Под­сет­ник

БРАН­КО ПЕ­ШИЋ (1922-1986), ВИ­ШЕ ОД ГРА­ДО­НА­ЧЕЛ­НИ­КА
До­бра на­рав Бе­о­гра­да
Ка­да би на је­дан тас ста­ви­ли свих се­дам­на­ест гра­до­на­чел­ни­ка Бе­о­гра­да по­сле ње­га, а на дру­ги Бран­ка, истин­ски Бе­о­гра­ђа­ни зна­ју на ко­ју би стра­ну пре­ваг­ну­ло. За ње­го­ва два ман­да­та, од 1966. до 1973, из­гра­ђе­но је у Бе­о­гра­ду 81.387 ста­но­ва. По­диг­ну­то је ше­зде­сет шест основ­них и де­вет сред­њих шко­ла, „Га­зе­ла”, Те­ра­зиј­ски ту­нел, На­род­на би­бли­о­те­ка, „Пин­ки” и „Пи­о­нир”, „Бе­о­гра­ђан­ка”, пет спорт­ских цен­та­ра са ба­зе­ни­ма, уре­ђе­не су Ска­дар­ли­ја и Ада, уста­но­вље­ни Би­теф, Бе­мус, Фест. За све то вре­ме, гра­до­на­чел­ник је жи­вео у ста­рин­ској ро­ди­тељ­ској ку­ћи у зе­мун­ској Гор­њој ва­ро­ши и ни­ка­да се­би ни­је до­де­лио стан

Пи­ше: Ми­лош Ла­зић


Си­гур­но да­нас не­ки не ми­сле та­ко, али ако би се на је­дан тас кан­та­ра по­ста­вио Бран­ко Пе­шић, а на дру­ги оста­ли што су по­сле ње­га би­ли на че­лу пре­сто­ни­це, свих се­дам­на­е­сто­ро – Жи­во­рад Ко­ва­че­вић, Бог­дан Бог­да­но­вић, Алек­сан­дар Ба­ко­че­вић, Ми­ло­рад Ун­ко­вић, др Сло­бо­дан­ка Гру­ден, Не­бој­ша Чо­вић, Зо­ран Ђин­ђић, Ми­лан Бо­жић, Во­ји­слав Ми­ха­и­ло­вић, Ми­лан Про­тић, Дра­ган Јо­чић, Рад­ми­ла Хру­ста­но­вић, Не­над Бог­да­но­вић, Зо­ран Алим­пић, Бра­ни­слав Бе­лић, Дра­ган Ђи­лас и још ак­ту­ел­ни Си­ни­ша Ма­ли – слу­ти се на ко­ју стра­ну би је­зи­чак пре­ваг­нуо.
Од Или­је Ча­ра­пи­ћа, пр­вог пред­сед­ни­ка Бе­о­град­ске оп­шти­не, ко­ји је на то ме­сто по­ста­вљен 7. ма­ја 1839. го­ди­не, до Си­ни­ше Ма­лог, по­след­њег у том ни­зу, на кор­ми­лу гра­да би­ло је се­дам­де­сет ше­сто­ро ма­ње или ви­ше успе­шних љу­ди, а нај­ду­бљи траг у ње­го­вој бур­ној по­ве­сти оста­вио је Бран­ко Пе­шић.
Ка­да су се у че­твр­так, 4. фе­бру­а­ра ла­ни, на Зе­мун­ском гро­бљу, на Гар­до­шу, оку­пи­ли чла­но­ви Бран­ко­ве по­ро­ди­це, оно ма­ло пре­жи­ве­лих при­ја­те­ља, као и две­сто­ти­нак по­што­ва­ла­ца, ка­ко би обе­ле­жи­ли три­де­се­то­го­ди­шњи­цу ње­го­вог од­ла­ска, би­ла је то при­ли­ка за под­се­ћа­ње на ње­га и ње­го­во де­ло, на анег­до­те и до­га­ђа­је ко­ји не­у­мит­но пре­ра­ста­ју у ур­ба­не ми­то­ве.
Та­ко се са­зна­ло и да је он, а не са­да­шња град­ска власт, уда­рио те­ме­ље „Бе­о­гра­да на во­ди”, али се у ње­го­во вре­ме то на­зи­ва­ло „Бе­о­град на Са­ви”. Но­во­бе­о­град­ски бло­ко­ви на­ни­за­ни оба­лом у стро­ју пред­ста­вља­ју спо­ме­ник и том по­ду­хва­ту, и Бран­ку Пе­ши­ћу, а гра­ђе­ни су на­шим па­ра­ма, ма­хом из за­бо­ра­вље­ног Фон­да со­ли­дар­но­сти. У вре­ме Бран­ко­вог гра­до­на­чел­ни­ко­ва­ња у Бе­о­гра­ду је сва­ке го­ди­не гра­ђе­но ви­ше ста­но­ва не­го да­нас у чи­та­вој Ср­би­ји. Не­ко је по­во­дом то­га обе­ло­да­нио по­да­так да је у два ње­го­ва ман­да­та у пре­сто­ни­ци ни­кло чак 41.000 „стам­бе­них је­ди­ни­ца”.
– Ни­је – ис­пра­вља Ла­зар Пе­шић, Бран­ков син. – Зва­нич­ни по­да­ци ве­ле да је од 1965. до кра­ја 1973. из­гра­ђе­но 81.387 ста­но­ва! Нај­ви­ше 1970. го­ди­не. У ње­го­во вре­ме из­гра­ђе­но је и 66 основ­них и де­вет сред­њих шко­ла, „Га­зе­ла”, Те­ра­зиј­ски ту­нел, На­род­на би­бли­о­те­ка, „Пин­ки” и „Пи­о­нир”, „Ска­дар­ли­ја”, „Бе­о­гра­ђан­ка”, пет спорт­ских цен­та­ра са ба­зе­ни­ма, уре­ђе­на је Ада Ци­ган­ли­ја, три­ста чу­да. За ње­го­вог ман­да­та уста­но­вље­ни су Би­теф, Бе­мус и Фест. Ме­ни је у све­му нај­дра­же, а рет­ко се по­ми­ње: обез­бе­дио је при­сто­јан стан­чић за Ми­лун­ку Са­вић, на­мер­но за­бо­ра­вље­ну ју­на­ки­њу из Ве­ли­ког ра­та, па је бар ста­рост про­жи­ве­ла до­сто­јан­стве­ни­је.

СТА­РИН­СКИ ПРИН­ЦИ­ПИ, НО­ВИ ЛИК БЕ­О­ГРА­ДА

Се­де­ли смо у ку­ћи по­ро­ди­це Пе­шић у Зе­му­ну, у гор­њо­ва­ро­шкој Ули­ци ца­ра Ду­ша­на, и пи­јуц­ка­ли до­ма­ћу ра­ки­ји­цу. Че­ка­ли смо да се укрч­ка­ју сар­ме спре­мље­не по ре­цеп­ту ба­ба Ан­ке, а од ку­пу­са из­ни­клог у ње­ној ста­рој ба­шти, где Ла­за и да­нас уз­га­ја сва­ко­ја­ко ор­ган­ско по­вр­ће за по­ро­ди­цу и при­ја­те­ље. При­ча­ли смо о оно­ме што не бе­ле­же но­ви­не и зва­нич­на би­о­гра­фи­ја.
– Ово је ку­ћа мог де­де Ди­ми­три­ја – од­го­во­рио је Ла­за на не­по­ста­вље­но пи­та­ње. – Ма­ло је упри­ли­че­на вре­ме­ну, али је оста­ла иста као пре ра­та. Де­да је имао три бра­та, па у овом де­лу Зе­му­на има још Пе­ши­ћа; ту су, на оку­пу, у кру­гу од сто­ти­нак ме­та­ра. Да, та­та је ве­ро­ват­но мо­гао да до­де­ли стан и се­би, али ње­му то ни­кад ни­је мо­гло па­сти на па­мет.
У том чуд­ном пу­то­ва­њу вре­ме­пло­вом по­ма­га­ла нам је огром­на, ру­ком уко­ри­че­на књи­га, ре­мек-де­ло књи­го­ве­зач­ке умет­но­сти из­ра­ђе­но у са­мо јед­ном при­мер­ку. Сми­сли­ли су је, ис­пи­са­ли и осли­ка­ли Бран­ко­ви при­ја­те­љи 1972. го­ди­не, по­во­дом ње­го­вог 50. ро­ђен­да­на. Има у њој умет­нич­ких сли­ка, ски­ца и ви­ње­та, пре­див­них тек­сто­ва ис­пи­са­них ру­ком ауто­ра, као и је­дин­стве­них фо­то­гра­фи­ја, ко­ла­жа...
Са из­бле­де­ле фо­то­гра­фи­је зе­мун­ских гим­на­зи­ја­ла­ца, сни­мље­не кра­јем три­де­се­тих го­ди­на про­шлог сто­ле­ћа, сме­шка­ју се скојевци Бран­ко и Јан­ко Аба­фи, Мар­ко Ни­ке­зић, Мир­ко Те­па­вац и Бран­ко Пе­шић. На по­ле­ђи­ни не пи­ше ни­шта, али за­бе­ле­же­но је у хро­ни­ка­ма да су сва пе­то­ри­ца, као осве­до­че­ни ле­ви­ча­ри и бун­џи­је, нај­у­ре­ни из шко­ле и да су ма­ту­ри­ра­ли у гра­до­ви­ма ши­ром Ср­би­је. Бран­ко се упи­сао на Прав­ни фа­кул­тет и да га рат ни­је омео, а мно­ге од ње­го­вих ис­пи­сни­ка је и по­ко­сио, сре­ди­ном че­тр­де­се­тих већ би уве­ли­ко ди­пло­ми­рао.
Ма­ло је не­до­ста­ја­ло да по­сле ра­та не ски­не уни­фор­му, јер је био ви­со­ки ста­ре­ши­на ди­ви­зи­је (за успо­ме­ну на то вре­ме до­жи­вот­но су му те­лом лу­та­ли снај­пер­ски ме­так и не­ко­ли­ко ге­ле­ра). Де­мо­би­ли­сао се тек кад су га из Град­ског ко­ми­те­та по­зва­ли да бу­де пред­сед­ник зе­мун­ског СКОЈ-а. При­хва­тио је но­ву ду­жност, али не и пла­ту: сма­трао је да се тај рад не сме на­пла­ћи­ва­ти. Тек кад су му за­пре­ти­ли при­стао је да узи­ма за­ра­ду, ина­че дво­стру­ко ма­њу од оне у вој­сци. По­сле је оба­вљао раз­ли­чи­те ду­жно­сти, све до пред­сед­ни­ка оп­шти­не Зе­мун, а за пр­вог чо­ве­ка Скуп­шти­не Бе­о­гра­да иза­бран је кра­јем 1964. и за на­ред­них де­вет го­ди­на про­ме­нио му лик.
– Не са­мо лик, већ и дух – ка­же Ла­за. – Мо­жда то ни­је ње­го­ва за­слу­га, мо­жда је то по­сле­ди­ца ра­ста стан­дар­да, али до­го­ди­ле су се огром­не про­ме­не у на­ви­ка­ма ста­рих и но­вих Бе­о­гра­ђа­на. Био сам ису­ви­ше млад да то опа­зим, али слу­шао сам при­че ста­ри­јих.

НЕ­У­ТА­БА­НИМ СТА­ЗА­МА

Ша­пу­та­ло се да су Бран­ко и Ђо­ка Ла­зић због екс­про­при­ја­ци­је пар­це­ла из­ме­ђу Сму­те­ков­ца и Гу­бе­рев­ца, пред по­че­так град­ње „Га­зе­ле” и при­ступ­не пе­тље, оти­шли код Кон­стан­ти­на По­по­ви­ћа на „дру­гар­ске пре­го­во­ре”. На­и­ме, ис­по­ста­ви­ло се да је не­ка зе­мља на том по­те­зу још у власништву по­ро­ди­це По­по­вић, а да се од­у­зи­ма ви­со­ко­ран­ги­ра­ном по­ли­ти­ча­ру од угле­да у на­ро­ду ни­је би­ло пре­ви­ше упут­но. Ко­ча их је при­мио и па­жљи­во са­слу­шао, а он­да им об­ја­снио да, као ро­ђе­ни Бе­о­гра­ђа­нин, не по­ми­шља да не­што на­пла­ти већ да са за­до­вољ­ством по­кла­ња ре­че­не пла­це­ве. Има, ре­че, са­мо је­дан услов, а то је да на до­ку­мен­ту ко­ји се ти­че тог зе­мљи­шта бу­де на­зна­че­но да је реч о по­кло­ну ње­го­ве по­ро­ди­це (о то­ме би ви­ше тре­ба­ло да зна ар­хи­тек­та Бра­на Јо­вин, ко­ји је и про­јек­то­вао Мо­стар­ску пе­тљу).
– Има ту не­чег уз­ви­ше­ног – ка­же Ла­за. – Ка­да је ба­ба Ан­ка по­чет­ком осам­де­се­тих на­ме­ри­ла да ов­де, у дво­ри­шту, са­гра­ди но­ву лет­њу ку­хи­њу не ве­ћу од улич­не тра­фи­ке, та­та је ин­си­сти­рао да се пр­во ура­ди ела­бо­рат, ка­ко про­пи­си на­ла­жу. Би­ла је то књи­жу­ри­на са про­јек­ти­ма, пла­но­ви­ма, мол­ба­ма, до­зво­ла­ма... чи­ја је из­ра­да ко­шта­ла ску­пље не­го са­ма ку­хи­ња. Још је чу­вам. То је дру­га­чи­ји, да­нас мно­ги­ма не­схва­тљи­ви мен­тал­ни склоп. Па, за ње­га је би­ло не­појм­љи­во да не бу­де на по­слу пре се­дам ују­тру! Или да не по­мог­не не­ко­ме, ма­кар и не­по­зна­том, ако мо­же.
Због то­га не чу­ди што је је­да­ред из­ве­сном но­ви­на­ру при­знао да му је то­ком де­ве­то­го­ди­шњег упра­вља­ња гра­дом нај­те­же пао – јун 1968. Ко ду­же пам­ти, се­ти­ће се да је то би­ло вре­ме пр­вих, а ваљ­да и нај­ве­ћих сту­дент­ских де­мон­стра­ци­ја. Не за­то што је ту се­бе сма­трао од­го­вор­ним за не­што, већ због су­ко­ба ко­ји су мо­ра­ли да се из­бег­ну. Оти­шао је са Вељ­ком Вла­хо­ви­ћем и Ми­ло­шем Ми­ни­ћем до сту­де­на­та ута­бо­ре­них код но­во­бе­о­град­ског под­во­жња­ка и та­да ре­као не­што што се да­нас зло­на­мер­но ин­тер­пре­ти­ра, па не­ки сма­тра­ју да је, у нај­ма­њу ру­ку, он лич­но од­го­во­ран за су­ко­бе са по­ли­ци­јом. На­про­тив, ре­као им је, до­слов­но: „Ма не­мам ја ни­шта про­тив, де­мон­стри­рај­те, али оста­ни­те иза под­во­жња­ка.”
У вре­ме „су­ко­ба са ли­бе­ра­ли­ма”, по­чет­ком се­дам­де­се­тих, из­ре­као је јед­ну блас­фе­мич­ну ми­сао. От­при­ли­ке: ја ни­сам ни за ове, ни за оне, већ за из­ми­ре­ње, па да на­ста­ви­мо да ра­ди­мо за до­бро­бит зе­мље и на­ро­да.
– Та­кав је остао за­у­век – при­ча Ла­за. – Уз то, та­та ни­ка­да ни­је за­бо­ра­вљао сво­је при­ја­те­ље, без об­зи­ра на евен­ту­ал­не иде­о­ло­шке и пар­тиј­ске раз­ли­ке, што је за мно­ге да­нас за­бо­ра­вље­на вр­ли­на. Та­ко је, на при­мер, ишао на са­хра­ну Ле­ки Ран­ко­ви­ћу упр­кос то­ме што су му мно­ги са­ве­то­ва­ли да то не чи­ни. Све ми­слим да је због та­квих „гре­хо­ва” остао до­жи­вот­ни пот­пред­сед­ник Пред­сед­ни­штва Ср­би­је?
Ма­да, сма­тра­ло се да је био љу­би­мац Јо­си­па Бро­за, да му је до­жи­вот­ни пред­сед­ник био из­у­зет­но на­кло­њен.
– Не ве­ру­јем. Не­ко­ли­ко пу­та му је по­мо­гао сво­јим ауто­ри­те­том, али не из не­ке по­себ­не на­кло­но­сти. На при­мер, кад је ауто­пут тре­ба­ло да про­ђе крај Ауто­ко­ман­де, уста­но­вље­но је да зе­мљи­ште при­па­да Вој­сци. Сма­тра­ло се да је то „го­то­ва ствар”, али ге­не­рал Го­шњак је оче­ки­вао да ће ин­ка­си­ра­ти не­ке сил­не ми­ли­јар­де он­да­шњих ди­на­ра, иако су ту би­ле са­мо не­ка­кве на­пу­ште­не шу­пе. Та­та је по­во­дом то­га на­пи­сао Ти­ту пи­смо, а овај му је од­го­во­рио већ су­тра­дан. И ње­му, и Го­шња­ку. Ра­до­ви су на­ста­вље­ни а да ЈНА, ко­ли­ко знам, ни­је до­би­ла ни ди­нар.

НЕ­ДЕ­ЉА УВЕК ЗА ПО­РО­ДИ­ЦУ

По­во­дом обе­ле­жа­ва­ња го­ди­шњи­це Бран­ко­ве смр­ти на Гар­дош је до­шло мно­штво спор­ти­ста, а ме­ђу њи­ма и Јо­ван Џа­ку­ла, ле­ген­дар­ни бок­сер­ски ре­пре­зен­та­ти­вац, ви­ше­стру­ки шам­пи­он др­жа­ве из вре­ме­на кад је Ју­го­сла­ви­ја у том спор­ту, та­да још ама­тер­ском, би­ла у свет­ском вр­ху, уз ра­ме Со­вјет­ском Са­ве­зу.
– Би­ло ми је дра­го што је до­шао, знам да га је та­та из­у­зет­но по­што­вао као вр­хун­ског спор­ти­сту и до­брог чо­ве­ка – раз­не­жио се Ла­зар. – Иако мно­ги ве­ру­ју да се и мој отац ба­вио бок­сом, то ни­је тач­но. При­ча о бок­су је, ипак, не­што дру­га­чи­ја.
Ла­зин де­да Ди­ми­три­је у овој ис­тој ку­ћи је све до по­сле ра­та др­жао по­зна­ту ка­фа­ну „Код Ми­те Пе­ши­ћа”, и то с му­зи­ком. Ка­фа­на је ра­ди­ла са­мо су­бо­том и не­де­љом, док су рад­ним да­ни­ма у њој тре­ни­ра­ли по­ла­зни­ци бок­сер­ске шко­ле „Демп­сеј”, па је Бран­ко та­ко за­во­лео бокс.
– И омр­знуо ку­гла­ње – до­да­је Ла­за. – Јер, иза ка­фа­не је би­ла ку­гла­шка ста­за, на ко­јој је та­та по­ста­вљао ке­гле. Ра­дио је то за бак­шиш, али и под мо­ра­њем, па му се ога­ди­ло. А, што се оста­лих спор­то­ва ти­че, он је ре­дов­но од­ла­зио у Спорт­ски цен­тар „Та­шмај­дан”, где је имао сво­је жр­тве за сто­ни те­нис. Ми­ла­на Ра­ја­чи­ћа, пре свих, ма­да би му се че­сто на­шао и ваш ко­ле­га из По­ли­ти­ке Бор­ко Гво­зде­но­вић, уред­ник, доц­ни­је до­пи­сник из Мо­скве и Пе­кин­га. Та­мо је мој отац и пли­вао, ма­да му је Ду­нав, ипак, био дра­жи.
Са се­том нам је Ла­за при­чао о по­ро­дич­ним не­дељ­ним из­ле­ти­ма по Фру­шкој го­ри и вас­це­лом Сре­му, где се Бран­ко осе­ћао као свој на сво­ме.
– На­го­ва­рао је па­о­ре из обли­жњих се­ла До­њег Сре­ма да при­сту­пе гра­ду ка­ко би им се ас­фал­ти­ра­ли пу­те­ви – по­ве­рио се. – Не­ки су при­хва­ти­ли, а не­ки не, па су се по­сле по­ка­ја­ли. А, ка­да већ спо­ми­њем на­ше из­ле­те, про­чи­тао сам не­где да је ра­дио чак и не­де­љом, да је уз пор­ти­ра био нај­ре­дов­ни­ји у град­ској скуп­шти­ни. То ни­је тач­но. До­га­ђа­ло се да не­де­љом свра­ти та­мо, али тај дан је био ре­зер­ви­сан за нас, и за оба­ве­зан за­јед­нич­ки по­ро­дич­ни ру­чак. Тај оби­чај сам пре­у­зео и на­ста­вио...
Да би то и до­ка­зао до­нео је на­ра­мак фо­то­гра­фи­ја сни­мље­них на ра­зним ду­нав­ским пла­жа­ма где су план­до­ва­ли не­де­љом. Са јед­не се сме­јао Се­ра­фим, ма­ње по­знат као Жи­ка Жи­ву­ло­вић, наш слав­ни ко­ле­га?
– А, Жи­ка – из­не­на­дио се и Ла­за. – Па, он нам је ујак, брат на­ше мај­ке Де­се.
Та­ко смо кре­ну­ли да се ве­ре­мо по гра­на­ма ро­до­слов­ног ста­бла. Ла­зар је, по пре­чан­ском оби­ча­ју, тре­ба­ло да на­сле­ди име од де­де Ди­ми­три­ја, али је кр­штен по стри­цу ко­ји је по­ги­нуо на Срем­ском фрон­ту, док је ње­го­ва се­стра Со­фи­ја до­би­ла име по тет­ки ко­ја је уби­је­на у Ја­се­нов­цу.
– Та­ко смо по­ре­ме­ти­ли след, али је за­то мој син до­био име Ди­ми­три­је, по пра­де­ди. Он је сред­њо­шко­лац, а ћер­ка Те­са је ап­сол­вент. До­бра су то де­ца, де­да би био по­но­сан на њих.

***

Сна­ла­жљи­вост
Тре­ба­ло је да се гра­ди ве­ли­ка тра­фо-ста­ни­ца, а па­ра ни­је би­ло до­вољ­но – при­ча Ла­за Пе­шић. – Та­та се до­го­во­ри с не­ко­ли­ко бли­ских са­рад­ни­ка да сва­ки дру­ги дан по сат-два ис­кљу­че стру­ју Де­ди­њу. По­сле из­ве­сног вре­ме­на по­зо­ве Пеп­ца Кар­дељ и упи­та: „Бран­ко, шта је то? Не мо­же­мо ви­ше ова­ко, стал­но нам не­ста­је стру­ја.” Он јој ка­же: „Ма знам, ево, му­чи­мо се, звао сам ди­рек­то­ра ,Елек­тро­ди­стри­бу­ци­је‘, али не вре­ди. Ми пу­сти­мо, али слаб на­пон, па за­то и пу­ца. Има­мо у пла­ну ту тра­фо-ста­ни­цу, но уза­луд. Не мо­же­мо да из­гу­ра­мо, не­ма­мо до­вољ­но па­ра.” Су­тра­дан зо­ве Цр­вен­ков­ски и ка­же: „Хај­де, ре­ци ко­ли­ко тре­ба?”

***

Је­дан и мно­ги
У оној уни­кат­ној књи­зи, ро­ђен­дан­ском по­кло­ну Бран­ку Пе­ши­ћу из 1972, па­жњу при­вла­чи стра­ни­ца на ко­јој је без­број пор­тре­та Ми­ле­не Дра­вић, а ме­ђу њи­ма је и Бран­ков. Над овим ко­ла­жом глу­ми­ца је на­пи­са­ла:
„Дра­ги Бран­ко, нас је мно­го, а Ви сте са­мо је­дан!”

***

За­ма­ло
Јед­ном са­мо што ни­је пао у не­ми­лост. До­го­ди­ло се то 1971, док је Бро­за во­дао по Бе­о­гра­ду и по­ка­зи­вао му шта је све ура­ђе­но у ње­го­вом ман­да­ту. У је­дан мах Ти­то му ре­че: „Мо­жда би ту тре­ба­ло и ма­ло са­мо­кри­ти­ке?” Не­ко дру­ги би ве­ро­ват­но пао као по­ко­шен, али не и Бран­ко. На­про­тив, хлад­но му је од­го­во­рио: „Мо­жда, али угле­да­мо се на ста­ри­је ко­ле­ге.” На­стао је та­јац, али он­да се не­ка­ко про­био и све пре­крио смех. На то­ме је оста­ло.

 


Србија - национална ревија - број 60
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију