Више од игре

ПЕСНИК ЉУБИВОЈЕ РШУМОВИЋ (1939), ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИОНАЛНУ РЕВИЈУ”, СА СЛОБОДНЕ ТЕРИТОРИЈЕ
Сви ршуми старог Ршума
Љубивоје из Љубиша, Златиборац, поделио је са нама све форе и фазоне, све ујдурме и зврчке још од античке Грчке. Јављао нам вести из несвести, везивао три чвора на трепавици, сунчао се на месечини, и поручивао: „Још нам само але фале!” Ослушкивао зов тетреба и приносио нам песме уличарке. Учио нас да се домовина брани лепотом. И данас, двадесетак година после смрти Душка Радовића, он први прочита све што Љубивоје напише

Пише: Бранислав Матић


Генерације су одрастале уз његове песме, он је зрио уз све те генерације. Био је најбољи другар из читанке свој нашој деци. И у овом „монтираном разговору” учествовао је као прави другар. Прелиставао са нама албум који увек носи иза унутрашњег џепа свог сакоа (неки то зову срцем). Што рече Љубивоје, могао бих ту још фраза да нацифрам, али нема потребе.

Детињство, завичај. Сад ми је дефинитивно јасно: кад се човек роди и одрасте на Златибору, онда му Златибор постане мера за све у животу: за љубав и лепоту, пријатељство и нежност, за доброту и успех! Моја личност се, између осталог, формирала уз оптимистичку песму „Златиборе, мој високи боре, ја се пењем теби у врхове!” Она ме вукла за уши, из хоризонтале у вертикалу. Пети се, освајати врхове, то је временом постало моја опсесија и сврха живљења.
Љубиш, у коме сам се родио и провео детињство, и Златибор о коме сам написао своје прве стихове („Златиборе, ти си злато, ја те волим зато!”), постали су завичај свега што сам у животу написао и свега што сам урадио. Учитељица Милица Вођевић је у мени препознала нешто различито од остале деце. Ја сам се одушевљавао књигом као предметом, и као ковчегом тајни које треба одгонетнути читањем. Давала ми је књиге да читам, неке поклањала. А онда ми почела набацивати идеје о чему да пишем и како да пишем. Није била песник, али је волела поезију, као свака осамнаестогодишња девојка у то послератно време.

Михаило и Милеса. Моји родитељи су били сиромашни земљорадници, богати душом. Мајка, из имућније куће Симовића из Гостиља, удала се из љубави за Михаила, сиротана (мајка му је умрла при рођењу, отац три дана касније од шпанске грознице, 1918), а могла се удати за учитеља или деловођу. Рођен сам и благословљен том љубављу! Оца је одгајила његова баба, а моја прабаба Аника, вредна и радина удовица, која је и моју личност обликовала својом стаменом отреситошћу. Васпитала ме оскудица у којој смо живели, а школовао језик српских народних јуначких песама и гусле деде Стевана. Мајка је, као највећу драгоценост, чувала у сећању једну песму Змаја Јове, коју је брату и мени непрестано рецитовала. Песма се зове „Кад је Боже земљу стваро”, и та песма је у темељу моје стваралачке личности.

Књига. Песме које су деда Стеван и деда Божо певали уз гусле ја нисам сматрао књижевношћу. Чак ни Змај Јовину песму коју ми је мајка рецитовала. Они су то читали из својих глава, а не из књига. Нисам уопште знао шта је то литература, али сам наслућивао да је књижевност свакако оно што пише у књигама. Читао сам мајчину читанку из основне школе, која је била пуна прича о борбама српских комита против Арнаута. То је за мене била занимљива књижевност. Добио сам од некога књижицу Велика трка ексера и потковице. Знао сам шта је ексер, и шта је потковица, па ми је било занимљиво како они постају од гвоздене руде која се копа у руднику. А онда је отац донео из Чајетине једну свешчицу са цртежима, касније сам дознао да се то зове стрип, под насловом Три угурсуза. Смешни ликови, духовит текст и цртеж као божански рукопис, учинили су да почнем и сам да цртам стрипове и карикатуре. Касније се испоставило да ми је то помогло да се школујем у Ужицу, јер су Вести лепо плаћале моје карикатуре.

Песник у висогорју. Треба веровати онима који кажу да добар писац „мора да се роди”, јер је доказано да се гени могу преносити с колена на колено. А гени су, претпостављам, носиоци и неког талента за одређену уметност, или вештину друге врсте. Ипак сам сигуран да фасцинација у детињству има пресудну улогу у стварању писца. Да је моја учитељица у трећем разреду основне школе, Милица Вођевић, поцепала песмуљак који је запленила док сам га дотурао свом другару Саву Јоксимовићу, и да ме казнила, ја бих данас био лекар интерниста у пензији, а не песник. Тај песмуљак је гласио: „Има један Саво, / крај бабе је спаво, / па се баба мрднула, / па је Саву прднула! / Баба, баба, баш си груба, / сад наш Саво нема зуба!” Многи учитељи би то сматрали безобразлуком који залужује казну, али Милица није тако мислила. Позвала ме на страну и похвалила, „јер је песмица смешна”, али ме питала да ли сам видео негде да Бранко Ћопић употребљава реч „прднула”. Рекао сам да нисам видео. Онда ми је одржала лекцију о књижевном језику, којим се пишу књижевна дела, и задала ми да за сутра напишем једну песму о најлепшој планини на којој живим, о Златибору. Написао сам „Златиборе, ти си злато, ја те волим зато”, онда је она рекла да песма мора бити дужа, да је наставим у том стилу, па сам дописао још неколико стихова: „Златиборе, о планино, / на теби се живи фино. / Не сме нико да те дирне, / ни потоке твоје мирне. / Ту ми живе отац, мајка, / Златиборе, ти си бајка.”
Она је ту песму послала у Пионирске новине и ја сам добио награду, графитну оловку са гумицом за брисање на врху. То је одлучило да се посветим писању. Та врста подршке у детињству од учитеља, а понајпре од родитеља, неопходна је.

Прво путовање. Одлазак. Мој први одлазак „у свијет” био је одлазак из Љубиша у „град”, Чајетину, у Нижу гимназију. Изненадио сам се колико дрвећа има у „граду”. У селу сам замишљао да је град окован бетонским улицама, притиснут кућама, солитерима, небодерима, без икаквог зеленила. Чајетина ми се свидела, јер је била пуна дрвећа. Тај одлазак у Чајетину био је први корак мог постепеног, али дефинитивног, напуштања села. Узалуд је у мени до дана данашњег тињала свест да ћу се „једног дана вратити и бити учитељ у Љубишу”, како сам тих дана записао у свој дневник. У неким мојим песмама су трагови те свести. „Услед пролећа у Паризу / сада се носи јапанска свила, / а у Љубишу који је близу / носи се цвеће из априла” („Услед пролећа”, 1973.) Или једна, још старија: „Ту пало је небо на груди камена / Баш као неочекивана киша / Ту где се дотиче мога рамена / Дах лета из Љубиша” („Вечерња”, 1966.) Обиграо сам цео свет као новинар Радио-телевизије Београд, видео много чуда, снимао их и писао о њима, али ни једно светско чудо није могло да надчуди мој Љубиш и мој Златибор.

Велике станице на мом путу. Из Љубиша сам понео ту фасцинацију стиховима и амбицију да пишем. Из Чајетине – прво озбиљно љубавно искуство, и први написани сонетни венац, посвећен Секулић Оливери, који почиње: „Сонетни венац за тебе стварам / Ти која ниси далеко / Ја који себе заваравам / Да може да ме воли неко!” Из Ужица и дан данас носим сумњу у све што радим, здраву сумњу која не обесхрабрује него подстиче, тера да радим боље, дапишемдуховитије, даживим природније, да волим убедљивије. У Ужицу сам стекао прве праве другареиз уметничког миљеа, прве искрене пријатеље. Један од њих је МилојкоЂоковић, новинар и публициста, којег сам окумио. Из Ужица сам отишао на прву радну акцију уМакедонију. Тамо, у Пелагонији, на обронцима Кајмакчалана учврстила се у мени одлука да свој рад уграђујем у опште добро. После Пелагоније био сам на још пет-шест радних акција, и свуда сам, поред ударничког рада на градилиштима, остављао траг свог уметничког рада. Водио сам дневнике, правио зидне новине, цртао карикатуре, забављао бригадисте! Кад су 1986. завапили из градског Секретаријата за културу да дођем на чело Позоришта „Бошко Буха”, одмах сам прихватио. Отишао сам на плату мању за трећину од оне коју сам имао као уредник у издавачкој кући „Књижевне новине”. Била је то још једна моја радна акција! И данас, у седамдесет трећој, ја волонтирам у Културно-просветној заједници Србије и „Пријатељима деце Србије”. Акцијашим! Е, сад размишљам о последњој станици, на којој ћу се срећно искрцати из живота.
Биће то, засигурно, једна од мојих Слободних територија, она у Баћевцу надомак Београда, или она у Љубишу!

Мој Београд. Као бруцош из унутрашњости добио сам студентски дом на Вождовцу, чувене „Брионе”, у којима је становала Гроздана Олујић и ту написала Излет у небо. Дашчаре, које су некада биле спаваонице за учеснике неке радне акције, сада су биле расушене, тако да је дувало са свих страна. Чим је зазимило и пао снег, будили смо се са пет сантиметара беле хладноће по нама. Добио сам упалу фацијалних нерава, обострани фацијалис, трагичан и кад се гледа, и неподношљив кад се има. И смртоносан, како ми је одмахивањем главе недвосмислено поручивао примаријус др Перишић на Инфективној клиници. Пет месеци у болници, инфузије, јер је гутање суспендованопарализом, па изгубљена година на факултету. Али, победио сам. Кажу даније трагично пасти, трагично је не устати после пада! У свакој несрећи постоји клица среће, то је ваљда судбински оквир човековог опстанка. Да нисам сачекао ту годину дана, можда не бих срео Наташу, мајку наших синова, баку наших унука, Пенелопу која ме чекала да се вратим са многобројних путовања по светским путевима и књижевним беспућима. Док сам био у Ужицу мој београдски песник био је Мића Данојлић, а кад сам дошао у Београд упознао сам Душка Радовића. Од Миће сам се учио версификацији, а од Душка мудрости. Код Миће сам дипломирао, а код Душка још нисам: и данас, двадесетак година после његове смрти, он први прочита све што напишем.

Друмови чекају. Док су ме „сврбеле пете”, као Јесењиновог Пугачова, сви друмови су били моји. Од оних које сам претабанао издвајају се два, пут на Нордкап, најсевернију тачку Европе, и пут на Сри Ланку, Зелени Рај. Ових дана се спремам да још једном, али на овај начин, путописно, пређем та два пута. Одредио сам упоришне тачке, чекам мечку да ми седне у главу и крећем. Северна авантура, како сам назвао пут на Нордкап, почиње у Копенхагену и Минхену, где купујемо опрему и формирамо екипу. У Ослу снимамо Вигеландову Поему о животу у Фрогнер парку. Наш амбасадор нас игнорише, одбија да нас прими. Крећемо ка Лофотским острвима, на рибарење. Следећа станица је Хамерфест, где упознајемо мајора Скансена, Норвежанина, који нам даје војно возило за пут. Успут спасавамо једног „Крејзи Џемена”, како га је Скансен назвао, Немца који је на Нордкап кренуо „фолксвагеном бубом”, и који би умро завејан да га нисмо спасили. Стижемо на Нордкап, истичемо југословенску заставу на јарбол, уписујемо се у књигу оних који су успели да се домогну те тачке, међу којима је и француски цар Филип Орлеански. У повратку свраћамо у Карашјок, главни град Финмарка, Лапоније. Ловимо ирвасе у планини, певамо песму о лепој петогодишњој Елен Мари. Учествујемо у трци ирваса на залеђеној реци и побеђујемо. Остајемо неповређени у лапонској дискотеци, у коју смо ушли одевени у шведске јагњеће бунде. Враћамо се у Осло, снимамо мајора Ангела, пионира европског смучања, испред скакаонице Холменколен. Читамо одломке из његове књиге о Црногорцима, којима је дошао да помогне у борби против Османлија. Разговарам са Кнутом Хауглендом, учесником експедиције Кон Тики. Амбасадор шаље емисаре да нас приведу у амбасаду, јер је на насловној страни Дагбладета изашла фотографија Ратка Илића, редитеља, и моја, са потписом „Први Југословени на Нордкапу”. Игноришемо га и одлазимо да примимо вакцину против великих богиња, које су завладале Београдом. Повратак кући је увек, па и овога пута, био најрадоснији тренутак путовања. Шта је за мене путовање? Акумулирање искуства. Отварање увек нових прозора у свет људи и заумни свет тајни. Одгонетање времена и простора. И могао бих још неколико фраза да нацифрам, али нема потребе.

Ја, класик. Још не умем да прихватим и разумем тај назив везан за моје име и презиме. Претпостављам да то „класик” подразумева неке погодности, а ја их немам. У Љубишу, чак, мисле да сам потпуни губитник, јер не могу да издејствујем да ми се направи километар и по пута, да бих могао аутомобилом да стигнем до родне куће. У Баћевцу, на Слободној територији, где имам београдско станиште, мисле да сам у некој политичкој немилости, јер не могу да убедим комунално у Барајеву да поправи 300 метара пута, да бих могао и кад је киша да стигнем аутомобилом до капије. Ти реални путеви, којима ја свакодневно табанам, као што видите, тешко су проходни и хвала Богу да је тако. Иначе бих се погордио и пао у један од тежих грехова. Срећом, на оним другим путевима, духовним и душевним, за мене нема препрека.

Слободна територија. Не може човек на сваку територију да изађе чиста срца и без терета свакодневице на души. Постоје две моје Слободне територије, једна у Љубишу, тамо где градим једну колибу у коју ћу моћи увек да се склоним и заштитим, а друга је у Баћевцу, надомак Београда, где сам направио кућу себи и својим синовима и унуцима, где сви бежимо кад нам Београд својом велеградском бахатошћу закуца на врата. Дакле, то су територије ослобођене стреса, безбрижне, ослоњене левим раменом на уметност а десним на породични загрљај. Не волим ову нашу политику, али видим да све мање размишљају „су чим ће” пред Милошевића, а не пред Милоша.

***

Из албума у унутрашњем џепу
„Најнежније успомене” су, ваљда увек, оне из детињства. Љубиш је био цео свет, ту су почињале моје радозналости, ту су били одговори на сва питања. Породица, отац Михаило, мајка Милеса и брат Миливоје. Деда Стеван и бака Јованка. Мачак Шервуд. Пас Чоек. Коњи Цветко и Цура. Волови Рушко и Бошко. Рођаци Марко и Јанићије, другари Велизар, Саво, Неђо, Гвозден, Вера, Стојка, Љиља. Планина Златибор. Брда Борковац, Стража, Чигота, Невоља. Трешње Гркаља и Трешњица, Густо лијешће, Гујина стена, Пећина, Мумлава. Учитељи Кариман, Ђорђе и Милица, Милица, Милица, најбоља на свету, која ме упутила у поезију. То је албум који носим у унутрашњем џепу, а који неки називају срцем.

***

Поезија за децу данас
Захваљујући Змају и Душку Радовићу, ту поезију и данас, као и увек, воле да читају и одрасли. То је добро, јер тако траје и преноси се с колена на колено та златна порука другарства и маште. Ја себе сматрам одраслим, а волим да читам млађе савремене колеге Бранка Стевановића, Дејана Алексића, Уроша Петровића, Игора Коларова...

***

Бранко, Михаило, Вук
Ја сам, махом, бивао „отац на службеном путу”, па их је, срећом, одгајила Наташа. Тако су испали добро, вероватно боље него да сам им и ја био стално над главом и над слободним временом.

***

Узори
Пре свих Никола Тесла, о коме ми је у детињству причао деда Стеван, а мајка Милеса ме, чак, звала Теслом, јер сам непрестано носио књигу у рукама. За њу је „књига у рукама” била симбол теслинске фасцинције, дакле радиности и стваралаштва. Онда „Бановић Страхиња” и друге српске јуначке песме, које су уз гусле певали деда Стеван и деда Божо. Па Бранко Ћопић, чије сам риме у почетку користио за своје песмуљке, и чији сам хумор одмах разумео и прихватао. Затим Змај Јова, чију ми је песму „Кад је Боже земљу стваро” мајка певала као успаванку. Најзад, Душко Радовић чије ме другарство подржало и одржало у писању за децу.

***

Први филм
Био је то филм Вива Запата, који сам гледао тридесет пута, јер је тридесет дана играо у чајетинском биоскопу. Филм је приказиван у фискултурној сали школе, у којој су били интернатски кревети за нас, децу са села, који смо ту становали. Вероватно је понешто од драматургије тог филма остало у мени, а понешто ми се није допало, рецимо што Запата гине на крају. То ми је, рецимо, помогло да предложим Крвавцу, који је снимао филм о мом шураку Владимиру Перићу Валтеру, да главни јунак не погине на крају, што је Шиба прихватио, као жељу Валтерове породице.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију