Па­ле­та

МА­ЛИ­ША ГЛИ­ШИЋ (1886-1916), ВЕ­ЛИ­КИ А ЗА­БО­РА­ВЉЕ­НИ СЛИ­КАР СА ПО­ЧЕТ­КА СРП­СКОГ МО­ДЕР­НИ­ЗМА
Па­ли рат­ник умет­но­сти
Иако су му сли­ке у нај­ве­ћим срп­ским му­зе­ји­ма, сто го­ди­на од ње­го­ве смр­ти ни­ко ни­је на­шао за сход­но да при­ре­ди ма­кар јед­ну са­мо­стал­ну из­ло­жбу. То је исто као да су Фран­цу­зи пот­пу­но за­бо­ра­ви­ли Кло­да Мо­неа. А био је срп­ски рат­ни сли­кар од 1912. до смр­ти. Про­на­шао сво­ју све­тлост и фе­но­мен иси­ја­ва­ња бо­је. Осло­бо­дио па­ле­ту и тех­нич­ки по­сту­пак, увео сме­ли ко­ло­рит, но­ву осе­ћај­ност, так­тил­ну вред­ност сли­ке. Био је­дан од нај­жи­вљих срп­ских пе­ја­за­жи­ста. Остао ве­дар и у смр­ти. А ми? Да ли смо ми ње­га за­слу­жи­ли?

Пи­ше: Де­јан Ђо­рић


По­да­так да срп­ски мо­дер­ни­зам за­по­чи­ње са На­де­ждом Пе­тро­вић, оп­ште ме­сто на­ше исто­ри­је умет­но­сти и ли­ков­не кри­ти­ке, уоп­ште ни­је та­чан. До­вољ­но је се­ти­ти се Ко­сте Ми­ли­че­ви­ћа, пра­вог пре­те­че ме­ђу­рат­ног ин­ти­ми­зма и број­них сли­ка­ра те ве­ро­и­спо­ве­сти ко­ја се ис­по­ве­да и у овом ве­ку. По­сто­ји је­дан још та­јан­стве­ни­ји прет­ход­ник, сли­кар Ма­ли­ша Гли­шић (Ба­ћев­ци, 1886 – Ниш, 1916), за­бо­ра­вљен од јав­но­сти а за­не­ма­рен и од струч­ња­ка. Рет­ки су све­сни ње­го­вог зна­ча­ја; са­мо Пла­ва ли­ни­ја тра­ја­ња, исто­ри­ја срп­ске умет­но­сти два­де­се­тог ве­ка ли­ков­ног кри­ти­ча­ра Бра­ти­сла­ва Љу­би­ши­ћа, за­по­чи­ње са Ма­ли­шом Гли­ши­ћем, што је сме­лост и но­ви­на.
Вре­ме ње­го­ве по­ја­ве, крај де­вет­на­е­стог и по­че­так два­де­се­тог ве­ка, до­ба је успо­на исто­риј­ског сли­кар­ства, ко­јим се сла­ве до­га­ђа­ји и лич­но­сти из на­ци­о­нал­не исто­ри­је. Тек фор­ми­ра­на др­жа­ва, још нео­сло­бо­ђе­на це­ла срп­ска те­ри­то­ри­ја од тур­ског за­во­је­ва­ча, тра­жи­ла је и на­шла на­ци­о­нал­ни и иде­о­ло­шки пре­по­род у сли­кар­ству Па­је Јо­ва­но­ви­ћа, Уро­ша Пре­ди­ћа, Сте­ва­на То­до­ро­ви­ћа и у Вој­во­ди­ни Сте­ва­на Алек­си­ћа. У то су вре­ме њи­хо­ве оле­о­гра­фи­је ис­пу­ња­ва­ле срп­ске до­мо­ве. Про­фе­сор Бог­дан По­по­вић, во­де­ћи есте­ти­чар, европ­ског фор­ма­та и кла­сич­ног ко­ва, нај­ви­ше што је од са­вре­ме­но­сти мо­гао да при­хва­ти би­ли су се­це­си­ја и Иван Ме­штро­вић.
У та­квој ду­хов­ној кли­ми но­ва ге­не­ра­ци­ја сли­ка­ра ни­је би­ла до­бро при­мље­на, Ко­сти Ми­ли­че­ви­ћу, Ма­ли­ши Гли­ши­ћу, На­де­жди Пе­тро­вић, Ми­ла­ну Ми­ло­ва­но­ви­ћу, Бо­ри­во­ју Сте­ва­но­ви­ћу и Мо­ши Пи­ја­де би­ло је те­шко да у јав­ни жи­вот уве­ду сво­ја но­ва европ­ска ис­ку­ства. Њи­хо­во сли­кар­ство при том уоп­ште ни­је би­ло на ба­ри­ка­да­ма аван­гар­де. Док су уве­ли­ко на­сту­па­ли фо­ви­зам, ку­би­зам, екс­пре­си­о­ни­зам и ап­страк­ци­ја, они су на­ста­вља­ли већ при­хва­ће­ни по­стим­пре­си­о­ни­зам као тра­ди­ци­о­нал­ни из­раз.
Прем­да је жи­вео са­мо три­де­сет го­ди­на Ма­ли­ша Гли­шић оста­вио је би­тан опус за на­шу сре­ди­ну, ње­го­ве нај­бо­ље сли­ке из­два­ја­ју се и пам­те по пр­вом ви­ђе­њу. Као и дру­ги сли­ка­ри из те ге­не­ра­ци­је, био је мин­хен­ски ђак. Беч­ка Ли­ков­на ака­де­ми­ја та­да је по­ста­ла од­већ кон­зер­ва­тив­на, обе­ле­жив­ши шко­ло­ва­ње прет­ход­не ге­не­ра­ци­је. За ње­га ни­је то­ли­ко би­тан им­пре­си­о­ни­зам, сам је у окви­ру слич­не есте­ти­ке про­на­шао сво­ју све­тлост и фе­но­мен иси­ја­ва­ња бо­је. Сли­као је сло­је­ви­то и ре­љеф­но, на­пу­стив­ши (нај­ви­ше од сво­јих са­вре­ме­ни­ка) ла­зур­ну тех­ни­ку ака­дем­ских ре­а­ли­ста. Осло­бо­див­ши па­ле­ту, осло­бо­дио је и тех­нич­ки по­сту­пак – слу­жио се ши­ро­ком чет­ком, пр­сти­ма и ме­ђу по­је­ди­ним сли­ка­ри­ма и да­нас пре­зре­ном шпа­хтлом. Ла­зар Три­фу­но­вић по­ми­ње „чу­па­ву фак­ту­ру“, гу­сту и бру­тал­ну, ко­ја Гли­ши­ћа чи­ни пре­те­чом ен­фор­ме­ла. Увео је пот­пу­но но­ву осе­ћај­ност у срп­ско сли­кар­ство, так­тил­ну вред­ност сли­ке, ко­ју око као да ви­ше пи­па не­го што је гле­да. Сме­ли ко­ло­рит у зна­ку зе­ле­не и жу­те све­тло­сти не по­ти­че из Мин­хе­на и Па­ри­за већ из Ита­ли­је, бо­ра­ве­ћи и шко­лу­ју­ћи се у Ри­му Гли­шић је от­крио ча­ри Ме­ди­те­ра­на. Пи­та­ње је да ли ње­гов по­сту­пак по­ти­че од Се­ган­ти­ни­ја, ка­ко ми­сли Три­фу­но­вић, та уља ни­су то­ли­ко срод­на ве­ли­ком мај­сто­ру.

СА­БЛА­СТИ ПРО­ВИН­ЦИ­ЈАЛ­НЕ КУЛ­ТУ­РЕ

Оно­вре­ме­на кри­ти­ка ни­је му би­ла на­кло­ње­на, не­га­ци­је за­ди­ру у глу­пост. Ди­ми­три­је Ми­три­но­вић за нај­бо­ље сли­ке пи­ше да су „тех­нич­ки не­ве­ште, и тре­ба још мно­го да учи”, Је­ро­лим Ми­ше ка­же да „не­ма осе­ћа­ја за да­љи­не и ду­би­не мо­ра и етар не­ба”, као и да „ума­ра ве­чи­то мо­но­то­на ин­то­на­ци­ја”, док Мо­ша Пи­ја­де твр­ди да још ни­је до­вољ­но зрео а Бран­ко Ла­за­ре­вић да је сув и без­ва­зду­шни пеј­за­жи­ста. То је на­пи­са­но за нај­жи­вљег срп­ског пеј­за­жи­сту, са нај­ве­ћим бо­гат­ством из­ра­за. Тач­но је уоче­на са­мо ме­лан­хо­лич­ност за по­је­ди­на де­ла; сли­ка­ју­ћи шкољ­ке и уса­мље­не оштре мор­ске сте­не, сли­кар као да је при­ка­зао свој удес. Сли­ка Па­ли рат­ник из 1915. го­ди­не сим­бо­лич­ка је пред­ста­ва ње­га са­мог: ти­хо про­шао кроз жи­вот, пао на ис­пи­ту суд­би­не, сам у по­љу жи­во­та, без цве­ћа и дру­га, за­бо­ра­вљен од са­вре­ме­ни­ка и по­то­ма­ка, али ве­дар и у смр­ти.
Прем­да му се сли­ке на­ла­зе у на­шим нај­ве­ћим му­зе­ји­ма, скан­да­ло­зно је да за сто го­ди­на од смр­ти сли­ка­ра ни­ко ни­је на­шао за сход­но да при­ре­ди и јед­ну са­мо­стал­ну из­ло­жбу Ма­ли­ше Гли­ши­ћа. То је исто као да су Фран­цу­зи пот­пу­но за­бо­ра­ви­ли Кло­да Мо­неа. Не­схва­тљив не­рад и не­мар срп­ских му­зе­а­ла­ца ис­пра­вио је (не пр­ви пут) Ми­ро­слав Ро­дић, исто­ри­чар умет­но­сти и ди­рек­тор бе­о­град­ске На­ци­о­нал­не га­ле­ри­је, при­ре­див­ши на сто­го­ди­шњи­цу Гли­ши­ће­ве смр­ти пр­ву пост­хум­ну са­мо­стал­ну из­ло­жбу. И ту се по­ка­за­ла сва на­ша ин­сти­ту­ци­о­нал­на бе­да. Де­ла за из­ло­жбу ни­је хтео да по­зај­ми ни­је­дан ве­ли­ки му­зеј, па су при­ват­ни ко­лек­ци­о­на­ри спа­си­ли част срп­ске умет­но­сти. На­ци­о­нал­на га­ле­ри­ја тим по­во­дом је об­ја­ви­ла оби­ман ка­та­лог са сту­ди­јом др Дра­гу­ти­на То­ши­ћа, јед­ног од нај­бо­љих срп­ских исто­ри­ча­ра умет­но­сти, ко­ји је от­крио мно­ге но­ве по­дат­ке и та­чан да­тум смр­ти овог сли­ка­ра. Зла суд­би­на до кра­ја пра­ти тог ве­ли­ка­на, ко­јим би се не­ка дру­га кул­ту­ра по­но­си­ла; до­вољ­но је ре­ћи да Сло­вен­ци не­ма­ју та­квог умет­ни­ка из тог пе­ри­о­да. Мо­ра­мо се упи­та­ти да ли је он уоп­ште тре­ба­ло да бу­де по­слат у ра­то­ве, у ко­ји­ма је ра­си­пао сна­гу и из­гу­био жи­вот.
Са Ма­ли­шом Гли­ши­ћем, рат­ним сли­ка­ром из свих срп­ских вој­ни на по­чет­ку два­де­се­тог ве­ка, чу­де­сним мај­сто­ром све­тло­сти, ко­ло­ри­та и бо­гат­ства сли­ка­не по­вр­ши­не, ука­зу­је се ко­ли­ко је ра­зно­вр­сна, не­ис­тра­же­на па и за­не­ма­ре­на срп­ска умет­ност, ко­ли­ко је то­га вред­ног у њој че­му ни­смо до­ра­сли и што сво­јим не­ма­ром и не за­слу­жу­је­мо, не­спо­соб­ни да за­шти­ти­мо не­ке од сво­јих нај­ве­ћих вред­но­сти.

***

Жи­вот, пу­те­ви, де­ла
Ма­ли­ша Гли­шић ро­ђен је 6. но­вем­бра 1886. у Ба­ћев­ци­ма. За­вр­шио је сред­њу шко­лу у Бе­о­гра­ду и 1903. упи­сао се у при­ват­ну сли­кар­ску шко­лу. Го­ди­не 1904. на­сли­као је Та­шмај­дан, сво­ју пр­ву сли­ку, а 1907. имао из­ло­жбу у бе­о­град­ским про­дав­ни­ца­ма. Сту­ди­је на Ака­де­ми­ји у Мин­хе­ну упи­сао је 1908, а сле­де­ће го­ди­не сту­пио на ду­жност сце­но­гра­фа у На­род­ном по­зо­ри­шту у Бе­о­гра­ду. Го­ди­не 1910. сту­ди­рао је на Ака­де­ми­ји у Ри­му, где је уче­ство­вао на Ме­ђу­на­род­ној из­ло­жби у срп­ском па­ви­љо­ну. Го­ди­не 1912. за­вр­шио сту­ди­је. Био срп­ски рат­ни сли­кар у Бал­кан­ским ра­то­ви­ма. Го­ди­не 1914, пре из­би­ја­ња ра­та, имао је ре­тро­спек­тив­ну из­ло­жбу у Дру­гој му­шкој гим­на­зи­ји у Бе­о­гра­ду. У Пр­вом свет­ском ра­ту био је рат­ни сли­кар Дру­ге ар­ми­је. Умро је у Ни­шу де­цем­бра 1916.

 


Србија - национална ревија - број 60
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију