Водич

У ГОРЊОЈ ДОБРИЊИ, КОД ПОЖЕГЕ, РОДНОМ СЕЛУ МИЛОША ОБРЕНОВИЋА
Бледо сећање на књаза
Могла би то бити одлична „кнежева тура”, леп елемент „културе сећања”. Ту су споменик, црква, чардак, звоник, белег где му је била родна кућа. Али нема асфалта, осветљења, смештајних капацитета. Чак ни кафане нема. Та историја и лепота као да залуд на нас чекају. Кад би им књаз данас бануо, многи у Пожеги и Добрињи, и нарочито у Београду, не би се добро провели

Пише: Драгана Букумировић
Фото: Драган Боснић


У ово лепо село, у којем је рођен српски књаз, стижемо неасфалтираним путем.  На раздаљини не већој од три километра налазе се црква, чардак, звоник, споменик књазу, белег на месту где је била његова родна кућа... Могла би то бити одлична „кнежева тура”, коју бисмо могли подвести под културу сећања (термин који се однедавно одомаћио). Ипак, ни једна туристичка агенција још и не помишља да је уврсти у своју понуду. С много разлога, право речено.
Кад падне мрак Горња Добриња потоне у таму, јер улична расвета не ради. Месна заједница кубури са новцем, па са оних 400.000 динара, колико годишње има у каси, не може да плати ни одношење смећа, а камоли рачуне за струју. Најзад, заселак нема ни мали пансион, а камоли хотел. Нема ни кафану. Скоро свако село у општини Пожега има асфалт, али овде, у родном селу српског књаза, нема га. Кад почну кише, блато све претвори у беспуће.
Зашто је то тако? Немар, кратко памћење или нешто треће?
У овом кутку Шумадије, цело село, око четири стотине душа, настоји да историју и знамења како-тако сачува од пропадања и заборава. Докле поглед сеже овде, у Горњој Добрињи, све има своје значење и поруку.
У средишту ове историјске читанке под отвореним небом доминира Црква светих апостола Петра и Павла, грађевина с препознатљивим Милошевим рукописом. Иако мања, необично подсећа на цркве-посестриме у Топчидеру и Горњем Милановцу: једноставност, сведеност, неразметљивост. Црква у Горњој Добрињи подигнута је 1822. на згаришту старе брвнаре коју су Турци у прошлости три пута спаљивали. Да ова потраје, господар Србије је своју задужбину саградио у цигли и камену. Наше време ова црква је дочекала грађевински учвршћена, пошто је била оштећена у оном земљотресу чији је епицентар био у мионичком крају. Исфуговани су и камени зидови.
У добро одржаваној порти с дрвеном оградом, издиже се троспратни звоник сазидан 1864. за само годину дана. У новије време ту су обновљени степениште и столарија. Недавно је рестаурисан и иконостас из 1883, израђен у Бечу, поклон тадашњег српског краља Милана Обреновића. Сада блиста пуним сјајем у сиво-плавим тоновима, са изрезбареним и позлаћеним оквирима икона и двери. Републички завод за заштиту споменика културе обавио је конзервацију слика и икона, а постављен је и камени под какав је некада био.

СВЕ СЕ СНОМ ЗАВРШАВА

– Цркву светих апостола Петра и Павла посећују људи из девет околних села. На овом светом месту народ и православље стичу духовну снагу – каже свештеник Илија Милошевић, који тренутно сређује старе списе како би овде ускоро била отворена библиотека.
Око цркве су положене на земљу надгробне плоче заслужних људи, првенствено свештеника, а међу њима и надгробник Теодора, оца књаза Милоша. Са јужне стране, испред звоника постављени су надгробни белези, у спомен погинулим ратницима из Првог светског рата.
За живота књаз Милош никада није заборављао своју задужбину у завичају, ни онда када је живео у изгнанству. Из Букурешта је послао дарове, поводом упокојења свог оца Теодора. Сребрни путир из те пошиљке и сада се чува у храму.
Све до трагичног краја династије, Обреновићи су показивали бригу за Милошево родно село и његову цркву. Краљ Александар Обреновић је током 1900. поклонио цркви звоно, али Аустријанци су га 1917. опљачкали и однели.
На платоу у непосредној близини цркве и чардака, 29. јуна 1991. откривен је споменик књазу Милошу. Усред пропланка изнад села, на каменом постаменту, стоји књаз изливен у бронзи. Лепи споменик дело је академског вајара и сликара Мирослава Б. Протића. Само овај уметник, рођени Добрињац, који више није међу нама, знао је цену свог подухвата. Деценијама се борио да оствари свој наум, још у оно „вунено време” кад помињање Милоша и није било препоручљиво. Дочекао је, већ у позним годинама, да присуствује откривању споменика. Био је то подухват раван подвигу. Две године потом и сам Мирослав се упокојио у свом родном месту. На комеморацији тим поводом песник Тодор Ђурић Гинин записао је: „Све се сном завршава.”

МИЛОШ И ТРАДИЦИЈА БУДУЋНОСТИ

На другом крају села, на месту где је некада била Милошева родна кућа, где је у наручју мајке Вишње први пут и угледао свет, житељи Горње Добриње подигли су му још 1897. скроман, али вредан белег. На белегу уклесани Његошеви стихови:
Благо оном ко довијека живи,
имао се и рашта родити.
Прилаз споменику је данас беспутан, па га можете посетити само по лепом времену. Ретки намерници збуњени су тим немарним односом према владару који је толико задужио васкрслу нововековну Србију. Усамљени белег у шљивику буди у нама стид и беспомоћни гнев. Није тачно да ми нисмо криви и да немамо ништа са тим.
Од када је белег постављен, а има томе скоро век и по, овде се ништа није променило, поготову не на боље. Шљиве сваке године добро роде, а данашњи власници парцеле редовно покосе траву. Иначе би се могло догодити да овде све ово зарасте у коров.
Архитекта Јасминка Протић, ћерка преминулог вајара Мирослава, већ седам-осам година уобличава историјско-амбијенталну целину Милошевог завичаја. Наслов пројекта: „Милош Обреновић, баштина будућности”. Знајући снагу воље, знање и таленат ове жене, верујемо да ће ускоро све ово изгледати другачије и да ће довде стићи асфалтни пут. Нићи ће и нови пратећи објекти, оживеће домаћинство на месту где је некада била Милошева родна кућа. Биће постављен инфопулт и изграђене две такозване соврашнице које ће, као некад, служити за предах гостију.


***

Споменик
Милош је из млађих дана, у тадашњој ношњи. У левој руци држи први српски устав, симболични савијен пергамент. На глави му фес са кићанком. Милош је леп, расни представник свог народа. Овај споменик у Добрињи није ни налик оном Милошевом споменику код владе Србије у Београду, где је књаз приказан „ко Турчин, с турбаном на глави и кривим јатаганом у руци”.

***

Безименост
Иако неписмен, кнез Милош је по Србији подизао школе, цркве, чесме, конаке, градове... И свом завичају даривао је 1857. пространу приземну школску зграду са кубетом за звоно. На згради, карактеристичне „милошевске архитектуре”, данас стоји спомен-плоча Петру Лековићу, „првом народном хероју Југославије”. Милоша нигде. Ваљда ће се неко једном сетити да на зиду овог здања испише једино легитимно име: Основна школа „Милош Обреновић”.

 

Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62
Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију