Жи­вот, ро­ма­ни

ЖАР­КО ДРА­ГО­ЈЕ­ВИЋ, ФИЛМ­СКИ РЕ­ДИ­ТЕЉ, СЦЕ­НА­РИ­СТА И ЕСЕ­ЈИ­СТА, О ЕПОХАЛНИМ ИС­КУ­ШЕ­ЊИ­МА И ПОВРАТКУ ВОЉЕ ЗА СМИСЛОМ
На­ше гре­шке из до­бро­те
За­ви­чај­ност је трај­ни ду­хов­ни и ду­шев­ни за­пис у на­ма. Ка­ко ула­зи­мо у го­ди­не, све ја­сни­је уви­ђа­мо ње­ну ду­би­ну и уни­вер­зал­ност. Пре­не­брег­ну­ли смо вред­но­сти оно­га што има­мо и за­то ола­ко из­гу­би­ли то­ли­ко то­га. Жи­ви­мо у све­ту естра­де, ме­диј­ске „бу­ке и бе­са”, ри­ја­ли­ти­ја, ре­кла­ма и пот­чи­ње­но­сти, да не би­смо жи­ве­ли у све­ту ду­ха и от­по­ра. Уло­га тих су­ро­га­та је ре­пре­сив­на и де­струк­тив­на. Мо­дер­ни чо­век до­спео је у мрач­ни ћор­со­как и је­ди­на на­да му је по­вра­так пр­во­бит­ном сми­слу. Пре­у­те­ме­ље­ње и оце­ло­вље­ње. У осно­ви срп­ског би­о­ло­шког опа­да­ња је ду­хов­ни а не ма­те­ри­јал­ни про­блем. Ако му у духовном не на­ђе­мо ле­ка, не­ће­мо ниг­де

Пи­ше: Бра­ни­слав Ма­тић
Фо­то: Архива саговорника


То­пли­ча­нин по це­лој ду­би­ни. Од­ра­стао у Кур­шу­мли­ји, за­у­век с по­гле­дом на Ко­со­во. То ли­це за­ви­ча­ја и ту ети­ку но­си кроз жи­вот, где год да се за­тек­не и што год да ра­ди. Зна: кад јед­ном опет по­ђе­мо на Ко­со­во, а по­ћи ће­мо, у То­пли­ци ће­мо се при­че­сти­ти.
Не ба­ра­та пра­ска­вим ре­чи­ма. Про­жет је гром­ком ти­хо­шћу и над­моћ­ном скром­но­шћу. Као чо­век од уку­са и вас­пи­та­ња, ус­те­же се да ди­ва­ни о се­би. Не пла­ши се да гле­да у про­ва­ли­ју над ко­јом ви­си­мо. Те­мељ­но ми­сли и у сли­ка­ма и у пој­мо­ви­ма. Сву сло­же­ност и бла­го­род­ност ње­го­ве лич­но­сти од­сли­ка­ва­ју ње­го­ви фил­мо­ви и ње­го­ве књи­ге.
Жар­ко Дра­го­је­вић (Про­ку­пље, 1954) у На­ци­о­нал­ној ре­ви­ји.

Пре­дач­ке ни­ти. Ми­тро­ви­ћи, мо­ји пре­ци по мај­чи­ној ли­ни­ји, до­шли су у Кур­шу­мли­ју де­лом из Пе­ћи, а де­лом из Ву­чи­тр­на, са Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. Од по­то­ма­ка ових то­плич­ких до­шља­ка би­ла је у Пр­вом свет­ском ра­ту са­ста­вље­на нај­хра­бри­ја и нај­слав­ни­ја је­ди­ни­ца срп­ске вој­ске, чу­ве­ни „Гво­зде­ни пук”. Што се ти­че оче­ве стра­не, Дра­го­је­ви­ћи су са Кор­ду­на, из Ве­љу­на. У Ср­би­ју, тач­ни­је Бе­о­град, до­шли су у два из­бе­глич­ка та­ла­са, пр­ви 1941. и дру­ги 1991. Мо­ја мај­ка се са сво­јим бу­ду­ћим му­жем сре­ла у Кур­шу­мли­ји, где се он за­те­као као мла­ди офи­цир ЈНА. Оста­ли су вр­ло крат­ко у бра­ку. Брат бли­за­нац и ја смо по­сле то­га на­ста­ви­ли да жи­ви­мо са мај­ком, ко­ја се на­кон раз­во­да ви­ше ни­је уда­ва­ла, по­све­тив­ши се од­га­ја­њу сво­јих си­но­ва. Оту­да и мо­ја ка­сни­ја за­ви­чај­на иден­ти­фи­ка­ци­ја са­мо са То­пли­цом, без об­зи­ра што по­сто­је, би­о­ло­шки, и мо­ји кор­ду­на­шки ко­ре­ни.

Спа­со­но­сна ку­ћа би­ћа. За­ви­чај ни­су са­мо бр­да и пла­ни­не, во­де и ве­тро­ви род­ног кра­ја, за­ви­чај је ду­хов­ни и ду­шев­ни за­пис у на­ма о на­шем пр­вом кон­так­ту са све­том жи­во­та и ства­ри ко­ји су нам да­ти. То је ме­сто где смо про­гле­да­ли и ви­де­ли свет. И то је ис­ку­ство ван ко­јег не по­сто­ји­мо. Ме­сто где је тај пр­ви кон­такт оства­рен из­во­ри­ште је са ко­јег људ­ско би­ће се­бе на­па­ја це­лог жи­во­та. Ге­о­граф­ски гле­да­но, на­ши за­ви­ча­ји мо­гу да бу­ду, и је­су, ло­кал­ни. Али осе­ћа­ње за­ви­чај­но­сти је уни­вер­зал­но и свој­стве­но сва­ком чо­ве­ку, где год се он на­ла­зио. Би­ти фи­зич­ки одво­јен од свог за­ви­ча­ја не зна­чи оба­ве­зно и не би­ти у ње­му. Јер све док је за­ви­чај у на­ма и ми смо у ње­му. У мла­до­сти чо­век мо­жда то и не уви­ђа та­ко ја­сно, али што смо ста­ри­ји по­ста­је­мо то­га све­сни­ји. За­то за­ви­чај и је­сте спа­со­но­сна ку­ћа на­шег би­ћа (до­зво­ли­те да се из­ра­зим овом хај­де­ге­ров­ском терминологијом), ду­хов­на и ду­шев­на, по­ље чо­ве­ко­вог пр­вог, али и по­след­њег уто­чи­шта у аре­ни не­из­ве­сно­сти жи­во­та у ко­ју смо не сво­јом во­љом ба­че­ни. „Да ми је у род­ни крај да одем што пре, и да та­мо умрем за­бо­ра­вља­ју­ћи све”, пе­вао је из­ме­ђу два свет­ска ра­та зна­чај­ни срп­ски пе­сник, ве­ли­ки бе­о­град­ски бо­ем, пут­ник и аван­ту­ри­ста, а То­пли­ча­нин, Ра­де Дра­и­нац. „Чо­век је ду­жан сво­ме за­ви­ча­ју”, за­бе­ле­жи­ће не­што ка­сни­је и Иво Ан­дрић, у истом том Бе­о­гра­ду, пи­шу­ћи о за­ду­жби­нар­ском де­лу јед­ног ве­ли­ког ве­зи­ра. И Да­ни­ло Киш је на кри­ли­ма сво­га ко­смо­по­ли­ти­зма пи­сао: „По­чео сам да че­знем за Бе­о­гра­дом (...), тре­ба се вра­ти­ти ку­ћи.” И вра­тио се. Као што се пре ње­га вра­тио и из­гна­ник Цр­њан­ски. За­то и по­јам отаџ­би­не ва­ља по­сма­тра­ти у кон­тек­сту пој­мо­ва за­ви­ча­ја и за­ви­чај­ног. Од истог су ду­хов­ног и ду­шев­ног са­др­жа­ја сат­ка­ни. Јед­на од про­стра­ни­јих со­ба у овој „спа­со­но­сној ку­ћи бит­ка”, зва­ли је за­ви­ча­јем или отаџ­би­ном, је­сте је­зик ко­јим чо­век го­во­ри, на ко­јем ми­сли и пи­ше, а дру­га, не ма­ње про­стра­на, ње­го­ва ве­ра. И ту се круг чо­ве­ко­вог ин­ди­ви­ду­ал­ног и ко­лек­тив­ног иден­ти­те­та за­тва­ра. Све дру­го што ка­сни­је до­ђе и про­ђе кроз на­ше жи­во­те је­су иде­о­ло­ги­је.

Слат­ко­ћа ма­лих ва­ро­ши. Обич­но се ми­сли да жи­ве­ти у ма­лом гра­ду, ва­ро­ши или па­лан­ци, но­си јед­ну не­у­мит­ну бол, ту­жну жи­вот­ну ус­кра­ће­ност за мно­штво шан­си и иза­зов­них ис­ку­ста­ва. Спо­ља гле­да­но то мо­жда и је­сте та­ко, али из­ну­тра ства­ри сто­је мно­го друк­чи­је. Са­мо онај ко ни­је жи­вео у ма­лом гра­ду не зна ко­ли­ко жи­вот мо­же да бу­де слат­каст (опет јед­на па­ра­фра­за, овог пу­та Мон­те­скјеа). И не са­мо слат­каст, не­го и густ, из­ну­тра бо­гат, раз­и­гран и сми­слен. Та­кав је био жи­вот у Кур­шу­мли­ји ше­зде­се­тих и се­дам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка, у вре­ме мо­га де­тињ­ства и ране младости. Та­квим сам га осе­ћао и упам­тио. Са шко­ла­ма пу­ним ђа­ка, фа­бри­ка­ма рад­ни­ка, ста­ни­ца­ма во­зо­ва, пар­ко­ви­ма де­це, гар­ни­зо­ни­ма вој­ни­ка, би­о­ско­пи­ма гле­да­ла­ца, спорт­ским игра­ли­шти­ма на­ви­ја­ча, ба­зе­ни­ма и реч­ним пла­жа­ма ку­па­ча, кор­зо­и­ма мла­де­жи, чар­ши­јом љу­ди. Са љу­ди­ма пу­ним ду­ха и жи­во­та са сми­слом.
Ста­ри Гр­ци су сма­тра­ли да је бе­сми­сле­но жи­ве­ти у гра­до­ви­ма-др­жа­ва­ма ве­ћим од де­сет хи­ља­да ста­нов­ни­ка. Но­ве ци­ви­ли­за­циј­ске при­ли­ке и но­ве иде­о­ло­ги­је про­ис­те­кле из њих про­из­ве­ле су по­тре­бу за чо­ве­ко­вим оку­пља­њем у ве­ли­ке гра­до­ве, у те кон­гло­ме­ра­те ма­са ме­ђу­соб­но оту­ђе­них љу­ди, уне­зве­ре­них и нер­во­зних у за­хук­та­лој жур­би да се по сва­ку це­ну при­кљу­че иде­о­ло­шкој оп­се­ни и ко­ло­сал­ној дру­штве­ној са­мо­об­ма­ни зва­ној про­грес. Али и то­ме ће јед­ном до­ћи крај, мо­ра да до­ђе, опет као по­сле­ди­ца ци­ви­ли­за­циј­ског кре­та­ња на­пред и кул­тур­ног отре­жње­ња. Јед­но­став­но, људ­ска при­ро­да не­ће из­др­жа­ти, по­бу­ни­ће се про­тив те од­врат­не пси­хо­па­ти­је ве­ле­град­ских ма­са и ње­них све пер­вер­ти­ра­ни­јих, ис­пра­зни­јих и не­ху­ма­ни­јих об­ли­ка жи­вље­ња у жрв­њу об­ма­њу­ју­ће иде­о­ло­ги­је про­гре­са.

Рас­цве­та­ла ла­ко­ћа по­то­ну­ћа. Сре­ди­ном се­дам­де­се­тих про­шлог ве­ка, ка­да сам у ње­га до­шао на сту­ди­је филм­ске ре­жи­је, Бе­о­град је био рас­цве­та­ли град. Би­ло је то већ уве­ли­ко вре­ме „фе­сти­ва­ла но­вих по­зо­ри­шних тен­ден­ци­ја” (Би­те­фа), „фе­сти­ва­ла фе­сти­ва­ла” (Фе­ста), „бе­о­град­ских му­зич­ких све­ча­но­сти” (Бе­му­са) и дру­гих ин­тер­на­ци­о­нал­них су­сре­та, ал­тер­на­тив­них и про­ши­ре­них ме­ди­ја, Сту­дент­ског кул­тур­ног цен­тра и До­ма омла­ди­не, не­бро­је­них би­о­ско­па и по­зо­ри­шта, ка­фа­на са ду­шом (не и ка­фи­ћа) и ди­ско­те­ка са гра­мо­фон­ским пло­ча­ма, фуд­бал­ске „Ма­ра­ка­не” и ко­шар­ка­шког „Пи­о­ни­ра”, и че­га све не. Све као да­то за жи­вот, онај нај­о­па­сни­ји: без­бри­жан и не­ха­јан. И све у зна­ку оног „дру­же Ти­то, ми ти се ку­не­мо...”, али и Скер­ли­ће­вог дру­штве­ног им­пе­ра­ти­ва упу­ће­ног Ср­би­ма на по­чет­ку два­де­се­тог ве­ка: „За­пад је жи­вот”.
Жи­ве­ло се под дик­та­ту­ром јед­ног и јед­них, али и под дик­та­том за­пад­них по­тро­шач­ких вред­но­сти, у иг­но­ри­са­њу зла ко­је се при­ми­ца­ло: рас­па­да др­жа­ве. У де­це­ни­ји „нај­леп­ших го­ди­на на­шег жи­во­та”, се­бе смо за­ви­ја­ли у цр­но а да то­га ни­смо би­ли све­сни. Па­ра­докс исто­ри­је и са­мог жи­во­та, или хи­по­кри­зи­ја и мо­рал­ни по­раз он­да­шње срп­ске ели­те, не са­мо по­ли­тич­ке, за­дре­ма­ле или ко­рум­пи­ра­не?
Па ипак, упр­кос тра­гич­ном исто­риј­ском би­лан­су, не сме­мо би­ти кив­ни на свој на­род. Зна­мо да је до­бру те­жио и сло­бо­ди се на­дао. Ње­го­ва по­ли­тич­ка на­ив­ност, ис­по­ље­на у кри­тич­ним тре­ну­ци­ма срп­ске исто­ри­је у два­де­се­том ве­ку, по­сле­ди­ца је, за­пра­во, ње­го­ве до­бро­те и ши­ро­ке пра­во­слав­не ду­ше. „Тре­ба по­сле све­га и у све­му про­на­ћи на­ду”, пе­вао је Бран­ко Миљ­ко­вић.

У Сер­би­ји зор­ња­чу тра­жим. У сво­јој исто­ри­ји Ср­би­ја је од­у­век би­ла оно што и ми са­ми, њен на­род. Ка­да смо ми као на­род ра­сли, ра­сла је и она. Ка­да смо ми стра­да­ли, стра­да­ла је и она. Ка­да смо ми би­ли ус­прав­ни и ве­ли­ки, ус­прав­на и ве­ли­ка би­ла и она. Ка­да смо ми би­ли по­ви­је­ни и ма­ли, та­ква је би­ла и она.
Лик и те­лос јед­ног на­ро­да сра­ста са ли­цем и те­ло­сом др­жа­ве то­га на­ро­да. Они по­ста­ју јед­но. За­то је увек опа­сно ди­ћи ру­ке од сво­је зе­мље и сво­га на­ро­да. Тра­гич­но ис­ку­ство срп­ског на­ро­да са др­жа­вом Ју­го­сла­ви­јом о то­ме нај­бо­ље све­до­чи. Ср­би су у јед­ном мр­клом тре­нут­ку сво­је исто­ри­је би­ли ди­гли ру­ке од се­бе и сво­га име­на, и име­на др­жа­ве ко­ју су има­ли. Уме­сто да буду Ср­би по­ста­ли су Ју­го­сло­ве­ни, уме­сто др­жа­ве Ср­би­је иза­бра­ли су др­жа­ву Ју­го­сла­ви­ју, уме­сто да про­ду­же да бу­ду сво­ји, тру­ди­ли су се да по­ста­ну сва­чи­ји. Сла­би­ли су свест о се­би и сво­јој др­жа­ви све ми­сле­ћи да се из­но­ва ра­ђа­ју, а за­пра­во су са­мо не­ста­ја­ли. Сре­ћом, то­ме је до­шао крај. Ску­по је пла­ће­на јед­на ко­ло­сал­на по­ли­тич­ка за­блу­да, ко­ју смо као на­род и др­жа­ва је­два пре­жи­ве­ли, али чи­је по­сле­ди­це ће­мо осе­ћа­ти још ду­го: у по­ли­ти­ци, кул­ту­ри, жи­во­ту др­жа­ве.
„У Сер­би­ји зор­ња­чу тра­жим”, пе­вао је Ми­лош Цр­њан­ски на Кр­фу 1925. го­ди­не, по­сле све­га.

На кри­ли­ма истин­ске кул­ту­ре. Као што лик и те­лос јед­ног на­ро­да сра­ста­ју са ли­ком и те­ло­сом ње­го­ве др­жа­ве, та­ко сра­ста­ју и са ли­ком и те­ло­сом ње­го­ве кул­ту­ре. Кул­ту­ра је кон­сти­ту­тив­ни стуб по­сто­ја­ња јед­ног на­ро­да и од­ре­ди­лац исто­риј­ског сми­сла то­га по­сто­ја­ња. Кул­ту­ром се на­род из­два­ја и пре­по­зна­је у са­зве­жђу дру­гих на­ро­да. Кул­ту­ра зна­чи гра­ди­ти, увек и са­мо гра­ди­ти, не­кул­ту­ра ру­ши­ти из­гра­ђе­но. Али све ово ва­жи са­мо ка­да је реч о аутен­тич­ној кул­ту­ри, да­кле кул­ту­ри ко­јој мо­же­мо ве­ро­ва­ти. Кул­ту­ри ко­ја да­је сна­гу да се жи­ви и пре­жи­ви у све­ту ко­ји нас окру­жу­је, култури која окре­пљу­је и ис­це­љу­је, чу­ва нас у вре­ме­ну. Кул­ту­ри ко­ја је „знак на не­бу и све­тлост у но­ћи” кад год се по­ко­ле­ба­мо, за­ста­не­мо и по­сум­ња­мо у мо­гућ­ност и сми­сао от­по­ра све­му што нас као љу­де са­ти­ре и по­ни­шта­ва.

Уло­га де­струк­тив­них су­ро­га­та. Али ми да­нас жи­ви­мо у све­ту дру­га­чи­је схва­ће­не уло­ге кул­ту­ре и ње­ног по­зва­ња. У све­ту та­ко­зва­не „по­пу­лар­не кул­ту­ре” или „ма­сов­не кул­ту­ре”, ко­ја се­бе на­зи­ва и „кул­тур­ном ин­ду­стри­јом”. По­јам „кул­тур­на ин­ду­стри­ја” ско­ва­ли су Те­о­дор Адор­но и Макс Хорк­хај­мер, фи­ло­зо­фи по­зна­те Франк­фурт­ске шко­ле, још 1947. го­ди­не. Они су сма­тра­ли да у усло­ви­ма раз­ви­је­ног ка­пи­та­ли­зма сви об­ли­ци по­пу­лар­не кул­ту­ре има­ју ка­рак­тер ро­бе чи­је је основ­но ме­ри­ло вред­но­сти кван­ти­тет, а не ква­ли­тет. И да је је­ди­ни за­да­так та­кве кул­ту­ре да од­го­во­ри по­тре­ба­ма тр­жи­шта, а не ду­ха. То јест, да оси­гу­ра континуирану по­слу­шност чо­ве­ко­ву у прав­цу све ве­ће по­тро­шње, ка­ко у сво­ме сло­бод­ном вре­ме­ну чо­век не би пре­ду­го остао сам и та­ко се су­о­чио са су­мор­ном ствар­но­шћу сво­га еко­ном­ског и дру­штве­ног жи­во­та. Да­нас би­смо ре­кли још и ви­ше: да се не би су­о­чио са про­це­си­ма не­пре­ста­ног „ис­пи­ра­ња мо­зга” и „пре­кра­ја­ња ду­ше” по­мо­ћу про­ду­ка­та „кул­тур­не ин­ду­стри­је”, те са па­то­ло­шким об­ли­ци­ма сво­га сва­ко­днев­ног жи­во­та про­ис­те­клим ода­тле. Жи­ви­мо у све­ту естра­де, ви­део игри­ца, ме­диј­ске „бу­ке и бе­са”, ри­ја­ли­ти спек­та­кла, ре­кла­ма и пот­чи­ње­но­сти, да не би­смо жи­ве­ли у све­ту ду­ха и от­по­ра. У пи­та­њу је, да­кле, су­ро­гат аутен­тич­не кул­ту­ре ко­ји при­ти­ска свест и ду­шу са­вре­ме­ног чо­ве­ка. Уло­га тог су­ро­га­та је ре­пре­сив­на и ан­ти­про­све­ти­тељ­ска, не­ху­ма­на и де­струк­тив­на. Ре­зул­тат ова­кве кул­ту­ре је све ве­ће ду­хов­но и ду­шев­но оси­ро­ма­ше­ње чо­ве­ко­во, ње­го­во одва­ја­ње од тра­ди­циј­ских ко­ре­на сво­га би­ћа, са­мим тим и ње­гов не­из­бе­жни пад у пра­зни­ну и вар­вар­ство. Али „та­мо где ра­сте опа­сност, ра­ђа се и спа­со­но­сно” (да по­но­вим ову Хел­дер­ли­но­ву ми­сао та­ко дра­гу Хај­де­ге­ру). Јер, гле­да­но кроз исто­ри­ју, по­сле сва­ког за­лу­та­лог и за­блу­де­лог пу­та у Не­до­ђи­ју чо­век је успе­вао да се вра­ти се­би, сво­јој бо­го­чо­веч­ној при­ро­ди и сво­ме бо­жан­ском на­дах­ну­ћу.

Крај фил­ма. Умет­ност фил­ма је већ по­о­дав­но у ве­ли­кој кри­зи. Ка­ко вре­ме про­ла­зи и ства­ри се раз­ви­ја­ју, све је ма­ње на­де да ће ту кри­зу мо­ћи да пре­ва­зи­ђе. Све је ре­ђе до­брих фил­мо­ва и све ма­ње обра­зо­ва­них љу­ди ко­ји по­се­ћу­ју би­о­ско­пе. Све је ма­ње и озбиљ­не кри­тич­ке ми­сли о фил­му чи­ја је уло­га, ка­ко је пи­сао је­дан од пр­вих те­о­ре­ти­ча­ра фил­ма, Бе­ла Ба­лаш, још пре се­дам­де­сет го­ди­на, „да по­у­ча­ва и вас­пи­та­ва укус пу­бли­ке, ко­ји ће да ути­че на умет­ност ко­ја вас­пи­та­ва наш укус”.
Шта се то до­го­ди­ло са фил­мом? Као че­до на­уч­но-тех­нич­ког про­гре­са, он је од­у­век био пре­вас­ход­но тех­ни­ка ко­ја се ис­по­ру­чу­је, па по­том све оста­ло. Ње­го­ва дру­штве­на упо­тре­ба као сред­ства умет­нич­ког из­ра­за би­ла је по­ја­ва од се­кун­дар­ног зна­ча­ја. Оту­да је филм од­у­век био под до­ми­нант­ним ути­ца­јем вла­сни­ка филм­ске тех­но­ло­ги­је и њи­хо­вих ин­те­ре­са. Да­кле, про­фи­та и иде­о­ло­ги­је. Умет­но­сти, као по­љу сло­бо­де и ства­ра­ња, ту је ва­зда би­ло те­сно, али је не­ка­ко успе­ва­ла да се одр­жи. Ме­ђу­тим, то­ме да­нас као да до­ла­зи крај. Вр­то­гла­ви раз­вој но­вих филм­ских тех­но­ло­ги­ја у по­след­њих два­де­сет го­ди­на, и про­ме­не ко­је оту­да на­ста­ју у до­ме­ну дру­штве­не упо­тре­бе, тво­ре­ња и ре­цеп­ци­је „по­крет­них сли­ка”, при­бли­жа­ва­ју филм ње­го­вом исто­риј­ском кра­ху. Кра­ју по­сто­ја­ња фил­ма као умет­нич­ког сред­ства оп­ште­ња. Чу­да но­вих тех­но­ло­ги­ја су ту да би се по­ка­за­ла у свом пер­вер­ти­ра­ном ег­зи­би­ци­о­ни­стич­ком сја­ју. Као та­ква, не ко­ре­спон­ди­ра­ју са кла­сич­ним ре­а­ли­змом филм­ске сли­ке и ње­ним афек­тив­ним свој­стви­ма; на­про­тив, до­при­но­се њи­хо­вом иш­че­за­ва­њу. При­ро­дом но­вих тех­но­ло­ги­ја угро­же­на је ба­зич­на вред­ност филм­ског при­зо­ра, ње­го­ва чул­на увер­љи­вост. Ствар­ност филм­ског при­зо­ра за­ме­њу­је се ствар­но­шћу филм­ске тех­ни­ке. И ту дух не­ма ви­ше шта да тра­жи. „Ле­по” но­ве ди­ги­тал­не филм­ске тех­но­ло­ги­је не мо­же да на­до­ме­сти „ле­по” филм­ског от­кро­ве­ња ствар­но­сти. (...) Обич­на сим­бо­ли­ка „по­крет­них сли­ка”, њи­хо­ва ре­то­ри­ка и го­ла ме­ха­ни­ка драм­ске рад­ње не чи­не умет­ност фил­ма.

Но­во ус­по­ста­вља­ње це­ли­не. Ми да­нас жи­ви­мо у до­бу, ка­ко ка­же је­дан наш пси­хи­ја­тар, „пост­мо­дер­ног шкрип­ца”, ко­је од­ли­ку­је не­до­ста­так ве­ре и на­де. Ви­ше је не­го из­ве­сно да нас је до овог ста­ња пра­зни­не, осе­ћа­ња не­до­стат­ка и од­су­ства сми­сла до­ве­ла и вла­да­ју­ћа иде­о­ло­ги­ја на­уч­но-тех­нич­ког про­гре­са, дру­гим ре­чи­ма чо­ве­ко­ва не­кри­тич­ка за­сле­пље­ност сво­јим ра­ци­ом. Ра­ци­ом ко­јем се нео­б­у­зда­но пу­сти­ло на во­љу, не­где та­мо по­чев од „до­ба про­све­ће­но­сти”, да је­ди­ни кре­и­ра ствар­ност на­шег жи­во­та. За­не­ма­ри­ва­на је чи­ње­ни­ца да је струк­ту­ра чо­ве­ко­вог би­ћа те­тра­ед­на: осим ра­ци­ја, ту су и ње­го­во те­ло, и ње­го­ва ду­ша, и ње­гов дух. За­то је да­нас ви­ше не­го ја­сно да су чо­ве­ков жи­вот и оп­ста­нак мо­гу­ћи са­мо уз хар­мо­нич­но очу­ва­ње функ­ци­ја сва че­ти­ри еле­мен­та ње­го­вог би­ћа. Пре­у­ве­ли­ча­ва­ње са­мо јед­ног од њих до­во­ди до дис­функ­ци­је оста­лих, ти­ме и до оп­струк­ци­је са­мог жи­во­та у ње­го­вом оп­ти­мал­ном ви­ду.
Да­нас то уви­ђа и на­у­ка, па на ра­ди­ка­лан на­чин по­ста­вља пи­та­ње: шта је жи­вот? И при­зна­је да на ње­га ни­је у ста­њу да од­го­во­ри без по­мо­ћи ре­ли­ги­је (све­та ду­ха), фи­ло­зо­фи­је (све­та иде­ја) и умет­но­сти (све­та ду­ше). Вре­ме ко­је до­ла­зи, да­кле, тре­ба­ло би да огла­си, уме­сто вла­да­ви­не во­ље за на­прет­ком, до­ла­зак (или по­вра­так) вла­да­ви­не во­ље за сми­слом. А то опет не зна­чи дру­го до на­ше окре­та­ње Тра­ди­ци­ји у ко­јој је све са­др­жа­но.

На­ша де­ца. Од­га­ја­ње и вас­пи­та­ње де­це ни­ка­да ни­је би­ло са­мо спон­та­на и ин­стинк­тив­на ро­ди­тељ­ска ак­тив­ност не­го и све­сно уло­же­ни труд, па и под­не­та жр­тва. Евен­ту­ал­ни ро­ди­тељ­ски его­и­зам ту по пра­ви­лу до­но­си гор­ке пло­до­ве. То се нај­о­чи­ти­је ви­ди да­нас, ка­да је све ви­ше мла­дих љу­ди по­то­ну­лих у ма­ло­душ­је и окре­ну­тих па­то­ло­шким об­ли­ци­ма ин­ди­ви­ду­ал­ног и дру­штве­ног жи­во­та. Сва­ка­ко де­цу не од­га­ја­ју и не вас­пи­та­ва­ју са­мо ро­ди­те­љи, по­ро­ди­ца, не­го и дру­штво у це­ли­ни. Мо­гло би да се ка­же: ка­кво нам је дру­штво, та­ква су нам и де­ца. Али по­ро­ди­ца је ипак нај­бит­ни­ја, јер сто­ји на по­чет­ку све­га.
Као ро­ди­те­љу, док је мо­је тро­је де­це од­ра­ста­ло, увек ми је би­ло ва­жни­је шта они осе­ћа­ју не­го шта зна­ју. То ми је ва­жни­је и да­нас, ка­да су на сво­јим фа­кул­тет­ским сту­ди­ја­ма и већ зре­ле мла­де лич­но­сти. Сма­трам да је емо­ци­о­нал­на не­га нај­ва­жни­је што је де­ци по­треб­но пружити у по­ро­ди­ци то­ком про­це­са њи­хо­вог од­ра­ста­ња. Љу­бав, да­кле. Све дру­го до че­га ће у ка­сни­јем жи­во­ту до­ћи, ин­те­ре­со­ва­ња и спо­соб­но­сти ко­је ће у се­би от­кри­ти, би­ће ре­зул­тат њи­хо­ве здра­ве емо­ци­о­нал­не ис­пу­ње­но­сти.

Ду­хов­на осно­ва би­о­ло­шке дра­ме. Ср­би као на­род да­нас не­ма­ју ва­жни­ји за­да­так и пре­че бри­ге (ма­да се чи­ни да им је сва­ке бри­ге пре­ко гла­ве) од то­га ка­ко да са­чу­ва­ју сво­ју би­о­ло­шку суп­стан­цу. Ка­ко да ста­ну на пут не­га­тив­ној сто­пи сво­га при­род­ног при­ра­шта­ја, ко­ја по­при­ма, сло­бод­но мо­же­мо ре­ћи, апо­ка­лип­тич­ке раз­ме­ре. Ужа­са­ва ме по­ми­сао да је срп­ски на­род мо­жда ис­цр­пео све сво­је мо­гућ­но­сти, др­жав­о­твор­не, кул­тур­не и ре­ли­гиј­ске, и да је кре­нуо пу­тем сво­га не­из­бе­жног при­род­ног опа­да­ња. По­ста­је­мо све ста­ри­ји на­род, са све ма­ње во­ље за жи­во­том, од­но­сно во­ље за ра­ђа­њем де­це. А у на­ро­ди­ма и дру­штви­ма где не­ма во­ље за ра­ђа­њем де­це не­ма ни жи­во­та са сми­слом, све је зве­че­ћа пра­зни­на. Де­ма­го­шка је по­ли­тич­ка при­ча да су раз­ло­зи за од­су­ство же­ље за ра­ђа­њем де­це код мла­дих љу­ди да­нас у Ср­би­ји ма­те­ри­јал­не при­ро­де. У пи­та­њу је ду­хов­ни про­блем и ду­хов­на бо­лест. Ако јој се на том пла­ну не на­ђе ле­ка, не­ће ни на дру­гом. Убе­ђен сам да са­мо јед­но по­нов­но, те­мељ­но и ду­бо­ко, пре све­га ре­ли­гиј­ско (пре)вас­пи­та­ње, да­кле, на­ше ду­хов­но окре­пље­ње и оздра­вље­ње, мо­же срп­ски на­род да спа­се од из­ла­ска из исто­ри­је ак­ту­ал­ног жи­во­та.

***

Је­зи­ком фак­то­гра­фи­је
На Фа­кул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бе­о­гра­ду Жар­ко Дра­го­је­вић ди­пло­ми­рао је филм­ску и те­ле­ви­зиј­ску ре­жи­ју 1978, у кла­си про­фе­со­ра Ра­до­ша Но­ва­ко­ви­ћа. На­пи­сао је сце­на­ри­је и ре­жи­рао ду­го­ме­тра­жне игра­не фил­мо­ве Ку­ћа по­ред пру­ге, 1988. го­ди­не („Злат­не аре­не” за сце­на­рио и ре­жи­ју на Фе­сти­ва­лу ју­го­сло­вен­ског игра­ног фил­ма у Пу­ли, СФРЈ, и дру­га при­зна­ња), и Ноћ у ку­ћи мо­је мај­ке, 1991. Аутор је­да­на­ест сред­њо­ме­тра­жних и крат­ко­ме­тра­жних фил­мо­ва, за ко­је је до­био ви­со­ке на­гра­де у Бе­о­гра­ду, Кра­ко­ву, Мон­те Кар­лу... На Те­ле­ви­зи­ји Бе­о­град (1994–2005) ре­жи­рао ви­ше од две сто­ти­не фил­мо­ва и еми­си­ја раз­ли­чи­тог жан­ра, нај­ви­ше из обла­сти умет­но­сти и кул­ту­ре (се­ри­ја­ли Све­до­ци ве­ко­ва, Ме­ђу­тим, Љу­ди го­во­ре, Остав­шти­на за бу­дућ­ност, Век срп­ског фил­ма...). Аутор је две књи­ге о фил­му (Крај фил­ма, 1998, и Ста­ре и но­ве по­крет­не сли­ке, 2012).
У Бе­о­гра­ду је био го­сту­ју­ћи про­фе­сор филм­ске ре­жи­је у Филм­ској шко­ли „Ду­нав филм” (1997–2007), на Фа­кул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бе­о­гра­ду (2002–2004) и Ака­де­ми­ји умет­но­сти (2006–2009). Ди­рек­тор је ча­со­пи­са Но­ви Фил­мо­граф (од 2006) и уред­ник из­да­вач­ке де­лат­но­сти Удру­же­ња филм­ских умет­ни­ка Ср­би­је. Члан пр­вог са­зи­ва На­ци­о­нал­ног са­ве­та за кул­ту­ру Ср­би­је (2011–2016). (...)

***

Ако за­бо­ра­ви­мо Ко­со­во...
– Гор­ка је и бол­на чи­ње­ни­ца да Ко­со­во и Ме­то­хи­ја ви­ше ни­су „око нас”, али јесу у на­ма. И све док су у на­ма, јед­ног ће да­на опет би­ти и „око нас”. Ко­со­во и Ме­то­хи­ја ће пре­ста­ти да бу­ду срп­ски са­мо ако их бу­де­мо за­бо­ра­ви­ли. А ако се то ко­јим слу­ча­јем де­си, ви­ше не­ће ни би­ти ва­жно чи­ји су. Он­да ни све дру­го не­ће би­ти на­ше. Ако за­бо­ра­ви­мо Ко­со­во, не­ста­ће­мо као на­род.

***

Ду­ша ју­жњач­ка
– Од свих на­пи­са­них а не­ре­а­ли­зо­ва­них сце­на­ри­ја ко­ји ми се го­ди­на­ма ву­ку по фи­о­ка­ма, без мно­го шан­си да бу­ду ре­а­ли­зо­ва­ни, јер је срп­ска ки­не­ма­то­гра­фи­ја да­нас та­ква ка­ква је (али и ја филм­ски пред­у­зет­ник та­кав ка­кав сам), је­дан за­у­зи­ма по­себ­но ме­сто. Сце­на­рио на­пи­сан по мо­ти­ви­ма не­до­вр­ше­ног ро­ма­на Бо­ре Стан­ко­ви­ћа Га­зда Мла­ден, до­пу­њен мо­ти­ви­ма про­зе Гри­го­ри­ја Бо­жо­ви­ћа, са пре­и­ме­но­ва­ним на­сло­вом У око­ви­ма. Ма­да сло­ви као не­до­вр­шен, овај Стан­ко­ви­ћев ро­ман је, по мо­ме су­ду, истин­ско ре­мек-де­ло. Не јед­ном сам га про­чи­тао и не јед­ном се уз­бу­дио чи­та­ју­ћи га. Мо­жда и због то­га што је мо­ја ду­ша ју­жњач­ка. Али, све­јед­но, ра­ди се о ли­те­рар­ном шти­ву ко­је оба­ра са но­гу.

 


Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију