Симболи

НАВРШАВА СЕ 420 ГОДИНА ОД СПАЉИВАЊА МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ НА ВРАЧАРУ
Возаров црвени крст
Многе нити повезивале су чесног Глигорија Возаровића (1790–1848), чувеног београдског књиговесца и књижара, са споменом Светог Саве. У његовој књижари покренута је иницијатива да се овај светитељ и званично прогласи за славу српске просвете и науке, што је 1840. и учињено. Седам година касније, на месту где је по предању развејан пепео Светога, Возаровић је подигао заветни крст од црвеног дрвета. Видео се из далека. По том црвеном крсту данас се зове цео један део Београда. Али остало је нејасно да ли је Глиша Возаровић о том месту знао много више од нас

Пише: Јован Пејчић


Тридесетих година XIX века се, у свима српским земљама, много помињао утемељивач Српске православне цркве и први њен архиепископ.
Будимска Србска новина је, тако, 1837–1838. године, у наставцима писала о Светом Сави. У завршном тексту знатан је простор посветила спаљивању његових моштију. Ту се, међу осталим, каже:
„Мошти Св. Саве на заповест Синан-паше пренешене су 1594. у сербскиј Београд, па на Врачару сожете су...”
Увођење Дана Светог Саве као свешколског празника у Кнежевини Србији дало је одлучујућег подстрека да се отпочне трагање и коначно утврди тачно место спаљивања моштију првог српског просветитеља.
И ова идеја потекла је, по сведочењу савременика, од Глигорија Возаровића.
Настојања учених људи нису, међутим, уродила брзим плодом, па се у трагање укључило и Попечитељство просвештенија. У новембру 1844. оно се митрополиту Петру Јовановићу обратило једним јединим питањем: зна ли Црква нешто поближе о месту спаљивања моштију Светог Саве?
„Познато је вашем високопреосвјашченству, како је тело Просветитеља србског Св. Саве од Турака на Врачару спаљено, а познато је и то како је благоговјенство народа србског место, на ком је тело Светитеља спаљено било, оградило, која је ограда год. 1716-е у догодившем се тада рату порушена. Желећи Попечитељство просвештенија да исто место, које је народу по преданију јоште познато, у благоговјејном спомену заостане, за сходно налази учинити предложеније Совјету земаљском, да се оно загради, и да се ту крест један подигне, чега ради умољава се високопреосвјаштенство, да изволи мненије своје о том Попечитељству сообшчити.”
Одговор митрополитов није био умирујући:
„Да су мошчи Св. Саве, првог Архиепископа и Просветитеља србског, на Врачару спаљене, то је нама познато; но где је то учињено, то нисмо могли до сад поуздано разумети, премда смо за то разпитивали и с многима разговора имали. Но, ако високославно Попечитељство мисли, да ће се то пронаћи и известно дознати моћи, онда ми мненију високославног Попечитељства, у писму од 16. т. нама сообшченом, да се оно место огради и крестом ознаменује, с радостју приступамо.”
Попечитељство је, и поред таквог одговора, наставило да трага. Из сачуваних аката види се да је свим надлештвима у Београду и ближој околини било наређено да се распитују код народа не би ли открили какво поузданије сведочанство о месту на ком су Турци спалили тело Светог Саве.
Успеха, међутим, није било.

ЗНАМЕН НА ВРАЧАРСКОЈ ПОЉАНИ

Онда, знамен Светоме Сави подигао је, на Врачарској пољани, родољубиви Глигорије Возаровић. Он је, наиме, купио 1847. године, за 8 дуката, ту њиву на којој се од раније налазио велики дрвени крст. За тај крст се, додуше, није знало када је тачно постављен, но сви Београђани су га везивали за Светог Саву и светогрдни чин сераскера турског Синан-паше, вође похода на побуњене Србе у Банату.
И тај оронули крст или запис, прича хроничар, баш је некако у то време, већ натруо, била оборила олуја, па је Возаровић, да би очувао успомену на запис, поставио нов крст.
Новине србске од 18. марта 1847. овако су речима приказале Возаровићев чин својим читаоцима:
„Ових дана украсио је обште познати Србин и заслужни житиљ овдашњи г. Глигорие Возаровић, књиговезац и књиго-продавац, предел наш једним лепим знаком своје христијанске побожности. Из жеље да би после себе леп спомен оставио у пределу овога града, у коме већ око тридесет година частан и полезан живот проводи, подигао је на својој сопственој њиви у Врачару, местанцу мало узвишеном, с кога се на далеко видети може, један велики крст од дрвета, на сазиданије мимопролазећи Христијана. Крст овај украшен је лепо извајаним иконама, на страни к пута окренутој иконом Свете Тројице, а с друге стране иконом Светога Великомученика Ђорђа, кога г. Глигорие Возаровић слави. Испод ови икона чита се овај прост надпис: Богу и људима – Григориј Возаровић, 1847. На Врачару. – Крст, овај, са светим иконама заједно, осветио је парох овдашњи, г. Панта Михајловић, 12-ог тек. месеца, а 13-ог из јутра, подигнут је на обшту радост и утеху побожни наши православни Срба...”
Натпис за крст смислио је Јован Хаџић.
У сачуваном одговору на Возаровићево писмо од 31. јануара, у којем „многополезни Глигорије” новосадскоме „сербољупцу” до у детаљ представља свој план, очекујући, при томе, од њега савет и помоћ, Хаџић, два дана касније, 2. фебруара 1847, овако отписује свом „љубезном пријатељу”:
„За надпис што ме питате, примјечавам вам, кад желите да и речи ,на Врачару’ дођу, а само је на једној страни, онда да се избегне криво толковање, може се овако написати: Богу и људма // Глигорие Возаровић // 1847. // На Врачару.”
Занимљиво је да се у чланку Новина србских ни једном речи не спомиње Свети Сава. И управо тај податак навео је историчаре и путописце на разноврсна нова испитивања и разјашњења.

ПО КРСТУ И ПРЕДАЊИМА

У овом је погледу нарочито је интересантан запис проте Стеве Димитријевића:
„Постоји предање да су калуђери милешевски, који су пратили тело Светог Саве, митом и молбом у Београду измамили, некако, тело Светог Саве и почели бежати с њиме, али да су други Турци то приметили, пошли у потеру, стигли их код садашњег Возаровићевог крста, калуђере посекли, а мошти вратили. Предање о томе и побудило је Глишу Возаровића, књижара београдског, да то место крстом обележи.”
Било је, међутим, истраживача по којима се крст Возаровићев никако не може везивати за Светог Саву и сажиг његових моштију на Врачару. Сва истина, по њима, лежи у оном што „г. Милан Симић позитивно тврди, да је од самог чича Глише (Возаровића) слушао, да је он овај крст себи за спомен поставио (дакле без икакавог другог значења)”.
Други, опет, не прихватају то тумачење. Они су уверени да је Возаровићев крст дело једнога, у првом реду, обзирнога и несебичног националног и културног прегаоца.
Светислав Шумаревић најбоље је изразио такав поглед:
„Наши стари Београђани, синови Карађорђевих и Милошевих јунака, синови оцева који су гинули за часни крст, жарко су желели да подигну крстове као споменике победе. Како Београд није био потпуно слободан, због оних Турака који треба да навеки у Београду живе са Србима, то су помишљали да нађу згодна места бар у слободном пољу, у београдској околини... Место је брзо нађено. Избор је пао на Врачар, на коме су се скупљали ,с Врачара јунаци’. [...] После пронађеног места у околини Београда, нашао се и човек који ће подићи споменик. То је нови брат, прирођени житељ, одличан Србин, први београдски књижар и књиговезац, Глигорије Возаровић. [...] Он је дао први пример и тако смо добили ,Возаровићев крст’ још пре 86 година, тада у непосредној близини а сада у самом Београду, као први споменик овакве врсте наших славних победа.”

ЗАВЕШТАЊА И ПРОМИШЉАЊА

Нећемо се овде упуштати у дефинитивне провере. И једно и друго схватање стоје као чињенице које у оваквом испитивању није могућно пренебрегнути, као што се, на другој страни, не могу безусловно ни прихватити, и као што се, коначно, Врачар и Свети Сава никада више, све тамо од 1594. године, не могу раздвојити.
Недоумица, међутим, иде Возаровићу у прилог. Зашто, наиме, крст? Зашто после узалудног трагања за тачним местом спаљивања моштију Светог Саве? Зашто на Врачару? Зашто баш Глигорије Возаровић – за кога знамо да је поменуту идеју покренуо?
Не тако давно, уосталом, догодило се да Београђани крст на Врачару, „у близини Смедеревског ђерма, на пољани између Младонагоричанске и Војвођанске улице”, доводе у везу управо са Светим Савом, не знајући при том ко га је, и када, подигао:
„Крст је на овоме месту одавно и његово је подизање, које не памте ни најстарији суседи, везано за једно предање. По томе, на месту где се налази крст, Турци су спалили тело светога Саве. Успомена на ово место стога, схваћено је, треба видно да се обележи.”
На овом месту, у вези с крстом на Врачару, у повест треба увести и удовицу Возаровићеву, Сару. Завештањем од 13. новембра 1853. године, Сара је све своје имање оставила рођеној сестри Катарини Захаријадес. У том завештању је, поред осталог, стојало:
„Земљу пак од два дана орања у Београду, на шанцу, на којој се крст подигнут налази, остављам по препоруци мужа мога цркви Палилулској, да иста црква ову земљу никад и ником продати или под другим којим видом отуђити не може, већ само приход да бере, и од овога прихода годишње по неку част на страну оставља, како би се временом својим нови крст подићи могао онаки исти какав се и сада на земљи тој налази.”
Мало ко данас зна да назив „Црвени крст” долази од тог „Возаровићевог крста”, направљеног од дрвета у црвено обојеног и украшеног иконама.
Такав крст није могао дуго одолевати кишама и сунцу, кошави и снегу, па је морао бити обнављан. Први пут је то било 1895, други пут 1923. А када се, коначно истрошен временом, Возаровићев крст срушио, Друштво Светог Саве га је, уз новчану потпору Општине града Београда, по трећи пут обновило, али сада у црвеном вештачком камену.
Као знак захвалности, уклесан је у постоље натпис: Возаров крст.
Било је то 1933. године.

***

У средишту, изнад свега
Почетком тридесетих година дрвени крст је још увек деловао импозантно. Имамо опис из 1931:
„Посматран из Војвођанске улице, овај крст, са Бањичким Брдом и њивама у позадини, доводи до утиска да се не верује, да је, готово, у средини престонице. Висок преко два метра, крст је на својим врховима улепшан нарочитим урезима.”

***

У црвеном камену
У новије доба, лакомислено, сасвим се заборавило на Возаровића, па и на то да је крст на Врачару он подигао.
Крст у црвеном камену види се издалека и уздиже се као знамење читавог краја – ко ће загледати у натпис на крсту?!
„Возаров крст” је, тако, данас познат само као Црвени крст.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију