Подсетник

У КИКИНДИ, ПРЕД ПОСЛЕДЊОМ ВОЈВОЂАНСКОМ СУВАЧОМ
Самељите ситно, коњи врани
Суве млинове које покрећу коњи у Бачкој су звали суваје, а у Банату суваче. Спадају, свакако, у значајније објекте народног градитељства. Најранији сачувани помен о сувачама у Банату је из 1727. Претпоставља се да их је било и раније, јер Евлија Челебија у XVII веку помиње 600 коњских сувача и воденица на Дунаву код Београда. Од свих њих преостала је једна и око ње се још плету приче, обичаји и веровања, а богме и запева се

Пише: Марина Горски


У Банату је сувача било највише. Није било места у којем није постојала макар једна, а обично десет, па и двадесет, понегде и преко тридесет. Баваниште је 1855. имало 34 суваче, Кикинда још 1847. године 51 сувачу. У Великокикиндском диштрихту, исте године, радиле су 252 суваче, отприлике на сваких 370 становника по једна. Иако су у њима превасходно млевене житарице, коришћене су и као олајнице, или кудељаре.
Једина преостала војвођанска сувача, она кикиндска, још стоји „уснула у успоменама”. Од 1899, па наредних 46 лета, обједињавала је бескрајне приче помељара, рад сувачара, клепет и шкрипу вретена и кола, топот коња, шум зрневља жита пуног паорске муке и живота, белину брашна и таму ноћи, весеље и трагичност.
„Да, то је било чисто брашно, без којечега. Када би умесиле и испекле хлеб, бабе и снајке би пупушке послагале на конк, према сокаку. Најбољи хлеб прављен је од брашна из суваче. Домаћице су од тог брашна теглиле тесто око астала и правиле чеснице. Мало је било болесних од стомака када се сувачин лебац јео”, читамо из своје бележнице речи Рада Петкова Мамуле из Кикинде. (Чувамо их уз остале приче многих који су мирисали та времена, а сада су тамо где је свима увир.)
Тридесет паора удружило се у задругу, па заједничким новцем и оним позајмљеним од Прве великокикиндске окружне штедионице купили механизам једне суваче из Падеја. Зграда суваче у Кикинди, ова која и данас пред нама стоји, већ је била изграђена.
 Било је тада у Кикинди и других сувача, две ветрењаче, парни млинови, али су сељаци хтели да за своје потребе мељу сопствене житарице. Јефтиније и боље. Ушур је био 5-6, највише 8 одсто.
Та сувача све је млела: пшеницу, овас и кукуруз, семе детелине, бибер, цимет, паприку .
„Млела је понекад и дан и ноћ”, причао нам давно старац, са сјајем у оку. Он и сад, кроз перо новинара, прича. „Помељара је било много, јер су долазили и из околних села. Уписивали би се на таблу код сувачара да би знали када је на кога ред. Било је и по двадесет помељара у великој соби који су чекали свој ред. Чак су доносили и свој огрев, ложили и чекали у топлом, причали о рату и картали се, а ми смо као шврће завиривали тамо.”

ОД ПОДА ДО НЕБА

Суваче су грађене на крају села, зато што су биле бучне, али и лако запаљиве. Грађене су углавном од дрвета (буква, граб, јасен, храст, багрем). Да би зграда имала јачину и дуготрајност, темељ суваче био би попрскан крвљу закланог петла, а његова глава узидана у углу, на источној страни, између четири цигле. Такође, били би узидани новац и кандило, понегде и чаша са вином, ради добробити, помоћи божје и здравља домаћина.
Сувачу чине: одељење са купастим или пирамидалним кровом (где се налази уређај за покретање млинских каменова, велико коло и вретена), млински део суваче (где су камење за млевење, сандуци са ситима и други делови механизма) и млинарев стан.
Кров суваче има облик четрнаестостране пирамиде са шиљком на врху. Кровна конструкција належе на четрнаест зиданих стубова. Између стубова је ограда од летава и врата кроз која су увођени коњи у сувачу. (Неке суваче нису биле ограђене па су се дешавали несрећни случајеви.) Висина од пода до крова, у центру суваче, износи осам и по метара. Врх унутрашњег дела крова назива се небо.
У унутрашњем делу крова, на самом врху, налази се постоље кровног шиљка, округлог облика, на који се ослањају греде које носе кров. У центру суваче је стожер који се зове „попа”. На његовом доњем делу је велики точак звани коло, обима 45 метара, са 516 зубаца. На доњем делу попа је метално лежиште уметнуто у дрвено постоље  („паприцу”).
Сами сељаци, помељари, доводили су своје коње да би млели сопствено жито. Кад заврши, сувача стаје, помељар испреже коње и изводи их напоље, а своје коње уводе они који су следећи на реду за млевење.
„Сељаци су доносили жито, обично по 50 килограма на два коња, и самлели га за око сат. Дакле, један метар на два коња, ако су јачи, а највише су хватали три или четири коња. Они који су имали јаче коње терали су оба камена терали, па самељу и по два метра. На један се крупио кукуруз, јечам или овас, а на други пшеница. Правила је сувача и гриз, само се другачије намештало сито”, приповедао нам је чика Раде Мамула.
А како је коњима било говоре нам народне изреке. За нерадника кажу: „Жури као белава у сувачу.” Кад се нешто чини невољно: „Игра му срце као коњу за сувачом.” За момка или девојку који улазе у брак без љубави: „Воли је као коњ сувачу.” Забележено је да су 1863. у неким банатским сувачама, не и у овој кикиндској, сиромашни сељаци сами окретали коло суваче.
Почетком зиме, када је била навала за млевење, могло се упрегнути и дванаест коња у шест парова. Тада је сувача радила и дању и ноћу.
„Тада донесу сељаци вино па певају. Неки су бивали у Русији, па су знали да певају на руском. Ми, деца, вирили смо или улазили”, сећао се Рада Петков. „Шала је било много. Картало се: штика (као таблићи) и дурака (онај који изгуби и мора да њаче звао се дурак, лудак).”
Нема међу нама више оних што се сећају времена када је сувача клепетала и давала најбоље брашно на свету. Остали су записи, а постоје и трагови у језику. Нисмо их заборавили. Не заборавимо ни једину преосталу сувачу, у Кикинди, на углу Немањине и Моравске улице у Кикинди, која спава још од 1945, на тешкој земљи, с покривачем од неба и бденија.

***

Првина
Од новог брашна из суваче мешена је новина или првина – колачићи или погаче. Дељени су комшијама и рођацима. Један колачић бацао се у бунар „да буде хлеба као ’ладне воде”. Девојке су их јеле да би се пре удале, или носиле у џепу прслука „да им суђеник буде увек при срцу”.

***

Славља
У Вршцу и околини слављен је онај дан када је сувача изграђена, односно када је приређена прва част приликом подизања кровне конструкције. Снажна свирка гајдаша и песма чуле би се далеко, до центра села и вароши, и тај ехо као да још увек одзвања. У северном Банату сувачари су славили и Чисти понедељак, први дан ускршњег поста, када се сво посуђе чистило од масноће искувавањем у великом котлу и цеђу.

***

Ушур
Радом суваче руководио је сувачар (радник). Било је случајева да је тим радом руководио и сам власник или закупац, ако је био изучен млинар. Од донетог жита узиман је ушур или ујам у зрну и чуван на тавану. Продавали су га, по потреби, да би платили поправке суваче, купили олај за подмазивање, петролеј за лампе, платили порез и друго. Од истог ушура део се давао сувачару, који је сваке вечери, по завршеном послу, подносио рачун колико је самлео житарица.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију