Стогодишњица

ДА НИЈЕ БИЛО БОЖИЋА НА МОЈКОВЦУ, НЕ БИ БИЛО НИ ВАСКРСА НА КАЈМАКЧАЛАНУ
Црногорски Термопили
Све је било на страни нападача тог страшног и славног јануара 1916. Аустроугарских војника било је 150.000, црногорских само 43.000. Опремљеност митраљезима и артиљеријом 7:1. Али Црногорци, надахнути косовским заветом и херојским култом Обилића, знали су колика је светиња коју бране. Светиња Отаџбине и Слободе, светиња жртве за брата. Иза њихових леђа ка Албанији и мору повлачило се 90.000 војника и нејачи из Србије. Црногорци су чинили чуда од јунаштва, с потресним хероизмом извршивши задатак

Пише: Мишо Вујовић


О Мојковачкој бици, мало скрајнутој из историјских читанки, није се много писало, иако се данас већина историчара слаже са чувеном дефиницијом још чувеније хероине Мојковачке битке, Василије Вукотић: „Да није било Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану.” О овом судбоносном окршају при повлачењу Српске војске преко Албаније до Крфа објављено је тек неколико студија и две озбиљније књиге писца Ћамила Сијарића и професора Александра Драшковића. Творци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, гробнице у којој су сахрањене две српске државе, Србија и Црна Гора, у интересу нове, неприродне творевине, на све начине настојали су да минимизују велики подвиг Црногорске војске на челу са сердаром Јанком Вукотићем. Осим по неустрашивости црногорских горштака, који су гинули на ногама да не би живели на коленима, и њихових надљудских напора да се успешно одупру вишеструко бројнијем (150.000 аустроугарских војника, 43.000 црногорских) и технички неупоредиво опремљенијем непријатељу (митраљези и артиљерија 7:1), ова битка ће остати уписана као јединствен пример страдања за ближњега. Вековима надахњивани косовским митом и Милошевом „жертвом благородног чувства”, Црногорци не само што су се одупрли надмоћнијем непријатељу, већ су и појединачним јуришима на немачка митраљеска гнезда подизали борбени морал, а племенски и братственички одреди и чете скоро да су се такмичили у томе ко ће се већим подвигом и витешком погибијом винути у бесмртност.
Идеал „спаси ближњега свога по цену сопственог живота” даје овоме ореол једног узвишеног, античког подвига, у ком је сажета и сва философија Јеванђеља и хришћанског страдања.
Морал бранилаца ни у једном тренутку није поколебан и поред чињенице да је непријатељ већ био овладао скоро целокупном територијом Црне Горе, да је престони град, Цетиње, окупиран, а на Ловћену, олтару слободе, пободен немачки барјак. Држава је била на коленима, Влада се спремала да потпише капитулацију, настао је хаос и метеж на који се браниоци одступнице нису освртали. Главна преокупација сердара Јанка Вукотића, команданта Санџачке војске, била је да поквари непријатељске планове о пресецању српских колона у повлачењу према Албанији. Врховна команда Српске војске на овај правац усмерила је око 90.000 војника и неколико хиљада избеглица. Сердару Јанку „с крвавог бојишта” из шанчева крвљу освештаних, који по неколико пута падају из руке у руку, стизали су извештаји о губицима, али и они, још битнији, о кретању трупа Српске војске.
Антоније Ђурић, један од највећих хроничара српског страдања у Првом светском рату, бележи исповест Василије Вукотић, кћерке и ордонанса сердара Јанка Вукотића, која је лично дешифровала извештаје са терена и прослеђивала оцу и осталим официрима: „Мом оцу свакодневно стижу извештаји о кретању србијанских трупа: знао је, из дана у дан, да су поједини делови избили на обале Скадра, други су у том часу били у месту Тузи, трећи у маршу према Подгорици, четврти такође у маршу према Андријевици и Матешеву, пети између Андријевице и Виницке, а последњи у пределу Ругова...”

КРСТ И ТОПУЗ НЕКА СЕ СУДАРЕ

Уочи судбоносног окршаја на Мојковцу Василија оставља сведочанство о прослави Бадње вечери у Колашину, које неодољиво подсећа на ону пред Кнежеву вечеру уочи Косовског боја:
„Војници и официри су насекли бадњаке и запалили велику ватру пред зградом у којој се налазио Штаб. Бадњак је први наложио сердар Јанко, па редом официри и војници, бацајући на пламен храстове гранчице, које су варничиле и пуцкетале. Ја сам међу њима била једино женско чељаде. Дочекивала сам их са освећеним житом. Плануше пушке и означише почетак великог славља. (...) Одјекнуше гусле, песма испуни простор и све ме то подсети на сцене из Горског вијенца. Ноћас, уочи великог празника, осећам да сви слуте да ће сутрашњи дан бити обојен крвљу, да ће се сутра сударити две војске, једна малена али храбра, која брани своје куће и свој голи крш, своју чељад и своје мајке, и друга, силна и јака, која је кренула да освоји туђе и да нас учини робљем... Ђуро Вукотић наздравља Његошевим стиховима: ‘Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може, крст и топуз нека се сударе.’ На крају здравице додаје: ‘Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу...’”
Признање непријатељу одао је аустријски пуковник Рихтер:
 „Храброст црногорског војника нема премца у историји ратова... Ту сте могли видети црногорског војника како голорук налеће на бајонете противника. Та малобројна, примитивно наоружана црногорска војска данима је задржавала на мојковачком терену знатно бројнију, модерно наоружану аустроугарску војску и одступила је тек онда када је сваку стопу земљишта залила својом и непријатељском крвљу.”
У објективност пуковника Рихтера, свакако, не можемо сумњати, као ни у историјску важност битке, коју су неки хроничари с правом назвали „црногорским Термопилима”.
Нажалост, иако је из битке изашла непоражена и у потпуности испунила стратешки циљ ‒ заштиту одступнице Српске војске, што је равно великој победи, Црногорска војска је због укупних збивања на ширем политичком плану, пре свега због пасивног односа савезника, неодлучности и колебљивости суверена, Владе и Врховне команде – доживела неславан крај, а главни актер Мојковачке битке, сердар Јанко Вукотић, након капитулације Црне Горе одбио је позив краља Николе да заједно са осталом свитом напусти земљу:
„Срећан ти пут, господару, и дабогда се наше очи никад више не виђеле!”
И никада се више нису срели! Краљ је отишао у изгнанство, генерал у ропство. Краљ-песник, аутор најсрпскије химне Онамо, намо, скончао је као изгнаник у Француској 1921. године, а сердар Јанко Вукотић, потоњи армијски ђенерал, члан Војног савета у Краљевини СХС и ађутант краља Александра Карађорђевића, умро је у Београду 1927. године.

***

Честитка сердара Јанка Вукотића
Свој храброј Санџачкој војсци сретни бадњаци, које по нашем дивноме српском обичају налажемо у част и славу Рождества Христа Спаситеља.
Свемогући Бог, Његови Божји угодници и Исус Христос Спаситељ нека благослове наше бадњаке, а помоћу њиховом наше храбре мишице спасти ће Црну Гору и сво Српство. У то име, и у таквом тврдом увјерењу, заједно са свом Санџачком војском кличем:
Да живи Краљ Господар Врховни Командант!
Да живи његова непобједива војска!
Да Бог спасе Црну Гору и васцијело Српство!
Да живе браћа Руси, наши моћни заштитници, који су поново, иако се боре противу три моћна Царства, смртан ударац нанијели противнику у Галицији!
Бадњи дан 1916. године,
у Колашину
Командант
Дивиз. Сердар Ј. Вукотић

***

Погрешне рачунице
До данас је остало нејасно зашто, уместо распуштања и капитулације, непоражена Црногорска војска није усмерена у одступање према Албанији иза Српске војске? У сваком случају, у аналима ратовања остаће забележно да је она на Мојковцу у потпуности извршила капиталне задатке, које јој је задала Врховна команда.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију