Светови

ПРИЛОЗИ ЗА ЕЗОТЕРИЈСКУ ИСТОРИЈУ „МЕДИАЛЕ”
Нерешене загонетке Илије Савића
У свом унутарњем кругу, „Медиала” је била велика метафизичка потрага. Истраживање најудаљенијих граница и најопаснијих путева. Најтајанственија личност медиалне пустоловине био је свакако Илија Савић, филозоф и психолог, „мистик из сенке”. Познавао је и „мед” и „алу”, светлу и тамну страну свега, „магију екстрема”. Пресудно је утицао на Шејку, али и још неке великане српске уметности друге половине XX века. Оставио је знакове крај пута, али не и кључ за њих. Отишао је млад и остао неоткривен

Пише: Дејан Ђорић


Ликовна група „Медиала”, основана 1958. године (са почецима у 1952), касније прерасла у покрет, указује се као најзначајнији српски допринос европској култури у XX веку. Њено име је програм, кључ за разумевање не само медиалних дешавања. Историја „Медиале” може се вредновати из перспективе меда и але, јединства супротности, или, како би Миро Главуртић рекао, „магије екстрема”.
Долорес Чаће, црна муза, особа из сенке, сасвим другачија од ексклузивне Рускиње Оље Ивањицки, упитала се како је и зашто „Медиала” ишчупала окултну жилу. У позадини те упитаности је мистични живот ове жене. Долорес Чаће је била стручњак за психологију, коју је завршила да би помогла своме брату. Када јој је понуђено да, уз Марију Чудину, направи успешну књижевну каријеру, одлучила се за анонимност и спалила све своје песме. Сачувана је само једна, са симболичним називом „Чиматорија” (што значи гробље), објављена 1964. у часопису Дело, уз Видике гласилу медиалних теоретичара. Певала је о смрти, чемпресима и паклу, као маниристи. Њен млађи брат Титко Чаће, сликар-метафизичар, писац романа о „Медиали”, полудео је и убио се. Њено име Долорес значи туга. Умрла је не желећи да се лечи.
Била је супруга философа и психолога Илије Савића (рођеног 1936), пријатеља Леонида Шејке, вође и једног од оснивача „Медиале”. Становали су без деце у малом стану у Бирчаниновој улици у Београду. Шејка је годину дана живео код њих, а на ћошку те зграде био је белом бојом прецизно исписан знак X или Андријин крст, један од најчешћих симбола на Шејкиним радовима. Из језгра око Илије Савића и Леонида Шејке изникло је окултно подземље Београда. Шејка је прошао кроз низ ђаволских искушења која је описао у текстовима „Град (истраживање пакла)”, „Искушење светог Антонија (одломак из библије пакла)” и „Приручник вештице”.
У Београд је тада дошао Миро Главуртић, мистик, демонолог, цртач и сликар, вечно подељен између маријанског и ђаволског принципа. Он је Титка Чаћеа увео у мистерије католицизма, што је по неким тумачењима код младог сликара изазвало халуцинације и религиозно лудило (премда Главуртић то сматра нетачним). Историја „Медиале” је њена метафизика између два супротстављена али и усклађена пола.

ИГРЕ И ИСКУШЕЊА

„Медиалу” и Шејку прати зла коб. Тајну је начео још Игор Васиљев, сликар, син руских сликара-емиграната, анђеоски леп младић, који је сликао најморбиднија дела у српској уметности. Са шеснаест година је основао тајно друштво за убиство председника Тита, а са двадесет шест погинуо под неразјашњеним околностима. Његови пријатељи били су Дадо Ђурић и архитекта Предраг Ристић. Тих година цветало је црно племство, хтонски, црномагијски, окултни underground великих отпадника од номенклатуре, формирао се круг проклетника, херезијарха и мистика. Црни пророци су из својих подрума и са својих тавана куцали на врата Европе и историје. Главуртић је писао: „’Underground’ када изађе из земље као из иницијатичке пећине, законитошћу инверзије, буде уздигнут.”
У универзуму „Медиале” снажно је афирмисана тамна страна. „Медиала” има свој Ноћник и своје ноћнице. За њену историју, естетику и имагинацију од велике важности је црномагијски свет. Појављују се двојници, имагинарни састанци, уговори, спискови, необјашњиви догађаји и низ коинциденција. „Свему се придаје мистично значење”, бележи Оља Ивањицки у Дневнику 1957. године. Каже да себе сања „провидну, видим крв провидну и све жилице које личе на плућне капиларе”.
Миро Главуртић у песми „De mortibus” пева о мртвима: „Мртваци међу собом воде разговоре пусте / као деца се радују изласцима сунца / Они не могу једну реч поштено да изусте / Они се селе у лептире; они се крију у трави”. Чланови „Медиале” опседнути су смрћу. Главуртићев псеудоним је Лобањић. У прологу Књиге о ТеутиОља Ивањицки пише: „Моје четири личности чине его.” То су Теута, Тетис, Калиотис и Зеукис. У једном спектаклу-хепенингу, 1966, спалила је хиперреалистичку лутку-двојницу. Шејка је своју личност поделио на четири: класификатор, статичар задужен за питања космогоније и физике; Рег Талбот (Talbott), фотограф задужен за регистрације, ради квазифотографије; Леон Леш, геолог и сликар, задужен за геологију; Леон ван Кис (Креација иза Синтезе), сликар и песник, неко ко тражи Замак. Главуртић је открио да је Талбот био моћни маг из епохе др Џона Дија. На страницама рукописа о „Медиали” појављује се Главуртићев двојник Walter Ego. Милић од Мачве је себи давао имена: Патријарх патријарха у сликарству, Хелиоцентрични, Ледени, Српски барбарогеније, Костур Радованов, Начелник српских вампира и Сликар неба и земље. „Мени се свиђа ријеч изрод, јер ја јесам неки изрод. Једини начин да се слика и да се човјек осећа слободним је да буде неки изрод”, каже Дадо Ђурић.
Ко су Балтазар, Групулекс, Yrse, Карлекс, Талбот, Леон Леш, Леонард Сарап? У чему је тајна двојништва и медијумништва, тајних знања и дијаболизма?
Шејка је оставио уговор склопљен са Групулексом, према коме се обавезао да за свог наручиоца направи једну слику – Инфернални олтар. Главуртићу се тада поверио: „Знаш ли да имам уговор са ђаволом?!” Лета 1956. Оља Ивањицки и Шејка су упражњавали „вежбе на даљину”, знатно пре званичних парапсихолошких експеримената са екстрасенсима. Шејка је класификовао „елементе дијаболичких атрибута Л. Ш.: љуска, структура, флаша алхемичара, вакуум, портрети, деструктори, предели Херца, сатни механизам, четири поља, одлике ноћи, звездано небо, подземна вода, лебдења, хербаријум, ћеле-кула, експанзија мрље, орбита, зид предвечерја, поклопац инсталационог удубљења, рушевине бунара, извор Анахеронта, двадесет елемената који пливају у црном простору.” Свака од ових речи средишти Шејкин живот и дело.

ИНИЦИЈАЦИЈЕ ЛЕОНИДА ШЕЈКЕ

Мистик Илија Савић био је најбољи Шејкин пријатељ. У њему је Шејка нашао личност духовно и интелектуално равну себи, можда и надмоћнију. По образовању психолог, он је у „Медиалу” увео Вилијема Блејка, идеју о тигру и низ до тада непознатих философа, езотеричара и алхемичара. Књиге је редовно добављао из Британије и поседовао већу библиотеку наслова на енглеском. Као сведок и саучесник, Драгош Калајић једини је оставио неке податке о Шејкином и Савићевом ултимативном езотеризму. Цитирамо Калајића inextenso:
„На том месту, пред иначе по много чему енигматичном личношћу Илије Савића, отвара се простор проблема без поузданих чињеница, простор живог песка и чак езотерије; улазак у простор езотерије, по учењу езотеризма, може бити бременит опасностима. Илија Савић је радио на решавању једног фундаменталног, философског, метафизичког проблема које је захтевало, како је сам често говорио, читав људски век. Умро је веома млад. Иза себе је оставио херметичке ознаке свог рада које је, мислимо, немогуће дешифровати услед недостатка кодекса шифри. Илију Савића смо упознали веома давно, скоро истовремено кад и Шејку, у нашој тринаестој-четрнаестој години. Чинио нам се као неко биће са друге планете, тада; као неки маг, сатанског осмеха који нас је тад чак плашио. Нисмо успевали да одгонетнемо значење и смисао његових реченица, нити смо познавали имена мистика, езотерика, метафизичара, алхемичара, које је цитирао. Тек много година доцније, тек након смрти Илије Савића, те реченице и та имена, добро урезани у меморију, добијали су разјашњење кроз нашу лектиру или образовање, за које се каже да води сазнању да се ништа не зна. За сада, у оквиру ове премисе посвећивања делу Леонида Шејке, можемо рећи да су проблеми, основни проблеми Илије Савића и Леонида Шејке, у суштини били идентични, премда је Илија Савић те проблеме схватао у искључиво чистим, метафизичким или философским терминима (...). Након смрти Илије Савића, Леонид Шејка је имао тренутке сопствене деперсонализације, односно идентификације, са Илијом Савићем. Постоји, у прилог значаја разматрања односа између Илије Савића и Леонида Шејке, и једна серија фотографија њиховог ритуала иницијације у ’Cadis’. Обоје, као и онај ко их је снимио, брат Илије Савића, мртви су. Постоји и једна чудна коинциденција датума смрти све тројице. На том месту, треба зауставити пут сазнања. Неке печате не треба сломити. Можемо само упозорити на класично упозорење езотериста: сваки магијски ритуал, пошто буди силе психизма, буди такође и опасности, јер се покренуте, ослобођене силе, могу отргнути од контроле и окренути против оног ко их покреће. Присуство магијског елемента у иницијацији Леонида Шејке ипак не може нити је могло да утиче на, у основи хришћанску (или парахришћанску, протохришћанску), моралну квалификацију његовог дела. Леонид Шејка је делио уверење Бодлера и Генона да се највеће лукавство ђавола састоји у томе што нас је успео уверити да не постоји. Шејка је свој живот посветио не само путу ка Богу, већ и борби против Ђавола. То може објаснити и многе облике његовог световног ангажовања јер је у доминантним социјалним феноменима и организацијама савременог доба наслућивао инкарнације сатанског принципа.”

У ПОТРАЗИ ЗА ЦЕНТРОМ

Године 1966. умро је млади Илија Савић а затим и његов брат Душан, недуго потом, 15. децембра 1970, и Шејка. Убрзо после Шејке умрла је и његова друга супруга, историчарка уметности Ана Чолак-Антић, која је водила галерију „Графички колектив”, место окупљања медиалиста. То се догодило изненада, као да јој је нешто експлодирало у глави.
Долорес Чаће говорила је о процесу који се понавља када су у питању неки чланови „Медиале”. На последњој фотографији са Калајићем, неколико дана пре смрти, Шејка има неприродно велику главу. Умро је од рака у централном делу мозга. У „Приручнику вештице” још почетком педесетих помиње „главе у којима нараста тумор”. Такву форму је непрекидно прецизно исликавао испред зидова на својим композицијама, а преузео ју је од Далија. Испод слика се потписивао као Леон Леш. Право презиме његовог омиљеног филозофа Николе Кузанског је Кребс. Додајмо да су од исте болести умрли Илија и Душан Савић, Шејка, Долорес Чаће, Светозар Самуровић, Милић од Мачве и Драгош Калајић. Калајић је открио математичку правилност датума смрти Илије Савића, његовог брата и Шејке али, уплашен, није хтео тиме даље да се бави. Није био упознат са практичном страном ове погибељи.
Као и програмски назив „Медиале”, личност Илије Савића има и своју светлу страну, вероватно најдуховнију у тој групи. Тај тихи пратилац „Медиале”, приврженик и тумач из позадине, о коме се веома мало зна, још 25. маја 1959. најавио је (према запису у чувеној медиалној књизи УРК) „основу и почетак (идеју) свог централног списа”. Савић је у „Медиалу” унео (како Калајић мисли) кључни појам средишта, идеју језгра као упориште и смисао овог покрета. Подељеност савремене уметности и разједињеност модерног човека наликују експлозији, Савић је замислио и покушао да оствари обрнут процес, имплозију која води ка центру. Шејка је о њему писао: „Он је открио тајну: решити своју микронску ситуацију, то је пут да се изађе из пролазног. После предугих, за данашње време несхватљиво савесних испитивања, његова грађевина је постављена на чврсте темеље, а она је већ видљива јер то нису темељи већ језгро”.

ПУТ КА ЗАМКУ

Иза Савића су остали само неугледни дневници који још више доводе у недоумицу. Реч је о неколико свешчица у којима преовлађују белина или празне стране, на маргини по неки запис, део реченице, тачка на средини листа, кружнице и косе цртице. То је најзагонетнији спис у медиалистичкој библиотеци, који „Просвета” није могла да објави мада је ангажовала Шејку и Долорес Чаће да га приреде. Манускрипт је садржао и задржао тајну а његово објављивање би се свело на личне коментаре приређивача и јавно неразумевање. У питању је једна од најчудеснијих, илијинских духовних авантура у новијој интелектуалној историји, унутрашња спелеологија, понирање и увремењавање које је трајало десетак година, рад на себи достојан најразвијеније – будистичке психологије.
Они који су долазили у сусрет са тим рукописом обраћали су пажњу на његов појавни израз али, како је упозорила Долорес Чаће, представљене слике и речи су скоро небитни. Иза Илије Савића није остало ништа осим кратких забелешки, сведених израза, трагова на путу ка великој унутрашњој синтези. Био је то само подсетник за нешто што је требало да се догоди у будућности, с оне стране материјалног. Савић је открио Шејкин Замак на свој начин, алхемијско „велико дело”, најчистију бит средишта Медиале ка којој је тежио. Остале су само видљиве вежбе овог ексцентричног мислиоца, припреме за суштаствену формулу која ће објединити живот и смрт, као Борхесова тачка Алеф. Као код свих великих учитеља, невидљиво и неизрециво кључно утичу на стварно, тајанствена метафизичка историја „Медиале” најпотпунији израз проналази у Илији Савићу и његовој унутрашњој духовној грађевини.

***

Речник езотеријских појмова
Могао би се саставити речник кључних езотеријских појмова и за друге чланове „Медиале”, како је то за Главуртића урадио Бранко Кукић. „Медиала” има своје приврженике и следбенике, од којих неки истражују феноменологију двојништва. За бележење медиалних окултних дешавања није без значаја коинциденција на коју је указао Драгош Калајић. Зид просторије у којој је убијена царска породица Романових био је ишаран кабалистичким знацима. Поред њих је остављен натпис Балтазар, име групе пре него што ју је Главуртић назвао „Медиала”.

***

Ритуал, капут, љуштура
Савић и Шејка су крајем педесетих или почетком шездесетих година (сада је немогуће тачно утврдити) учествовали у црномагијском иницијатичком ритуалу, у коме је кључни значај имало облачење црних сакоа њихових умрлих очева. У документацији Савићеве супруге Долорес Чаће сачувана је фотографија овог ритуала а поседује је Слободан Шијан, њен други супруг. Снимио ју је изгледа познати уметнички фотограф др Миодраг Ђорђевић. Капут или сако један је од кључних симбола Шејкиног сликарства, цртао га је и у сведеној форми, као љуштуру, оклоп или омотач, често представљао. Љуштуре и љуспице су један од битних симбола медиалне естетике, важне и за сликарство Михаила Ђоковића Тикала, Дада Ђурића и Љубе Поповића.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију