Ви­ди­ци

НЕ­БОЈ­ША ДУ­ГА­ЛИЋ, ГЛУ­МАЦ И РЕ­ДИ­ТЕЉ, О ПРО­МИ­ШЉА­ЊИ­МА ЧО­ВЕ­КА, СВЕ­ТА, УМЕТ­НО­СТИ
Би­ти до­сто­јан веч­не ме­ре
Хам­ваш ка­же да чо­ве­ков жи­вот има сми­сао са­мо ако у ње­му по­сто­ји не­што за шта би дао и сам жи­вот. Наш на­род је то ве­ко­ви­ма под­ра­зу­ме­вао, осе­ћао и та­ко жи­вео. Да­нас, у око­ви­ма обез­вре­ђе­ног уку­са, за­тр­па­ни буч­ном па­па­зја­ни­јом ко­ја се да­је као ане­сте­зи­ја, мно­ге ори­јен­ти­ре смо по­гу­би­ли. Као што су не­ке ра­ни­је ге­не­ра­ци­је већ чи­ни­ле, до­шло је вре­ме да се пу­бли­ци на­мет­не ви­ши кри­те­ри­јум по­сма­тра­ња ства­ри. Мо­жда то не­ко­ме да­нас зву­чи ана­хро­но и пам­флет­ски, али се ства­ри и са­да мо­гу све­сти на јед­но­став­но пи­та­ње: да ли за­вет ко­ји су жи­во­том бра­ни­ли мо­ји пре­ци има за ме­не ва­жност или не? По од­го­во­ру свак од нас мо­же из­ме­ри­ти се­бе

Пи­ше: Де­јан Бу­ла­јић
Фо­то: Дра­ган Бо­снић и ар­хи­ва са­го­вор­ни­ка


Умет­ност је не­ка­да има­ла сна­гу кул­та. Но­си­ла је сме­лост про­ме­на, вре­ме­ни­ма је да­ва­ла дру­га­чи­ји ка­рак­тер и пу­то­каз. Мо­жда за­то што је при­па­да­ла хра­бри­ма и да­ро­ви­ти­ма, ка­квих на­рав­но има и да­нас. Је­дан од њих, глу­мац, ре­жи­сер, про­фе­сор, Не­бој­ша Ду­га­лић, све­стан је да се са­вре­ме­на умет­ност у при­лич­ној ме­ри по­и­сто­ве­ти­ла са вре­ме­ном, по­дра­жа­ва га и сле­ди, без на­ро­чи­тог та­лен­та, јер ак­ту­ел­но до­ба и не ин­си­сти­ра мно­го на та­лен­ту. А ка­да се про­бу­ди, он­да би да хи­ро­ви­то ру­ши гра­ни­це и об­ра­чу­на­ва се са ста­рим мо­де­ли­ма.
– Да­нас се на­ме­ће, ско­ро као оба­ве­за, не­ка но­ви­на по сва­ку це­ну. Ра­ни­је је то ишло не­ким при­род­ни­јим то­ком, па је и зре­ње умет­но­сти ви­ше би­ло у скла­ду са чо­ве­ко­вим при­род­ним зре­њем. Да­нас нам се чи­ни као да све раз­у­ме­мо и да смо уве­ли­ко пре­ва­зи­шли сво­је на­сле­ђе, па се мо­же­мо ба­ви­ти са­мо ис­тра­жи­ва­њем но­вог из­ра­за. То на­про­сто ни­је та­ко. Да би чо­век ис­ко­ра­чио не­куд да­ље, мо­ра да про­ђе сав пут ко­јим је умет­ност про­шла и да озбиљ­но про­у­чи све про­сто­ре и на­чи­не у ко­ји­ма се умет­ност ис­по­ља­ва­ла, па тек он­да да ви­ди ку­да би мо­гло да се иде да­ље. По­сто­ји не­ка ола­кост, чак ла­ко­ми­сле­ност, ко­ја вр­ло ла­ко пре­ла­зи у по­вр­шан ег­зи­би­ци­о­ни­зам. Уве­рен сам, ме­ђу­тим, да је умет­ност не­у­мо­љи­ва и да су сви ти не­при­род­ни иско­ци крат­ког да­ха.

Све то пу­бли­ку че­сто до­во­ди у ста­ње збу­ње­но­сти, јер се те­шко ори­јен­ти­ше из­ме­ђу ла­ке за­ба­ве и хер­ме­тич­ких са­др­жа­ја?
Ве­ли­ким бро­јем са­др­жа­ја ко­је при­ма­мо пре­ко ме­ди­ја де­вал­ви­ра се укус пу­бли­ке. Фор­си­ра се си­стем ла­ког, за­бав­ног, не­че­га што је раз­би­бри­га, што чо­ве­ка не по­зи­ва ни на шта озбиљ­но, ни на ка­кво раз­ми­шља­ње и пре­и­спи­ти­ва­ње се­бе. То је ша­ре­ниш ко­ји тре­ба ане­стет­ски да нам сми­ри сва­ко­днев­на не­рас­по­ло­же­ња. Ка­да има­те та­кву си­ту­а­ци­ју, пра­ва умет­ност тра­жи на­чин да од­го­во­ри и од­бра­ни се­бе, па се све по­ла­ко пре­тва­ра у пра­во вр­зи­но ко­ло. То одо­ле­ва­ње ми­слим да је до­каз о су­штин­ској сна­зи умет­но­сти и о сна­зи ду­ха. Оно­ли­ко ко­ли­ко дух мо­же да одо­ли та­квим при­ти­сци­ма, то­ли­ко ће оста­ти жив за не­што трај­ни­је.

Ко­ли­ко ће­мо ду­го одо­ле­ва­ти то­ме да се ме­ди­ји на­ме­ћу као ин­стант за­ме­на умет­но­сти?
Обич­но се као кри­те­ри­јум по­ми­ње пиплме­тар, ка­ква је и ко­ли­ка гле­да­ност и то­ме слич­но. Фи­нан­сиј­ски то је­сте ва­жно и пред­ста­вља не­ки по­ка­за­тељ. Чи­ни ми се, ипак, да је до­шао тре­ну­так да се учи­ни оно што су сво­је­вре­ме­но не­ке прет­ход­не ге­не­ра­ци­је већ чи­ни­ле, а то је на­ме­та­ње кри­те­ри­ју­ма, на­ме­та­ње ду­ха не­че­га ква­ли­тет­ни­јег и озбиљ­ни­јег. Уве­рен сам да ће сви то при­хва­ти­ти, јер ако по­ну­ди­те не­што бо­ље, то ће се и усво­ји­ти. По­гре­шна је прет­по­став­ка да је дух у љу­ди­ма то­ли­ко ни­зак, да ни­ко то не­ће раз­у­ме­ти. Ни­смо ми по суп­стан­ци ни­шта ло­ши­ји од ге­не­ра­ци­ја ко­је су у ми­ну­лим вре­ме­ни­ма ста­са­ва­ле уз не­у­по­ре­ди­ве кул­тур­не са­др­жа­је. До­зре­ло је вре­ме да се кре­не обр­ну­тим пу­тем – не да пра­ти­мо ко­ли­ко се не­што гле­да и да то фор­си­ра­мо, већ да пу­бли­ци на­мет­не­мо ви­ши кри­те­ри­јум по­сма­тра­ња ства­ри.

ПРО­МЕ­НЕ СЕ ЗА­ЧИ­ЊУ У НА­МА

Мо­же ли се на осно­ву из­ре­че­них ути­са­ка го­во­ри­ти о су­штин­ским ка­рак­те­ри­сти­ка­ма са­мог на­ро­да, или је то те­ма ко­ја нас, у вре­ме­ну у ка­квом жи­ви­мо, мо­же уву­ћи у ри­зик ба­нал­них ана­ли­за?
До­го­де се окол­но­сти у ко­ји­ма је­дан на­род са­свим из­не­на­ди и са­мог се­бе, не­ким сво­јим ре­ак­ци­ја­ма, а он­да под­ба­ци у од­но­су на сво­је ре­ал­не мо­гућ­но­сти. На том пла­ну мо­гу се увек оче­ки­ва­ти ве­ли­ке осци­ла­ци­је. Ва­жни­је је то да је по­је­ди­нац као би­ће са­ста­вљен од ве­ли­ких по­тен­ци­ја­ла, ко­је тре­ба да про­на­ђе и бу­де их све­стан. И што је још бит­ни­је, не­ко ко је од­го­во­ран за то да сва­ко има при­ли­ку за ис­по­ља­ва­ње сво­јих нај­бо­љих по­тен­ци­ја­ла тре­ба да му омо­гу­ћи на­чин и про­стор за оства­ре­ње та­квог ци­ља. Про­блем је што се о тим ства­ри­ма вр­ло ма­ло ми­сли. Они ко­ји во­де ову зе­мљу мно­го озбиљ­ни­ји рад мо­ра да уло­же на том по­љу. Вре­ме је оп­ште кри­зе, љу­ди су об­у­зе­ти соп­стве­ним оп­стан­ком. Не­ко ко је за­пи­тан над ко­ром хле­ба те­шко да ће раз­ми­шља­ти о умет­но­сти. То су пи­та­ња за не­ко­га ко ни­је гла­дан. Са те стра­не раз­у­мем по­тре­бу у љу­ди­ма за нај­лак­шим са­др­жа­ји­ма, ко­ји ће их бр­зо раз­га­ли­ти. Ме­ђу­тим, та­ко ће­мо оста­ти не­за­пи­та­ни над со­бом. Уве­рен сам: ка­да би чо­век по­чео да се пи­та о се­би, мно­ге ства­ри би се про­ме­ни­ле. Сва­ки бо­љи­так се од­и­гра тек он­да ка­да чо­век из­ну­тра у се­би не­што про­ме­ни. Та­да се ме­ња­ју и све­то­ви око нас. Док не кре­не­мо ода­тле, не­ће нам се ни дру­ге ства­ри скло­пи­ти ка­ко тре­ба.

За­пи­та­ност над со­бом не­сум­њи­во би нас до­ве­ла до ди­ле­ме ко­ли­ко смо за­пра­во сло­бод­ни, као лич­но­сти и де­ло­ви це­ли­не?
Ка­да ка­же­мо сло­бо­да, пр­во по­ми­сли­мо на ко­ли­ко смо на­чи­на не­сло­бод­ни. Сло­бо­да је не­до­сти­жни сан чо­ве­ка ко­ји ни­ка­да не­ће би­ти оства­рен, јер смо са­пе­ти не­сло­бо­да­ма, спо­ља и из­ну­тра. Док се раз­вр­ста­мо у тим око­ви­ма, про­ђе жи­вот и не схва­ти­мо ни­шта. Та­ко­ђе, би­тан аспект сло­бо­де је на­чин на­шег ту­ма­че­ња ствар­но­сти. Ка­да поч­не­мо да от­кри­ва­мо ствар­ност и у њој на­ла­зи­мо сми­сао ле­по­те и тра­ја­ња, тек та­да мо­же­мо по­ста­ти сло­бод­ни, у од­но­су на њу. Ка­да на­ђе­мо не­што што мо­же­мо да во­ли­мо, у ам­би­јен­ту ко­ји нас окру­жу­је, тек та­да пре­ста­је­мо да бу­де­мо у су­ко­бу са тим ам­би­јен­том и пре­тва­ра­мо га у не­што кре­а­тив­но, ства­ра­лач­ко, у че­му мо­же­мо да пре­по­зна­мо се­бе. Нај­ве­ћа не­сло­бо­да до­ла­зи од то­га што чо­век не на­ла­зи се­бе у оно­ме у че­му се на­ла­зи. Не ви­ди сво­је ме­сто у то­ме.

ПУ­ТЕ­ВИ УЗ­РА­СТА­ЊА ЧО­ВЕ­КА

Ако чо­век у су­сре­ту са со­бом от­кри­је че­жњу за ле­по­том, ши­ри­ну и сми­сао вр­ли­не, и стал­ну по­тре­бу да над ти­ме бди – зар то ни­је на­го­ве­штај су­сре­та са Бо­гом?
Бог стал­но ку­ца на вра­та чо­ве­ко­вог ср­ца, али ка­да ће се ње­го­во се­ме за­мет­ну­ти у на­шем ср­цу, то је та­јин­ство та­кве ве­ли­чи­не да о ње­му тре­ба са­мо ћу­та­ти. Ме­ђу­тим, чак и ка­да се то от­кри­ће до­го­ди, пут тек пред­сто­ји. То је за­ме­так ко­ји тре­ба не­го­ва­ти, му­ко­тр­пан и те­жак рад, јер чо­век тек та­да схва­ти да мно­го то­га у се­би тре­ба да очи­сти, да би се та­ко не­што ве­ли­чан­стве­но на­ста­ни­ло у ње­му, као не­што трај­но, што пред­ста­вља те­мељ на­шег би­ћа. Али у то­ме је и ле­по­та, јер је то про­стор от­кри­ва­ња и уз­ра­ста­ња чо­ве­ка, схва­та­ње ка­ква је свр­ха и сми­сао сва­ког би­ћа, па и ме­не ова­квог ка­кав је­сам. Та от­кри­ћа чо­век на­ла­зи у свом од­го­во­ру Бо­гу. У свом од­но­су са Бо­гом, а кроз од­но­се са све­том, чо­век про­на­ла­зи ра­зна ис­хо­ди­шта свог ва­же­ња у све­ту.

Мо­же ли нас то на­те­ра­ти да пре­и­спи­та­мо ме­ру свог иден­ти­те­та, свест о то­ме ко­јем ко­ре­ну при­па­да­мо и ко­ли­ко је тај ко­рен ду­бо­ко уса­ђен у кр­сту ча­сном и сло­бо­ди злат­ној?
То је крун­ски на­лог би­ћа ко­ји је наш на­род ве­ко­ви­ма осе­ћао као не­што спон­та­но, што се под­ра­зу­ме­ва, да се не од­ро­ди од срод­но­сти у све­то­сти. Да се ни­ко не по­ка­же не­до­стој­ним та­кве ме­ре, да ако тре­ба и жи­вот жр­тву­је за то. Ка­да се то го­во­ри у вре­ме­ну оп­штих ре­ла­ти­ви­за­ма, ка­кво је на­ше, где све мо­же и ова­ко и она­ко, он­да то де­лу­је ана­хро­но, ско­ро као по­ли­тич­ки пам­флет. А за­пра­во, ра­ди се о то­ме да ли тај за­вет, ко­ји су кр­вљу гра­ди­ли мо­ји пре­ци, има за ме­не ва­жност или не. Да ли ја то по­шту­јем? Па чак и да су гре­ши­ли, не­ко је та­да ри­зи­ко­вао свој жи­вот за ту вред­ност, а са­да ће не­ко дру­ги, са­гла­сно ме­ри­ли­ма са­вре­ме­ног до­ба, то до­во­ди­ти у пи­та­ње. Бе­ла Хам­ваш је ре­као да чо­ве­ков жи­вот има сми­сао са­мо уко­ли­ко у ње­му по­сто­ји не­што за шта би дао и сам жи­вот. Не­ка ме­ра ко­ја на­ди­ла­зи жи­вот мо­ра би­ти ме­ра на­ших жи­во­та. На­рав­но, мо­же се жи­ве­ти и дру­га­чи­је. Али, уко­ли­ко се чо­век са­свим од­рек­не та­кве те­жње, ни­ка­да не­ће ни до­ћи до од­го­во­ра за­што уоп­ште по­сто­ји.

Да ли је пу­то­каз ко­ји Вас је од де­тињ­ства, кроз сли­кар­ство, му­зи­ку и књи­жев­но­сти во­дио ка умет­но­сти, оправ­дао Ва­ша оче­ки­ва­ња?
Оче­ки­ва­ња ни­ка­да ни­су у скла­ду са оним што се на том пу­ту де­си. Осе­ћао сам же­љу да се ти­ме ба­вим, али ни­сам ни слу­тио шта ће ме све за­те­ћи. Ту је би­ло и ле­пих, али и оних дру­гих из­не­на­ђе­ња. Не­ка от­кри­ћа су под­ба­ци­ла, у од­но­су на оно што сам оче­ки­вао, док су не­ка дру­га по­мо­гла да спо­знам да­ље и бли­ста­ви­је про­сто­ре. Али то је до­бро, јер у ра­зно­вр­сно­сти до­брог и ло­шег чо­век де­фи­ни­ше сво­је кри­те­ри­ју­ме и на­у­чи да пра­ви раз­ли­ку из­ме­ђу на­из­глед истих ства­ри.

ПОТ­ПИ­СИ У КО­ЈЕ СТА­НЕШ ЦЕО

У ка­ри­је­ри ко­ја тра­је два­де­сет шест го­ди­на, упи­са­но је мно­го вр­хун­ских глу­мач­ких оства­ре­ња?
У мо­ру раз­ли­чи­тих ис­ку­ста­ва, те­шко је из­дво­ји­ти по­себ­на. Ипак, ме­ни су би­ле по­себ­но зна­чај­не не­ке пред­ста­ве. Пре свих Жи­вот је сан и Ма­ска, у ре­жи­ји Ни­ки­те Ми­ли­во­је­ви­ћа, јер су то би­ли зна­чај­ни­ји по­че­ци са ве­ли­ким уло­га­ма. По­сле то­га је усле­дио Иди­от, у ре­жи­ји Сте­ве Жи­го­на, и уло­га кне­за Ми­шки­на. Ис­ку­ство ра­да са Сте­вом је не­у­по­ре­ди­во. Он је био не­ве­ро­ва­тан умет­ник и исто та­кав чо­век. Рет­ко сам у свет­ском глу­ми­шту сре­тао љу­де ко­ји су има­ли та­кав осе­ћај за глу­мач­ко и ре­жи­сер­ско, као што био слу­чај са њим. Про­кле­та авли­ја је би­ла по­мак у од­но­су на оно што сам прет­ход­но ра­дио. Ме­ни је би­ла вр­ло дра­га и пред­ста­ва ко­ја је про­шла ма­ње за­па­же­но не­го што је за­слу­жи­ла – Звер на Ме­се­цу, у ре­жи­ји Не­бој­ше Бра­ди­ћа – по­тре­сна при­ча о стра­да­њу Јер­ме­на од Ту­ра­ка, ко­ју сам играо са по­кој­ним Ђу­зом Сто­јиљ­ко­ви­ћем иПа­о­ли­ном Ма­нов. Упам­тио сам да је пу­бли­ка на кра­ју пред­ста­ва вр­ло су­здр­жа­но апла­у­ди­ра­ла, под сна­жним ути­ском са­ме рад­ње. Као да им се чи­ни­ло да је апла­у­ди­ра­ти не­при­лич­но. Ве­о­ма ми је ва­жна Ис­по­вест Дми­три­ја Ка­ра­ма­зо­ва, ина­че мо­ја ди­плом­ска пред­ста­ва, ко­ја је сво­је­вре­ме­но увр­шће­на и у про­грам мо­сков­ског фе­сти­ва­ла „Злат­ни ви­тез”, па је та­ко и ожи­ве­ла, и још увек је на ре­пер­то­а­ру „Ма­дле­ни­ја­ну­ма”. Из­дво­јио бих сва­ка­ко и мју­зи­кле ко­је во­лим да играм. Тре­нут­но су ак­ту­ел­ни Јад­ни­ци, Про­ду­цен­ти и Зо­на Зам­фи­ро­ва. То је је­дан од нај­те­жих иза­зо­ва,јер глу­мац на сце­ни мо­ра да игра, пе­ва и го­во­ри, да све то чи­ни на ви­со­ком ни­воу, без оп­те­ре­ће­ња, са ужи­ва­њем и ла­ко­ћом, а то за­и­ста ни­је ла­ко.

Иза Вас је и за­ма­шан ре­ди­тељ­ски рад?
Да, и на том пла­ну сам оства­рио про­јек­те са ко­ји­ма се за­и­ста по­но­сим, јер ре­жи­ја ме је на­те­ра­ла да се по­но­во су­о­чим са де­ли­ма драм­ских ве­ли­ка­на ка­кви су Че­хов, Иб­зен, Ан­дрић, Стан­ко­вић. У ду­гом пе­ри­о­ду сам их до­жи­вља­вао као глу­мац. Ре­жи­ја на­ме­ће од­го­вор­ност за све што се ви­ди на сце­ни. По­ен­та је у са­гле­да­ва­њу исте ства­ри из не­ко­ли­ко раз­ли­чи­тих угло­ва, а опет, да се оства­ри је­дин­ство ру­ко­пи­са. У то­ме сам до­се­зао мак­си­му­ме сво­јих мо­гућ­но­сти. Ви­шњик, Пер Гинт, Па­ви­љон број 6, Омер Па­ша Ла­тас – то су оства­ре­ња ко­ја бих из­дво­јио по зна­ча­ју, пот­пи­сао и цео стао у тај пот­пис.

***

Би­о­гра­фи­ја
Кра­љев­ча­нин, ро­ђен 1970. На Фа­кул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бе­о­гра­ду ди­пло­ми­рао 1994. го­ди­не у кла­си про­фе­со­ра Вла­ди­ми­ра Јев­то­ви­ћа. Играо је у На­род­ном по­зо­ри­шту, Бе­о­град­ском драм­ском, Ју­го­сло­вен­ском драм­ском, „Ате­љеу 212”, „Би­теф те­а­тру”, „Ма­дле­ни­ја­ну­му”, Кра­ље­вач­ком по­зо­ри­шту... Оства­рио низ те­ле­ви­зиј­ских, ра­диј­ских и филм­ских уло­га. Од 1998. шеф је кла­се глу­ме на Фа­кул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бе­о­гра­ду. Од 2001. ван­ред­ни про­фе­сор, од 2007. ре­дов­ни.
Члан Удру­же­ња драм­ских умет­ни­ка Ср­би­је. До­бит­ник ве­ћег бро­ја нај­у­глед­ни­јих глу­мач­ких и ре­ди­тељ­ских на­гра­да (че­ти­ри „Злат­на ви­те­за” у Мо­скви, од 2006. до 2012, ви­ше на­гра­да „Зо­ран Рад­ми­ло­вић”, „Зо­ра­нов брк”, „Ми­лош Жу­тић”, го­ди­шњих на­гра­да На­род­ног по­зо­ри­шта и Ју­го­сло­вен­ског драм­ског, го­ди­шње на­гра­де Бе­о­гра­да 2013. (...)
Оже­њен глу­ми­цом Дра­га­ном Ду­га­лић, са ко­јом има пе­то­ро де­це.

***

Са­мо­ћа и уса­мље­ност
– Са­мо­ћа је ва­жан про­стор, али је бит­но ка­ко се пре­ма ње­му од­ре­ди­мо. На­и­ме, ако је са­мо­ћа бег и за­тва­ра­ње про­зо­ра и пред са­мим со­бом, он­да је све­јед­но је­смо ли са­ми или ни­смо. Да би чо­век мо­гао да се усред­сре­ди на дру­го­га, он пр­во мо­ра да има са со­бом вре­ме за на­па­ја­ње, уну­тра­шњу град­њу, за не­ко зре­ње ко­јим ће ста­ти пред дру­го­га. Тек кроз дру­го­га ми фор­ми­ра­мо и се­бе. Да­на­шње пи­та­ње са­мо­ће је ви­ше пи­та­ње уса­мље­но­сти, јер љу­ди не пре­по­зна­ју то гра­ди­тељ­ско и хра­ни­тељ­ско, у раз­ме­ни са дру­ги­ма. Са­мо­ћа је нео­п­ход­на, а уса­мље­ност је бол­на.

***

По­зо­ри­ште
– На сву сре­ћу још увек се из­два­ја­ју не­ка сред­ства за по­зо­ри­ште, јер оно на дру­га­чи­ји на­чин не би мо­гло да оп­ста­не. У од­но­су на ре­ци­мо филм, си­ту­а­ци­ја је не­што ко­мот­ни­ја. Још увек се ра­де пред­ста­ве, још увек по­сто­ји не­ки ен­ту­зи­ја­зам да се на­пра­ви не­што озбиљ­но, те­мељ­но, но­во, све­же, тач­но. По­сто­ји по­тре­ба да љу­ди ду­бин­ски хо­да­ју кроз про­сто­ре свог све­до­че­ња.

 


Србија - национална ревија - број 60
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију