Чи­тан­ка

МИ­СТИЧ­НИ ПЕ­ТРО­ВА­РА­ДИН И ТАЈ­НО­ПИС ЊЕ­ГО­ВЕ СА­КРАЛ­НЕ СИМ­БО­ЛО­ГИ­ЈЕ
Те­киј­ска Го­спа
По­след­ња тач­ка Пе­тро­ва­ра­ди­на пре­ма Срем­ским Кар­лов­ци­ма обе­ле­же­на је за­ни­мљи­вим „уга­о­ним ка­ме­ном”: нео­го­тич­ком ка­то­лич­ком Цр­квом Ма­ри­је Сне­жне (Го­спе од сне­га). Иако за­зву­чи па­ра­док­сал­но, до­вољ­но је ре­ћи Те­киј­ска Го­спа, и сви ће зна­ти о че­му је реч. За­ста­ће­мо ис­пред ове цр­кве, по­ред ко­је не­пре­ста­но про­ти­чу ко­ло­не во­зи­ла. Та­ко ће­мо при­зва­ти про­сто­ре и вре­ме­на, сре­сти мно­штво уз­бу­дљи­вих лич­но­сти, раз­гле­да­ти хра­мо­ве, упи­ја­ти уче­ња, при­су­ство­ва­ти ва­жним до­га­ђа­ји­ма. Док ми сто­ји­мо, све ће то про­ла­зи­ти ис­пред и кроз нас

Пи­ше: Ђор­ђе М. Ср­бу­ло­вић

ЦР­КВЕ­НА РЕ­НЕ­САН­СА

Хам­ваш је дав­но ре­као да је ми­сти­ка нај­ви­ши ни­во зна­ња ко­је чо­век мо­же да пој­ми, а да је на­у­ка знат­но ни­же. По­твр­да ових ре­чи огле­да се у чи­ње­ни­ци да не по­сто­ји ни­ко ко би мо­гао да ка­же од кад да­ти­ра пр­ви храм на овом ме­сту, ни­ти ко­ме је био по­све­ћен, „чи­је је ве­ре” – а сви зна­ју да је ту „увек би­ла не­ка цр­ква”. Ни­ко не мо­же да ка­же ни ка­ко се крај звао пре не­го што је Сре­мом за­го­спо­да­рио ислам, од ког је остао да­на­шњи на­зив Те­ки­је. За­то ће­мо се осло­ни­ти на ми­сти­ку – јер је по­у­зда­ни­ја. По­зи­ва­ју­ћи се на ка­зи­ва­ња, све­сни да ни­кад ни­је би­ло те­мељ­них ар­хе­о­ло­шких или исто­риј­ских ис­тра­жи­ва­ња, бе­ле­жи­мо да је „пре Ту­ра­ка” ов­де би­ла цр­ква по­све­ће­на Бла­же­ној де­ви­ци Ма­ри­ји. Пре­ма Ели­ја­деу, та­кво име би храм да­ти­ра­ло у XI­II век. То сто­ле­ће он на­зи­ва ве­ком цр­кве­не ре­не­сан­се, а то­ком те ре­не­сан­се до­шло је су­штин­ски до из­јед­на­ча­ва­ња Бо­го­ро­ди­це са Све­том Тро­ји­цом. Бо­го­ро­ди­ца је Го­спа, Цр­ква је Го­спа, Го­спа је и ствар­на, али не­до­сти­жна же­на и за­то иде­ал ком се ви­те­зо­ви за­кли­њу на вер­ност и од­ла­зе у рат. И све те го­спе су спо­је­не у јед­ну. Да не ула­зи­мо у ви­те­шки ци­клус, за ко­ји овај зна­лац ка­же да во­ди по­ре­кло из „ма­на­стир­ске цен­трал­не оба­ве­штај­не аген­ци­је” – не­ког од ма­на­сти­ра са се­ве­ра Фран­цу­ске.
За­бе­ле­же­но је, ме­ђу­тим, да је ви­ше од јед­ног сто­ле­ћа пре ових мо­на­ха, на сте­ни из­над Пе­тро­ва­ра­ди­на, сво­је утвр­ђе­ње по­ди­гао чуд­но­ва­ти Пе­тар Пу­сти­њак („Ере­ми­та”) из Ами­је­на. Он ни­је по­стао по­знат по кр­ста­шким ра­то­ви­ма – „кр­ста­шки ра­то­ви су по­ста­ли по­зна­ти по ње­му”. Ма­лог ра­ста и мр­шав, об­у­чен у не­у­глед­но оде­ло, ја­хао би ма­гар­ца, а ку­да год је про­ла­зио – љу­ди би па­да­ли у вер­ски за­нос. Ве­ру­ју­ће је бла­го­си­љао, а оне ко­је је сма­трао не­до­стој­ним – ста­вљао на му­ке и пре­да­вао ма­чу. Са­свим уоби­ча­је­на по­ја­ва и са­свим уоби­ча­је­но по­на­ша­ње у вре­ме­ну у ком је жи­вео. „Ве­ру­јем да бих раз­у­мео” – го­во­рио је Ан­сел­мо, уче­ни те­о­лог, бе­не­дик­тин­ски мо­нах и кен­тер­бе­риј­ски над­би­скуп с кра­ја XI ве­ка.
Ци­стер­ци­ти, ко­је је про­сла­вио Бер­нар од Клер­воа, по­ја­ви­ли су се у Пе­тро­ва­ра­ди­ну у вре­ме угар­ског кра­ља Бе­ле IV, кра­јем че­твр­те де­це­ни­је XI­II ве­ка. Пре не­го што ће на сте­ни по­ди­ћи твр­ђа­ву, а у њој са­мо­стан са цр­квом – по­зна­ва­о­ци­ма ло­кал­не исто­ри­је по­знат под име­ном Бе­ла­фонс или Бе­ла­кут, би­ли су сме­ште­ни не­где у бли­зи­ни Те­киј­ске Го­спе, мо­жда баш и на ме­сту на ком је да­на­шњи храм, или не­што ни­же, код обли­жњег Ро­ко­вог по­то­ка. Њи­ма при­пи­су­је­мо до са­да нај­ра­ни­ји по­мен цр­кве на овом ме­сту – Бла­же­не де­ви­це Ма­ри­је. Оде­ве­ни у мо­на­шке одо­ре од нео­бо­је­не ву­не, због че­га су на­зи­ва­ни и бе­ли мо­на­си, ци­стер­ци­ти су до­не­ли скром­ност, ве­ли­ки рад и нај­са­вре­ме­ни­ја зна­ња за то до­ба, ису­ши­ли ри­то­ве и уна­пре­ди­ли по­љо­при­вре­ду, про­из­во­ди­ли од­лич­но ви­но, ути­ца­ли на раз­вој тр­го­ви­не, до­при­не­ли зна­чај­ном по­бољ­ша­њу ма­те­ри­јал­ног ста­ња обич­них љу­ди. Али, ови ре­фор­ми­са­ни бе­не­дик­тин­ци су, као „ма­на­стир­ска цен­трал­на оба­ве­штај­на аген­ци­ја”, за со­бом до­ве­ли и ин­кви­зи­то­ре, па је мно­штво нај­ра­зно­вр­сни­јих уче­ња, на­ма да­нас не­по­зна­тих про­по­вед­ни­ка и учи­те­ља, као и ве­ли­ки број след­бе­ни­ка – пре­да­то ог­њу. Та­ко су у овом кр­ста­шком ра­ту, во­ђе­ном про­тив хри­шћа­на чи­ја се ве­ро­ва­ња ни­су са­гла­ша­ва­ла са вла­да­ју­ћим – би­ло ис­точ­ним, би­ло за­пад­ним тра­ди­ци­о­нал­ним хри­шћан­ством – шти­ће­ним и про­па­ги­ра­ним од све­тов­них вла­да­ра – не­ста­ли: бо­гу­ми­ли и ка­та­ри, Јер­ме­ни-па­вли­ки­јан­ци, ма­ни­хеј­ци, вал­ден­зи, амо­ри­јан­ци, ду­а­ли­сти, јо­а­ким­ци и мно­ги дру­ги. Или су се са­мо ве­што при­кри­ли? Али, не би тре­ба­ло би­ти пре­строг ни пре­ма пр­вим ин­кви­зи­то­ри­ма: они су би­ли ду­бо­ко ве­ру­ју­ћи, убе­ђе­ни да ће пре­да­ју­ћи те­ла пла­ме­ну спа­си­ти ду­ше. „Ако не ве­ру­јеш, не мо­жеш да раз­у­меш” – го­во­рио би Ан­сел­мо.

ДО­БА ПО­ЛУ­МЕ­СЕ­ЦА

По­сле кра­ха сред­ње­ве­ков­не Угар­ске на Мо­ха­чу 1526. го­ди­не, Сре­мом су за­вла­да­ли Тур­ци. Све до 1687. го­ди­не, ислам­ско цар­ство ће го­спо­да­ри­ти овим про­сто­ром. Не зна се тач­но ка­да је цр­ква Бла­же­не де­ви­це Ма­ри­је пре­ста­ла да по­сто­ји, ни­ти ка­да је на ње­ном ме­сту осва­ну­ла те­ки­ја, тек, ка­да Све­то рим­ско цар­ство по­но­во ус­по­ста­ви вла­да­ви­ну кр­ста, оста­ће на­зив то­по­ни­ма – Те­ки­је и као се­ћа­ње да су ов­де вла­да­ли му­сли­ма­ни.
Ову те­ки­ју ће опи­са­ти и зна­ме­ни­ти пу­то­пи­сац, Евли­ја Че­ле­би, у свом Пу­то­пи­су. У де­лу „Опис До­ње ва­ро­ши гра­да Ва­ра­ди­на”, Че­ле­би нам го­во­ри: „Ста­нов­ни­штво овог ше­хе­ра ја­ко по­шту­је уче­не љу­де, јер их ов­де не­ма. Ту по­сто­је че­ти­ри основ­не шко­ле за ма­лу и дра­же­сну де­цу. За­тим... те­ки­ја за­не­се­них дер­ви­ша.”
Евли­ја Че­ле­би је сам по се­би ин­те­ре­сант­на лич­ност. Ње­го­во име је Мех­мед Зи­ли, а пот­пи­си­вао се и као „Дер­ви­шев син”. Че­ле­би на тур­ском зна­чи го­спо­дин, али у ње­го­вом слу­ча­ју је реч о то­по­ни­му – обла­сти у Ка­па­до­ки­ји где је пу­то­пи­шче­ва по­ро­ди­ца жи­ве­ла до тур­ског осва­ја­ња Ца­ри­гра­да, ка­да их је лич­но сул­тан по­звао да се пре­се­ле. Евли­ја ни­је обич­но име, већ вер­ски тер­мин – озна­ча­ва чо­ве­ка са Бо­жи­јом бла­го­да­ћу: евли­ја мо­же исто­вре­ме­но да бу­де на ви­ше ме­ста, мо­же да хо­да по во­ди, хо­да, леб­ди и кла­ња леб­де­ћи у ва­зду­ху, итд. Рат­ни­ци (ше­хи­ти) се по­зна­ју да су евли­је та­ко што по по­ги­би­ји не оста­ју на ме­сту где их је смрт за­те­кла, већ од­ла­зе на оно ме­сто где же­ле да бу­ду по­ко­па­ни. „Дер­ви­шев син” нам је оста­вио мно­го да­ро­ва и пу­те­ва до њих...
Ка­да би­смо тра­жи­ли нај­слич­ни­ју па­ра­ле­лу те­ки­ја­ма у пра­во­сла­вљу, не­сум­њи­во би то би­ле во­ди­це. На­рав­но, сва­ко ова­кво по­ре­ђе­ње је ре­ла­тив­но и вр­ло услов­но.
Пи­шу­ћи о те­ки­ја­ма, са­ра­јев­ски шејх Ур­јан Ба­ба – вр­стан зна­лац Тра­ди­ци­је, го­во­ри о по­што­ва­њу на­че­ла све­те исто­ри­је и све­те ге­о­гра­фи­је – као бит­ном пред­у­сло­ву за град­њу и по­сто­ја­ње те­ки­је. Те­ки­ја има се­дам оба­ве­зних еле­ме­на­та – број се­дам је све­ти број, као што је сва­ки од еле­ме­на­та би­тан у про­сто­ру ко­ји во­ди чо­ве­ка ка Бо­гу. Ти еле­мен­ти су: во­да (ре­ка), ку­ћа (згра­да и авли­ја), сте­на, вре­ло (из­вор), ме­зар (гроб), пе­ћи­на и сте­пе­ни­ште. Пут ко­ји во­ди те­ки­ји иде уз­бр­до, низ­бр­до и ра­ван је – мо­ра од­го­ва­ра­ти кре­та­њи­ма те­ла у мо­ли­тви код му­сли­ма­на. Улаз у те­ки­ју је из су­прот­ног прав­ца у од­но­су на ток ре­ке у бли­зи­ни, ула­зи се „уз­вод­но”: чо­век за­то мо­ра би­ти си­гур­ног ко­ра­ка – да га „во­да” (не­чи­сти) не од­не­се, ујед­но „уз­вод­но” кре­та­ње озна­ча­ва и по­ја­ча­но чи­шће­ње ду­ше, ду­ха и те­ла од све­га ово­зе­маљ­ског. Ку­ћа је уз сам пут, а авли­ја је за­кло­ње­на ви­со­ким зи­дом. Свој пу­ни жи­вот – за раз­ли­ку од џа­ми­је – те­ки­ја жи­ви но­ћу. У исла­му ни­су оп­те­ре­ће­ни ар­хи­тек­тон­ско-стил­ским ка­рак­те­ри­сти­ка­ма: ислам по­шту­је сва тра­ди­циј­ска зна­ња ко­ја му ни­су су­прот­на, због то­га су и ко­ри­сти­ли мно­штво хри­шћан­ских хра­мо­ва за сво­је вер­ске по­тре­бе – тек их де­ли­мич­но пре­пра­вља­ју­ћи.
Из вре­ме­на тур­ске вла­да­ви­не остао је то­по­ним, као и нај­ста­ри­ји по­мен из­во­ра ко­ји и да­нас по­сто­ји. Та­ко је од кра­ја тре­ће де­це­ни­је XVI до по­чет­ка по­след­ње де­це­ни­је XVII сто­ле­ћа жи­ве­ла цр­ква Бла­же­не де­ви­це Ма­ри­је... Те­киј­ске Го­спе.
А он­да је крст по­ти­снуо по­лу­ме­сец и по­но­во за­го­спо­да­рио Те­ки­ја­ма.

ЈЕ­ЗУ­И­ТИ

То­ком Ве­ли­ког беч­ког ра­та (1683-1699), Све­то рим­ско цар­ство, хри­шћан­ска ко­а­ли­ци­ја, по­ти­сну­ла је Ото­ман­ску им­пе­ри­ју са ве­ли­ких про­сто­ра ко­је је ислам до та­да др­жао. У тај, но­во­о­сво­је­ни про­стор, ка­ко га је на­звао Ле­о­полд I, цар Све­тог рим­ског цар­ства, ушао је и Пе­тро­ва­ра­дин са те­ки­јом. Сма­тра се да је Пе­тро­ва­ра­дин од­у­зет Тур­ци­ма 1687. го­ди­не, иако су бит­ке у ње­го­вом не­по­сред­ном окру­же­њу – због зна­ча­ја Твр­ђа­ве ко­ја по­чи­ње да се гра­ди од 1690. го­ди­не – во­ђе­не и на­ред­них го­ди­на, све до 1694. го­ди­не. Већ 1693. у Пе­тро­ва­ра­дин је из Осе­ка сти­гла ма­ла гру­па је­зу­и­та – при­пад­ни­ка нај­у­че­ни­јег мо­на­шког ре­да. Овај мо­на­шки ред остао је на „злом гла­су”, и по­ред чи­ње­ни­це да је за­ду­жио свет мно­штвом на­уч­них до­стиг­ну­ћа и са­зна­ња, углав­ном у при­род­ним на­у­ка­ма. Де­лу­ју­ћи под ге­слом Ad Ma­i­o­rem Dei Glo­ri­amСве у ве­ћу сла­ву Бо­жи­ју – за­по­че­ли су, за њих уоби­ча­је­ни по­сао, из­град­њу љу­ди, цр­ка­ва, утвр­ђе­ња, са­мо­ста­на, бол­ни­ца, шко­ла, пу­те­ва. Од­мах по до­ла­ску за­тра­жи­ли су и до­би­ли на­пу­ште­ну и за­пу­ште­ну тур­ску те­ки­ју, ко­ју су пре­пра­ви­ли у храм и по­све­ти­ли Има­ку­ла­ти – Оној ко­ја је без мр­ље (ма­ку­ла – мр­ља), од­но­сно Дог­ми Без­гре­шног За­че­ћа.
Је­зу­и­ти су у Пе­тро­ва­ра­ди­ну гра­ди­ли два хра­ма, два об­ли­ка ду­хов­но­сти, два пу­та ка Хри­сту: пр­ви је са­мо­стан­ска цр­ква св. Јур­ја – вој­нич­ка цр­ква, по­све­ће­на вој­нич­ком све­цу и по­бе­до­но­сцу Ђор­ђу. Њен пан­дан у Пе­тро­ва­ра­дин­ском шан­цу, да­на­шњем Но­вом Са­ду, би­ће Са­бор­ни храм све­тог ве­ли­ко­му­че­ни­ка Ге­ор­ги­ја, та­ко­ђе по­диг­нут као вој­нич­ки храм у срп­ско-пра­во­слав­ном де­лу ко­ман­де По­ду­нав­ске вој­не гра­ни­це. Дру­ги храм, по­све­ћен Бо­го­ро­ди­ци, Го­спи, Има­ку­ла­ти – при­па­да Под­гра­ђу (Su­bur­bi­um) и Ма­ју­ру – До­њем Пе­тро­ва­ра­ди­ну. Као што и Ша­нац има хра­мо­ве-пан­да­не у свом ци­вил­ном де­лу: Име­на Ма­ри­ји­ног и Ус­пе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. Би­ло је то до­ба ба­ро­ка – фи­ло­соф­ско-ре­ли­ги­о­зне док­три­не је­зу­и­та, ме­ђу на­ма пра­во­слав­ни­ма при­хва­ће­ним тек по­што је про­пу­штен кроз „ки­јев­ске фил­те­ре”. Ба­рок је би­сер не­пра­вил­ног об­ли­ка.
Дог­ма Без­гре­шног За­че­ћа јед­на је од двe ко­је су, као ве­ли­ке пра­зни­ке, уте­ме­љи­ли је­зу­и­ти. Дру­га је Ср­це Ису­со­во – хри­шћан­ска але­го­ри­ја гра­ла. У Дог­ми Без­гре­шног За­че­ћа го­во­ри се да је Бо­го­ро­ди­ца за­че­та при­род­ним пу­тем, али да је у тре­нут­ку за­че­ћа би­ла про­же­та Бо­жи­јом бла­го­да­ти и на тај на­чин – већ у пр­вом тре­ну – очи­шће­на од мр­ље ис­точ­ног гре­ха. Са­мо та­ко чи­ста мо­гла је ро­ди­ти Си­на Бо­жи­јег и са­мо на тај на­чин ство­рен је из­ме­ђу ње и си­ла та­ме не­пре­мо­стив јаз. На сли­ка­ма и ико­на­ма, а ту ико­но­гра­фи­ју по­зна­је и пра­во­сла­вље – за при­ка­зи­ва­ње Има­ку­ла­те ко­ри­сти се део От­кри­ве­ња Јо­ва­но­вог (12:1): „... Же­на об­у­че­на у сун­це и ме­сец под но­га­ма ње­ним, и на гла­ви ње­ној ве­нац од два­на­ест зве­зда...” Тај ве­нац од два­на­ест зве­зда, уме­сто уоби­ча­је­ног со­лар­ног оре­о­ла, при­хва­ти­ће мно­го ка­сни­је Европ­ска уни­ја, ста­вља­ју­ћи га на сво­ју за­ста­ву, пла­ву као дан и пла­ву као ноћ. Ал­хе­ми­ја.

ЕУГЕН

Те­киј­ским хра­мом је­зу­и­ти су оме­ђи­ли атар Пе­тро­ва­ра­ди­на: тај храм је ка­пи­ја за оне ко­ји до­ла­зе из Срем­ских Кар­ло­ва­ца, Бе­о­гра­да, Ца­ри­гра­да... или иду та­мо.  На дру­гом кра­ју ме­ста, као што је На­ци­о­нал­на ре­ви­ја пи­са­ла, кон­зо­ла на фа­са­ди спра­та пр­ве ку­ће на ула­зу у Пе­тро­ва­ра­дин укра­ше­на је ки­пом Има­ку­ла­те, ко­ја сто­ји на ме­се­цу, а у ње­ним ру­ка­ма ма­ли Хри­стос ко­пљем про­ба­да гла­ву зми­је. Сва­ко­днев­но, то­ком два­де­се­так го­ди­на, је­зу­и­ти су – уз при­сут­не фра­њев­це, раз­у­ме се, одр­жа­ва­ли дух, ду­шу и те­ло ста­нов­ни­ка и вој­ни­ка Пе­тро­ва­ра­ди­на и гра­ди­те­ља твр­ђа­ве.
А он­да је по­но­во до­шло до ра­та из­ме­ђу му­сли­ма­на и хри­шћа­на. Кра­јем ју­ла 1716. го­ди­не, ве­ли­ки ве­зир Да­мад Али-па­ша, пред­во­де­ћи сил­ну вој­ску, пре­шао је Са­ву и кре­нуо ви­со­ви­ма из­над Пе­тро­ва­ра­ди­на, а ту га је са­че­као Еуген Са­вој­ски – зна­ме­ни­та лич­ност европ­ске исто­ри­је, са ма­њом вој­ском али ве­ћом си­лом. Бит­ка се од­и­гра­ла 5. ав­гу­ста. По­сле пе­то­ча­сов­ног љу­тог бо­ја, Све­то рим­ско цар­ство (Еуген Са­вој­ски) до но­гу је по­ту­кло цар­ство по­лу­ме­се­ца (Да­мад Али-па­шу). Био је то дан Го­спе од сне­га. Ме­сто бит­ке се и да­нас зо­ве Ве­зи­рац. По­вла­че­ћи се, Тур­ци су спа­ли­ли све хри­шћан­ске цр­кве на ко­је су на­и­шли – а на­и­шли су са­мо на пра­во­слав­не. Је­ди­ни из­у­зе­так у овом пу­сто­ше­њу би­ла је Са­бор­на цр­ква Све­тог Ни­ко­ле у Срем­ским Кар­лов­ци­ма, где је пре­ма не­ки­ма Да­мад Али-па­ша пре­ми­нуо од ра­на за­до­би­је­них у бо­ју, а пре­ма дру­ги­ма био уби­јен да би био сла­вљен као хе­рој, јер би ина­че, због нео­че­ки­ва­ног по­ра­за, био за­да­вљен. Тек: у Са­бор­ној цр­кви у Кар­лов­ци­ма Да­мад Али-па­ша је про­ме­нио стра­ну.
Вој­ник и др­жав­ник је, а не ду­хов­ник, уста­но­вио но­ву и за са­да по­след­њу по­све­ту култ­ном и об­ред­ном ме­сту – Те­киј­ској Го­спи. Еуген Са­вој­ски – принц Еуген, за­по­вед­ник ар­ми­је Све­тог рим­ског цар­ства, мо­жда и нај­ве­ћи вој­ско­во­ђа у исто­ри­ји Хаб­збур­шке мо­нар­хи­је, као ве­ли­ки др­жав­ник и стра­тег тво­рац је и док­три­не Про­до­ра на ис­ток. Убе­дио је ца­ра и двор­ску ка­ма­ри­лу да од­у­ста­ну од шпан­ских по­се­да – јер ће др­жа­ву ти на­по­ри до­ве­сти до не­ста­ја­ња, али да се трај­но окре­ну Бал­ка­ну и ши­ре­њу на ис­ток. По­ре­клом ита­ли­јан­ски пле­мић, обра­зо­ва­њем и вас­пи­та­њем Фран­цуз, жи­вео је под ге­слом „Аустри­ја из­над све­га”, а ни­ка­да ни­је про­го­во­рио ни реч не­мач­ки. Ита­ли­јан­ски, фран­цу­ски и ла­тин­ски би­ли су ње­гов из­бор.
По­што је из­во­је­вао ве­ли­чан­стве­ну по­бе­ду 5. ав­гу­ста 1716. го­ди­не, а ка­ко је то дан ка­да ка­то­лич­ка цр­ква про­сла­вља пра­зник Го­спе од сне­га, не­по­сред­но по­сле бит­ке он је те­киј­ској цр­кви – ко­ја се на­ла­зи у под­нож­ју ме­ста где се од­и­грао бој – по­кло­нио сво­ју рат­нич­ку ико­ну ко­ја је ста­ја­ла у ње­го­вом ша­то­ру, ико­ну Го­спе од сне­га. Ова ико­на је те­мељ и су­шти­на те­киј­ске цр­кве као зва­нич­ног све­ти­ли­шта ри­мо­ка­то­ли­ка у Сре­му да­нас. Та­ко су Хри­сто­ви рат­ни­ци: је­зу­и­ти и принц Еуген, ал­хе­ми­јом: из­бе­љи­ва­њем и сне­гом, очи­сти­ли Те­ки­је и око­ли­ну.

ХЕР­МАН БО­ЛЕ И АР­ХИ­ТЕК­ТУ­РА ТРА­ДИ­ЦИ­ЈЕ

Те­киј­ска Го­спа, убр­зо по свом уте­ме­ље­њу у но­вом кул­ту, по­че­ла је да се про­ши­ру­је, ка­ко би при­ми­ла све ве­ћи број ве­ру­ју­ћих, ко­ји су до­ла­зи­ли да се мо­ле, за­тра­же од Ње по­моћ за раз­не ства­ри, нај­че­шће опро­штај гре­хо­ва, здра­вље и мир у ду­ша­ма. Уз њу је на­стао још је­дан култ, ве­зан за стра­да­ње аустриј­ског под­мар­ша­ла Зиг­фри­да Број­не­ра. Исто­риј­ски по­да­ци нам го­во­ре да је Број­нер био за­ро­бљен од Ту­ра­ка не­ко­ли­ко да­на пре бит­ке и обез­гла­вљен на сам дан бит­ке пред ша­то­ром ве­ли­ког ве­зи­ра – ка­да су Тур­ци схва­ти­ли да је бит­ка из­гу­бље­на – а да је ка­сни­је са­хра­њен у фра­ње­вач­ком са­мо­ста­ну, да­нас Вој­ној бол­ни­ци у Пе­тро­ва­ра­ди­ну. На­род­на ве­ра – а ов­де је реч о јед­ном од два на овом ме­сту при­сут­на ви­да „пуч­ке ре­ли­ги­о­зно­сти” ко­је је ка­то­лич­ка цр­ква не­ка­ко ап­сор­бо­ва­ла у сво­је дог­ме и на тај на­чин охри­сто­ви­ла – ве­за­ла је ме­сто смр­ти овог вој­ног пле­ми­ћа за Те­ки­је. Ка­ко је уз са­му цр­кву ра­стао брест, ве­ру­ју­ћи на­род је ство­рио пре­да­ње да је Број­нер обе­шен о др­во, а пе­сни­ци су на не­мач­ком је­зи­ку спе­ва­ли чи­та­ве оде на те­му ње­го­вог жи­во­та и му­че­нич­ког кра­ја на бре­сту. Због то­га су уз брест по­че­ли па­ли­ти све­ће и чи­та­ти мо­ли­тве, а он­да је из­ра­ђе­на и сли­ка ко­ја при­ка­зу­је Го­спу се­дам жа­ло­сти, ко­ја је при­ку­ца­на за др­во. Убр­зо је са­чи­њен и ма­њи ол­тар, па је по­ред по­сто­је­ће на­ста­ла и цр­ква „на отво­ре­ном”. У све су се укљу­чи­ли и све­ште­ни­ци, ко­ји су др­жа­ли ми­се. Та­ко је ра­сло др­во, за­јед­но са њим ра­сла је и ве­ра. Ко­ма­ди­ћи ко­ре бре­ста но­ше­ни бо­ле­сни­ци­ма, ску­ва­ни у во­ди као чај – да­ва­ли су ис­це­ље­ње. Ко не ве­ру­је – не мо­же да раз­у­ме, го­во­рио је Ан­сел­мо. Брест је ста­јао из­ме­ђу цр­кве и дру­ма све до пе­де­се­тих го­ди­на ХХ ве­ка: осу­шио се и на­го­рео од пла­ме­на све­ћа ко­је су сто­ле­ћи­ма па­ље­не, али је и да­ље ста­јао. По­се­чен је због са­о­бра­ћај­них про­пи­са. Ико­но­стас и сли­ка Го­спе се­дам жа­ло­сти уне­те су у цр­кву и на­ла­зе се ле­во од ула­за. Пре де­се­так го­ди­на, на ме­сту где је ста­јао брест, по­че­ло је да ни­че мла­до ста­бло. Рад­ни­ци ко­ји бри­ну о без­бед­но­сти у са­о­бра­ћа­ју су га бр­зо по­се­кли.
Од про­те­ри­ва­ња Ту­ра­ка до свог да­на­шњег из­гле­да, цр­ква је не­ко­ли­ко пу­та про­ши­ри­ва­на. Да­на­шњи из­глед до­би­ја 1881. го­ди­не, а за­слу­ге при­па­да­ју за­бо­ра­вље­ном жуп­ни­ку и пи­сцу Или­ји Окру­ги­ћу Срем­цу, чи­ја су де­ла у сво­је вре­ме би­ла из­во­ђе­на у Срп­ском на­род­ном по­зо­ри­шту и На­род­ном по­зо­ри­шту у Бе­о­гра­ду. Дру­ги за­слу­жни је келн­ско-за­гре­бач­ки ар­хи­тек­та Хер­ман Бо­ле.
Те­киј­ска цр­ква је у свом ол­тар­ском де­лу, али и у зи­до­ви­ма, са­чу­ва­ла де­ло­ве му­сли­ман­ске те­ки­је (а му­сли­ма­ни су пре­пра­ви­ли сред­ње­ве­ков­ну цр­кву Бла­же­не де­ви­це Ма­ри­је), она ни­је храм ко­ји је гра­ђен као пот­пу­но нов из те­ме­ља. Та­ко се за­тво­рио круг. Бо­ле нам ка­зу­је сво­јим ра­до­ви­ма да је ви­ше од ар­хи­тек­те: он раз­у­ме – јер ве­ру­је. Из­над ула­за у цр­кву из­ди­жу се два вит­ка тор­ња, као два сту­ба из­ме­ђу ко­јих ва­ља про­ћи да би се сту­пи­ло на пут ка јед­ном дру­га­чи­јем све­ту. За­то ова цр­ква ни­је са­мо по­след­ња тач­ка на из­ла­зу из Пе­тро­ва­ра­ди­на, или пр­ва на ула­зу у Пе­тро­ва­ра­дин, већ и ка­пи­ја. На ку­по­ли хра­ма је крст, ко­ји „про­би­ја” по­лу­ме­сец у ње­го­вом под­нож­ју. Иако на пр­ви по­глед то го­во­ри о по­бе­ди кр­ста над по­лу­ме­се­цом, то је и ма­те­ри­ја­ли­зо­ва­но при­су­ство Оне ко­ја је „об­у­че­на у сун­це, са ме­се­цом под но­га­ма ње­ним”. Цен­трал­ним ол­та­ром – има их три у цр­кви – до пре де­се­так го­ди­на, ка­да је за­ме­њен но­вим – до­ми­ни­ра­ла је Да­ви­до­ва зве­зда, или Со­ло­мо­нов пе­чат, ко­ја је по­ру­чи­ва­ла: ка­ко го­ре – та­ко до­ле: не­ка бу­де во­ља Тво­ја и на зе­мљи као што је на не­бу.
Та­ко се окон­ча­ло пу­то­ва­ње вре­ме­на и про­сто­ра ис­пред и кроз нас, док смо ста­ја­ли пред цр­квом. Сви су ту и све је ту. Као и увек што је би­ло.

***

Кр­сни пут
Ве­ли­ка пор­та цр­кве је 1882. го­ди­не, обе­ле­же­на Кр­сним, или Кри­жним пу­тем, са че­тр­на­ест по­ста­ја, још јед­ним ви­дом на­род­не ре­ли­ги­о­зно­сти (опет као па­ра­ле­ла мо­гу да по­слу­же во­ди­це) – ко­ју је Цр­ква не­ка­ко укло­пи­ла у дог­му и ли­тур­ги­ју, па кре­та­ње од­го­ва­ра на­шим мо­ли­тва­ма и по­кре­ти­ма ко­је чи­ни­мо у мо­ли­тви. Хри­сто­ва стра­да­ња ура­ди­ла је у ду­бо­ре­зу на по­ста­ја­ма аустриј­ска по­ро­дич­на фир­ма „Шту­фле­зер”, ко­ја и да­нас ра­ди исто оно што је ра­ди­ла и пре го­то­во сто че­тр­де­сет го­ди­на.

***

Ко­до­ви нео­го­ти­ке
Ар­хи­тек­та Хер­ман Бо­ле (1845-1926) пр­вих два­де­сет се­дам го­ди­на про­жи­вео је у Кел­ну, у вре­ме ка­да је гра­ђе­на нај­ве­ћа нео­го­тич­ка ка­те­дра­ла та­да­шње Евро­пе. По­чео је као кле­сар и зи­дар у ра­ди­о­ни­ци свог оца, а на­ста­вио у ате­љеу келн­ских нео­го­ти­ча­ра, са­рад­ни­ка Фри­дри­ха фон Шми­да. Све то га је трај­но ве­за­ло за нео­го­ти­ку – по­вра­так хри­шћан­ском сред­ње­ве­ко­вљу – нај­леп­шем пе­ри­о­ду у све­у­куп­ном раз­во­ју Евро­пе.

***

Крст на Ве­зир­цу
Исте сим­бо­ле као код те­киј­ске цр­кве Хер­ман Бо­ле ће по­но­ви­ти и на обли­жњем Ве­зир­цу, где је про­јек­то­вао спо­ме­ник по­све­ћен по­бе­ди над Тур­ци­ма 1716. го­ди­не. Спо­ме­ник је по­знат као Крст прин­ца Еуге­на, а по­диг­нут је 1902. го­ди­не, на ини­ци­ја­ти­ву 70. пе­ша­диј­ског пу­ка К унд К ре­ги­мен­те.

 


Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију