Хо­до­ча­шћа

ВАС­КР­ШЊИ ДНЕВ­НИК ИЗ СВЕ­ТЕ ЗЕ­МЉЕ
Сто­па­ма Бо­го­чо­ве­ка
На Пло­чи ми­ро­по­ма­за­ња, код Цр­кве гро­ба Хри­сто­вог, мо­лим се ду­го, ду­бо­ко. Су­зе са­ме те­ку, од љу­ба­ви, од ра­до­сти, од ми­ли­не. Сме­шим се. У зр­но бро­ја­ни­це мо­гу ста­ти. На Гол­го­ти увла­чим ру­ку у ру­пу где је био по­бо­ден Ча­сни крст и про­на­ла­зим ка­ми­чак. Још га чу­вам и по­не­ћу га на по­след­ње пу­то­ва­ње. У Ка­ни Га­ли­леј­ској до­ди­ру­јем ка­ме­не по­су­де у ко­ји­ма је Хри­стос пре­тво­рио во­ду у ви­но. У Ма­лој Га­ли­ле­ји сто­јим на ме­сту где је и Не­вер­ни по­ве­ро­вао. Код ка­пи­је за Ја­фу че­кам Бла­го­дат­ни Огањ, ко­ји до ме­не сти­же од ру­ке до ру­ке. При­но­сим га бра­ди, али она се не па­ли. Са­мо ми је ср­це у пла­ме­ну

Пи­ше: Не­бој­ша Је­врић
Фо­то: Н. Је­врић и Ар­хи­ва НР


Ле­ти­мо пре­ма Све­тој зе­мљи. А ха­џи­ја брат Јо­ван пи­та ме:
„Бо­га­ти, бра­те Не­бој­ша, ти си из Цр­не Го­ре, ка­ко та­мо та Ми­ра­ше­ва цр­ква?”
Од­го­ва­рам гла­сно, да по­ла ави­о­на чу­је:
„Ту­жно је то да Цр­но­гор­ска пра­во­слав­на цр­ква не­ма ни јед­не све­ти­ње. Али ће се и то ре­гу­ли­сат ови­јех да­на. Ми­раш је оти­шао у Сло­ве­ни­ју да од Сло­ве­на­ца ку­пи ону Ти­ти­ну но­гу што су му је од­сје­кли и др­же је у фор­ма­ли­ну. До­ни­је­ће на Це­ти­ње да пред њом ме­та­ни­шу и кла­ња­ју се. Са­мо, Сло­вен­ци за­ци­је­пи­ли ци­је­ну. Мо­рао је Је­врем Бр­ко­вић, на осно­ву на­ци­о­нал­не пен­зи­је, кре­дит да по­диг­не.”
Пун је ави­он ха­џи­ја и оних ко­ји се спре­ма­ју да то по­ста­ну. Са на­ма је и отац Вла­ди­слав, мој ду­хов­ник из Би­је­лог По­ља. Ту је Ми­ља ко­ја но­си дво­је де­це, од де­вет ме­се­ци и две го­ди­не. Бу­квал­но – но­си. Ту је Ма­ја, ко­ја пе­ва као Све­тла­на Сте­вић, ту су Не­ма­ња, Де­јан... Сви се сме­ју. Сви се ра­ду­ју пу­то­ва­њу у Све­ту зе­мљу. У те­рет­ном де­лу ави­о­на је и три­де­сет др­ве­них кр­сто­ва три са два ме­тра ко­је ће­мо но­си­ти на Ве­ли­ки пе­так.

2.
Тел Авив. Док че­кам па­со­шку кон­тро­лу, гле­дам де­сно и ле­во по огром­ном аеро­дро­му. По­глед ми при­вла­чи ле­по­ти­ца у уни­фор­ми. Бле­нем у њу. Она кре­ће пре­ма ме­ни. Бо­же, зар ис­ку­ше­ње већ на пр­вом ко­ра­ку!
При­ла­зи ми и по­зи­ва да кре­нем за њом. Уво­ди ме у кан­це­ла­ри­ју код ислед­ни­ка и оста­вља ме са њим. Очи­то про­фе­си­о­на­лац, ве­ро­ват­но из Ру­си­је, пи­та све. Сли­ка­ње. Узи­ма­ње оти­са­ка пр­сти­ју.
„Ја сам пи­сац, хо­ћу да пи­шем о Је­ру­са­ли­му.”
Он ме сум­њи­ча­во гле­да. На кра­ју, ва­дим нов­ча­ник и по­ка­зу­јем са ко­ли­ко су бу­ду­ћег Ха­џи Је­вру оп­скр­би­ли.
По­ка­зао сам кључ­ни ар­гу­мент.
Мо­гу у Је­ру­са­лим! Ло­ва, ба­то.
Пу­то­ва­ње у Је­ру­са­лим гре­шном пе­сни­ку и рат­ном ре­пор­те­ру омо­гу­ћи­ла су бра­ћа Дан­ко и Звон­ко, гра­ђе­вин­ски ин­же­ње­ри.

3.
Кроз ка­пи­ју за Ја­фу ула­зи­мо у Је­ру­са­лим. Град је се­дам­на­ест пу­та ру­шен, осам­на­ест пу­та об­на­вљан. Пре­жи­вео три­де­сет ра­то­ва. Ту је пу­пак све­та. Сме­шта­мо се у хо­стел „Пе­тра”, од­мах уз зи­ди­не Је­ру­са­ли­ма. Мо­же­мо да би­ра­мо из­ме­ђу ше­сто­кре­вет­не со­бе или ду­ше­ка на кро­ву. Од­ла­зим на кров и че­кам сви­та­ње. Ода­тле пу­ца по­глед на Је­ру­са­лим. На сто ме­та­ра од „Пе­тре” је Цр­ква гро­ба Ису­со­вог. У да­љи­ни си­ја на сун­цу кров џа­ми­је Ал Ак­са. То је по­сле Ме­ке и Ме­ди­не нај­ве­ће све­ти­ли­ште му­сли­ма­на. А та­мо не­где је и Зид пла­ча.
Не­и­спа­ван, си­ла­зим до Цр­кве гро­ба Ису­со­вог.
Од­мах на ула­зу је Пло­ча ми­ро­по­ма­за­ња. Ту је Исус по­ма­зан са сто ли­та­ра смир­не и ало­је. На ње­му је би­ло пет сто­ти­на ра­на. По­кло­ни­ци из чи­та­вог све­та до­ла­зе ту да из­го­во­ре сво­је мо­ли­тве. До­но­се де­ло­ве оде­ће сво­јих бо­ле­сних и дра­гих да на њи­ма оста­не ми­ро. Као да је од­јед­ном сва ту­га иза­шла из ме­не. Те­ку ми су­зе, али не ту­ге већ љу­ба­ви. Осме­ху­јем се.
Ку­ву­кли­ја се са­сто­ји из два де­ла: Ка­пе­ле ан­ђе­ла и Хри­сто­вог гро­ба. Ту је и онај ка­мен на ко­јем је Бе­ли ан­ђео са­че­као ми­ро­но­си­це, као на нај­леп­шој срп­ској фре­сци. У Ку­ву­кли­ји не да­ју да се ду­го за­др­жиш. За­то из­ла­зим, пе­њем се сте­пе­ни­штем на Гол­го­ту (Бр­до ло­ба­ња) и па­лим све­ће. Увла­чим ру­ку у ру­пу где је био по­бо­ден Ча­сни крст и про­на­ла­зим ка­ми­чак ко­ји још чу­вам.

4.
У су­бо­ту смо оти­шли на Ма­слин­ску го­ру, ме­сто Ваз­не­се­ња Го­спод­њег. Хри­стос ни­је хтео да се ваз­не­се из Је­ру­са­ли­ма, ко­ји га је осу­дио на смрт, већ се ваз­нео са Ма­слин­ске го­ре. За че­тр­де­сет да­на ја­вио се је­да­на­ест пу­та а ви­де­ло га је шест сто­ти­на љу­ди.
Свра­ћа­мо у грч­ко Ваз­не­се­ње. Та­мо је по­зна­та фре­ска, за нас Ср­бе на­ро­чи­то зна­чај­на: сце­на бом­бар­до­ва­ња при­зрен­ских Ар­хан­ге­ла, Зо­чи­шта и Де­ви­ча. Мо­нах Ахи­ли­је ту нам др­жи ле­пу про­по­вед, ан­ти­е­ку­ме­ни­стич­ку.
На­ста­вља­мо до Ма­ле Га­ли­ле­је. Го­спод се ту, сед­ми дан по­сле Вас­кр­се­ња, ја­вио сво­јим уче­ни­ци­ма: „Хо­ди ова­мо, То­мо, ста­ви пр­сте сво­је и ру­ке у ра­не мо­је.” И не­вер­ни по­ве­ро­ва.
Ту је лет­ња ре­зи­ден­ци­ја па­три­јар­ха је­ру­са­лим­ског. У хла­до­ви­ни ру­ча­мо ху­мус и ле­пи­њу. Ма­ја, Јо­ван, Не­ма­ња, Де­јан пе­ва­ју: „Го­спо­де Ису­се Хри­сте, си­не Бо­жи­ји, по­ми­луј ме гре­шна­го!”
Од ме­ста где је Го­спод уз­ја­хао на ма­гар­ца кре­ну­ли смо са пал­ма­ма и кр­сти­ћи­ма у ру­ка­ма, и за па­три­јар­хом смо се спу­сти­ли до­ле до цр­кви­це Ро­ђе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це у ста­ром гра­ду је­ру­са­лим­ском. Не­ки но­се ве­ли­ке пал­ми­не гра­не, не­ки кр­сти­ће ко­је ве­ште ру­ке ла­ко на­пра­ве од пал­ми­них гран­чи­ца.
Сле­де­ћег да­на, на Цве­ти, од­ла­зи­мо на ли­тур­ги­ју у ру­ску цр­кву, где се на­ла­зи чу­ве­на ико­на Бла­го­ве­сти.
Као и сва­ког да­на, идем по­но­во до пло­че ми­ро­по­ма­за­ња. У ду­бо­кој мо­ли­тви, ту се се­ћам сво­јих гре­хо­ва и мо­лим за опрост.

5.
По­не­де­љак. Иде­мо у пе­ћи­ну где је све­ти Јо­ван Кр­сти­тељ са сво­јом мај­ком, све­том Је­ли­са­ве­том, био са­кри­вен. Све­та Је­ли­са­ве­та та­мо је и са­хра­ње­на. Бе­же­ћи пред го­ни­о­ци­ма ко­је је по­слао Ирод Де­цо­у­би­ца, она се пред сте­ном по­мо­ли­ла и ка­мен се отво­рио. Ту је из­вор са ко­јег су пи­ли во­ду. Пал­ми, чи­јим су се пло­до­ви­ма хра­ни­ли, и да­нас та­мо има мно­го. Те ро­шчи­ће зо­ву хлеб Јо­ва­на Кр­сти­те­ља.
У ма­на­сти­ру смо Ча­сног кр­ста, тро­јед­ног др­ве­та. Ту је Ло­то­ва цр­ква. Лот је по­са­дио јед­но до дру­гог три се­ме­на. Ке­дар, шим­шир и ки­па­рис. Сје­ди­ни­ли су се у јед­но др­во. То др­во ни­је се мо­гло об­ра­ди­ти, па су га ба­ци­ли у Ке­дрон­ски по­ток. По­сле три­де­сет го­ди­на баш од тог др­ве­та је ско­ван крст на ко­јем ће ра­за­пе­ти Хри­ста. Про­на­шла га је ца­ри­ца Је­ле­на у пе­ћи­ни ис­ко­па­ној у Хра­му гро­ба Ису­со­вог. До пет­на­е­стог ве­ка хо­до­ча­сни­ци су до­би­ја­ли по ко­ма­дић Ча­сног кр­ста, али се он ни­је сма­њи­вао.
На Ве­ли­ки уто­рак од­ла­зи­мо пр­во у ма­на­стир Све­ти Ге­ор­ги­је, па у пе­ћи­ну све­тог Или­је, ко­јег је га­вран хра­нио. Ту су не­тље­не мо­шти све­тог Јо­ван Ру­му­на. Це­ле су ње­го­ве ру­ке, но­ге, ци­пе­ле.
Ода­тле се за­пу­ћу­је­мо на Го­ру ку­ша­ња. Че­тр­де­сет да­на ис­ку­ша­вао је ђа­во Ису­са. Сла­шћу, са­мо­љу­бљем и вла­шћу. На­го­ва­рао га да ско­чи са сте­не, али је Исус знао да ће уско­ро оти­ћи у дру­гом прав­цу.
Из пу­сти­ње од­ла­зи­мо на ре­ку Јор­дан, на по­гру­жа­ва­ње. У бе­лим сти­ха­ри­ма ко­је ће­мо чу­ва­ти да би у њи­ма би­ли по­гре­бе­ни, по­гру­жа­ва нас све­ште­ник у во­ду.
По­том смо код ма­на­сти­ра све­тог Ге­ра­си­ма Јор­дан­ског, оног ко­ји је при­пи­то­мио ла­ва.

6.
Ве­ли­ка сре­да. Иде­мо на нај­ду­жи пут, ка го­ри Та­вор.
Пе­ње­мо се пе­шке ка ме­сту Пре­о­бра­же­ња.
Умо­ран, пре не­го што ћу ући у цр­кву, ле­жим на зе­мљи. Ми­рис зе­мље на Та­во­ру оста­ће у ме­ни за­у­век. Ту је Исус из­вео Пе­тра, Ја­ко­ва и Јо­ва­на и пред њи­ма се пре­о­бра­зио. „За­си­ја­ло је ли­це ње­го­во као сун­це а ха­љи­не би­ле бе­ле као све­тлост. Облак сја­јан за­кло­ни их и они чу­ше глас ко­ји го­во­ри из ње­га: ,Ово је син мој љу­бље­ни ко­ји је ме­ни по во­љи. Ње­га слу­шај­те.‘
И кад си­ла­жа­ху са го­ре, за­по­ви­је­ди Исус: ,Ни­ком не ка­зуј­те шта сте ви­дје­ли док Син Чо­ве­чи­ји из мр­твих не вас­кр­сне.‘“

7.
У На­за­ре­ту смо, ме­сту где се ар­хан­ђел Га­ври­ло ја­вио Пре­све­тој Бо­го­ро­ди­ци. Не­ка­да су ку­ће ов­де над­зи­ђи­ва­не над пе­ћи­на­ма. Исус је ту про­вео нај­ве­ћи део свог ово­зе­маљ­ског жи­во­та, нај­ви­ше у др­во­дељ­ској рад­њи свог очу­ха. Ту је из­ре­као оно чу­ве­но да „ни­ко ни­је про­рок у свом се­лу”.
Да­нас у На­за­ре­ту жи­ви пет­на­ест хи­ља­да пра­во­вер­них. У Цр­кви­цу из­во­ра, где је Пре­све­та Бо­го­ро­ди­ца до­ла­зи­ла на во­ду, иде­мо да на­пу­ни­мо пла­стич­не фла­ши­це. Про­дав­цу фла­ши­ца да­јем па­пир­на­те нов­ча­ни­це срп­ских ди­на­ра. Он ска­че и ра­ду­је се. Ни­кад их ни­је имао у ру­ка­ма.
По­том смо у Ка­ни Га­ли­леј­ској, где је Го­спод на свад­би пре­тво­рио во­ду у ви­но. Би­ло је то пр­во чу­до ко­је је Исус учи­нио. Од шест ка­ме­них по­су­да у ко­ји­ма је во­да пре­тво­ре­на у ви­но, са­чу­ва­не су две. Пре се у њих мо­гло ста­ви­ти ви­но да се осве­шта, али ви­ше то не да­ју.
Цр­ква два­на­ест апо­сто­ла, на Га­ли­леј­ском је­зе­ру. То је­зе­ро, 204 ме­тра ис­под ни­воа мо­ра, бо­га­то је слат­ком во­дом и ри­бом. Ту је Исус по­звао ри­ба­ре Ан­дре­ја и Си­мо­на, зва­ног Пе­тар, да кре­ну са њим и по­ста­ну ри­ба­ри људ­ских ду­ша. При­дру­жи­ли су им се Ја­ков и Јо­ван. Са овом че­тво­ри­цом по­ло­жио је те­ме­ље Цр­кве, зе­маљ­ске ор­га­ни­за­ци­је Бож­јег цар­ства.
Око Цр­кве два­на­ест апо­сто­ла сло­бод­но се ше­та­ју па­у­но­ви. Па­лим све­ће за ме­ни дра­ге. Док се дру­ги ку­па­ју у Га­ли­леј­ском је­зе­ру, ду­го се мо­лим. Осе­ћам ка­ко мо­ја мо­ли­тва по­ста­је ду­бо­ка и пу­на ра­до­сти. У Бе­о­гра­ду ва­жим за „агре­сив­ног ћу­то­ло­га”, али ов­де не пре­ста­јем да се осме­ху­јем и ра­ду­јем док из­го­ва­рам Ису­со­ву мо­ли­тву.
На за­пад­ном зи­ду је фре­ска Ог­ње­на ре­ка. Пре­кра­сна.
На Ве­ли­ки че­твр­так на ли­ту­р­ги­ји и при­че­шћу смо код Ру­са. По­том од­ла­зи­мо у со­бу Тај­не ве­че­ре и на ме­сто где је на­пи­сан 50. псалм и од­слу­же­на пр­ва ли­тур­ги­ја. Со­бу Тај­не ве­че­ре зо­ву и Гор­њи­ца. Све­ти Са­ва ју је же­же­ни­јем зла­том от­ку­пио од не­вер­ни­ка и вра­тио у по­сед хри­шћа­ни­ма.
У пе­так је Кр­сни ход, ли­ти­ја на­ша са кр­сто­ви­ма. Мно­го је све­та по ули­ца­ма Је­ру­са­ли­ма, али је­ди­но Ср­би но­се кр­сто­ве. Од там­ни­це, ули­цом Бо­ла, он­да до­ле, та­мо где је на­ђен крст, до пе­ћи­не ца­ри­це Је­ле­не. Она је на­ре­ди­ла да се ис­ко­па пе­ћи­на и ту су на­ђе­на сва три кр­ста. Ту су се оку­пи­ли сви Ср­би у пе­сми и мо­ли­тви. Ту и на Гол­го­ти. Брат Јо­ван у срп­ској на­род­ној но­шњи при­вла­чи па­жњу свих. Ве­ли­ки је овај пе­так.
Спре­ма­мо се за Ве­ли­ку су­бо­ту, за ли­тур­ги­ју по­ноћ­ну у Цр­кви гро­ба Го­спод­њег.

8.
Ве­ли­ка су­бо­та. Слу­жба си­ла­ска Све­тог ог­ња до да­нас пред­ста­вља вр­хун­ски вер­ски до­га­ђај Ис­точ­не цр­кве, пра­во­слав­не. Због Бла­го­дат­ног ог­ња хи­ља­де вер­ни­ка сва­ке го­ди­не у ове да­не хр­ли у Је­ру­са­лим. До два­на­е­стог ве­ка ла­тин­ска цр­ква је при­хва­та­ла ве­ро­до­стој­ност чу­да, али је он­да па­па Гри­го­ри­је IX од­лу­чио да то оспо­ри и за­бра­ни ла­тин­ским вер­ни­ци­ма да у Слу­жби уче­ству­ју.
Све­ти огањ се ра­си­па кроз уну­тра­шњост хра­ма у об­ли­ку пла­во­бе­ли­ча­стог бле­ска. Он осве­тља­ва де­ло­ве хра­ма и па­ли не­ке од кан­ди­ла као и све­ће вер­ни­ка. Не­у­га­си­во кан­ди­ло Пре­све­тог гро­ба пр­ви пут је упа­ље­но 326. го­ди­не, ка­да је от­кри­вен Хри­стов гроб, и од та­да оста­је не­у­га­ше­но пу­них се­дам­на­ест ве­ко­ва. Па­три­јарх Ди­о­дор I до сво­је смр­ти, у де­цем­бру 2000. го­ди­не, при­су­ство­вао је Слу­жби си­ла­ска Све­тог ог­ња. Ше­зде­сет три уза­стоп­не го­ди­не.
„Из сре­ди­шта са­мог ка­ме­на на ко­ме је ле­жа­ло Ису­со­во те­ло из­ви­ре не­ка нео­д­ре­ђе­на Све­тлост. Све­тлост из­ла­зи из ка­ме­на као што се ди­же ма­гла са је­зе­ра. Из­гле­да као да је ка­ме­на пло­ча по­кри­ве­на вла­жним обла­ком, са­мо што је то све­тлост. Све­тлост се уз­ди­же и об­ли­ку­је стуб у ком је пла­мен, та­ко да са ње­га мо­гу да упа­лим све­ће. Кад при­мим пла­мен на сво­је све­ће, из­ла­зим и пре­да­јем Огањ јер­мен­ском, па он­да коптском па­три­јар­ху. На­кон то­га де­лим Огањ свим љу­ди­ма при­сут­ним у хра­му.”
Го­ди­не 1579. тур­ски упра­ви­те­љи су за­бра­ни­ли грч­ком па­три­јар­ху и пра­во­слав­ним вер­ни­ци­ма да уђу у Храм Вас­кр­се­ња и да од­слу­же уста­ље­ну Слу­жбу си­ла­ска Све­тог ог­ња. Па­три­јарх је ста­јао са ле­ве стра­не ка­пи­је хра­ма и мо­лио се бли­зу јед­ног сту­ба. На­јед­ном, стуб је на­пу­као и Све­ти огањ је по­чео да из­ла­зи из ње­го­ве уну­тра­шњо­сти. Па­три­јарх је од­мах за­па­лио сво­ју све­ћу и раз­де­лио огањ вер­ни­ци­ма.
Код Ја­фа ка­пи­је че­кам Све­ти огањ ко­ји иде од ру­ке до ру­ке. Па­лим све­ће и при­но­сим пла­мен бра­ди. Не па­ли се.

9.
При­че­шће. Ма­ло смо се од­мо­ри­ли и кре­ће­мо ка Ви­тле­је­му. Гра­ду хле­бо­ва. Ода­тле иде­мо у па­стир­ско по­ље, где је Исус ро­ђен. Ту је зве­зда са че­тр­на­ест кра­ко­ва ко­ја озна­ча­ва ме­сто ро­ђе­ња Ису­со­вог.
На по­ла пу­та од Ви­тле­је­ма пре­ма Је­ру­са­ли­му је ма­на­стир Те­о­до­си­ја Ве­ли­ког. Ту је Пе­ћи­на му­дра­ца, где су са­хра­ње­не мо­шти све­тог Те­о­до­си­ја, све­тих Ко­зме и Да­мја­на. Му­дра­ци су се у Ви­тле­је­му по­кло­ни­ли Бо­го­мла­ден­цу и у по­врат­ку ов­де за­но­ћи­ли. Ја­вио им се ан­ђео Го­спод­њи и ре­као им је да се не вра­ћа­ју Иро­ду, не­го да на­ста­ве дру­гим пу­тем. Ту се угље­вље све­том Те­о­до­си­ју са­мо упа­ли­ло и он је по­ди­гао ма­на­стир.

10.
Ка­да је Све­ти Са­ва по­хо­дио Све­ту зе­мљу, у ма­на­сти­ру Све­тог Са­ве Осве­ће­ног до­био је од мо­на­ха ико­ну Бо­го­ро­ди­це Тро­је­ру­чи­це и игу­ман­ско же­зло. Ико­ну је све­ти апо­стол Лу­ка на­сли­као на да­сци од сто­ла на ко­јем је би­ла Тај­на ве­че­ра. Сем ове ико­не, Са­ва је до­био и Мле­ко­пи­та­те­љи­цу и две ико­не Пе­тра и Па­вла. Све­ти Са­ва Осве­ће­ни про­ре­као је да ће у ма­на­стир из да­ле­ка до­ћи гост прин­чев­ског ро­да ко­ји има­ти исто име као он: Са­ва.  Пре­по­зна­ће га по то­ме што ће пред ње­га па­сти до­бро при­чвр­шће­ни игу­ман­ски штап. За­ве­штао да се том го­сту пре­да­ју ре­че­не све­ти­ње. Све­ти Јо­ван Да­ма­скин је том за­ве­шта­њу до­дао сво­је: да се истом го­сту да­ру­је и Тро­је­ру­чи­ца. Та­ко и би. Пред све­тог Са­ву Срп­ског три пу­та је па­ло же­зло и Тро­је­ру­чи­ца се по­кло­ни­ла.
Сто три­де­сет го­ди­на су ов­де би­ли срп­ски ка­лу­ђе­ри.
У по­врат­ку опет укр­ца­ва­мо у ави­он др­ве­не кр­сто­ве. Сва­ки од нас ће га по­не­ти на дар не­кој од цр­кви у Ср­би­ји и Срп­ској.

***

Ле­пи­ња с ле­бле­би­ја­ма
У хо­сте­лу „Пе­тра”, не­ка­да­шњој ру­ској ка­сар­ни, спре­ма се ха­џиј­ски ру­чак. Тан­ка ле­пи­ња по­су­та ху­му­сом од ле­бле­би­ја. И то је све што ће­мо је­сти док смо у Све­тој зе­мљи. Је­де се је­дан­пут днев­но, али глад не осе­ћам.

***

Пу­ше­ње
Док сам се спре­мао за Је­ру­са­лим, ми­слио сам да ће ми нај­ве­ћи про­блем би­ти пу­ше­ње. Пу­шио сам три па­кле днев­но и за­то по­нео пун ко­фер ци­га­ре­та. Кад сам про­шао кроз ка­пи­ју Је­ру­са­ли­ма, тог гра­да бо­го­мо­ље, за­бо­ра­вио сам на ци­га­ре­те. Не знам ка­ко. Чу­до. Без ика­кве ни­ко­тин­ске кри­зе от­пао је смр­то­но­сни по­рок са ме­не.

 

 


Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију