Живот, романи

ЖАРКО ДРАГОЈЕВИЋ, ФИЛМСКИ РЕДИТЕЉ, СЦЕНАРИСТА И ЕСЕЈИСТА, О ЕПОХАЛНИМ ИСКУШЕЊИМА И ПОВРАТКУ ВОЉЕ ЗА СМИСЛОМ
Наше грешке из доброте
Завичајност је трајни духовни и душевни запис у нама. Како улазимо у године, све јасније увиђамо њену дубину и универзалност. Пренебрегнули смо вредности онога што имамо и зато олако изгубили толико тога. Живимо у свету естраде, медијске „буке и беса”, ријалитија, реклама и потчињености, да не бисмо живели у свету духа и отпора. Улога тих сурогата је репресивна и деструктивна. Модерни човек доспео је у мрачни ћорсокак и једина нада му је повратак првобитном смислу. Преутемељење и оцеловљење. У основи српског биолошког опадања је духовни а не материјални проблем. Ако му у духовном не нађемо лека, нећемо нигде

Пише: Бранислав Матић
Фото: Архива саговорника


Топличанин по целој дубини. Одрастао у Куршумлији, заувек с погледом на Косово. То лице завичаја и ту етику носи кроз живот, где год да се затекне и што год да ради. Зна: кад једном опет пођемо на Косово, а поћи ћемо, у Топлици ћемо се причестити.
Не барата праскавим речима. Прожет је громком тихошћу и надмоћном скромношћу. Као човек од укуса и васпитања, устеже се да дивани о себи. Не плаши се да гледа у провалију над којом висимо. Темељно мисли и у сликама и у појмовима. Сву сложеност и благородност његове личности одсликавају његови филмови и његове књиге.
Жарко Драгојевић (Прокупље, 1954) у Националној ревији.

Предачке нити. Митровићи, моји преци по мајчиној линији, дошли су у Куршумлију делом из Пећи, а делом из Вучитрна, са Косова и Метохије. Од потомака ових топличких дошљака била је у Првом светском рату састављена најхрабрија и најславнија јединица српске војске, чувени „Гвоздени пук”. Што се тиче очеве стране, Драгојевићи су са Кордуна, из Вељуна. У Србију, тачније Београд, дошли су у два избегличка таласа, први 1941. и други 1991. Моја мајка се са својим будућим мужем срела у Куршумлији, где се он затекао као млади официр ЈНА. Остали су врло кратко у браку. Брат близанац и ја смо после тога наставили да живимо са мајком, која се након развода више није удавала, посветивши се одгајању својих синова. Отуда и моја каснија завичајна идентификација само са Топлицом, без обзира што постоје, биолошки, и моји кордунашки корени.

Спасоносна кућа бића. Завичај нису само брда и планине, воде и ветрови родног краја, завичај је духовни и душевни запис у нама о нашем првом контакту са светом живота и ствари који су нам дати. То је место где смо прогледали и видели свет. И то је искуство ван којег не постојимо. Место где је тај први контакт остварен извориште је са којег људско биће себе напаја целог живота. Географски гледано, наши завичаји могу да буду, и јесу, локални. Али осећање завичајности је универзално и својствено сваком човеку, где год се он налазио. Бити физички одвојен од свог завичаја не значи обавезно и не бити у њему. Јер све док је завичај у нама и ми смо у њему. У младости човек можда то и не увиђа тако јасно, али што смо старији постајемо тога свеснији. Зато завичај и јесте спасоносна кућа нашег бића (дозволите да се изразим овом хајдегеровском терминологијом), духовна и душевна, поље човековог првог, али и последњег уточишта у арени неизвесности живота у коју смо не својом вољом бачени. „Да ми је у родни крај да одем што пре, и да тамо умрем заборављајући све”, певао је између два светска рата значајни српски песник, велики београдски боем, путник и авантуриста, а Топличанин, Раде Драинац. „Човек је дужан своме завичају”, забележиће нешто касније и Иво Андрић, у истом том Београду, пишући о задужбинарском делу једног великог везира. И Данило Киш је на крилима свога космополитизма писао: „Почео сам да чезнем за Београдом (...), треба се вратити кући.” И вратио се. Као што се пре њега вратио и изгнаник Црњански. Зато и појам отаџбине ваља посматрати у контексту појмова завичаја и завичајног. Од истог су духовног и душевног садржаја саткани. Једна од пространијих соба у овој „спасоносној кући битка”, звали је завичајем или отаџбином, јесте језик којим човек говори, на којем мисли и пише, а друга, не мање пространа, његова вера. И ту се круг човековог индивидуалног и колективног идентитета затвара. Све друго што касније дође и прође кроз наше животе јесу идеологије.

Слаткоћа малих вароши. Обично се мисли да живети у малом граду, вароши или паланци, носи једну неумитну бол, тужну животну ускраћеност за мноштво шанси и изазовних искустава. Споља гледано то можда и јесте тако, али изнутра ствари стоје много друкчије. Само онај ко није живео у малом граду не зна колико живот може да буде слаткаст (опет једна парафраза, овог пута Монтескјеа). И не само слаткаст, него и густ, изнутра богат, разигран и смислен. Такав је био живот у Куршумлији шездесетих и седамдесетих година прошлог века, у време мога детињства и ране младости. Таквим сам га осећао и упамтио. Са школама пуним ђака, фабрикама радника, станицама возова, парковима деце, гарнизонима војника, биоскопима гледалаца, спортским игралиштима навијача, базенима и речним плажама купача, корзоима младежи, чаршијом људи. Са људима пуним духа и живота са смислом.
Стари Грци су сматрали да је бесмислено живети у градовима-државама већим од десет хиљада становника. Нове цивилизацијске прилике и нове идеологије проистекле из њих произвеле су потребу за човековим окупљањем у велике градове, у те конгломерате маса међусобно отуђених људи, унезверених и нервозних у захукталој журби да се по сваку цену прикључе идеолошкој опсени и колосалној друштвеној самообмани званој прогрес. Али и томе ће једном доћи крај, мора да дође, опет као последица цивилизацијског кретања напред и културног отрежњења. Једноставно, људска природа неће издржати, побуниће се против те одвратне психопатије велеградских маса и њених све первертиранијих, испразнијих и нехуманијих облика живљења у жрвњу обмањујуће идеологије прогреса.

Расцветала лакоћа потонућа. Средином седамдесетих прошлог века, када сам у њега дошао на студије филмске режије, Београд је био расцветали град. Било је то већ увелико време „фестивала нових позоришних тенденција” (Битефа), „фестивала фестивала” (Феста), „београдских музичких свечаности” (Бемуса) и других интернационалних сусрета, алтернативних и проширених медија, Студентског културног центра и Дома омладине, небројених биоскопа и позоришта, кафана са душом (не и кафића) и дискотека са грамофонским плочама, фудбалске „Маракане” и кошаркашког „Пионира”, и чега све не. Све као дато за живот, онај најопаснији: безбрижан и нехајан. И све у знаку оног „друже Тито, ми ти се кунемо...”, али и Скерлићевог друштвеног императива упућеног Србима на почетку двадесетог века: „Запад је живот”.
Живело се под диктатуром једног и једних, али и под диктатом западних потрошачких вредности, у игнорисању зла које се примицало: распада државе. У деценији „најлепших година нашег живота”, себе смо завијали у црно а да тога нисмо били свесни. Парадокс историје и самог живота, или хипокризија и морални пораз ондашње српске елите, не само политичке, задремале или корумпиране?
Па ипак, упркос трагичном историјском билансу, не смемо бити кивни на свој народ. Знамо да је добру тежио и слободи се надао. Његова политичка наивност, испољена у критичним тренуцима српске историје у двадесетом веку, последица је, заправо, његове доброте и широке православне душе. „Треба после свега и у свему пронаћи наду”, певао је Бранко Миљковић.

У Сербији зорњачу тражим. У својој историји Србија је одувек била оно што и ми сами, њен народ. Када смо ми као народ расли, расла је и она. Када смо ми страдали, страдала је и она. Када смо ми били усправни и велики, усправна и велика била и она. Када смо ми били повијени и мали, таква је била и она.
Лик и телос једног народа сраста са лицем и телосом државе тога народа. Они постају једно. Зато је увек опасно дићи руке од своје земље и свога народа. Трагично искуство српског народа са државом Југославијом о томе најбоље сведочи. Срби су у једном мрклом тренутку своје историје били дигли руке од себе и свога имена, и имена државе коју су имали. Уместо да буду Срби постали су Југословени, уместо државе Србије изабрали су државу Југославију, уместо да продуже да буду своји, трудили су се да постану свачији. Слабили су свест о себи и својој држави све мислећи да се изнова рађају, а заправо су само нестајали. Срећом, томе је дошао крај. Скупо је плаћена једна колосална политичка заблуда, коју смо као народ и држава једва преживели, али чије последице ћемо осећати још дуго: у политици, култури, животу државе.
„У Сербији зорњачу тражим”, певао је Милош Црњански на Крфу 1925. године, после свега.

На крилима истинске културе. Као што лик и телос једног народа срастају са ликом и телосом његове државе, тако срастају и са ликом и телосом његове културе. Култура је конститутивни стуб постојања једног народа и одредилац историјског смисла тога постојања. Културом се народ издваја и препознаје у сазвежђу других народа. Култура значи градити, увек и само градити, некултура рушити изграђено. Али све ово важи само када је реч о аутентичној култури, дакле култури којој можемо веровати. Култури која даје снагу да се живи и преживи у свету који нас окружује, култури која окрепљује и исцељује, чува нас у времену. Култури која је „знак на небу и светлост у ноћи” кад год се поколебамо, застанемо и посумњамо у могућност и смисао отпора свему што нас као људе сатире и поништава.

Улога деструктивних сурогата. Али ми данас живимо у свету другачије схваћене улоге културе и њеног позвања. У свету такозване „популарне културе” или „масовне културе”, која себе назива и „културном индустријом”. Појам „културна индустрија” сковали су Теодор Адорно и Макс Хоркхајмер, филозофи познате Франкфуртске школе, још 1947. године. Они су сматрали да у условима развијеног капитализма сви облици популарне културе имају карактер робе чије је основно мерило вредности квантитет, а не квалитет. И да је једини задатак такве културе да одговори потребама тржишта, а не духа. То јест, да осигура континуирану послушност човекову у правцу све веће потрошње, како у своме слободном времену човек не би предуго остао сам и тако се суочио са суморном стварношћу свога економског и друштвеног живота. Данас бисмо рекли још и више: да се не би суочио са процесима непрестаног „испирања мозга” и „прекрајања душе” помоћу продуката „културне индустрије”, те са патолошким облицима свога свакодневног живота проистеклим одатле. Живимо у свету естраде, видео игрица, медијске „буке и беса”, ријалити спектакла, реклама и потчињености, да не бисмо живели у свету духа и отпора. У питању је, дакле, сурогат аутентичне културе који притиска свест и душу савременог човека. Улога тог сурогата је репресивна и антипросветитељска, нехумана и деструктивна. Резултат овакве културе је све веће духовно и душевно осиромашење човеково, његово одвајање од традицијских корена свога бића, самим тим и његов неизбежни пад у празнину и варварство. Али „тамо где расте опасност, рађа се и спасоносно” (да поновим ову Хелдерлинову мисао тако драгу Хајдегеру). Јер, гледано кроз историју, после сваког залуталог и заблуделог пута у Недођију човек је успевао да се врати себи, својој богочовечној природи и своме божанском надахнућу.

Крај филма. Уметност филма је већ поодавно у великој кризи. Како време пролази и ствари се развијају, све је мање наде да ће ту кризу моћи да превазиђе. Све је ређе добрих филмова и све мање образованих људи који посећују биоскопе. Све је мање и озбиљне критичке мисли о филму чија је улога, како је писао један од првих теоретичара филма, Бела Балаш, још пре седамдесет година, „да поучава и васпитава укус публике, који ће да утиче на уметност која васпитава наш укус”.
Шта се то догодило са филмом? Као чедо научно-техничког прогреса, он је одувек био превасходно техника која се испоручује, па потом све остало. Његова друштвена употреба као средства уметничког израза била је појава од секундарног значаја. Отуда је филм одувек био под доминантним утицајем власника филмске технологије и њихових интереса. Дакле, профита и идеологије. Уметности, као пољу слободе и стварања, ту је вазда било тесно, али је некако успевала да се одржи. Међутим, томе данас као да долази крај. Вртоглави развој нових филмских технологија у последњих двадесет година, и промене које отуда настају у домену друштвене употребе, творења и рецепције „покретних слика”, приближавају филм његовом историјском краху. Крају постојања филма као уметничког средства општења. Чуда нових технологија су ту да би се показала у свом первертираном егзибиционистичком сјају. Као таква, не кореспондирају са класичним реализмом филмске слике и њеним афективним својствима; напротив, доприносе њиховом ишчезавању. Природом нових технологија угрожена је базична вредност филмског призора, његова чулна уверљивост. Стварност филмског призора замењује се стварношћу филмске технике. И ту дух нема више шта да тражи. „Лепо” нове дигиталне филмске технологије не може да надомести „лепо” филмског откровења стварности. (...) Обична симболика „покретних слика”, њихова реторика и гола механика драмске радње не чине уметност филма.

Ново успостављање целине. Ми данас живимо у добу, како каже један наш психијатар, „постмодерног шкрипца”, које одликује недостатак вере и наде. Више је него извесно да нас је до овог стања празнине, осећања недостатка и одсуства смисла довела и владајућа идеологија научно-техничког прогреса, другим речима човекова некритичка заслепљеност својим рациом. Рациом којем се необуздано пустило на вољу, негде тамо почев од „доба просвећености”, да једини креира стварност нашег живота. Занемаривана је чињеница да је структура човековог бића тетраедна: осим рација, ту су и његово тело, и његова душа, и његов дух. Зато је данас више него јасно да су човеков живот и опстанак могући само уз хармонично очување функција сва четири елемента његовог бића. Преувеличавање само једног од њих доводи до дисфункције осталих, тиме и до опструкције самог живота у његовом оптималном виду.
Данас то увиђа и наука, па на радикалан начин поставља питање: шта је живот? И признаје да на њега није у стању да одговори без помоћи религије (света духа), филозофије (света идеја) и уметности (света душе). Време које долази, дакле, требало би да огласи, уместо владавине воље за напретком, долазак (или повратак) владавине воље за смислом. А то опет не значи друго до наше окретање Традицији у којој је све садржано.

Наша деца. Одгајање и васпитање деце никада није било само спонтана и инстинктивна родитељска активност него и свесно уложени труд, па и поднета жртва. Евентуални родитељски егоизам ту по правилу доноси горке плодове. То се најочитије види данас, када је све више младих људи потонулих у малодушје и окренутих патолошким облицима индивидуалног и друштвеног живота. Свакако децу не одгајају и не васпитавају само родитељи, породица, него и друштво у целини. Могло би да се каже: какво нам је друштво, таква су нам и деца. Али породица је ипак најбитнија, јер стоји на почетку свега.
Као родитељу, док је моје троје деце одрастало, увек ми је било важније шта они осећају него шта знају. То ми је важније и данас, када су на својим факултетским студијама и већ зреле младе личности. Сматрам да је емоционална нега најважније што је деци потребно пружити у породици током процеса њиховог одрастања. Љубав, дакле. Све друго до чега ће у каснијем животу доћи, интересовања и способности које ће у себи открити, биће резултат њихове здраве емоционалне испуњености.

Духовна основа биолошке драме. Срби као народ данас немају важнији задатак и прече бриге (мада се чини да им је сваке бриге преко главе) од тога како да сачувају своју биолошку супстанцу. Како да стану на пут негативној стопи свога природног прираштаја, која поприма, слободно можемо рећи, апокалиптичке размере. Ужасава ме помисао да је српски народ можда исцрпео све своје могућности, државотворне, културне и религијске, и да је кренуо путем свога неизбежног природног опадања. Постајемо све старији народ, са све мање воље за животом, односно воље за рађањем деце. А у народима и друштвима где нема воље за рађањем деце нема ни живота са смислом, све је звечећа празнина. Демагошка је политичка прича да су разлози за одсуство жеље за рађањем деце код младих људи данас у Србији материјалне природе. У питању је духовни проблем и духовна болест. Ако јој се на том плану не нађе лека, неће ни на другом. Убеђен сам да само једно поновно, темељно и дубоко, пре свега религијско (пре)васпитање, дакле, наше духовно окрепљење и оздрављење, може српски народ да спасе од изласка из историје актуалног живота.

***

Језиком фактографије
На Факултету драмских уметности у Београду Жарко Драгојевић дипломирао је филмску и телевизијску режију 1978, у класи професора Радоша Новаковића. Написао је сценарије и режирао дугометражне игране филмове Кућа поред пруге, 1988. године („Златне арене” за сценарио и режију на Фестивалу југословенског играног филма у Пули, СФРЈ, и друга признања), и Ноћ у кући моје мајке, 1991. Аутор једанаест средњометражних и краткометражних филмова, за које је добио високе награде у Београду, Кракову, Монте Карлу... На Телевизији Београд (1994–2005) режирао више од две стотине филмова и емисија различитог жанра, највише из области уметности и културе (серијали Сведоци векова, Међутим, Људи говоре, Оставштина за будућност, Век српског филма...). Аутор је две књиге о филму (Крај филма, 1998, и Старе и нове покретне слике, 2012).
У Београду је био гостујући професор филмске режије у Филмској школи „Дунав филм” (1997–2007), на Факултету драмских уметности у Београду (2002–2004) и Академији уметности (2006–2009). Директор је часописа Нови Филмограф (од 2006) и уредник издавачке делатности Удружења филмских уметника Србије. Члан првог сазива Националног савета за културу Србије (2011–2016). (...)

***

Ако заборавимо Косово...
– Горка је и болна чињеница да Косово и Метохија више нису „око нас”, али јесу у нама. И све док су у нама, једног ће дана опет бити и „око нас”. Косово и Метохија ће престати да буду српски само ако их будемо заборавили. А ако се то којим случајем деси, више неће ни бити важно чији су. Онда ни све друго неће бити наше. Ако заборавимо Косово, нестаћемо као народ.

***

Душа јужњачка
– Од свих написаних а нереализованих сценарија који ми се годинама вуку по фиокама, без много шанси да буду реализовани, јер је српска кинематографија данас таква каква је (али и ја филмски предузетник такав какав сам), један заузима посебно место. Сценарио написан по мотивима недовршеног романа Боре Станковића Газда Младен, допуњен мотивима прозе Григорија Божовића, са преименованим насловом У оковима. Мада слови као недовршен, овај Станковићев роман је, по моме суду, истинско ремек-дело. Не једном сам га прочитао и не једном се узбудио читајући га. Можда и због тога што је моја душа јужњачка. Али, свеједно, ради се о литерарном штиву које обара са ногу.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију