Вр­то­ви

БО­ТА­НИЧ­КА БА­ШТА „ЈЕ­ВРЕ­МО­ВАЦ” У БЕ­О­ГРА­ДУ, СПО­МЕ­НИК ПРИ­РО­ДЕ И КУЛ­ТУ­РЕ ЈЕ­ДИН­СТВЕН У СРП­СКИМ ЗЕ­МЉА­МА
Биљ­ни ар­хив пла­не­те
Засни­ва­њем Бо­та­нич­ке ба­ште сре­ди­ном XIX ве­ка, Бе­о­град се свр­стао ме­ђу ва­жне европ­ске уни­вер­зи­тет­ске цен­тре ко­ји има­ју сво­је „му­зе­је пла­не­тар­не фло­ре”, „жи­ве уџ­бе­ни­ке би­ља­ка”. За­по­че­ло се на­по­ри­ма чу­ве­ног срп­ског бо­та­ни­ча­ра Јо­си­фа Пан­чи­ћа, а по­том су свој пле­ме­ни­ти труд при­до­да­ле мно­ге ге­не­ра­ци­је. Да­нас њен биљ­ни фонд са­др­жи пре­ко 1.500 вр­ста на отво­ре­ном, плус Хер­ба­ри­јум, Ста­кле­ну ба­шту, Би­бли­о­те­ку, Ја­пан­ски врт... Ако се ода­тле кре­не на јед­но ма­што­ви­то пу­то­ва­ње, та­ко бе­о­град­ско, мо­же се сти­ћи ве­о­ма да­ле­ко

Пи­ше: Бра­ни­слав Ма­тић
Фо­то: Ар­хи­ва „На­ци­о­нал­не ре­ви­је”, Дра­ган Бо­снић


„Да­нас, на пр­ву го­ди­шњи­цу по ми­ро­по­ма­за­њу мо­га си­на, Ње­го­вог Ве­ли­чан­ства На­ше­га Кра­ља Алек­сан­дра Пр­вог, на­шао сам се по­бу­ђен да­ти др­жа­ви на про­свет­не це­ли, и то за бо­та­нич­ку ба­шту, сво­ју ба­шту ов­де у Бе­о­гра­ду, у оде­ље­њу па­ли­лул­ском, пре­ко пу­та па­ли­лул­ске ка­сар­не, под јед­ним усло­вом: да се ова ба­шта зо­ве ,Је­вре­мо­вац’, за­рад се­ћа­ња на на­ше­га слав­ног пре­тка, мо­јег и мо­је­га си­на, Го­спо­да­ра Је­вре­ма Т. Обре­но­ви­ћа, ве­ли­ког љу­би­те­ља на­род­не про­све­те. Мо­лим Вас, Го­спо­ди­не Ми­ни­стре, да бу­де­те до­бри при­ми­ти у име др­жа­ве овај дар.”
Би­ло је то на Илин­дан 1889. Сто ше­зде­сет пр­ви дан ка­ко је срп­ски краљ Ми­лан Обре­но­вић од­сту­пио са тро­на. До свог три­де­сет пе­тог ро­ђен­да­на имао је да из­бро­ји још осам вре­лих лет­њих да­на. На­ве­де­не ре­чи на­пи­сао је ми­ни­стру про­све­те и цр­кве­них де­ла Кра­ље­ви­не Ср­би­је, да­ру­ју­ћи не­што ви­ше од пет хек­та­ра воћ­ња­ка на­сле­ђе­ног од сво­га де­де Је­вре­ма, бра­та Ми­ло­ша Ве­ли­ког. Ми­лан, тај не­срећ­ни шти­ће­ник кне­за Ми­ха­и­ла и вас­пи­та­ник срп­ског пе­сни­ка из Ду­бров­ни­ка Ме­да Пу­ци­ћа, јед­но вре­ме па­ри­ски ђак и пр­ви краљ у вас­кр­слој но­во­ве­ков­ној Ср­би­ји, та „пла­хо­ви­та и им­пре­сив­на при­ро­да”, мо­жда и ни­је био пот­пу­но све­стан ва­жно­сти свог да­ров­ног чи­на. Али, бу­ду­ћи да су „Обре­но­ви­ћи би­ли ин­ту­и­тив­ни Евро­пља­ни”, за мно­ге ко­ра­ке ви­ше­га сми­сла та­ко­зва­на свест ни­је ни би­ла нео­п­ход­на. Ове го­ди­не, 2017, на­вр­ша­ва се сто два­де­сет осам го­ди­на от­ка­ко се бе­о­град­ска Бо­та­нич­ка ба­шта на­ла­зи ту, на Је­вре­мов­цу.
„Ди­ван ре­зул­тат и кру­на на­сто­ја­ња Јо­си­фа Пан­чи­ћа за раз­вој бо­та­ни­ке у Ср­би­ји, ма­да он сам ни­је до­че­као да ви­ди оства­ре­ње тих сво­јих на­по­ра и ве­ли­ке упор­но­сти... Ипак, ми смо пот­пу­но у пра­ву ка­да Бо­та­нич­ку ба­шту у Бе­о­гра­ду на­зи­ва­мо ,Пан­чи­ће­ва бо­та­нич­ка ба­шта’, јер она и је­сте ње­го­во ду­хов­но че­до”, за­пи­сао је проф. др Ми­ло­рад М. Јан­ко­вић у пред­го­во­ру мо­но­гра­фи­ји Сто­таго­ди­шњи­цаБо­та­нич­кеба­штеЈе­вре­мо­вац”.
До­и­ста, за­че­так и раз­вој на­у­ке о би­љу у Ср­би­ји об­но­вље­ној на­кон тур­ског роп­ства го­то­во у пот­пу­но­сти се ве­зу­је за име Јо­си­фа Пан­чи­ћа. Ле­то­пи­си на­го­ве­шта­ва­ју да је у Пан­чи­ће­вој ми­си­ји, на са­мом по­чет­ку, зна­чај­ну уло­гу од­и­грао инат. Го­ди­не 1838, на­и­ме, не­мач­ки на­уч­ник Гри­збех об­ја­вио је Евро­пи да „Ср­би­ја бо­та­ни­ча­ри­ма не обе­ћа­ва мно­го”. Он је у њој, ве­ли, „про­на­шао са­мо 134 цвет­ни­це”. На­су­прот Гри­збе­ху, мо­жда и не­по­сред­но во­ђен те­жњом да га опо­врг­не, Пан­чић је у сво­јим оп­се­жним ис­тра­жи­ва­њи­ма до 1874. у Ср­би­ји про­на­шао и кла­си­фи­ко­вао 2.422 вр­сте цвет­ни­ца. И ње­го­ве књи­ге Фло­ра Кне­же­ви­не Ср­би­је и Фло­ра у око­ли­ни бе­о­град­ској упе­ча­тљи­во су све­до­чан­ство о то­ме.

РА­ЂА­ЊЕ

Пан­чи­ће­ва пи­о­нир­ска уло­га ви­ди се већ и по основ­ним хро­но­ло­ги­ја­ма зби­ва­ња. За про­фе­со­ра Ли­це­ја он је по­ста­вљен 1853, тач­но два­на­ест го­ди­на по­што је Ли­цеј пре­се­љен из Кра­гу­јев­ца у но­во­про­гла­ше­ну пре­сто­ни­цу Бе­о­град. Пре­да­вао је бо­та­ни­ку, зо­о­ло­ги­ју, ге­о­ло­ги­ју и агро­но­ми­ју. На ње­го­во тра­же­ње, две го­ди­не ка­сни­је, 10. де­цем­бра 1855, од­лу­ком ли­цеј­ског Са­ве­та, у дво­ри­шту Ли­це­ја из­дво­је­на је гра­ди­ни­ца ко­ју је Пан­чић об­ра­ђи­вао за бо­та­нич­ке по­тре­бе.
„То се мо­же сма­тра­ти за­чет­ком бо­та­нич­ке ба­ште, без об­зи­ра на то што је реч о ма­лој по­вр­ши­ни, па се исто­риј­ски гле­да­но Бе­о­град мо­ра сма­тра­ти ме­стом у ко­јем је већ сре­ди­ном XIX сто­ле­ћа за­че­та бо­та­нич­ка ба­шта”, пи­ше проф. др Бу­ди­слав Та­тић, ви­ше­го­ди­шњи управ­ник Бо­та­нич­ке ба­ште и аутор зна­чај­не сту­ди­је о њој.
Го­ди­не 1874, 20. фе­бру­а­ра, по­сле ду­гог до­пи­си­ва­ња и број­них зах­те­ва, Ми­ни­стар­ство про­све­те до­де­ли­ло је Ве­ли­кој шко­ли про­стор за Бо­та­нич­ку ба­шту из­ме­ђу Ду­на­ва и Ду­нав­ске ули­це. Још од тур­ског бом­бар­до­ва­ња 1862. тај део до­њег Дор­ћо­ла, на­ро­чи­то у при­о­ба­љу, за­пу­стео је. На­пу­ште­но зе­мљи­ште, ра­ни­је пре­те­жно на­ста­ње­но Тур­ци­ма, при­па­ло је др­жа­ви. И баш ту, у те­шким окол­но­сти­ма но­ве фа­зе ра­та за не­за­ви­сност Ср­би­је, од­ви­ја­ју се од 1875. до 1880. оп­се­жни ра­до­ви на ства­ра­њу пр­ве ве­ли­ке бо­та­нич­ке ба­ште у Бе­о­гра­ду. Ура­ђен је на­сип пре­ма Ду­на­ву, „ме­тар ви­ше од до­тад нај­ви­шег ни­воа пла­вље­ња ре­ке”, по­диг­нут је ста­кле­ник, ис­ко­па­ни су бу­на­ри, ози­да­не нај­по­треб­ни­је згра­де, ус­по­ста­вљен си­стем за­са­да.
Хро­ни­ка из 1881: „Ба­шта већ по­се­ду­је ве­ли­ки број биљ­них вр­ста кла­си­фи­ко­ва­них по фа­ми­ли­ја­ма. До­бро је уре­ђе­на и не­пре­ста­но се раз­ви­ја.” О то­ме све­до­чи и сам Пан­чић у сво­јој књи­зи Бо­та­нич­каба­штауБе­о­гра­ду, ко­ју је Др­жав­на штам­па­ри­ја об­ја­ви­ла упра­во те го­ди­не, 1881.

ПО­ТОП

У про­ле­ће 1887. бе­о­град­ску Бо­та­нич­ку ба­шту за­де­сио је по­топ на­лик на би­блиј­ски. Од пре­о­бил­них ки­ша Ду­нав је то­ли­ко на­бу­јао да је про­био на­сип и по­пла­вио све за­са­де. Из гор­њег де­ла ва­ро­ши до­ва­ља­ло се мно­го му­ља. „Пу­них пет­на­ест да­на Ба­шта је би­ла под во­дом, а за то вре­ме ду­ва­ли су и ве­о­ма ја­ки ве­тро­ви, што је усло­ви­ло про­па­да­ње за­са­ђе­них кул­ту­ра”, бе­ле­же хро­ни­ча­ри. „При то­ме је и зе­мљи­ште ве­о­ма ис­по­шће­но и одр­жа­ва­ње би­ља­ка би­ло је оне­мо­гу­ће­но.”
По­чет­ком на­ред­не го­ди­не, 1888, Јо­сиф Пан­чић је под­нео зах­тев Гра­ду да се на­ђе но­во ме­сто за Бо­та­нич­ку ба­шту, по­де­сни­је и си­гур­ни­је. Раз­ма­тра­ни су про­сто­ри ис­под Ка­ле­мег­да­на, Топ­чи­дер, Бул­бул­дер, не­ка ве­ћа има­ња на та­да­шњој пе­ри­фе­ри­ји гра­да. Усред тих раз­ма­тра­ња, већ у фе­бру­а­ру те го­ди­не, умро је Јо­сиф Пан­чић. Др Са­ва Пе­тро­вић, ње­гов ва­жан и учен са­рад­ник, ко­ји је три го­ди­не пре то­га об­ја­вио пр­ву це­ло­ви­ту мо­но­гра­фи­ју биљ­ног све­та Ср­би­је, сре­ћом, био је у при­ли­ци да се не­по­сред­ни­је за­у­зме за ва­ља­но ре­ша­ва­ње овог пи­та­ња. Као лич­ни ле­кар кра­ља Ми­ла­на, Пе­тро­вић ће го­ди­ну и по да­на по­сле Пан­чи­ће­ве смр­ти пре­суд­но до­при­не­ти да до­ско­ра­шњи краљ схва­ти „по­тре­бе и же­љу ве­ли­ког срп­ског на­уч­ни­ка”. Ка­ко ве­ли Бу­ди­слав Та­тић, „иако у аб­ди­ка­ци­ји, краљ Ми­лан се по­нео пре­ма Ве­ли­кој шко­ли, гра­ду Бе­о­гра­ду и срп­ском на­ро­ду као одан чо­век и па­три­о­та... Уме­сто ре­вол­та на по­ли­тич­ку си­ту­а­ци­ју, од­лу­чио је да при­ло­жи ле­гат Ве­ли­кој шко­ли.”

ЈЕ­ВРЕ­МО­ВАЦ

Већ у про­ле­ће 1890. за­по­че­ти су ра­до­ви на уре­ђе­њу но­ве Бо­та­нич­ке ба­ште, ко­ја ће Бе­о­град ко­нач­но увр­сти­ти ме­ђу оне европ­ске уни­вер­зи­тет­ске цен­тре са узор­ним „му­зе­јем жи­вих би­ља­ка”, „ла­бо­ра­то­ри­јом бо­та­ни­ке под ве­дрим не­бом”, „из­во­ром–ра­сад­ни­ком мно­гих биљ­них вр­ста”. Упи­са­ће га на ма­пу гра­до­ва са „жи­вим уџ­бе­ни­ци­ма ле­ко­ви­тих би­ља­ка”, ка­ко то за бо­та­нич­ке ба­ште пр­вен­це – у Па­до­ви (1545), Пи­зи и Лај­де­ну (1577), Лај­пци­гу (1579) – ка­же Џон Едвард Греј, по­зна­ти европ­ски бо­та­ни­чар.
Раз­у­ме се, ни­је све те­кло ла­ко и не­у­мит­но као Ду­нав. Иза сва­ког по­да­тка у са­жи­ма­њи­ма по­пут овог сто­је ду­га раз­до­бља ти­хих прег­ну­ћа и не­мер­љив низ ве­ли­ких ма­лих ко­ра­ка. Го­ди­не 1892. у бе­о­град­ској Бо­та­нич­кој ба­шти по­ста­вљен је ве­ли­ки ста­кле­ник са гво­зде­ном кон­струк­ци­јом мар­ке „мо­зе­тин”, ку­пљен у Дре­зде­ну за зна­чај­ну су­му сре­бр­них ди­на­ра ко­ју је из­дво­ји­ла Ср­би­ја. Ка­ниц, у свом спи­су из 1904, на­во­ди да та ста­кле­на ба­шта у Бе­о­гра­ду има зна­чај­ну умет­нич­ку вред­ност и свр­ста­ва је ме­ђу ва­жна ар­хи­тек­тон­ска ре­ше­ња ста­рог Бе­о­гра­да. (Доц­ни­је ће ста­кле­на ба­шта у „Је­вре­мов­цу” те­шко стра­да­ти у не­мач­ким и аме­рич­ким бом­бар­до­ва­њи­ма срп­ске пре­сто­ни­це и би­ти об­но­вље­на тек 1975.) Бо­та­нич­ки ка­би­нет Ве­ли­ке шко­ле и Пан­чи­ћев хер­ба­ри­јум пре­се­ље­ни су у „Је­вре­мо­вац” у ле­то 1899. Го­ди­не 1908. по­диг­ну­та је управ­на згра­да, ти­па ко­те­жа, у ко­јој је нај­ве­ћа про­сто­ри­ја на­ме­ње­на за би­бли­о­те­ку, и да­нас јед­ну од нај­зна­чај­ни­јих те вр­сте у овом де­лу Евро­пе. У то вре­ме за­бе­ле­жен је и би­за­ран слу­чај „бо­та­нич­ке шпи­ју­на­же”: ва­жан ма­те­ри­јал за бе­о­град­ски хер­ба­ри­јум за­вр­ша­вао је у хер­ба­ри­ју­ми­ма Бе­ча и Пе­ште, а ви­со­ки слу­жбе­ник Бо­та­нич­ке ба­ште ко­ји је то омо­гу­ћио на­гра­ђен је 1909. ме­стом при­ват­ног до­цен­та на Уни­вер­зи­те­ту у Бе­чу. То­ком аустриј­ске оку­па­ци­је Бе­о­гра­да у Пр­вом свет­ском ра­ту, по на­ре­ђе­њу ци­вил­ног гу­вер­не­ра Ср­би­је Та­ло­ци­ја, хер­ба­ри­јум Бо­та­нич­ке ба­ште је „про­сто опљач­кан”. Са фрон­та је у на­ред­нич­кој уни­фор­ми до­ве­ден К. Ма­лу, ку­стос аустро­у­гар­ског Му­зе­ја у Са­ра­је­ву, ко­ји је ода­брао нај­вред­ни­је де­ло­ве збир­ке за Пе­шту, а оста­ло раз­вр­стао за За­греб и Са­ра­је­во. Део пле­на од­нет у Пе­шту ни­ка­да ни­је вра­ћен. Уни­ште­на је чи­та­ва ар­хи­ва Ба­ште са­ку­пља­на до 1914, а са­ма Ба­шта је „пре­тво­ре­на у оби­чан по­врт­њак”.
„Из ово­га се мо­же на­зре­ти шта ме је че­ка­ло по­сле осло­бо­ђе­ња”, за­бе­ле­жио је из­у­зет­ни управ­ник и хра­бри офи­цир др Не­дељ­ко Ко­ша­нин, ко­ји се у тре­ну из­би­ја­ња ра­та за­те­као са по­ро­ди­цом у Гра­цу и остао та­мо за­то­чен до 1918.
Три­де­се­тих го­ди­на XX ве­ка до­гра­ђен је анекс за Хер­ба­ри­јум. Го­ди­не 1931. из­гра­ђен је још је­дан ста­кле­ник, ма­њи. Злат­ни пе­ри­од за по­пу­ну биљ­ног фон­да био је 1905–1936, упр­кос ве­ли­ким стра­да­њи­ма у вре­ме Пр­вог свет­ског ра­та. Ус­по­ста­вљен је си­стем за­сту­пље­но­сти вр­ста по ге­о­граф­ској при­пад­но­сти. Нај­ве­ћи до­при­нос обо­га­ћи­ва­њу фон­да у том пе­ри­о­ду да­ли су др Не­дељ­ко Ко­ша­нин, Па­вле Чер­њав­ски, Сте­ван Ја­ко­вље­вић, Љу­би­ша Гли­шић, Те­о­дор Со­шка, на­ста­вља­ју­ћи оно што су у XIX ве­ку чи­ни­ли Јо­сиф Пан­чић, Сте­ван Јак­шић, Жи­во­јин Ју­ри­шић. Пред­у­зи­ма­на су број­на пу­то­ва­ња и до­но­шен жи­ви биљ­ни ма­те­ри­јал. Са­мо са Бал­ка­на, на ко­јем жи­ви око се­дам хи­ља­да биљ­них вр­ста, у Ба­шти је би­ло за­сту­пље­но пре­ко че­ти­ри хи­ља­де. Са­рад­ња са уни­вер­зи­те­ти­ма, би­о­ло­шким ин­сти­ту­ти­ма и бо­та­нич­ким ча­со­пи­си­ма ши­ром све­та по­ста­ла је ре­дов­на.
Ге­не­ра­ци­је ко­је ће до­ла­зи­ти до­да­ва­ће свој удео на те ду­бо­ко уко­па­не, али и че­сто уз­др­ма­ва­не те­ме­ље.

IN­DEX SE­MI­NUM

Дал­ма­тин­ска, Та­ков­ска, Вој­во­де До­брњ­ца, Бу­ле­вар де­спо­та Сте­фа­на. Пет хек­та­ра у ср­цу гра­да уокви­ре­них овим да­на­шњим ули­ца­ма. Је­вре­мо­вац. Рас­ко­шна ра­зно­ли­кост би­ља, ре­дом опле­ме­ње­на при­ро­да, до­ма­ћа и ег­зо­тич­на. За­го­нет­на ти­хост оазе усред вр­ве­жи ме­тро­по­ли­са, буч­ног и ужур­ба­ног. У не­дав­но про­лећ­но пред­ве­чер­је при­ку­пља­мо сво­је ми­сли као ски­цен-блок ра­сут у тра­ви и за­пу­ћу­је­мо се вр­том. Мно­го ва­жних и за­ни­мљи­вих при­ме­ра­ка свет­ске фло­ре је ту.
Гин­ко (Gink­gobi­lo­ba), го­ло­се­ме­ни­ца из ме­зо­зо­и­ка, „сред­њег до­ба зе­мље”, вр­ста ста­ра пре­ко две сто­ти­не ми­ли­о­на го­ди­на, пред­ста­вља „жи­ви фо­сил”. Да­на­шњи за­ви­чај те ре­ликт­не вр­сте је ис­точ­на Ки­на, где је пре­жи­ве­ла по­след­ње ле­де­но до­ба. До­сти­же ви­си­ну до че­тр­де­сет ме­та­ра, а ко­ри­сте се и ње­на ле­ко­ви­та свој­ства. У Бе­о­гра­ду има ви­ше од­ра­слих др­ве­та, и му­шких и жен­ских при­ме­ра­ка, ви­со­ких пре­ко два­де­сет ме­та­ра.
Онај бор са кри­вим ста­блом, ско­ро по­ле­глим по зе­мљи, прем­да мо­же до­сти­ћи ви­си­ну и до че­ти­ри ме­тра – кри­вуљ (Pi­nusmu­goTu­rr) – др­жи гор­ње ви­син­ске гра­ни­це ве­ге­та­ци­је од Кар­па­та до пи­ри­неј­ских шу­ма. Из че­ти­не кри­ву­ља до­би­ја се уље зва­но кле­ко­ви­на.
Мо­ли­ка (Pi­nuspe­u­ce) бал­кан­ски је ен­де­мит, тер­ци­јар­ни ре­ликт, ви­си­не и до два­де­сет пет ме­та­ра. Ње­на смо­ла се ко­ри­сти у тех­ни­ци ми­кро­ско­пи­ра­ња и ин­ду­стри­ји оп­тич­ких ин­стру­ме­на­та, а од ста­бла се пра­ве од­лич­не ка­чи­це и кар­ли­це.
Др­во на ко­је се на­сла­ња­мо да пре­дах­не­мо, на ме­сту ко­је су са свог про­зо­ра мо­гли ви­де­ти пе­сник Во­ји­слав и пи­сац Дра­гу­тин Илић, зо­ве се псе­у­до­цу­га (Pse­u­dot­su­gamen­zi­e­sii). За­ви­чај му је у ти­хо­о­ке­ан­ској обла­сти Се­вер­не Аме­ри­ке, за­пад­но од Сте­но­ви­тих пла­ни­на. То др­во, „бли­ско ду­ши оке­а­на”, до­сти­же ви­си­ну и до сто ме­та­ра и преч­ник ста­бла пре­ко че­ти­ри ме­тра.
Ма­ло да­ље су ле­пи при­мер­ци ке­дра, ли­бан­ског (Ce­drusli­ba­ni) и атла­ског (Ce­drusatlan­ti­ca). При­род­ни аре­ал им је ма­ли: Атлас и Риф.
Не­за­о­би­ла­зни у сва­кој шет­њи Ба­штом су при­мер­ци чу­ве­не вр­сте ко­ја је до нас пре­тра­ја­ла по свој при­ли­ци из раз­до­бља џи­но­ва: се­кво­ја ма­му­то­вац (Se­qu­o­i­a­den­drongi­gan­te­um). У при­ро­ди је да­нас рас­про­стра­ње­на са­мо у ше­зде­се­так га­је­ва на за­пад­ним па­ди­на­ма Си­је­ра Не­ва­де, окре­ну­тим Ти­хом оке­а­ну, на над­мор­ској ви­си­ни 1.200 до 1.400 ме­та­ра. „По­је­ди­на ста­бла су ста­ра око три хи­ља­де го­ди­на, што зна­чи да су над­жи­ве­ла и број­не др­жа­ве и на­ро­де.” То чу­ве­но др­во, ко­је ви­си­ном мо­же за­ћи и у дру­гу сто­ти­ну ме­та­ра, др­во кроз ко­је су про­се­ца­ли ту­не­ле и у чи­јем су ста­блу пра­ви­ли ре­сто­ра­не, ју­нак не­ко­ли­ко не­за­бо­рав­них фил­мо­ва, ра­сте и ов­де у ср­цу Бе­о­гра­да, у „Је­вре­мов­цу”. И ро­ђак ове џи­нов­ске вр­сте, мо­но­тип­ска зим­зе­ле­на обал­ска се­кво­ја (Se­qu­o­iasem­per­vi­rens), ко­ја мо­же до­се­за­ти ви­си­ну до де­ве­де­сет и де­бљи­ну до осам ме­та­ра, та­ко­ђе ра­сте у „Је­вре­мов­цу”, још мла­да.
Убр­за­ва­мо ко­рак, а пред на­ма се ни­жу ма­ља­ва бре­за (Be­tu­lapu­be­scensEhrih) из се­вер­не Евро­пе и Си­би­ра, цр­ни орах (Ju­glansni­gra) из Ма­са­чу­сет­са и са Он­та­ри­ја, му­шки и жен­ски при­мер­ци ке­фа­ло­так­су­са (Cep­ha­lo­ta­xusdru­pa­ceaSi­ebetZucc.) из Ин­ди­је и са Тај­ва­на, цар­ска па­у­лов­ни­ја (Pa­u­lov­niato­men­to­saSteud.) из Ки­не и Ја­па­на, тру­бља­чац (Ca­tal­pabig­no­ni­o­i­desWalt.) из Ала­ба­ме и Xорxије, па­ро­ци­ја (Pa­ro­tiaper­si­ca) из се­вер­ног Ира­на, кел­ре­у­те­ри­ја (Ko­e­lr­re­u­te­riapa­ni­cu­la­taLa­xim.) из Ко­ре­је.
На­рав­но, на овом са­бо­ри­шту свет­ске фло­ре ни­по­што не би­смо да не спо­ме­не­мо ње­но сре­бр­но ве­ли­чан­ство Fa­gusmo­e­si­a­ca. Бу­кву, бре. Не би то би­ло са­мо не­по­ште­но и про­вин­ци­јал­но, не­го и крат­ко­ви­до.

***

Спо­ме­ник и учи­ли­ште
Бо­та­нич­ка ба­шта „Је­вре­мо­вац”, од 1995. про­гла­ше­на спо­ме­ни­ком при­ро­де од ве­ли­ког зна­ча­ја, на­став­на је је­ди­ни­ца Би­о­ло­шког фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду. У њој, на бли­зу пет хек­та­ра, на­ла­зе се и Ин­сти­тут за бо­та­ни­ку, Ста­кле­на ба­шта, Хер­бар, Би­бли­о­те­ка, управ­на згра­да, слу­ша­о­ни­це и ла­бо­ра­то­ри­је. Ста­кле­на ба­шта из 1892. има знат­не ар­хи­тек­тон­ске и кул­тур­но-исто­риј­ске вред­но­сти. Би­бли­о­те­ка, осно­ва­на 1853, да­нас има бли­зу че­тр­на­ест хи­ља­да би­бли­о­теч­ких је­ди­ни­ца. Ја­пан­ски врт, са ко­лек­ци­јом да­ле­ко­и­сточ­не фло­ре, отво­рен је 2004. по на­цр­ту Ве­ре и Ми­ха­и­ла Гр­би­ћа.

***

Хер­ба­ри­јум
Оно што је ри­зни­ца сви­та­ка у ста­рим дво­ро­ви­ма и хра­мо­ви­ма, то је Хер­ба­ри­јум у Бо­та­нич­кој ба­шти. Овај у Бе­о­гра­ду, из 1860, бро­ји око 120.000 хер­ба­ри­јум­ских та­ба­ка и пре­ко 300.000 ек­си­ка­та. Труд мно­гих ге­не­ра­ци­ја угра­ђен је у то оби­ље, то бла­го.

***

Цве­то­ви у ре­ве­ру
Ни­смо се пре­до­ми­сли­ли. Као и пре че­тр­на­ест го­ди­на, за цве­то­ве уз „ле­по ли­це Ср­би­је” ода­бра­ли смо про­кле­тиј­ску пр­ко­сни­цу (Dra­baBer­ti­scea) и ра­мон­ди­ју сер­би­ку (Ra­mon­diaSer­bi­ca). Уз ди­вље­ње њи­хо­вој ле­по­ти и ми­стич­ним мо­ћи­ма, ду­гу­је­мо им и по­себ­не при­че, по­себ­но ме­сто у „Фан­та­стич­ној бо­та­ни­ци срп­ских зе­ма­ља”.

 

Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62
Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију