Памтеник

ЊЕГОШ, ПЕСНИК, ВЛАДИКА, ВЛАДАР, КОЈИ ПРИПОВЕДА КРОЗ НАЈБОЉЕ СРПСКЕ ПРИПОВЕДАЧЕ
На крову Отаџбине
Носио је у својим зеницама све, од вучјег предања до престоља небеског. Свакога дана преживљавао по једно Косово, старо и свевремено. Знао је да је изгубљен сваки Србин који каже да је Косово изгубљено. И да, кад Србија посрће, Црна Гора потоне. Молио се да род његов никад не роди издајника и не проба туђинског отрова. Дивио се лепоти и верности. Приче о њему бесмртне су и бескрајне као његова заветна Капела на врху Ловћена. Ево неких нових приповести из пера једног од најзначајнијих савремених српских писаца и главног уредника Српске књижевне задруге

Пише: Драган Лакићевић
Илустрације: Архива „Националне ревије”


ЛОВЋЕНСКИ ВУК

Била је, у тај вакат, у Његушима, баба Јела. Више прабаба, него баба. Што је било јуче, није знала, а што је било пре сто година, знала је као књига.
Отац Томо упути понекад младога Рада баби Јели – да јој понесе меда или трешања, а мајка Ивана пошаље јој бронзин киселога млека, и да Раде чује коју бабину реч. А баба прича – старе земане и прве људе.
– Ко ти је најљепшу ријеч рекао, бако? – пита Радивоје, умиљато. – Шта си запамтила у младости, кад су овудије стари јунаци проходили?
Баба размисли, поћути, па вели, гласом из даљине:
– Кад ме питаш, дијете златно, најбоље сам упамтила шта ми је рекао један вук с Ловћена, кад сам, још ђететом, давно, чувала овце... Заспала... А вујо се пришума и на уво ми шапће:
„Вук завија кад осјети неправду. Гавран гракне кад је гладан меса. Само људи једно мисле, а друго зборе! И ја ово велим једно, а ти чујеш друго...”
– И то ти вели вук с Ловћена?
– Вук мени, ја теби, ти некоме ко без тебе не може...
Науми Раде да тражи вука. Да чује шта завија, па да каже људима.

РАДЕ ТОМОВ И СВЕТИ САВА

После једне бурне ноћи, пуне сновиђења и премишљања, дигне се Раде Томов, у расвит, изиђе из куће и запути се Његушким пољем.
Сав рашчупан, дува му у лице ветар, јурнуо некуд – ка мору или ка небу.
Кад се, пред њим, обрете човек, у златним хаљинама, са златастом брадом и штапом владичанским.
– Помоз Бог – рече Раде, и хтеде да прође.
– Добра ти срећа, јуначе – вели онај. – Куд си се запутио, кад си тако уранио и нагао?
Раде застаде. Учини му се добар и благ овај путник, леп као икона.
– То ћу још да видим: ка Богу или ка Обилићу! Некуд морам!
– А ђе су ти Бог и Обилић, синак?
– Обилић на Косову, Бог на Ловћену!
– Бог те благословио. Иди ти, најприје, на Цетиње, код свога стрица владике. Он ће те упутити и ка Богу и ка Обилићу!
– А можда је то исти пут, оче свети – вели Раде.
– Већ си га нашао, синко драги. Срећан ти пут.
Раде му приђе руци и продужи.
Био је то Свети Сава.

ШТА ПИШЕ ВЛАДИКА

Децембарска ноћ, невиделица над Цетињем.
За својим столом, при свећи, седи и пише владика Петар I.
Заборавио да Раде спава на сећији, уза зид, као младо јагње.
Али Раде не спава, него ћути и мисли: шта ли пише владика?
Као да зна шта се пита млади Радивоје Томов, четрнаестогодишњак, владика поче да чита, гласним шапатом:
– Дај Боже тако. Срцем и душом желим да се нигда у роду нашем издајник не роди...
Раде Томов понови у себи ове речи, да их не изгуби. После их је, као молитву, понављао целог живота. И крстио се кад их изговори.

ЛЕКЦИЈА О УСТАНКУ

– Благо теби, Симо, био си у Устанку, гледао си најбоље јунаке – вели Раде Томов Милутиновићу. – Онај што га подиже, подиже и оне што ће се тек родити?
– Подиже га, као и све што ваља, Бог!
– Пјесма пјева да га је подигао Карађорђе Петровић.
– Бог је дигао Карађорђа. Карађорђе је дигао Србе на оружје... Устанак је нешто више. Буна је родила Карађорђа, Карађорђе је пробудио Србију!
Гледа Раде према Ловћену.
– Је ли Бог слобода?
– Бог је све. Слобода је и човјек и Бог.
– Пјесма вели да су свеци опоменули на устанак?
– Пјесма не гријеши. Она на свој начин свједочи и памти – погоди и одгонетне и оно што пјевач не слути... Бог води свеце, вожд води јунаке, а све је то једно... А над свиме Свети Дух: не трпи неправду, неравнотежу, несавршенство... Потребе су мале и велике: неко тимари коња, неко пјева уз гусле, неко војује на Мишару... Кад је крвца из земље проврела, кад су се све скупили у један дан – хајдук Вељко, Зеко Буљубаша, Вук Стефановић, Филип Слијепац – ето Карађорђа да дигне устанак!
Раде се прекрсти.
– Благо теби што си га видио.
– Видиш га и ти, у свом срцу, синко!
– У устанку се прогледа, а добра пјесма спава у слијепца.

ЗАВЛАДИЧЕЊЕ

Знао је млади Његош да је Русија бескрајна, и Петроград велики, али кад их је сагледао, није могао очима да верује. Био је срећан што је православље толико и бескрајно.
„У чему смо ми Срби велики?” питао се, па сам себи одговорио: „У вјери!”
Седео је у кочијама и мислио:
„У шта ми Срби вјерујемо?”
И стао да мисли.
И таман да каже „ни у шта”, јер зна колика је гордост у Срба, а поготово у Црногораца, рече гласно:
– У Обилића!
„Вјерујем да ће сјутра, са мном, на владичењу, бити Милош Обилић. Кад би он био уза ме, дошао би и руски цар! Молим Ти се, драги Боже!” крстио се, увече, у соби, млади господар Црне Горе.
Ујутро, у цркву дође господа: оберпрокурор Синода, министри, грофице, свештенство – митре и златне значке. Крстови и свећњаци.
Кад зазвонише звона, црква се разасја као да укрочи сунце: улази руски цар.
„Хвала ти, Обилићу, рођени!” шапну Раде Томов и прекрсти се.
Он приђе царевој, цар његовој руци.

СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ

Вук Караџић дође на Цетиње, преко Котора, изненада. Није најпре писао да би дошао.
– Добро ми дошао, Вуче, да гледаш како ћемо сјутра отворит’ гробницу владике Петра I, мога стрица. Ево четири године како се преставио... Да га видим, још једном. И да га још нешто питам.
– Шта да питаш мртва човјека, владико?
– Нешто што ћу знати само ако њега питам, јер су многи у гробу кључеви.
Те ноћи Његош није спавао.
Ујутро кад је устао, пред вратима цркве угледа Вука, с момчадими с алатом за копање.
Кад су га ископали, и подигли поклопац с ковчега, угледаше владику: целокупан, нетрулежан, светлога лица, као да су га управо покрили покровом и поклопили.
– Он је свет! – рече Вук.
Његош се осмехну.
– Доста нам је рекао! Сад, да га видимо, и пољубимо, Вуче!
Његош је стајао, стајао, гледао у стричево чисто лице, па рече:
– Благо мене данас и довијек... Имамо Светог Петра Цетињског.
– И за његова живота народ га је држао за свеца, владико. А што народ вјерује, најчешће је истина – додаде Вук.
Па се прекрсти.

СРЕЋА И ЛЕПОТА

Једна грофица, у Бечу, лепа као бела ружа, загледа се у владику, па му, пред свима, вели:
– Јесте ли ви најлепши Црногорац, господине?
– Као што сте ви најљепша Бечлијка, госпо љубезна.
Госпи плануше образи, али разум надвлада гордост.
– Мене то чини срећном, господине.
– Мене чини несрећним.
Осмехну се лепотица и затрепта:
– Шта би вас могло усрећити?
– Кад би се срећа и љепота могле раздвојити.
– Јесте ли покушали, владико, да будете срећни? Да дате своју лепоту неком другом?
– Дао сам, госпо: све моје што је добро и лијепо, па и лијепа ријеч, дао сам драгом Богу и роду; молим се да њему ближе доспије.
– Ви сте одиста срећан човек.
– Ви сте одиста паметни, грофице, и то је љепота.
Она устаде и поклони му се.
(Сутрадан је, у својој соби, на столу затекао ћемер с дукатима – од ње дар.)

КАРАЂОРЂЕВА СЛИКА

Кад је подигнута Биљарда, упита Ђуко Средановић владику где да му постави коју икону.
– У соби ђе спавам, стави ми Светога Саву, да ме учи како да се молим.
– А у соби у којој пишеш, господару?
– У њој ми стави Карађорђа. Нек ме његова сабља учи како се пише.

ВИТЕЗ СА КОСОВА

Дошао Његош у Дубровник, на састанак са својим побратимом Али-пашом Сточевићем.
Кад су шетали плацом дубровачком, цео град се за њима окретао: Србин и Турчин заједно, разговарају као пријатељи.
Паша и владика схватише колико их народа гледа, па прођоше још двапут главном улицом старе Рагузе.
С једног пенџера гледала их, иза завесе, с пенџера, Али-пашиница, ханума, па се и она изненадила и задивила лепотом црногорског владике.
Увече, кад се састала с пашом, питала га, као да не зна, ко му је био онај пријатељ у роби црногорској.
– Оно ти је, бели, витез са Косова.
– Зар још има живих витезова са Косова? Зар то Косово није било давно?
– Има, има. Бојим се да никад неће изумрети!
– Али он неће имати деце?
– Он јесте калуђер, али он ће деце имати више, и боље од оне што би их родио. То су деца задојена Косовом...

ШТАМПА СЕ ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Једнога дана остави Његош рукопис Горског вијенца у штампарији Јерменског манастира у Бечу.
Кад је изишао, осети да му је зима.
Кад стиже на квартин, паде у грозницу.
Чинило му се да ничега свога више нема. Да је све што је имао оставио на оним хартијама по којима сада пада ноћ.
„Овако ноћ пада на Цетињски манастир и на цијелу Црну Гору”, помисли. „Све што је тамо ваљало ставио сам у књигу и оправио некуд у свијет и у вријеме...” мислио је.
У неко доба се пробуди, с помишљу да у штампарији може планути ватра и све изгорети.
Тих дана био је немиран и мрк. Сукља му уз лице црни пламен. Приметили су то и Бранко и Вук, па га тешили:
– За твој ће пјесмотвор знати покољења, владико. Црна Гора нема китнијега вијенца од твога сочињенија, господару! – говорио је Вук. – Ти си сад велики као Филип и Тешан који су опјевали српску славу и јунаштво...
– Све сам однио из Црне Горе! – рече им.
– Све ћеш вратити, владико, позлаћено и лепше него што се види и зна – кличе Бранко Радичевић.
А Његош је мислио:
„Јесам ли ја достојан Карађорђевог имена? Имадох ли праве ријечи за Обилића? Мандушић ми је бољи од Мићуновића! Шта би ми рекао Свети Петар Цетињски кад би прочитао оне ријечи владике Данила: А ја што ћу, али са киме ћу? Збори ли то он или ја?”
Онда се сети мајке.
„Она би плакала кад би оно слушала! А од мајке бољега суда нема!”
Једнога дана донесоше прве примерке. Он их прво пружи Вуку и Бранку. Они се прекрстише и књигу пољубише:
„Само да је њих двојице допала, ваљало је писати”, помисли Пустињак Цетињски.
– Да ову књигу љуби сваки Србин, док је људи и док је Косова! – додаде Ђуро Даничић.

МОЛИТВА ПРЕД ПУТ У РУСИЈУ

Када се, 1836. године, спремао за пут у Русију, Његош је власт оставио сенату и гвардији, а да управља народним пословима оставио је архимандриту Јосифу Павићевићу.
Да одлази на пут јавио је главарима црногорским и брдским. И руском конзулу Гагићу.
Ноћу, уочи поласка, изиђе Његош на доксат манастирског конака и окрену се Ловћену.
– Господе – прошапта.
Беше утихнула, као гроб, Црна Гора.
– Молим ти се, драги Боже, да примиш у своје руке ово мало камења и мало душа које се зову Црна Гора, и да га причуваш као да је драго камење, јер ја другога блага немам, нити би ми га Ти дао. Да се не погуби и не одлута, да се не отрује отровом и сукобом међу собом, и да буду у миру с вјерама с којима се граниче... А највише, да не сметну ни у сну своју српску памет, јер је та памет исто што и Бог...
Па се прекрсти, клекну, додаде:
– И ти, Ловћене, закрили од злога вјетра и облака, амин.

ШТАП ВЛАДИКЕ ЊЕГОША

У кочијама, из Трста, према Бечу, мучио се Његош с дугим ногама. Кола су била мала за његову висину. Стално се извињавао сапутницима. Због тога није могао заспати.
Наједном, кола зауставише друмски разбојници, пљачкаши који путницима одузимају пртљаг, накит и дукате. Звекну оружје.
– Сви напоље! – виче вођа пустахија.
Сви изиђоше, само Његош позатраја, док се, онако висок, извлачио из кочије.
Кад видеше како излази и усправља се, све виши и виши, помислише од владичанског штапа да носи велики мач, па устукнуше и разбежаше се.
Његош прекрсти за њима:
– Ајте, Бог вас на добро окренуо!

ЗИДАЊЕ КАПЕЛЕ НА ЛОВЋЕНУ

Увелико се знало да владика на врху Ловћена нешто подиже.
Горе су, на Језерском врху, клесари већ припремили камен – исклесан и уједначен. Чинило се: биће црква.
Свакога дана, камен све бељи.
Чекало се да се смири време – кише и ветрови, па да почне зидање.
Долазили су код владике и питали шта ће бити. Он се смешио и обећавао да ће то бити део Ловћена: ту ће се молити Богу и владика и чобанин.
„И црква и пећина!” шапутало се по Цетињу.
– Ту ће ти грађевину невријеме оборити, владико! – рече један.
– Кад загрми, и сину муње, пршти камен по планини! – додаје други.
– То Бог неће срушити, браћо. А ко за Бога не зна, можда ће и покушати. Ко покуша, тај ће сам себе срушити... Какав је ко, на овој грађевини ће се показивати.
Кад се разведрило, изађе владика на Језерски врх, да освешта темељ. Благослови почетак градње и својим рукама постави први камен.
Камење је било светло и чисто. Владика га је миловао рукама.
– Ово је свето камење – рече, па пољуби први камен и стави га у темељ.
Мајстори кренуше да дижу и носе остале коцке, а владика даде знак да стану:
– Чекајте, браћо! Сваки камен морам да пољубим. Пољубите и ви понеки. Тако љубите вјеру и врлину.

СРПСКА ЗНАМЕНИТОСТ

Кад је боравио у Италији, Љубомир Ненадовић, син проте Матије, писао је своје доживљаје као писма.
Описивао улице, цркве, палате, позоришта, залив са зеленим обалама и баркама, Везув огњени. Дивио се баштама. У њима палме и кипариси, лимуни у цвату.
А онда је открио нешто своје.
„Нећу ти досађивати с описивањем икона, кипова и других знаменитости. Ма колико да су оне лепе и важне, све је то од мермера, бронзе и боје. Ма колико да су лепо и живо изведене, све је то мртво, све је то хладно. Оно што у самом себи нема осећања, побуђује у гледаоцима само варљива осећања. Наишао сам овде на једну српску, важну и живу знаменитост. Овде је владика црногорски...”
Владика му је личио на своје дело Горски вијенац.
„Његов Горски вијенац прави је венац српске књижевности”, писао је Љубомир.
Владика је, међу господом у руском посланству, био виши и лепши од осталих.
Љуба је записао како му је владика рекао:
Што се већ једном не дижете на Турке код толиких лијепих прилика? Што не прегнете једном? Па ви отуда, а ја одовуд, да се на Косову састанемо...
– А што се ви, владико, не дижете? Црна Гора је јуначко гнездо!
Владика се осмехну, па ће тихо:
– Кад се Србија диже, и Црна Гора се уздиже. А кад Србија клеца, и Црна Гора потања.
Ненадовић је знао да владика има још да пише.

СМРТ ЊЕГОШЕВА. САН

Једнога дана виде Његош да ће умрети.
Претходне ноћи сањао је Милоша Обилића. Лазарев витез био је још дечак, али му се у погледу видело да ће бити јунак над јунацима.
У том сну, и Милош је препознао Његоша. Гледао га као да о њему све зна.
– Вријеме је да се састанемо, војводо – рече Његош.
– И ја сам то чекао, владико – вели, с гордом мишљу, младић. – Хтео сам некога из свога рода и из будућности да питам смем ли се ја упутити тамо где се деле царства, судбине, историје? Срећа и несрећа! Да овим мачем пресечем што се пресећи мора!
– Мораш, синко. То ти је све на Косову. Тамо се ти запути; тамо су већ Лазар и Мурат и њихове војске. Како ко буде за њима ишао, ићи ће задовијек!
– А Вук Бранковић, владико?
– И Срби су људи, војводо. Не могу сви бити без мане и страха. И за Бранковићем ће неко ићи довијек!
– Откуд ти знаш све то, преосвећени?
– Најбоље се зна оно што ће се тек сазнати. И ја ћу за тобом, на Косово. Тамо је и моја судбина. Сваки Србин мора о Косову рећи своју реч.
Утом се пробуди, и расплака.
„Сад не жалим да мрем”, рече, у себи, обливен сузама.

 

Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62
Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију