По­бед­ник

МИ­ХА­ИЛ ДУ­ДАШ, НАЈ­БО­ЉИ СРП­СКИ ВИ­ШЕ­БО­ЈАЦ
Би­ти бо­љи од се­бе са­мог
У атле­ти­ци по­сто­ји строг и по­штен за­кон: не бо­ри­ли­шту си сам и све за­ви­си од те­бе. Так­ми­чиш се да над­ма­шиш се­бе, а не да по­ра­зиш дру­ге так­ми­ча­ре. Спорт је ве­ли­ка при­ви­ле­ги­ја, по­ред оста­лог и за­то што спор­ти­сти омо­гу­ћа­ва да жи­ви игру. Ту увек до­да­јем и бор­бу, јер је тај еле­мент у мом ка­рак­те­ру. Сна­га све­ко­ли­ке ма­ни­пу­ла­ци­је и из­вр­та­ња око нас да­нас је огром­на, го­то­во де­мон­ска, и пред­ста­вља ве­ли­ко ис­ку­ше­ње. Ако оста­не­мо ода­ни сво­јим про­ве­ре­ним вред­но­сти­ма, из­др­жа­ће­мо и по­бе­ди­ти

Пи­ше: Де­јан Бу­ла­јић
Фо­то: Ар­хи­ва са­го­вор­ни­ка


Пра­ви је рат­ник на атлет­ским бо­ри­ли­шти­ма. Нај­бо­љи срп­ски ви­ше­бо­јац. Ми­ха­ил Ду­даш (Но­ви Сад, 1989) за На­ци­о­нал­ну ре­ви­ју от­кри­ва сна­гу сво­јих ути­са­ка са­ку­пље­них у го­ди­на­ма спорт­ског и људ­ског уз­ра­ста­ња.
– У свет атле­ти­ке сам ушао ве­о­ма ра­но. Имао сам осам го­ди­на ка­да ме је тре­нер мог бра­та по­вео на је­дан деч­ји атлет­ски ми­тинг у Не­мач­кој. Та­да се по­ка­за­ло да имам та­ле­нат, али и ве­ли­ку же­љу да се ти­ме ба­вим. За раз­ли­ку од дру­гих де­ча­ка, оку­ша­вао сам се у мно­гим ди­сци­пли­на­ма, под­јед­на­ко успе­шно, што је мо­је тре­не­ре Го­ра­на Об­ра­до­ви­ћа и Фе­ђу Ка­ма­си­ја, са ко­јим и да­нас са­ра­ђу­јем, под­ста­кло да ме упу­те на ви­ше­бој. То је би­ла пра­ва од­лу­ка. Уоста­лом, на пр­вом ви­ше­бо­ју на ко­јем сам на­сту­пио оства­рио сам нор­му за свет­ско пр­вен­ство. Увек су ме при­вла­чи­ле ства­ри ко­је су ис­пу­ње­не раз­ли­чи­то­сти­ма, а ви­ше­бој је та­кав.

Је­сте ли за­до­вољ­ни ти­ме ка­ко се раз­ви­ја Ва­ша ка­ри­је­ра?
Јед­на од ка­рак­те­ри­сти­ка пра­вих спор­ти­ста је да ни­ка­да ни­су за­до­вољ­ни оним што оства­ру­ју, чак и ка­да осва­ја­ју ме­да­ље. Је­дан сам од та­квих и сма­трам да сам у не­ким си­ту­а­ци­ја­ма мо­гао ви­ше да учи­ним. Ипак, нај­бит­ни­је је да сам пот­пу­но ис­пу­њен оним чи­ме се ба­вим. За­до­во­љан сам на­чи­ном на ко­ји про­во­дим сво­је вре­ме, рит­мом оба­ве­за, тре­нин­га, пу­то­ва­ња, так­ми­че­ња и свим што то пра­ти. Во­лим то што ра­дим, по­шту­јем то што је­сам и спре­ман сам да све од се­бе дам да бих се у то­ме по­твр­дио.

Осе­ћа­те ли да сте на пра­вом жи­вот­ном ме­сту?
Без ди­ле­ме. Имам при­ви­ле­ги­ју да се ба­вим игром. У атле­ти­ку сам сво­је­вре­ме­но ушао за­то што ми је ли­чи­ла на игру, без пред­у­ми­шља­ја. Ни­сам раз­ми­шљао о то­ме ко­ли­ко ћу да­ле­ко сти­ћи, хо­ћу ли би­ти успе­шан, да ли ћу мо­ћи од то­га да жи­вим. Тај осе­ћај, још жив у ме­ни, мно­го ми зна­чи. Осим то­га, све­стан сам да у да­на­шње вре­ме мно­ги у Ср­би­ји не мо­гу да ра­де оно што во­ле, већ се ба­ве при­нуд­ним по­сло­ви­ма, са­мо да би пре­жи­ве­ли. Рет­ки су они ко­ји се­би мо­гу да при­у­ште нор­мал­не жи­вот­не усло­ве, а да при том ра­де оно што во­ле. Се­бе ви­дим ме­ђу њи­ма – ра­дим оно што во­лим, сма­трам да сам успе­шан у то­ме и, по­врх све­га, мо­гу од то­га при­стој­но да жи­вим.

Спорт ни­је са­мо свет игре, већ и свет бор­бе, ко­ја уме да бу­де не­ми­ло­срд­на?
Ми­слим да упра­во то чи­ни ком­плет­ним мој ути­сак о спор­ту. Још као де­чак сам пот­пу­ност игре до­жи­вља­вао са­мо ка­да је пре­ра­ста­ла у бор­бу. За­то сам та­ко ра­но за­ра­жен спор­том, јер то је мој ка­рак­тер. Са­мим тим, мо­гу ре­ћи да се ни­сам мно­го про­ме­нио, јер увек сам те­жио да се до­ка­жем на тај на­чин. Са­да то и чи­ним – упор­но­шћу, тре­нин­гом и те­жњом да бу­дем ме­ђу нај­бо­љим свет­ским ви­ше­бој­ци­ма. При­влач­но ми је да мо­гу да оста­нем оно што сам био од­у­век и да на спорт гле­дам као на игру, а ка­да до­ђу так­ми­че­ња да се пре­тво­рим у гла­ди­ја­то­ра ко­ји да­је ви­ше не­го на тре­нин­гу.

БЕЗ ПРЕ­ЧИ­ЦЕ И АЛИ­БИ­ЈА

Да ли гла­ди­ја­тор са ср­цем де­ча­ка сма­тра да је атле­ти­ка још увек кра­љи­ца спор­то­ва?
На­рав­но. Сва­ки спорт је ве­зан за атле­ти­ку, док она ни­је ве­за­на ни за је­дан. У атле­ти­ци по­сто­ји строг, али вр­ло по­штен за­кон ко­ји ка­же да увек мо­раш да­ти мак­си­мум, ако хо­ћеш да бу­деш ме­ђу нај­бо­љи­ма. Јед­но­став­но, сам си на бо­ри­ли­шту и све за­ви­си са­мо од те­бе. Не­ма ти­ма, не­ма са­и­гра­ча ко­ји мо­гу да те по­ву­ку или по­кри­ју, ако ти не иде. Бу­ди­те уве­ре­ни, ни­ка­да се још ни­је до­го­ди­ло да на ве­ли­ким так­ми­че­њи­ма ме­да­љу осво­ји атле­ти­чар ко­ји се тог да­на ни­је баш нај­бо­ље осе­ћао, па је сто­га пру­жио ма­ње не­го што се оче­ки­ва­ло. У атле­ти­ци не­ма али­би­ја, ни­ти пре­чи­це ка успе­ху, ма­да та­ко не­што, пра­во ре­че­но, го­то­во да не по­сто­ји ни у јед­ном дру­гом спор­ту.

По­тре­ба да се бу­де бо­љи од се­бе ства­ра ме­ђу атле­ти­ча­ри­ма по­се­бан ви­те­шки ко­декс?
То је вр­ло из­ра­же­но јер смо сви све­сни да се бо­ри­мо про­тив се­бе, а не про­тив дру­го­га. Онај ко­ји на кра­ју сла­ви по­бе­ду, он је над­ма­шио се­бе, а не оста­ле так­ми­ча­ре. За­то ме­ђу на­ма не­ма не­га­тив­них аспе­ка­та кон­ку­рен­ци­је – за­ви­сти, про­во­ка­ци­ја или би­ло че­га слич­ног. Ми у ви­ше­бо­ју ве­о­ма че­сто по­др­жа­ва­мо и хра­бри­мо јед­ни дру­ге, јер раз­у­ме­мо сми­сао так­ми­че­ња.

Да ли са­вре­ме­ни спорт ре­гру­ту­је сум­њи­ве хе­ро­је?
Мно­го је аспе­ка­та ко­ји то по­твр­ђу­ју, а све по­ла­зи од те­жње да се по сва­ку це­ну до­ђе до успе­ха. Од ка­да је но­вац ушао у спорт, по­бе­де ви­ше ни­су са­мо ствар про­стог пре­сти­жа. Мно­ги су спрем­ни и на пре­ва­ре да би до­шли до три­јум­фа. О то­ме све­до­че и от­кри­ве­не и при­кри­ве­не до­пинг афе­ре. Спорт ства­ра по­бед­ни­ке, али не и сна­гу људ­ско­сти. У да­на­шње вре­ме, ка­да се по­бе­де огр­ћу ве­ли­ком сла­вом и нов­цем, то на­про­сто не иде јед­но са дру­гим. Мно­ги спор­ти­сти не стиг­ну ни да се раз­ви­ју као ва­ља­не лич­но­сти, ни­ти то од њих тра­же они ко­ји их фор­си­ра­ју и на њи­ма до­бро за­ра­ђу­ју. За­то на сва­ком ко­ра­ку мо­же­мо за­те­ћи лич­но­сти ко­је су би­ле јед­но ка­да су по­чи­ња­ле у спор­ту, а са­свим су не­што дру­го ка­да им ка­ри­је­ра за­бли­ста. Мој циљ је да не из­гу­бим ве­зу са све­том из ког по­ти­чем, да не за­бо­ра­вим ко­ли­ко зна­чи па­жња, при­стој­ност, об­зир. Ко­ли­ко зна­чи се­ћа­ње на све оно што смо би­ли, што нам је ко­ва­ло ка­рак­тер, и на љу­де уз ко­је смо уз­ра­ста­ли.

РАС­КРИН­КА­ТИ АН­ТИ­ВРЕД­НО­СТИ ТРЕШ МЕ­ДИ­ЈА

Чи­ни се да се оп­шти си­стем вред­но­сти све ви­ше за­сни­ва на љу­ди­ма ко­ји­ма се не­за­слу­же­но при­да­је па­жња?
И за то, на­жа­лост, по­сто­ји мно­го по­тврд­них при­ме­ра. По­ме­ну­ћу са­мо„стар­ле­те” и „на­пу­ца­не пе­ва­чи­це”, са­да у јав­но­сти вр­ло за­сту­пље­не. Кроз њих се ор­га­ни­зо­ва­но про­мо­ви­ше је­дан си­стем ан­ти­вред­но­сти, про­стач­ки и олак, пот­пу­но нео­д­го­во­ран. За­што је то на це­ни са­да, ко је и ка­ко омо­гу­ћио да по­лу­свет и при­ми­ти­ви­зам по­ста­ну до­ми­нант­ни, дру­го је пи­та­ње. Тре­ба­ло би да се ба­ви­мо ти­ме ка­ко се од­у­пре­ти и ка­ко под­ста­ћи мла­де на то пре­по­зна­ва­ње, на тај от­пор. Свет се да­нас ус­те­же да се по­зи­ва на част, до­сто­јан­ство, до­бро­на­мер­ност, а они­ма ко­ји то оли­ча­ва­ју не пру­жа се од­го­ва­ра­ју­ћа па­жња, не да­је им се сна­га по­жељ­них при­ме­ра. У очи­ма мла­дих тре­ба раз­об­ли­чи­ти мно­ге псе­у­до­ми­то­ве на јав­ној сце­ни и у треш ме­ди­ји­ма, по­ка­за­ти им ја­сно ко­ли­ко сум­њи­вих ка­рак­те­ра и под­људ­ских вред­но­сти сто­ји иза то­га.

У че­му ти је спорт још по­мо­гао, осим у сти­ца­њу по­бед­нич­ког ка­рак­те­ра?
Пу­то­ва­ња су оно што се­би не­сум­њи­во не бих мо­гао да при­у­штим да ни­је би­ло спор­та. Ве­ли­ка је при­ви­ле­ги­ја спор­ти­ста што су у при­ли­ци да по­се­те зна­тан део све­та и от­кри­ју бо­гат­ство раз­ли­чи­то­сти. Све то по­ма­же чо­ве­ку да обо­га­ти соп­стве­ни свет и жи­вот, да по­не­што усво­ји и мо­жда при­ме­ни. Ко­нач­но, то нас под­сти­че да по­шту­је­мо соп­стве­ну осо­бе­ност. Са­мо аутен­тич­ни на­ро­ди пред­ста­вља­ју не­што ва­жно и осо­бе­но на свет­ској по­зор­ни­ци.

Чи­ни ли ти се да са­вре­ме­не ге­не­ра­ци­је не раз­у­ме­ју „зна­ко­ве по­ред пу­та” ко­јим се кре­ћу?
Ве­ли­ки да­нак узи­ма ди­ги­та­ли­за­ци­ја и чи­та­ва сфе­ра ин­тер­не­та сфе­ра, ко­ја је пре­ве­лик број љу­ди учи­ни­ла за­ви­сни­ма и по­ста­ла њи­хо­во је­ди­но по­ље сми­сла. Они у то­ме ви­де сло­бо­ду, ве­ру­ју­ћи да су ван кон­тро­ле, а не слу­те да све то кон­тро­ли­ше јед­но ве­ли­ко око. Ма­те­ри­јал­ни аспек­ти по­ста­ју пре­до­ми­нант­ни и ма­ло ко да­нас раз­ми­шља о ле­по­ти ко­ја нам је на до­хват ру­ке, а не ко­шта ни ди­на­ра. Љу­ди све ма­ње при­ла­зе јед­ни дру­ги­ма са осме­хом, све ма­ње их је ко­ји во­ле да ше­та­ју крај ре­ке или да гле­да­ју за­ла­зак сун­ца. Бит­ни­је им је да има­ју скуп „ај­фон” или не­што слич­но, а не­све­сни су да та­ко по­ста­ју све ви­ше уса­мље­ни и гнев­ни.

У че­му је из­ба­вље­ње?
Бо­јим се да је за та­ко не­што нај­пре по­треб­но осве­шће­ње, али пот­пу­но. Огро­ман број љу­ди и не слу­ти да су ро­бо­ви со­ци­јал­них мре­жа и ин­тер­не­та, да им та си­му­ла­ци­ја оти­ма ствар­ни жи­вот. Ако се са ти­ме не из­бо­ре, оста­ће за­то­че­ни у свом вир­ту­ел­ном све­ту, ду­бо­ко уве­ре­ни да су на пра­вом ме­сту и да је то оно што им тре­ба. До тих љу­ди је те­шко до­пре­ти. Ви­ше же­лим да им не­ко по­мог­не, не­го што ве­ру­јем да је то мо­гу­ће. Сна­га ди­ги­тал­не ма­ни­пу­ла­ци­је у са­вре­ме­ном све­ту је огром­на, за­во­ди и де­цу и од­ра­сле. Це­на мо­же би­ти стра­шна. На­да ипак по­сто­ји, а то је чи­тав свет око нас. Пра­ви, ре­а­лан свет, са не­про­ла­зном ле­по­том.

ДО­РА­СЛОСТ СЛО­БО­ДИ

Тре­ну­ци ко­је пам­тиш, ми­мо спор­та?
Мо­жда је то тре­ну­так ка­да сам се су­о­чио са сло­бо­дом и осе­тио да сам јој до­ра­стао. Имао сам два­де­сет јед­ну го­ди­ну и от­пу­то­вао у Аме­ри­ку, у по­се­ту дру­гу ко­ји жи­ви у Кан­за­су. У Чи­ка­гу сам, ме­ђу­тим, за­ка­снио на ави­он, та­ко да сам ноћ мо­рао да про­ве­дем у том гра­ду. Ме­ђу­тим, ни­је ми би­ло жао због то­га. На­про­тив. Био сам сам, пре­да­ле­ко од свог све­та и на не­ки нео­би­чан на­чин, пот­пу­но све­стан да сам спре­ман за би­ло ка­кав иза­зов. То ме је ра­до­ва­ло. Оти­шао сам у хо­тел – и со­ба ми је де­ло­ва­ла див­но. Пе­ву­шио сам не­ку пе­сму и ла­ко за­спао. Ују­тро сам се ра­но про­бу­дио у истом рас­по­ло­же­њу. Био је то чу­дан осе­ћај ле­пог су­сре­та са со­бом, бу­ђе­ње осе­ћа­ја си­гур­но­сти и по­уз­да­ња у се­бе са­мог, а за та­ко не­што из­гле­да да не тре­ба кру­пан раз­лог. Та­ко нам ма­ло тре­ба да из­не­на­ди­мо и об­ра­ду­је­мо се­бе.

Да ли раз­ми­шљаш о то­ме шта би те још мо­гло ис­пу­ни­ти, осим атле­ти­ке?
Још не. Пот­пу­но сам за­до­во­љан оним што ра­дим, спорт ми пру­жа ве­ли­ку са­тис­фак­ци­ју за огро­ман труд ко­ји ула­жем, чи­ни ме ак­тив­ним, пру­жа ми при­ли­ку да пу­ту­јем и от­кри­вам свет. Не по­ку­ша­вам да раз­ми­шљам шта је ван то­га. Ка­да јед­ног да­на поч­нем то да ра­дим, би­ће то сиг­нал да је вре­ме да свој жи­вот усме­рим пре­ма не­ким дру­гим стра­на­ма.

Да ли су спор­ти­сти све­сни да су че­сто је­ди­на пра­ва ра­дост свом на­ро­ду?
Сва­ка­ко. Не­ки би ре­кли да то ства­ра до­дат­ни при­ти­сак, али ја не ми­слим та­ко. При­ти­сак је на љу­ди­ма ко­ји те­шко жи­ве и су­о­ча­ва­ју се са озбиљ­ним про­бле­ми­ма, бо­ле­сти­ма. Мо­ћи не­ко­ме да пру­жиш ба­рем ма­ло ра­до­сти је при­ви­ле­ги­ја. Ми спор­ти­сти има­мо ту при­ви­ле­ги­ју. По­ча­ство­ван сам због то­га. Чар те при­ви­ле­ги­је сам осе­тио на Европ­ском пр­вен­ству у Бе­о­гра­ду. То ће ме мо­ти­ви­са­ти да на сва­ком сле­де­ћем так­ми­че­њу учи­ним не­што што ће ма­кар јед­ној осо­би из­ма­ми­ти осмех на ли­цу.

***

Ме­да­ље
Ми­ха­ил Ду­даш так­ми­чи се у ви­ше­бо­ју: у де­се­то­бо­ју на отво­ре­ном и у сед­мо­бо­ју у дво­ра­ни. У обе ди­сци­пли­не др­жи на­ци­о­нал­не ре­кор­де. Ме­ђу ње­го­вим ве­ли­ким спорт­ским ус­пе­си­ма из­два­ја­ју се две брон­за­не ме­да­ље на Европ­ском пр­вен­ству за мла­ђе се­ни­о­ре, за­тим брон­за у сед­мо­бо­ју на Европ­ском дво­ран­ском пр­вен­ству у Ге­те­бор­гу 2013, брон­за на Европ­ском пр­вен­ству на отво­ре­ном у Ам­стер­да­му 2016...

***

Са­чу­ва­ти свој свет
– Оно што смо за­во­ле­ли као мла­ди је нај­и­справ­ни­је, јер је би­ло из ср­ца. Ако се то­га од­рек­не­мо, из­гу­би­ће­мо нај­леп­ши део се­бе. То је наш те­мељ, плод на­ше си­гур­но­сти, јер ниг­де се ни­смо та­ко до­бро осе­ћа­ли као у до­му, крај сво­је по­ро­ди­це, по­ред пр­вих при­ја­те­ља. Са­мо су ти до­жи­вља­ји ли­ше­ни сум­ње, ко­ја нас ка­сни­је опо­ми­ње пред свим и сва­чим. Чу­вам свет свог од­ра­ста­ња, сво­ју по­ро­ди­цу, оби­ча­је, ста­ре при­ја­те­ље. Ко­ли­ко год да сам оп­те­ре­ћен оба­ве­за­ма, на њих не за­бо­ра­вљам. Мо­гу би­ти ду­го од­су­тан, али знам где се и ко­ме увек вра­ћам. Жа­лим оне ко­ји се то­га од­ри­чу и ни­су све­сни шта гу­бе.

***

Иза­зо­ви ко­ји пред­сто­је
– По­сле Европ­ског пр­вен­ства у Бе­о­гра­ду, ко­је ми је мно­го зна­чи­ло, оче­ку­је ме на­ступ на Свет­ском пр­вен­ству у Лон­до­ну, то­ком ав­гу­ста. Тру­ди­ћу се да се што бо­ље при­пре­мим, да оства­рим свој нај­бо­љи ре­зул­тат до са­да и да при том ужи­вам свим ср­цем.

 


Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију