Пу­сто­ло­ви­не

ПРЕ­КО ВЕ­ЛИ­КЕ РЕ­КЕ, НА РУ­БУ БЕ­О­ГРА­ДА
Чу­де­сни све­то­ви ду­нав­ског ри­та
Мно­ги про­жи­ве жи­вот у обли­жњем гра­ду, на два-три ки­ло­ме­тра уда­ље­но­сти, а ово за њих за­у­век оста­не не­по­зна­та зе­мља. Ни­ка­да не са­зна­ју да им у ком­ши­лу­ку жи­ве ди­вље сви­ње, ди­вље мач­ке, ли­си­це, ша­ка­ли, зе­че­ви, ср­не, ну­три­је, ви­дре, си­ве и бе­ле ча­пље, га­ко­ви, цр­не ро­де, фа­за­ни, ор­ло­ви бе­ло­ре­па­ни, со­ве, ди­вље пат­ке, ку­ка­ви­це, ли­ске, кор­мо­ра­ни... За от­кри­ва­ње тих ле­пих и уз­бу­дљи­вих све­то­ва ни­су по­треб­ни ску­пи аран­жма­ни и ду­ге при­пре­ме. До­вољ­ни су леп дан, до­бра во­ља и удоб­на обу­ћа, па пра­вац Пу­пи­нов мост

Текст и фо­то: Јо­сип Ша­рић


Ро­ђе­ње и од­ра­ста­ње чо­ве­ка у гра­ду на оба­ли ре­ке по­себ­на је при­ви­ле­ги­ја или не­ка вр­ста жи­вот­не на­гра­де. И док они ус­кра­ће­ни за ту при­ви­ле­ги­ју че­сто ма­шта­ју о жи­во­ту у та­квој сре­ди­ни, мно­ги „на­гра­ђе­ни” не зна­ју ка­квим имет­ком рас­по­ла­жу. Жи­вот им се од­ви­ја на ас­фал­ту ко­јим је пре­сву­че­на ста­за од ро­ђе­ња до суд­њег ча­са. По­вре­ме­ни бег из град­ског цен­тра до уре­ђе­них обал­ских ше­та­ли­шта са­мо је бле­да на­зна­ка до­жи­вља­ја ко­ји их че­ка у не­по­сред­ној бли­зи­ни, а опет ван до­ма­ша­ја са­мо због не­у­пу­ће­но­сти или лич­не не­за­ин­те­ре­со­ва­но­сти. По­глед са Зе­мун­ског ле­сног пла­тоа на Ду­нав, ко­ји се ле­њо ва­ља пе­ри­фер­ним де­ло­ви­ма ве­ли­ке Па­нон­ске ни­зи­је, сли­ка је ко­ју ће сва­ки пут­ник по­не­ти са со­бом. А ми, ло­кал­ци, у свом искон­ском тра­га­њу за но­вим сре­ди­на­ма че­сто ће­мо сти­ћи и на дру­ге кон­ти­нен­те, док ће та­јан­стве­ни и нео­т­кри­ве­ни ми­кро­свет на пе­ри­фе­ри­ји род­ног гра­да, ду­нав­ски Рит на ле­вој оба­ли ре­ке, за мно­ге оста­ти и да­ље ter­rain­cog­ni­ta – не­по­зна­та зе­мља.

ИЗ­ГРАД­ЊА НА­СИ­ПА И ИСУ­ШИ­ВА­ЊЕ

При­ча о Ри­ту ка­кав да­нас по­сто­ји, о том још увек не­до­вољ­но по­зна­том све­ту, по­чи­ње у дру­гој по­ло­ви­ни XIX ве­ка. Гу­бит­ком гра­ни­чар­ског ста­ту­са 1873. го­ди­не Бор­ча је са још два­на­ест се­ла до­спе­ла у са­став Пан­че­вач­ког сре­за То­рон­тал­ске жу­па­ни­је. Већ 1876. го­ди­не Ов­ча и Бор­ча, стал­но угро­же­не ви­со­ким во­да­ма Ду­на­ва, пу­тем но­во­фор­ми­ра­ног удру­же­ња тра­жи­ле су од угар­ског ера­ра та­ко­зва­но за­долм­љи­ва­ње. На­и­ме, угар­ски кра­љев­ски ерар као вла­сник рит­ске зе­мље био је ду­жан да по­диг­не од­брам­бе­не на­си­пе, ула­жу­ћи у њи­хо­ву из­град­њу при­ход оства­ри­ван на тој зе­мљи. Ини­ци­ја­ти­ви Ов­че и Бор­че при­дру­жи­ло се још осам­на­ест се­ла из Ба­на­та и Сре­ма. Усле­ди­ло је ду­го­го­ди­шње пар­ни­че­ње са кра­љев­ским ера­ром ко­ји је из­бе­га­вао ову оба­ве­зу, а за­тим и из­би­ја­ње Пр­вог свет­ског ра­та. Ини­ци­ја­ти­ва је због то­га за­мр­ла, да би би­ла по­но­во по­кре­ну­та тек 1924. го­ди­не и то због по­тре­бе по­ве­зи­ва­ња Пан­че­ва и Бе­о­гра­да же­ле­зни­цом. Ра­до­ви на из­град­њи на­си­па ко­нач­но су за­по­че­ти у ав­гу­сту 1929. го­ди­не, а за­вр­ше­ни су у ок­то­бру 1933. го­ди­не.
Дуж ивич­них де­ло­ва Ри­та, па­ра­лел­но са Ду­на­вом и Та­ми­шем, по­диг­нут је на­сип ду­жи­не од ско­ро де­ве­де­сет ки­ло­ме­та­ра у ко­ји је угра­ђе­но три­на­ест и по ми­ли­о­на куб­них ме­та­ра зе­мље. Сво­јом ши­ри­ном од пет до шест ме­та­ра и ви­си­ном ко­ја је од­ре­ђе­на пре­ма нај­ви­шем во­до­ста­ју Ду­на­ва код Пан­че­ва из­ме­ре­ном у XIX ве­ку (ко­та 67,27), на­сип је ко­нач­но пред­ста­вљао си­гур­ну за­шти­ту на­се­ља од се­зон­ских пла­вље­ња. Ису­ши­ва­ње во­да ко­је су оста­ле уну­тар на­си­па, ре­ше­но је про­ко­па­ва­њем ка­на­ла укуп­не ду­жи­не око 320 ки­ло­ме­та­ра. Због бла­гог на­ги­ба те­ре­на, у не­по­сред­ној бли­зи­ни ре­ка ус­по­ста­вљен је си­стем пум­пи ко­је су пот­по­ма­га­ле ису­ши­ва­ње зе­мљи­шта. На­кон за­штит­ног из­гра­ђен је и же­ле­знич­ки на­сип са пру­гом, као и мост пре­ко Ду­на­ва.
На­се­ља ве­ко­ви­ма угро­жа­ва­на ви­со­ким ду­нав­ским во­да­ма и се­зон­ским пла­вље­њи­ма ко­нач­но су би­ла си­гур­на, а оства­ре­на је и су­во­зем­на ве­за из­ме­ђу два гра­да. Ипак, тај ве­ли­ки ин­же­њер­ски за­хват до­нео је и не­ке не­га­тив­не по­сле­ди­це. Ве­ли­ки део не­ка­да­шњег мо­чвар­ног зе­мљи­шта је ису­шен, чи­ме су знат­но сма­ње­не по­вр­ши­не тих спе­ци­фич­них еко­ло­шких ни­ша. Са­мо на уском про­сто­ру из­ме­ђу на­си­па и Ду­на­ва остао је та­ко­зва­ни for­land– плав­но, мо­чвар­но под­руч­је, ко­је за­пра­во и да­нас да­је сли­ку о то­ме ка­ко је из­гле­да­ла ве­ли­ка по­вр­ши­на ни­ске ле­ве оба­ле Ду­на­ва све до из­град­ње на­си­па. Уз ма­ло ма­ште, мо­же­мо за­ми­сли­ти да је та­ко из­гле­да­ла и це­ла Па­нон­ска ни­зи­ја пре око 600.000 го­ди­на, на­кон по­вла­че­ња Па­нон­ског мо­ра и фор­ми­ра­ња да­на­шње хи­дро­граф­ске мре­же у ко­јој до­ми­ни­ра Ду­нав са сво­јим при­то­ка­ма.

МОСТ КА ТА­ЈАН­СТВЕ­НОМ

Ше­зде­се­те го­ди­не про­шлог ве­ка... Де­чач­ка ма­шта­ња о гу­сар­ским аван­ту­ра­ма на бро­ду ко­ји се­че мор­ску пу­чи­ну има­ла су, код гру­пе кли­на­ца на се­вер­ној пе­ри­фе­ри­ји Зе­му­на, мно­го про­за­ич­ни­ју за­вр­шни­цу. У прат­њи од­ра­слих, пре­ла­зи­ли смо Ду­нав у тро­шном чам­цу ра­су­ше­них да­са­ка, па је по­след­њих пар де­се­ти­на ме­та­ра пре при­ста­ја­ња на су­прот­ној оба­ли би­ло обе­ле­же­но гро­зни­ча­вим из­ба­ци­ва­њем во­де ста­рим и олу­па­ним, пла­во емај­ли­ра­ним, ку­хињ­ским лон­цем. Ни­смо ни би­ли све­сни у ко­јој ме­ри је и та бе­за­зле­на во­жња чам­цем би­ла опа­сна аван­ту­ра, по­себ­но у тре­ну­ци­ма ка­да би на­и­ла­зи­ли пут­нич­ки бро­до­ви, ко­ји су се та­да ре­ком кре­та­ли мно­го бр­же, пра­ве­ћи огром­не та­ла­се ко­ји би, не­рет­ко, пре­вр­та­ли и раз­би­ја­ли чам­це уси­дре­не уз оба­лу. До­ла­зак на реч­но остр­во, на­су­прот сур­ду­ку по­зна­том под име­ном Го­ве­ђи брод, био је вр­ху­нац тог реч­ног пу­то­ва­ња. Сва же­ља за ис­тра­жи­ва­њи­ма за­вр­ша­ва­ла се на ле­пим пе­шча­ним пла­жа­ма у игри и ку­па­њу, а Рит, пар де­се­ти­на ме­та­ра да­ље, оста­јао је нео­т­кри­вен и тај­но­вит. Го­ди­не су про­ла­зи­ле, ми смо од­ра­ста­ли, пре­ла­сци ре­ке су се про­ре­ди­ли, на кра­ју пот­пу­но и пре­ста­ли, а Рит је и да­ље стр­пљи­во са­мо­вао че­ка­ју­ћи не­ке но­ве ге­не­ра­ци­је да га ис­тра­же и упо­зна­ју.
По­ла ве­ка по­сле оних пло­вид­би тро­шним чам­цем, на­кон из­град­ње Мо­ста Ми­ха­и­ла Пу­пи­на, Рит је љу­би­те­љи­ма пе­ша­че­ња и би­ци­кли­зма, али и на­ма, не­ка­да­шњим не­су­ђе­ним ис­тра­жи­ва­чи­ма и аван­ту­ри­сти­ма, ко­нач­но по­стао мно­го до­ступ­ни­ји, мо­жда по­ма­ло и пи­то­ми­ји. От­кри­ва­ње тог ми­стич­ног све­та на­до­мак град­ског цен­тра да­нас зах­те­ва са­мо ма­ло сло­бод­ног вре­ме­на, до­бру во­љу, удоб­ну обу­ћу и ма­ло кон­ди­ци­је. И сам пре­ла­зак пе­ши­це пре­ко мо­ста да­је но­ву ви­зу­ру на дру­гу по ду­жи­ни европ­ску ре­ку, па је већ то леп увод у ис­тра­жи­ва­ње не­по­зна­те оба­ле. По­сле си­ла­ска са мо­ста, по­треб­но је ма­ло ве­шти­не да се про­на­ђе нео­бе­ле­жен пре­лаз пре­ко ка­на­ла за од­вод­ња­ва­ње, ка­ко би се сту­пи­ло на сам на­сип, а та­да се отва­ра сло­бо­дан при­ступ, ки­ло­ме­три­ма уз­вод­но и низ­вод­но дуж оба­ле Ду­на­ва, том пре­ле­пом све­ту пре­ко ре­ке.
Ди­вље сви­ње, ди­вље мач­ке, ли­си­це, ша­ка­ли, зе­че­ви, ср­не, ну­три­је, ви­дре, си­ве и бе­ле ча­пље, га­ко­ви, цр­не ро­де, фа­за­ни, ор­ло­ви бе­ло­ре­па­ни, со­ве, ди­вље пат­ке, ку­ка­ви­це, ли­ске, кор­мо­ра­ни, ла­бу­до­ви... са­мо су не­ки од ста­нов­ни­ка Ри­та на ко­је ће пре или ка­сни­је нај­у­пор­ни­ји по­се­ти­о­ци ове град­ске „ама­зо­ни­је” на­и­ћи то­ком сво­јих шет­њи.

СВЕ БО­ЈЕ ГО­ДИ­ШЊЕГ КРУ­ГА

По­се­бан до­жи­вљај је пра­ће­ње сме­не го­ди­шњих до­ба ко­ја ко­ло­рит Ри­та ме­ња­ју из да­на у дан, ства­ра­ју­ћи оча­ра­ва­ју­ћи им­пре­си­о­ни­стич­ки спек­тар бо­ја. Ра­но про­ле­ће до­но­си ка­пи ју­тар­ње ро­се на ли­вад­ском и бар­ском би­љу, пра­ме­но­ве ма­гле ко­ји се ле­њо из­ви­ја­ју над во­дом, спо­ро се ди­жу­ћи кроз гра­не бар­ских вр­ба. Мре­шка­ње во­де­не по­вр­ши­не под на­ле­ти­ма ве­тра и шум ли­шћа на гра­на­ма то­по­ла де­лу­је хип­но­тич­ки и опу­шта­ју­ће. Цвр­кут пти­ца пе­ва­чи­ца ме­ша се са крештањем га­ле­бо­ва на­ја­вљу­ју­ћи ле­то.
Ду­бо­ко зе­ле­на бо­ја ра­сти­ња ко­је бу­ја, пси­хо­де­лич­ни лет број­них вр­ста леп­ти­ра, вре­ли­на ко­ја леб­ди у ти­тра­вом ва­зду­ху и зу­ја­ње не­ви­дљи­вих ин­се­ка­та осли­ка­ва­ју лет­ње да­не. Је­сен до­но­си пр­ва хлад­ни­ја ју­тра, а не­бо над Ри­том осва­ја­ју ја­та пти­ца се­ли­ца ко­је су кре­ну­ле на југ, где ће пре­зи­ми­ти. Рит ме­ња бо­ју из зе­ле­не у жу­ту, на­ран­џа­сту, цр­вен­ка­сту, љу­би­ча­сту... Као да је сли­кар по гра­на­ма про­лио све ви­шко­ве то­плих бо­ја ко­је су му у ате­љеу пре­те­кле на­кон сли­ка­ња има­ги­нар­них пеј­са­жа.
Сти­же и зи­ма. Ју­тар­њу ро­су сме­њу­је пр­во иње пре­тва­ра­ју­ћи Рит у ча­роб­но бе­ли ам­би­јент из ко­га би мо­гла да из­ро­ни сне­жна кра­љи­ца на сво­јим сан­ка­ма. А он­да сти­жу и хлад­ни ве­тро­ви ко­ји бри­шу­ћи над по­вр­ши­ном Ду­на­ва фор­ми­ра­ју и ле­де­не сан­те. Је­дан ци­клус је за­вр­шен и на пра­гу смо но­вог.
Ове иди­лич­не сли­ке мо­гле би уско­ро да по­ста­ну са­мо про­шлост за­бе­ле­же­на у се­ћа­њи­ма и на фо­то­гра­фи­ја­ма љу­би­те­ља при­ро­де. Вла­да Ср­би­је са ки­не­ским парт­не­ри­ма при­пре­ма раз­вој­ни про­је­кат – стра­те­шку лу­ку на Ду­на­ву, упра­во на под­руч­ју тзв. фор­лан­да, уз­вод­но од Мо­ста Ми­ха­и­ла Пу­пи­на. Реч је о де­лу еко­ло­шке мре­же од ме­ђу­на­род­ног зна­ча­ја ко­ју шти­те ме­ђу­на­род­не кон­вен­ци­је и до­ма­ћа ле­ги­сла­ти­ва. Зна­чај те зо­не пре­по­зна­ла је и Ли­га за ор­ни­то­ло­шку ак­ци­ју Ср­би­је, па је на осно­ву сво­јих ис­тра­жи­ва­ња из­ра­ди­ла ела­бо­рат о пти­ца­ма, леп­ти­ри­ма и биљ­ним за­јед­ни­ца­ма и про­сле­ди­ла га Град­ском се­кре­та­ри­ја­ту за жи­во­ту сре­ди­ну. Се­кре­та­ри­јат је ини­ци­ја­ти­ву при­хва­тио, схва­тив­ши по­тре­бу да се та зо­на ста­ви под за­шти­ту. Упу­ћен је по­зив За­во­ду за за­шти­ту при­ро­де Ср­би­је да се ини­ци­ја­ти­ва да­ље раз­ра­ди. И За­вод је озбиљ­но при­о­нуо на по­сао, па је Скуп­шти­ни гра­да Бе­о­гра­да пред­ло­жио да се та зо­на про­гла­си за „Пре­део из­у­зет­них од­ли­ка – Фор­ланд ле­ве оба­ле Ду­на­ва”​. Но, пред­лог да бу­де про­гла­ше­но но­во за­шти­ће­но при­род­но до­бро ни­је до­био и зва­нич­ну по­твр­ду. До гла­са­ња ни­је ни до­шло, јер је то­ком скуп­штин­ског за­се­да­ња пред­лог по­ву­чен из про­це­ду­ре 2015. го­ди­не.
Не­спор­не су по­тре­бе за еко­ном­ским раз­во­јем, за отва­ра­њем но­вих рад­них ме­ста и ши­ре­њем гра­да чи­ји број ста­нов­ни­ка ра­сте из го­ди­не у го­ди­ну. Но, за­бе­ле­же­ни су број­ни слу­ча­је­ви у све­ту ка­да су не­до­вољ­но или по­гре­шно раз­ра­ђе­ни про­јек­ти до­не­ли ви­ше ште­те не­го ко­ри­сти. Да ли ће се у слу­ча­ју пла­ни­ра­не но­ве град­ске лу­ке на про­сто­ру од из­у­зет­ног еко­ло­шког зна­ча­ја не­ко се­ти­ти на­ше на­род­не по­сло­ви­це ко­ја ка­же да је по­гре­шно „кла­ти би­ка због ки­ло­гра­ма ме­са”? Да ли ће и но­ве ге­не­ра­ци­је град­ских кли­на­ца има­ти при­ли­ку да кре­ну у ис­тра­жи­ва­ње све­то­ва пре­ко ре­ке?

***

Ла­бо­ра­то­ри­ја у при­ро­ди
Осим као гне­зди­ли­ште број­них вр­ста пти­ца, ова зо­на је и ве­ли­ко мре­сти­ли­ште ри­ба. За­хва­љу­ју­ћи то­ме Ду­нав је пун жи­во­та, а ду­нав­ски ала­си и пе­ца­ро­ши се са во­де сво­јим ку­ћа­ма не вра­ћа­ју пра­зних мре­жа и ме­ре­до­ва. Мно­штво бар­ског ра­сти­ња и ин­се­ка­та мо­гу да при­ву­ку па­жњу ен­то­мо­ло­га и бо­та­ни­ча­ра – ла­бо­ра­то­ри­ја у при­ро­ди им је на­до­мак ру­ку.

***

Тра­го­ви у сне­гу
Зи­ми, на пр­ви по­глед, жи­вот у Ри­ту за­ми­ре и као да це­ла област па­да у зим­ски сан. Али тра­го­ви у сне­гу дру­га­чи­је го­во­ре – и да­ље су ту бар­ске пти­це ста­на­ри­це, ди­вље сви­ње, ср­не, ша­ка­ли, ну­три­је...

 


Србија - национална ревија - број 60
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију