Путеви

У ТКАЧКИМ ДВОРИМА У РАКАРИМА КОД МИОНИЦЕ, СА УМЕТНИЦОМ ЗАГОРКОМ СТОЈАНОВИЋ
По кодовима предања
Ткање је за њу налик на творачку делатност, верни традицијски запис, ток најдубље суштине народа. Преузима, каже, лепоту и дух старих безимених ткаља. Зна да све ткаље, у свим временима, ткају на истој нити и призивају исту светлост. Срећна је што припада томе. Продала је стан у центру Београда и купила запуштено имање на брду у селу Ракари. Тамо је, најзад, освојила своју слободу. Изградила свој свет, у чијем је средишту стара липа. Свој видиковац. И показала нам да могућност избора, хвала Богу, постоји

Пише: Душица Милановић
Фото: Драган Боснић


Она чува ткање од заборава. У уметничком животу Србије заузима јединствено место у сликарској техници таписерија и скулптурама изведеним ткањем. Дипломирала је на Академији примењених уметности у Београду, на Одсеку за текстил, и посветила се ткању таписерија и одевних предмета. Своје радове излагала је на шездесет колективних и преко четрдесет самосталних изложби у земљи и иностранству. У Београду, Паризу, Букурешту, Лондону, Њујорку, Дубровнику, на Светом Стефану, у Загребу... Усавршавала се и у Италији, Пољској. Била гостујући професор у Букурешту, Познању, Загребу.
Поникла у грађанској породици, Загорка Стојановић се у потрази за духовним миром пре пет година отиснула у нови животни амбијент. На идиличном имању у мионичком селу Ракари, које је назвала „Ткачки двор”, дели своја ткачка умећа и искуства на бројим курсевима, летњим школама и радионицама. Осетила је потребу да промени живот и имала храбрости да то учини. Продала је стан у центру Београда и дошла на ово имање на брду у Ракарима, које је „баш њу чекало”. Уложила је новац у обнову. У дворишту је установила „Позорницу под липом”, поред стабла старог преко сто педесет година. Ту су за протеклих пет година гостовали бројни београдски уметници.
– Купила сам сеоско домаћинство породице Стојановић у Ракарима, које је било напуштено скоро педесет година. У тој породици Стојановић живеле су и сестре Милка и Загорка, баш како се зовемо моја рођена сестра и ја, што је био прави знак. Све ово је чекало мене – каже иконоткаља Загорка Стојановић. – Сада је то центар мог садржајног уметничког живота и расадник културе. Када ме питају зашто живим овде, одговарам: зато што ми је ту боље. Боље се осећам. Овде време потпуно друкчије тече. Имам времена! Радим и живим онако како желим, како ми мисли теку. То је незаменљив квалитет.

КУЛТУРА ПОД ЛИПОМ

Бавећи се ткањем, Ви сте на самом извору?
Некад се на селу знало: кад дође зима, са тавана се скида разбој, предиво је већ припремљено. У дворишту се снује основа, поставља на разбој и цела кућа добија неку топлину традиције. Кућа се испуни бојама које жена вештим рукама слаже, ред за редом, у лепоту ћилима, пешкира, прекривача, торбица. Ми то данас зовемо креацијом, а тада је свака жена, кроз ткање, испољавала своју душу. Данас ткају само ретки уметници који понекоме покушавају да пренесу поруке наших бака.

Да ли су мештани препознали Вашу уметност и да ли су млади заинтересовани за ткање?
Младе треба заинтересовати на прави начин. Моје је да умеће ткања преносим даље, што одавно чиним кроз радионице ткања. И на својим изложбама ткам. Изместим атеље у изложбени простор, па и ту одржим радионице ткања, врло посећене. И у Ракарима ћу то наставити. Мештани су, на моју радост, препознали моје залагање за културу у овој средини. Како сам ја и позоришни човек, открила сам могућност културног догађања испод прастаре липе у свом дворишту. Многи моји пријатељи су помогли да на „Позорници под липом” направимо представе, књижевне вечери, оперско вече посвећено Живану Сарамандићу... Гостовали су Љубивоје Ршумовић, Рада Ђуричин, Петар Божовић, Иван Томић, Маријана Аранђеловић, Злата Нуманагић, „Породица Бистрих Потока”, Нела Михаиловић, Неле Карајлић. На програме долазе мештани, људи из Мионице, Љига, Бање Врујци, Ваљева, понеко и из Београда. После ти људи природно разговарају са уметником, размена емоција је обострана. Сви су на добитку и сви одлазе озарени. Постоје људи којима је култура потребна.

Која је разлика између ткања и иконоткања?
Реч иконоткање ми се наметнула када се, као притока у ширину мог ткања, улило ткање икона. То је био мој покушај да исткам икону. Да ли ја то могу? Икона је литургија у малом. Икона је молитва. Требало је да нитима привучем лик, вибрацију свеца. Ишчекујем, док ткам очи, да ли ће се лик појавити, што ткање чини још узбудљивијим. Икона увек има златну позадину. Ткати ту целу позадину златним нитима учинило би ту површину тешком а сигурно би била конкуренција лику који ткам обичним меким предивом. Како се у ткању све примећује, дошла сам на идеју да уз сваку нит потке додам танку, метализовану златну нит. Тако сам постигла светлуцање целе таписерије, јер мислим да уметник привуче лик свеца који светлошћу вибрира негде у васиони...

НЕПРЕКИНУТА НИТ ДРЕВНИХ ВЕШТИНА

Традиција је, очигледно, неисцрпни извор ваше уметности?
Живим енергију традиције. То је проток суштине и душе једног народа. А ткање је као земљопис народне душе. То треба сачувати од заборава. Преузимам лепоту духа безимених ткаља. Све ткаље ткају на истој нити јер је то древна вештина ослобађања лепоте и мудрости. Срећна сам да припадам томе.

Чини се да никада нисте сами на овом брду где живите сами?
Живим сама али нисам усамљена, јер желим да лепоту коју осећам поделим са другима. Волим људе у свим њиховим испољавањима, са пуно пријатеља размењујем добру енергију. Овде сам се укоренила. Волим да ми људи долазе, волим да спремам храну за своје пријатеље. Кад сви уживају у ручку, имам утисак да сам од себе дала нешто важно, кувајући са уживањем и добром енергијом. Наравно, моје госте привлачи мој начин живота, па и храна, наравно.

У непосредној близини имате Бању Врујци?
Да, некако се догодило пријатељство. Измаштала сам прслуке за конобаре, баш у вези са традицијом, и постала на неки начин ликовни саветник хотела „Врујци”. За узврат могу да пливам у затвореном базену до миле воље. Пливам око шест стотина метара свакодневно, у лековитој води. То ми даје додатну енергију, а упорност бодри мој дух.

Да ли Вам је Београд данас преко света?
Не. Чим стигнем у њега, Београд је мој крвоток. Али целог дана носим у глави слике мог имања, мојих животиња које сам тог дана оставила.

Сада, после четири године боравка овде, шта мислите да пропуштају Срби који не знају за Ракаре и ваш начин живота?
Пропуштају да виде и осете један бисер природе. На имању могу да посете мој атеље, да осете окружење у којем уметник ствара, неред од разних предива у боји спремних за ткање. Подрум који својом топлотом-хладноћом чува пекмезе које ја кувам, зими кисели купус, лук из моје баште, да пробају ракију. Госте увек дочекујем са слатким и водом из мог бунара (са осамдесет метара дубине), као и домаћом ракијом коју ми дарују сви који је овде пеку. Гостинска кућа је уређена да прими пријатеље, магаза претворена у изложбено-продајни простор, са шик шајкачама у разним бојама, од разних материјала. Ето шта пропуштају они који не посете Ткачки двор „Ракари”.

ИЗБОР, СРЕЋОМ, ПОСТОЈИ

Поред свих врста уметности којима се бавите (ткање, костимографија, сценографија, модни костим), имате неоспоран таленат за пријатељство?
Човек је љубав. А човеку који се бави уметношћу потребно је дуго време и самоћа да би се посветио томе што ради. Што се мене тиче, живим у себи самој и могу увек да будем сама колико ми је потребно. Дошла сам до тога да могу да живим како хоћу. То освајање слободе трајало је током целог мог живота. Морате имати храбрости да следите своје жеље и потребе. Свако ко дође код мене напише своју жељу и убаци је у Шкрињу жеља у Магази. Мислим да је жеља најчистија енергија. Скривена мисао се испољи у трену кад човек поверује у могућност остварења. А ја се сваког јутра молим под липом.

Обишли сте цео свет. Како данас видите Србију?
Као бескрајну лепоту и љубав до којих се стиже најтежим путем.

А шта Ви још желите и планирате?
Желела бих да имам још једну кућу за госте, да би било места за уметнике који би овде остваривали своје потребе и маштарије. Видећемо.

Колико власт препознаје вашу мисију у Ракарима?
Све што овде радим је из моје дубоке потребе да људе озрачим лепотом стварања и покренем их да и сами стварају. А кад је власт препознавала праве вредности? Уметник на свест делује лепотом и ангажованошћу, а власт манипулацијом. У животу, срећом, имате избор.

***

Самоћа
На Загорку је, каже, највише утицала самоћа, најживљи део њене душе. „Ту се догађају чуда и открића, непомућена радост живота и постојања. У самоћи човек боље види и разазнаје. У овим временима зла и неправде, ружноће и будалаштина, у самоћи се препознаје спасоносна вибрација стварања и културе, драгоцена за развој човека.”

***

Доприноси
Загорка Стојановић креирала је костиме за бројне познате позоришне представе, поред осталих и оне које су режирали Егон Савин, Филип Гринвалд... Обукла је и јунаке телевизијске серије „Салаш у малом риту”. Добитник је многих вредних признања, а од ове године је међу њима и престижна „Вукова награда” за допринос култури.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију