Сим­бо­ли

ПО­РЕ­КЛО И ПРА­ВИ СМИ­САО ЗА­СТА­ВЕ СА „МР­ТВАЧ­КОМ ГЛА­ВОМ”
За Отаџ­би­ну, до смр­ти
Де­це­ни­ја­ма по­и­сто­ве­ћи­ва­на са окле­ве­та­ним Рав­но­гор­ским по­кре­том и ње­го­вим ка­ри­ка­ту­рал­ним при­ка­зи­ва­њем у „пар­ти­зан­ским фил­мо­ви­ма”, ова слав­на рат­на за­ста­ва по­ти­че за­пра­во из XIX ве­ка. У Ср­би­ју су је до­не­ли ру­ски до­бро­вољ­ци у Срп­ско-тур­ском ра­ту 1876. Би­ла је за­ста­ва срп­ских ко­мит­ских и чет­нич­ких ор­га­ни­за­ци­ја у Ма­ке­до­ни­ји, па ор­га­ни­за­ци­је „Ује­ди­ње­ње или смрт”, па удар­них срп­ских је­ди­ни­ца у Бал­кан­ским и Пр­вом свет­ском ра­ту, па за­ста­ва Чет­нич­ке ко­ман­де за­ка­сне­ло уста­но­вље­не у Вој­сци Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је 1940. го­ди­не. За­ве­то­ва­ни Отаџ­би­ни на бор­бу до смр­ти, они ко­ји сту­па­ју под овом за­ста­вом по­ру­чу­ју: „По­бе­ди­ће­мо! Смр­ти се не пла­ши­мо, јер већ смо мр­тви”

Пи­ше: Вла­ди­мир Ма­тев­ски


За­ста­ва са сим­бо­лом „мр­твач­ке гла­ве” је­дан је од нај­пре­по­зна­тљи­ви­јих срп­ских рат­них бар­ја­ка. Де­це­ни­ја­ма га је пра­ти­ла стиг­ма окле­ве­та­не чет­нич­ке за­ста­ве ко­ја је, у јав­но­сти об­ли­ко­ва­ној та­да вла­да­ју­ћом иде­о­ло­ги­јом,  на­гла­ша­ва­на ка­ри­ка­ту­рал­ним  при­ка­зи­ма бо­ра­ца Рав­но­гор­ског по­кре­та у пар­ти­зан­ским фил­мо­ви­ма.  Ши­ра јав­ност у Ср­би­ји тек од де­ве­де­се­тих го­ди­на XX ве­ка по­чи­ње да се упо­зна­је са ко­ре­ни­ма и сми­слом чет­нич­ког по­кре­та, чи­ји је нај­по­зна­ти­ји вој­ни сим­бол цр­ни бар­јак.  За­ста­ва са „мр­твач­ком гла­вом” (ло­ба­ња са укр­ште­ним ко­сти­ма ис­под)  че­сто је пот­пу­но по­гре­шно схва­та­на и до­жи­вља­ва­на. Она сим­бо­ли­зу­је ни­шта дру­го до спрем­ност на крај­ње са­мо­по­жр­тво­ва­ње, по це­ну жи­во­та, ка­ко би се из­во­је­ва­ла по­бе­да и сло­бо­да.  Пре­ма пре­да­њу, прах пра­о­ца Ада­ма на­ла­зи се на Гол­го­ти, где се, као што је по­зна­то, од­и­гра­ло и рас­пе­ће Спа­си­те­ље­во. По Бож­јем про­ми­слу, крв Хри­сто­ва опра­ла је од гре­ха Ада­мо­ву ло­ба­њу, а пре­ко ње­га и чи­та­во чо­ве­чан­ство, отва­ра­ју­ћи пут спа­се­ња. Та­ко гле­да­ју­ћи, Ада­мо­ва гла­ва има зна­че­ње осло­бо­ђе­ња из ада и смр­ти, зна­че­ње спа­се­ња. На ве­ли­ком бро­ју при­ка­за Хри­сто­вог рас­пе­ћа, у под­нож­ју кр­ста мо­же се ви­де­ти баш „мр­твач­ка гла­ва” са укр­ште­ним ко­сти­ма или без њих.
За­ста­ва са „мр­твач­ком гла­вом” и укр­ште­ним ко­сти­ма у Ср­би­ји се по­ја­вљу­је у дру­гој половини XIX ве­ка.  До­не­ли су је ру­ски до­бро­вољ­ци у Срп­ско-тур­ским ра­то­ви­ма. О овој за­ста­ви ру­ских до­бро­во­ља­ца Пе­ра То­до­ро­вић у књи­зи Од­лом­ци из днев­ни­ка јед­ног до­бро­вољ­ца. Успо­ме­не из срп­ско-тур­ског ра­та 1876. го­ди­не пи­ше:
„У по­ло­ви­ни ав­гу­ста још је би­ло вр­ло ма­ло Ру­са у нас, осо­би­то је ма­ло би­ло про­стих вој­ни­ка, све­га 20-30 љу­ди. Тих, да­кле, тридесетак Ру­са и то­ли­ко Цр­но­го­ра­ца са­ста­ви­ли су под ко­ман­дом Ру­са Ки­ри­ло­ва та­ко­зва­ни од­ред пло­сту­нов. Ова че­та има­ла је цр­ну за­ста­ву са бе­лом мр­твач­ком гла­вом и укр­ште­ним ко­сти­ма, као што се ре­же на гро­бо­ви­ма, и зва­ла се још и ле­ги­ја по­све­ће­на смр­ти.”
То­до­ро­вић да­ље об­ја­шња­ва да су ови хра­бри рат­ни­ци се­бе, за­рад по­бе­де, већ из­бри­са­ли из број­ног ста­ња. Ис­ти­ца­њем цр­не за­ста­ве са „Ада­мо­вом гла­вом” то не­при­ја­те­љу и по­ка­зу­ју, ка­ко би га за­пла­ши­ли: „По­бе­ди­ће­мо, смр­ти се не пла­ши­мо јер већ смо мр­тви!” За­то су они и би­ли, ка­ко то Пе­ра То­до­ро­вић пи­ше, „ле­ги­ја по­све­ће­на смр­ти”.
Ову сим­бо­ли­ку су ка­сни­је де­ли­мич­но при­хва­ти и дру­ги бал­кан­ски рат­ни­ци и дру­ги на­ро­ди. Нај­по­пу­лар­ни­ја је би­ла ме­ђу при­пад­ни­ци­ма Срп­ске ре­во­лу­ци­о­нар­не ор­га­ни­за­ци­је ко­ји су  ко­ми­то­ва­ли и  че­то­ва­ли у Ста­рој Ср­би­ји и Ма­ке­до­ни­ји, по­ма­жу­ћи бор­бу срп­ског на­ро­да про­тив Бу­га­ра, ВМРО-ва­ца, Ту­ра­ка и Ар­на­у­та све до осло­бо­ђе­ња 1912. го­ди­не.
Из­бор ова­кве за­ста­ве не тре­ба да чу­ди. Сва­ки чет­ник-до­бро­во­љац, при­сту­па­ју­ћи ор­га­ни­за­ци­ји, већ уна­пред је се­бе жр­тво­вао за оства­ре­ње уз­ви­ше­них иде­а­ла – осло­бо­ђе­ње срп­ског на­ро­да и при­кљу­че­ње Ма­ти­ци.

ХРА­БРОСТ ИЗ­БРИ­СА­НИХ ИЗ БРОЈ­НОГ СТА­ЊА

„Мр­твач­ку гла­ву” са укр­ште­ним ко­сти­ма ра­до су ис­ти­ца­ли на сво­јим ску­по­ви­ма и при­пад­ни­ци ор­га­ни­за­ци­је „Ује­ди­ње­ње или смрт”, по­зна­ти­је као „Цр­на ру­ка”. На об­ред­ном кр­сту пред ко­јим су при­пад­ни­ци ове ор­га­ни­за­ци­је по­ла­га­ли за­кле­тву, под­но но­гу Спа­си­те­ља ва­жно ме­сто има и „Ада­мо­ва гла­ва”. Тај­на со­ба ове ор­га­ни­за­ци­је, где су по­ла­га­не за­кле­тве, би­ла је без ика­квог на­ме­шта­ја сем јед­ног сто­ла пре­кри­ве­ног цр­ном тка­ни­ном. На њој су би­ли из­ве­зе­ни „мр­твач­ка гла­ва” и нат­пис: „Ује­ди­ње­ње или смрт”. На сто­лу су ста­ја­ли об­ред­ни крст, ло­ба­ња, нож, ре­вол­вер и ам­пу­ла са отро­вом, а зи­до­ве су пре­кри­ва­ле, та­ко­ђе, цр­не за­ста­ве са „мр­твач­ком гла­вом” и нат­пи­сом.
Под ова­квом за­ста­вом чет­ни­ци су у Пр­вом свет­ском ра­ту уче­ство­ва­ли у свим ва­жни­јим бит­ка­ма и про­сла­ви­ли се као по­себ­не је­ди­ни­це, ју­ри­шне и удар­не, де­лу­ју­ћи као прет­ход­ни­ца или у не­при­ја­тељ­ској по­за­ди­ни.
Чет­нич­ки сим­бол уво­ди се и зва­нич­но у ору­жа­не сна­ге Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је 24. апри­ла 1940. го­ди­не. Та­да,  на­ред­бом ми­ни­стра вој­ске и мор­на­ри­це, уста­но­вље­на је Чет­нич­ка ко­ман­да, је­згро око ко­јег су осно­ва­не по­себ­не (чет­нич­ке, ју­ри­шне) је­ди­ни­це за ди­вер­зант­ске ак­ци­је у по­за­ди­ни не­при­ја­те­ља. Уред­бом је про­пи­са­на и уни­фор­ма, као и озна­ке ових је­ди­ни­ца, ко­је не тре­ба ме­ша­ти са ка­сни­јим чет­ни­ци­ма ге­не­ра­ла Ми­ха­и­ло­ви­ћа. Нож се но­сио у но­жни­ца­ма на ко­ји­ма је био знак ју­ри­шних је­ди­ни­ца – „мр­твач­ка гла­ва” са укр­ште­ним ко­сти­ма. Тај сим­бол,  исти за све чи­но­ве, но­сио се и на краг­ни.
На по­чет­ку Дру­гог свет­ског ра­та, на­кон из­да­је и бр­зог кра­ха Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је, ге­рил­ци Ју­го­сло­вен­ске вој­ске у отаџ­би­ни та­ко­ђе ис­ти­чу за­ста­ву са „Ада­мо­вом гла­вом” и две вер­зи­је нат­пи­са: „С ве­ром у Бо­га – за Кра­ља и Отаџ­би­ну” или „ С ве­ром у Бо­га – Сло­бо­да или смрт”. На­род је овај део Кра­љев­ске ју­го­сло­вен­ске вој­ске ко­ји ни­је при­зна­вао ка­пи­ту­ла­ци­ју пред не­мач­ким оку­па­ци­о­ним сна­га­ма про­звао чет­ни­ци­ма, па је би­ло ло­гич­но да пре­у­зму и сим­бо­ле од сво­јих слав­них прет­ход­ни­ка.
И за вре­ме не­срећ­них ра­то­ва у ру­ше­ви­на­ма „дру­ге Ју­го­сла­ви­је”, ме­ђу срп­ским рат­ни­ци­ма  по­но­во по­чи­ње упо­тре­ба ова­кве за­ста­ве.

***

По­клон ру­ских мо­на­хи­ња
Ја­ков Пе­тро­вич Ба­кла­нов (1809-1873), ге­не­рал Дон­ске вој­ске и је­дан од ју­на­ка Кав­ка­ског ра­та (1817-1864), пр­ви је раз­вио бор­бе­ни цр­ни бар­јак са „мр­твач­ком гла­вом”. Он је на Кав­ка­зу је ко­ман­до­вао 17. и 20. ко­зач­ким пу­ком. Гор­шта­ци су га се бо­ја­ли и би­ли убе­ђе­ни да је по­ве­зан са не­чи­стим си­ла­ма. Ру­си су га че­сто упо­ре­ђи­ва­ли са Јер­ма­ком Ти­мо­фе­је­ви­чем, чу­ве­ним осва­ја­чем Си­би­ра.
Јед­ном, Ја­ков Пе­тро­вич је до­био па­кет од мо­на­хи­ња из јед­ног од ру­ских ма­на­сти­ра. У па­ке­ту је би­ла цр­на за­ста­ва са из­ве­зе­ном бе­лом „Ада­мо­вом гла­вом”, те из­во­дом из Сим­во­ла Ве­ре: „Чаю вос­кре­се­ния мер­твых. И жи­зни бу­ду­щ­е­го ве­ка. Ами­нь.” („Че­кам вас­кр­се­ње мр­твих. И жи­вот бу­ду­ћег ве­ка. Амин!”) Та за­ста­ва, од ко­је се ге­не­рал ни­је одва­јао до кра­ја жи­во­та, ши­ри­ла је још ве­ћи страх ме­ђу гор­шта­ци­ма, „че­сто је и са­ма за­во­ди­ла ред и по­бе­ђи­ва­ла”.

 


Србија - национална ревија - број 60
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију