је­зер­це ко­ме, због буј­не ве­ге­та­ци­је, ни нај­у­пор­ни­ји лов­ци не мо­гу да при­ђу. За­то је то пра­ви пти­чи­ји рај. По­ред по­ме­ну­тих па­та­ка, ту бо­ра­ви и по­ве­ћа ко­ло­ни­ја си­вих и бе­лих ча­пљи. Ве­ћу ску­пи­ну ча­пљи је мо­гу­ће ви­де­ти на та­ко­зва­ној Па­ра­дајз ади, не­да­ле­ко од Ви­шњич­ке Ба­ње. Ча­пље су сво­је­вре­ме­но са цр­ним и бе­лим ро­да­ма од­ла­зи­ле на да­лек пут ка Афри­ци. По­ме­ну­те кли­мат­ске про­ме­не, и све бо­га­ти­ји је­лов­ник на де­по­ни­ја­ма и ко­лек­то­ри­ма за от­пад­не во­де, раз­лог су да ви­ше не ју­ре за „Сун­цем ту­ђег не­ба”.
Ма­ли вра­нац не во­ли ни љу­де ни њи­хо­ву хра­ну. Он и да­ље ло­ви ри­бу а кри­ла ра­до су­ши на осун­ча­ној гра­ни или не­кој уда­ље­ној бо­ви на ре­ци. Нај­си­гур­ни­је уто­чи­ште је про­на­шао на спру­ду ко­ји пра­ви Топ­чи­дер­ска ре­ка са сав­ским ру­кав­цем, код Аде Ци­ган­ли­је. За­чу­до, баш ту, по­ред број­них ма­ри­на, спла­во­ва, ве­сла­ча и ше­та­ча, ова ма­ла угро­же­на пти­ца је на­шла свој мир.
Оби­ље хра­не је при­мо­ра­ло и пти­це пре­да­то­ре да се при­бли­же ве­ли­ком бе­лом гра­ду. Ве­тру­шка, по­зна­та по свом леб­де­ћем осма­тра­њу, са­да тро­ши мно­го ма­ње енер­ги­је за лов јер јед­но­став­но се спу­сти на жи­цу да­ле­ко­во­да и че­ка нео­пре­зне гло­да­ре да иза­ђу из свог без­бед­ног скло­ни­шта. Оне и слич­ни ма­њи лов­ци су от­кри­ли си­гур­ност бе­тон­ских гра­ђе­ви­на па су њи­хо­ва гне­зда све при­сут­ни­ја на нај­ви­шим де­ло­ви­ма со­ли­те­ра. Нор­мал­но, за гне­зда ко­ри­сте са­вре­ме­не при­сту­пач­не ма­те­ри­ја­ле.
При­мет­но је да град­ске ата­ре све че­шће по­се­ћу­ју и со­ве, ноћ­не гра­бљи­ви­це. У Ки­кин­ди се оку­пља­ју у са­мом цен­тру ва­ро­ши, а све их је ви­ше и у Срем­ској Ми­тро­ви­ци. У Бе­о­гра­ду се оку­пља­ју у скром­ни­јем бро­ју. Не­ка­да су љу­ди за­зи­ра­ли од ових но­ћоб­ди­ја, јер су ве­ро­ва­ли да на­го­ве­шта­ва­ју не­сре­ћу. Са­да је пре­ваг­ну­ло оно ми­шље­ње да је со­ва сим­бол му­дро­сти, па их љу­ди ви­ше и не ди­ра­ју. За­ни­мљи­во, од свих ле­та­ча-ло­ва­ца со­ва је нај­у­спе­шни­ја. Ње­но ме­ка­но пер­је омо­гу­ћа­ва пот­пу­но бе­шу­ман лет, па нео­пре­зни гло­дар по­ста­не све­стан ње­ног при­су­ства тек ка­да осе­ти сна­жан сти­сак ње­них кан­џи.
По­ро­ди­ца вра­на је нај­број­ни­ја птич­ја вр­ста у Бе­о­гра­ду. Цр­на или си­ва вра­на су пра­ви го­спо­да­ри пар­ко­ва и др­во­ре­да у гра­ду. Оне су по­ти­сну­ле гач­ца, пти­цу ко­ја је мно­штвом сво­је­вре­ме­но зна­ла да за­там­ни не­бо над гра­дом. Са­да су број­не ску­пи­не ових буч­них пти­ца оку­пи­ра­ле шу­мар­ке на обо­ду гра­да. Га­чац је сли­чан га­вра­ну, али ма­њи и има све­тли­ји кљун. Нај­бит­ни­ја раз­ли­ка:  га­чац жи­ви у ве­ли­кој ску­пи­ни, а га­вран, круп­ни­ји и црн као ноћ, жи­ви у па­ру и др­жи се по­да­ље од љу­ди.
Нај­леп­ши при­ме­рак из по­ро­ди­це вра­на је сој­ка или кре­ја, пти­ца пре­по­зна­тљи­ва по ле­пом бра­он пер­ју, са кри­ли­ма пре­кри­ве­ним пла­во-цр­ним пе­ри­ма и над­реп­ком бе­ле бо­је . Ова ра­до­зна­ла и буч­на пти­ца мо­же се ви­де­ти по шу­мар­ци­ма на ју­жном обо­ду Бе­о­гра­да. Сој­ка је до­ле­пр­ша­ла и у пе­сму, а на­род је че­сто на­зи­ва и пти­ца ру­га­ли­ца. Слич­на сој­ки је свра­ка, са­мо што она има цр­но-бе­лу ком­би­на­ци­ју у бо­ји пер­ја. За њу ка­жу да се нај­ви­ше при­ла­го­ди­ла људ­ском окру­же­њу и сте­кла јед­ну „чи­сто људ­ску осо­би­ну” – во­ли да кра­де. Нај­че­шће при­сва­ја раз­не све­тлу­ца­ве пред­ме­те и но­си их у сво­је гне­здо.


***

Ла­бу­до­ви
Због сво­је гра­ци­о­зно­сти и бе­ли­не, ла­буд је у мно­гим тра­ди­ци­ја­ма сим­бол све­тло­сти и чи­сто­те, чед­но­сти и бла­го­сти. Цр­ном ла­бу­ду су при­пи­си­ва­на ми­стич­на свој­ства. По­сто­ји са­зве­жђе у Ку­мо­вој сла­мико­је се зо­ве Ла­буд. Ста­ри Сло­ве­ни су ве­ро­ва­ли да ла­буд пред­ста­вља ду­шу пре­да­ка и да, као сви ве­ли­ки сим­бо­ли, има свој све­тли и там­ни аспект (бо­жан­ска и де­мон­ска свој­ства). Ве­ро­ва­ли су да ви­ле, ко­је уме­ју да се пре­тво­ре у со­ко­ла, ву­ка, зми­ју и дру­ге жи­во­ти­ње, мо­гу да се пре­тво­ре и у ла­бу­до­ве. Чест мо­тив у бај­ка­ма су ви­ле ко­је су се пре­тва­ра­ле у ла­бу­до­ве и ку­па­ле у је­зе­ру.

***

Ор­ло­ви
Ве­ли­ки гра­бљив­ци, по­пут ор­ла бе­ло­ре­па­на, од­у­век су на­ста­њи­ва­ли мо­чва­ре крај Са­ве и Ду­на­ва, а са­да су све че­шће при­сут­ни и орао кр­сташ и су­ри орао. Су­ри или злат­ни орао, моћ­ни ло­вац, обич­но на­ста­њу­је пла­нин­ске ви­со­ве, где ло­ви ли­си­цу, ву­ка или чак ви­ше­стру­ко те­жу ди­во­ко­зу. У рав­ни­ци се за­до­во­ља­ва сит­ним си­са­ри­ма, пат­ка­ма, па чак и ле­ши­на­ма уги­ну­лих жи­во­ти­ња.

***

Ин­те­ли­ген­ци­ја
Га­вран се сма­тра за јед­ну од нај­ин­те­ли­гент­ни­јих пти­ца, ко­ја је у ста­њу чак да по­дра­жа­ва људ­ски го­вор. При­мат нај­па­мет­ни­јег, не са­мо у пти­чи­јем већ уоп­ште у жи­во­тињ­ском све­ту, угро­жа­ва му бли­ски ро­ђак чво­рак.

 

Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију