Пу­те­ви

У ТКАЧ­КИМ ДВО­РИ­МА У РА­КА­РИ­МА КОД МИ­О­НИ­ЦЕ, СА УМЕТ­НИ­ЦОМ ЗА­ГОР­КОМ СТО­ЈА­НО­ВИЋ
По ко­до­ви­ма пре­да­ња
Тка­ње је за њу на­лик на тво­рач­ку де­лат­ност, вер­ни тра­ди­циј­ски за­пис, ток нај­ду­бље су­шти­не на­ро­да. Пре­у­зи­ма, ка­же, ле­по­ту и дух ста­рих без­и­ме­них тка­ља. Зна да све тка­ље, у свим вре­ме­ни­ма, тка­ју на ис­тој ни­ти и при­зи­ва­ју исту све­тлост. Срећ­на је што при­па­да то­ме. Про­да­ла је стан у цен­тру Бе­о­гра­да и ку­пи­ла за­пу­ште­но има­ње на бр­ду у се­лу Ра­ка­ри. Та­мо је, нај­зад, осво­ји­ла сво­ју сло­бо­ду. Из­гра­ди­ла свој свет, у чи­јем је сре­ди­шту ста­ра ли­па. Свој ви­ди­ко­вац. И по­ка­за­ла нам да мо­гућ­ност из­бо­ра, хва­ла Бо­гу, по­сто­ји

Пи­ше: Ду­ши­ца Ми­ла­но­вић
Фо­то: Дра­ган Бо­снић


Она чу­ва тка­ње од за­бо­ра­ва. У умет­нич­ком жи­во­ту Ср­би­је за­у­зи­ма је­дин­стве­но ме­сто у сли­кар­ској тех­ни­ци та­пи­се­ри­ја и скулп­ту­ра­ма из­ве­де­ним тка­њем. Ди­пло­ми­ра­ла је на Ака­де­ми­ји при­ме­ње­них умет­но­сти у Бе­о­гра­ду, на Од­се­ку за тек­стил, и по­све­ти­ла се тка­њу та­пи­се­ри­ја и одев­них пред­ме­та. Сво­је ра­до­ве из­ла­га­ла је на ше­зде­сет ко­лек­тив­них и пре­ко че­тр­де­сет са­мо­стал­них из­ло­жби у зе­мљи и ино­стран­ству. У Бе­о­гра­ду, Па­ри­зу, Бу­ку­ре­шту, Лон­до­ну, Њу­јор­ку, Ду­бров­ни­ку, на Све­том Сте­фа­ну, у За­гре­бу... Уса­вр­ша­ва­ла се и у Ита­ли­ји, Пољ­ској. Би­ла го­сту­ју­ћи про­фе­сор у Бу­ку­ре­шту, По­зна­њу, За­гре­бу.
По­ни­кла у гра­ђан­ској по­ро­ди­ци, За­гор­ка Сто­ја­но­вић се у по­тра­зи за ду­хов­ним ми­ром пре пет го­ди­на оти­сну­ла у но­ви жи­вот­ни ам­би­јент. На иди­лич­ном има­њу у ми­о­нич­ком се­лу Ра­ка­ри, ко­је је на­зва­ла „Ткач­ки двор”, де­ли сво­ја ткач­ка уме­ћа и ис­ку­ства на бро­јим кур­се­ви­ма, лет­њим шко­ла­ма и ра­ди­о­ни­ца­ма. Осе­ти­ла је по­тре­бу да про­ме­ни жи­вот и има­ла хра­бро­сти да то учи­ни. Про­да­ла је стан у цен­тру Бе­о­гра­да и до­шла на ово има­ње на бр­ду у Ра­ка­ри­ма, ко­је је „баш њу че­ка­ло”. Уло­жи­ла је но­вац у об­но­ву. У дво­ри­шту је уста­но­ви­ла „По­зор­ни­цу под ли­пом”, по­ред ста­бла ста­рог пре­ко сто пе­де­сет го­ди­на. Ту су за про­те­клих пет го­ди­на го­сто­ва­ли број­ни бе­о­град­ски умет­ни­ци.
– Ку­пи­ла сам се­о­ско до­ма­ћин­ство по­ро­ди­це Сто­ја­но­вић у Ра­ка­ри­ма, ко­је је би­ло на­пу­ште­но ско­ро пе­де­сет го­ди­на. У тој по­ро­ди­ци Сто­ја­но­вић жи­ве­ле су и се­стре Мил­ка и За­гор­ка, баш ка­ко се зо­ве­мо мо­ја ро­ђе­на се­стра и ја, што је био пра­ви знак. Све ово је че­ка­ло ме­не – ка­же ико­нот­ка­ља За­гор­ка Сто­ја­но­вић. – Са­да је то цен­тар мог са­др­жај­ног умет­нич­ког жи­во­та и ра­сад­ник кул­ту­ре. Ка­да ме пи­та­ју за­што жи­вим ов­де, од­го­ва­рам: за­то што ми је ту бо­ље. Бо­ље се осе­ћам. Ов­де вре­ме пот­пу­но друк­чи­је те­че. Имам вре­ме­на! Ра­дим и жи­вим она­ко ка­ко же­лим, ка­ко ми ми­сли те­ку. То је не­за­мен­љив ква­ли­тет.

КУЛ­ТУ­РА ПОД ЛИ­ПОМ

Ба­ве­ћи се тка­њем, Ви сте на са­мом из­во­ру?
Не­кад се на се­лу зна­ло: кад до­ђе зи­ма, са та­ва­на се ски­да раз­бој, пре­ди­во је већ при­пре­мље­но. У дво­ри­шту се сну­је осно­ва, по­ста­вља на раз­бој и це­ла ку­ћа до­би­ја не­ку то­пли­ну тра­ди­ци­је. Ку­ћа се ис­пу­ни бо­ја­ма ко­је же­на ве­штим ру­ка­ма сла­же, ред за ре­дом, у ле­по­ту ћи­ли­ма, пе­шки­ра, пре­кри­ва­ча, тор­би­ца. Ми то да­нас зо­ве­мо кре­а­ци­јом, а та­да је сва­ка же­на, кроз тка­ње, ис­по­ља­ва­ла сво­ју ду­шу. Да­нас тка­ју са­мо рет­ки умет­ни­ци ко­ји по­не­ко­ме по­ку­ша­ва­ју да пре­не­су по­ру­ке на­ших ба­ка.

Да ли су ме­шта­ни пре­по­зна­ли Ва­шу умет­ност и да ли су мла­ди за­ин­те­ре­со­ва­ни за тка­ње?
Мла­де тре­ба за­ин­те­ре­со­ва­ти на пра­ви на­чин. Мо­је је да уме­ће тка­ња пре­но­сим да­ље, што одав­но чи­ним кроз ра­ди­о­ни­це тка­ња. И на сво­јим из­ло­жба­ма ткам. Из­ме­стим ате­ље у из­ло­жбе­ни про­стор, па и ту одр­жим ра­ди­о­ни­це тка­ња, вр­ло по­се­ће­не. И у Ра­ка­ри­ма ћу то на­ста­ви­ти. Ме­шта­ни су, на мо­ју ра­дост, пре­по­зна­ли мо­је за­ла­га­ње за кул­ту­ру у овој сре­ди­ни. Ка­ко сам ја и по­зо­ри­шни чо­век, от­кри­ла сам мо­гућ­ност кул­тур­ног до­га­ђа­ња ис­под пра­ста­ре ли­пе у свом дво­ри­шту. Мно­ги мо­ји при­ја­те­љи су по­мо­гли да на „По­зор­ни­ци под ли­пом” на­пра­ви­мо пред­ста­ве, књи­жев­не ве­че­ри, опер­ско ве­че по­све­ће­но Жи­ва­ну Са­ра­ман­ди­ћу... Го­сто­ва­ли су Љу­би­во­је Ршу­мо­вић, Ра­да Ђу­ри­чин, Пе­тар Бо­жо­вић, Иван То­мић, Ма­ри­ја­на Аран­ђе­ло­вић, Зла­та Ну­ма­на­гић, „По­ро­ди­ца Би­стрих По­то­ка”, Не­ла Ми­ха­и­ло­вић, Не­ле Ка­рај­лић. На про­гра­ме до­ла­зе ме­шта­ни, љу­ди из Ми­о­ни­це, Љи­га, Ба­ње Вруј­ци, Ва­ље­ва, по­не­ко и из Бе­о­гра­да. По­сле ти љу­ди при­род­но раз­го­ва­ра­ју са умет­ни­ком, раз­ме­на емо­ци­ја је обо­стра­на. Сви су на до­бит­ку и сви од­ла­зе оза­ре­ни. По­сто­је љу­ди ко­ји­ма је кул­ту­ра по­треб­на.

Ко­ја је раз­ли­ка из­ме­ђу тка­ња и ико­нот­ка­ња?
Реч ико­нот­ка­ње ми се на­мет­ну­ла ка­да се, као при­то­ка у ши­ри­ну мог тка­ња, ули­ло тка­ње ико­на. То је био мој по­ку­шај да ис­ткам ико­ну. Да ли ја то мо­гу? Ико­на је ли­тур­ги­ја у ма­лом. Ико­на је мо­ли­тва. Тре­ба­ло је да ни­ти­ма при­ву­чем лик, ви­бра­ци­ју све­ца. Иш­че­ку­јем, док ткам очи, да ли ће се лик по­ја­ви­ти, што тка­ње чи­ни још уз­бу­дљи­ви­јим. Ико­на увек има злат­ну по­за­ди­ну. Тка­ти ту це­лу по­за­ди­ну злат­ним ни­ти­ма учи­ни­ло би ту по­вр­ши­ну те­шком а си­гур­но би би­ла кон­ку­рен­ци­ја ли­ку ко­ји ткам обич­ним ме­ким пре­ди­вом. Ка­ко се у тка­њу све при­ме­ћу­је, до­шла сам на иде­ју да уз сва­ку нит по­тке до­дам тан­ку, ме­та­ли­зо­ва­ну злат­ну нит. Та­ко сам по­сти­гла све­тлу­ца­ње це­ле та­пи­се­ри­је, јер ми­слим да умет­ник при­ву­че лик све­ца ко­ји светлошћу ви­бри­ра не­где у ва­си­о­ни...

НЕ­ПРЕ­КИ­НУ­ТА НИТ ДРЕВ­НИХ ВЕ­ШТИ­НА

Тра­ди­ци­ја је, очи­глед­но, не­ис­црп­ни из­вор ва­ше умет­но­сти?
Жи­вим енер­ги­ју тра­ди­ци­је. То је про­ток су­шти­не и ду­ше јед­ног на­ро­да. А тка­ње је као зе­мљо­пис на­род­не ду­ше. То тре­ба са­чу­ва­ти од за­бо­ра­ва. Пре­у­зи­мам ле­по­ту ду­ха без­и­ме­них тка­ља. Све тка­ље тка­ју на ис­тој ни­ти јер је то древ­на ве­шти­на осло­ба­ђа­ња ле­по­те и му­дро­сти. Срећ­на сам да при­па­дам то­ме.

Чи­ни се да ни­ка­да ни­сте са­ми на овом бр­ду где жи­ви­те са­ми?
Жи­вим са­ма али ни­сам уса­мље­на, јер же­лим да ле­по­ту ко­ју осе­ћам по­де­лим са дру­ги­ма. Во­лим љу­де у свим њи­хо­вим ис­по­ља­ва­њи­ма, са пу­но при­ја­те­ља раз­ме­њу­јем до­бру енер­ги­ју. Ов­де сам се уко­ре­ни­ла. Во­лим да ми љу­ди до­ла­зе, во­лим да спре­мам хра­ну за сво­је при­ја­те­ље. Кад сви ужи­ва­ју у руч­ку, имам ути­сак да сам од се­бе да­ла нешто ва­жно, ку­ва­ју­ћи са ужи­ва­њем и до­бром енер­ги­јом. На­рав­но, мо­је го­сте при­вла­чи мој на­чин жи­во­та, па и хра­на, на­рав­но.

У не­по­сред­ној бли­зи­ни има­те Ба­њу Вруј­ци?
Да, не­ка­ко се до­го­ди­ло при­ја­тељ­ство. Из­ма­шта­ла сам пр­слу­ке за ко­но­ба­ре, баш у ве­зи са тра­ди­ци­јом, и по­ста­ла на не­ки на­чин ли­ков­ни са­вет­ник хо­те­ла „Вруј­ци”. За уз­врат мо­гу да пли­вам у за­тво­ре­ном ба­зе­ну до ми­ле во­ље. Пли­вам око шест сто­ти­на ме­та­ра сва­ко­днев­но, у ле­ко­ви­тој во­ди. То ми да­је до­дат­ну енер­ги­ју, а упор­ност бо­дри мој дух.

Да ли Вам је Бе­о­град да­нас пре­ко све­та?
Не. Чим стиг­нем у ње­га, Бе­о­град је мој крвоток. Али це­лог да­на но­сим у гла­ви сли­ке мог има­ња, мо­јих жи­во­ти­ња ко­је сам тог да­на оста­ви­ла.

Са­да, по­сле че­ти­ри го­ди­не бо­рав­ка ов­де, шта ми­сли­те да про­пу­шта­ју Ср­би ко­ји не зна­ју за Ра­ка­ре и ваш на­чин жи­во­та?
Про­пу­шта­ју да ви­де и осе­те је­дан би­сер при­ро­де. На има­њу мо­гу да по­се­те мој ате­ље, да осе­те окру­же­ње у ко­јем умет­ник ства­ра, не­ред од ра­зних пре­ди­ва у бо­ји спрем­них за тка­ње. По­друм ко­ји сво­јом то­пло­том-хлад­но­ћом чу­ва пек­ме­зе ко­је ја ку­вам, зи­ми ки­се­ли ку­пус, лук из мо­је ба­ште, да про­ба­ју ра­ки­ју. Го­сте увек до­че­ку­јем са слат­ким и во­дом из мог бу­на­ра (са осам­де­сет ме­та­ра ду­би­не), као и до­ма­ћом ра­ки­јом ко­ју ми да­ру­ју сви ко­ји је ов­де пе­ку. Го­стин­ска ку­ћа је уре­ђе­на да при­ми при­ја­те­ље, ма­га­за пре­тво­ре­на у из­ло­жбе­но-про­дај­ни про­стор, са шик шај­ка­ча­ма у ра­зним бо­ја­ма, од ра­зних ма­те­ри­ја­ла. Ето шта про­пу­шта­ју они ко­ји не по­се­те Ткач­ки двор „Ра­ка­ри”.

ИЗБОР, СРЕ­ЋОМ, ПО­СТО­ЈИ

По­ред свих вр­ста умет­но­сти ко­ји­ма се ба­ви­те (тка­ње, ко­сти­мо­гра­фи­ја, сце­но­гра­фи­ја, мод­ни ко­стим), има­те нео­спо­ран та­ле­нат за пријатељство?
Чо­век је љу­бав. А чо­ве­ку ко­ји се ба­ви умет­но­шћу по­треб­но је ду­го вре­ме и са­мо­ћа да би се по­све­тио то­ме што ра­ди. Што се ме­не ти­че, жи­вим у се­би са­мој и мо­гу увек да бу­дем са­ма ко­ли­ко ми је по­треб­но. До­шла сам до то­га да мо­гу да жи­вим ка­ко хо­ћу. То осва­ја­ње сло­бо­де тра­ја­ло је то­ком це­лог мог жи­во­та. Мо­ра­те има­ти хра­бро­сти да сле­ди­те сво­је же­ље и по­тре­бе. Сва­ко ко до­ђе код ме­не на­пи­ше сво­ју же­љу и уба­ци је у Шкри­њу же­ља у Ма­га­зи. Ми­слим да је же­ља нај­чи­сти­ја енер­ги­ја. Скри­ве­на ми­сао се ис­по­љи у тре­ну кад чо­век по­ве­ру­је у мо­гућ­ност оства­ре­ња. А ја се сва­ког ју­тра мо­лим под ли­пом.

Об­и­шли сте цео свет. Ка­ко да­нас ви­ди­те Ср­би­ју?
Као бес­крај­ну ле­по­ту и љу­бав до ко­јих се сти­же нај­те­жим пу­тем.

А шта Ви још же­ли­те и пла­ни­ра­те?
Же­ле­ла бих да имам још јед­ну ку­ћу за го­сте, да би би­ло ме­ста за умет­ни­ке ко­ји би ов­де оства­ри­ва­ли сво­је по­тре­бе и ма­шта­ри­је. Ви­де­ће­мо.

Ко­ли­ко власт пре­по­зна­је ва­шу ми­си­ју у Ра­ка­ри­ма?
Све што ов­де ра­дим је из мо­је ду­бо­ке по­тре­бе да љу­де озра­чим ле­по­том ства­ра­ња и по­кре­нем их да и са­ми ства­ра­ју. А кад је власт пре­по­зна­ва­ла пра­ве вред­но­сти? Умет­ник на свест де­лу­је ле­по­том и ан­га­жо­ва­но­шћу, а власт ма­ни­пу­ла­ци­јом. У жи­во­ту, сре­ћом, има­те из­бор.

***

Са­мо­ћа
На За­гор­ку је, ка­же, нај­ви­ше ути­ца­ла са­мо­ћа, нај­жи­вљи део ње­не ду­ше. „Ту се до­га­ђа­ју чу­да и от­кри­ћа, не­по­му­ће­на ра­дост жи­во­та и по­сто­ја­ња. У са­мо­ћи чо­век бо­ље ви­ди и ра­за­зна­је. У овим вре­ме­ни­ма зла и не­прав­де, ру­жно­ће и бу­да­ла­шти­на, у са­мо­ћи се пре­по­зна­је спа­со­но­сна ви­бра­ци­ја ства­ра­ња и кул­ту­ре, дра­го­це­на за раз­вој чо­ве­ка.”

***

До­при­но­си
За­гор­ка Сто­ја­но­вић кре­и­ра­ла је ко­сти­ме за број­не по­зна­те по­зо­ри­шне пред­ста­ве, по­ред оста­лих и оне ко­је су ре­жи­ра­ли Егон Са­вин, Фи­лип Грин­валд... Обу­кла је и ју­на­ке те­ле­ви­зиј­ске се­ри­је „Са­лаш у ма­лом ри­ту”. До­бит­ник је мно­гих вред­них при­зна­ња, а од ове го­ди­не је ме­ђу њи­ма и пре­сти­жна „Ву­ко­ва на­гра­да” за до­при­нос кул­ту­ри.

 


Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију