Свето место

СРПСКИ МАНАСТИР КРУПА У СЕВЕРНОЈ ДАЛМАЦИЈИ, СА ПОЧЕТКА XIV ВЕКА, ОПЕТ ЈЕ СРЕДИШТЕ ОБНОВЕ ЖИВОТА У ПУСТОЈ ЗЕМЉИ
На крају неописиве самоће
Народ је одатле протеран у завршној фази једног режираног рата који је вођен онако како се играју намештене утакмице. Остала су празна села и градови, остали су топоними и сећања, остале су светиње без људи. А онда је пре осам година тек пристигли млади игуман Крупе Гаврило (Стевановић), док је ветар кроз разваљене прозоре лелујао пламен кандила, запојао и одржао богослужење у празном храму. Сам. Данас више није тако, а на манастирској слави, о Госпојини, окупи се и преко шест хиљада људи

Текст: Љиљана Дугалић и НР Прес
Фотографије: Драган Боснић

Стајао је на узвишењу и гледао. Нигде човека, ни дима из димњака, ни лавежа пса, ни пастирске клепетуше, ни пута. Као да је све прогутала макија, шкрта и упорна.
Пуста земља.
А оно тамо што се, канда, назире преко реке, да ли су то заиста остаци неког села, неко згариште испрано кишама приморског залеђа, или то само плете његово  збркано сећање? Када је 1995. одлучено да се приведе крају тај режирани рат, у којем су сви већ неко време учествовали онако како се игра намештена утакмица, народ којем припада та земља у видокругу, и другде широм Крајине, злочинима и зверствима био је приморан да масовно избегне. Сви ћемо заувек памтити те дуге колоне трактора, камиона, аутомобила, запреге, ту реку изневерених и продатих очајника, честите домаћинске куће шћућурене под мало најлона на приколицама. Памтићемо и ону херојску авијацију која је те колоне нејачи бомбардовала на друмовима суседне земље, у одласку. Тринаеста је година прошла, а још памтимо та лица прогонитеља, лица убица, лица ништитеља, која се радују као што се радује стрелац одлучујућег гола у намештеној утакмици. Може ли „историјска победа” имати форму гротеске, форму фарсе? Не. Ако је таква, није ни историјска, ни победа. Но, тачку на ту причу ставиће неко други, кад за то буде време.
Народ је протеран. Остала су празна села и градови, остали су топоними и сећања, остале су светиње православне у неописивој земној самоћи. „Остале су да тихују и чекају да се времена промене, да се народ врати, да се живот, духовни и свагдањи,  обнови.”
Лагано се обраслим путељком спустио ка храму, придржавајући крај мантије да се не закачи за какав трновити жбун.
Манастир Крупа најстарији је православни манастир у Далматинској епархији, уз Крку и Драговић и најзначајнији. Та три севернодалматинска бисера православља, смештена у долинама река Крке, Крупе и Цетине, столећима су били духовни и друштвени центри православних Срба задарског и шибенског залеђа.
Крупа је подигнута у време српског краља Милутина. Према предању,  темеље су му 1317. године поставили монаси из једног манастира у данашњој Босанској Крупи. У подножју Велебита, високе лучне планине што одваја Медитеран од континента, манастирску цркву посвећену Успењу Пресвете Богородице фрескописао је чувени хиландарац Георгије Митрофановић, исти онај који је осликао, на пример, чувену хиландарску трпезарију.
У својој седам векова дугој историји, Крупа је више пута скрнављена, рушена и обнављана. Поред српских краљева Милутина и Стефана Дечанског, као и цара Душана, у XIX веку обнову овог манастира помагале су и царевине Русија и Аустро-Угарска.
И српски народ и православни манастир тешко су пострадали у том страшном XX веку. Народ је протеран, а светиња је остала сред згаришта и пусте земље.

ЛИТУРГИЈА У ПРАЗНОМ ХРАМУ

Био је фебруар 2000. када је двадесетчетворогодишњи игуман Гаврило Стевановић, заједно са епископом далматинским Фотијем, крочио у Крупу.
Разваљена врата и прозори, опљачкане и паљене просторије, станишта птица у девастираном храму, злокобни симболи геноцида и холокауста урезани камама на лицима светаца, ископане свете очи, сведочанство о дивљању бесова и богохуљењу.
Сам, без верујућег народа у близини, манастир је био лак плен, над којим су се и кукавице могле јуначити. Срећом, драгоцености и реликвије, иконе и вредни богослужбени предмети склоњени су на безбедна места. Део вредних икона налази се у Београду, а део вредности склонили су стручњаци из Задра и поверили их сестрама католичког Бенедиктинског реда да се о њима старају. Бенедиктинске сестре су брижно испуниле своју дужност, а 2002. су очишћене и сачуване драгоцености из Крупе вратиле манастиру.
– Без струје и воде, у сабласном мраку који је месецима прекривао Лику, те 2000. започели смо обнову манастира и живота у њему – прича за Националну ревију игуман Гаврило. – Чинило се да сва та згаришта у окружењу још миришу на паљевину и несрећу. Првих седам дана било ми је најтеже. Медведи и вукови су силазили, разуларени пијани људи стизали су ко зна одакле у ову пустош да би ми претили, свакакве звери су се приближавале манастиру. Фебруар месец! Без струје, у потпуном мраку и пустоши, окружен зверима! Све зарасло у шуму која је, чинило се, надирала са свих страна. Није било стада да је брсте, ни људи да је крче. Путем се једва могло проћи, а два аутомобила се нису могла мимоићи. Жалост и јад. Три године нам је трабало само да очистимо манастир, уклонимо затечено смеће и трагове дивљања.  
Околна села су, такође, била напуштена, само две куће у Голубићу, пет-шест у Жегару. Старци без покућства, без хране, без стада (која у тим крајевима зову благо). У прикрпљеном конаку Крупе тих месеци је уз оца Гаврила непрестано боравила и хрватска полиција. Претње и увреде биле су такве да је то било неопходно.
У том сабласном пределу, у празној цркви, док је ветар што продире кроз окна и пукотине њихао пламен кандила, млади игуман је сам, први пут после пет година, вршио службу Божју. Потом је из дана у дан, поверава нам, служио све истрајније и посвећеније, с већим полетом и дубљом вером, и даље у празној цркви. И док је служио и појао богослужбене песме, каже, осећао је понекад као да лебди. Однекуд из дубине, однекуд са висине пристизала је снага. Тих првих месеци, можда и више од годину, служио је на простору распона 200 километара, у местима расутим по Лици, највише у Лапцу, Србу, Грачацу, Медачком џепу...

ПОСЛЕ ОСАМ ГОДИНА

Када је видео да су се вратили монаси, у народу је почела да се обнавља нада, полако, не без опреза налик на хронични страх. Нада да се на својој сопственој земљи, истина разореној и запуштеној и празној, поново могу свити гнезда, скућити, вратити.
– Осам година од доласка у Крупу, можемо да кажемо да су манастир и музеј потпуно обновљени – каже игуман Гаврило. – Сачувана је и драгоцена библиотека, у њој и књиге старе по пет векова. Некада је та библиотека била знатно богатија, али је много тога уништено у Другом светском рату, као и у ранијим ратовима између Турака и Млетака. Многе књиге су тада спаљене и губи им се сваки траг.
У манастиру сада, поред игумана, живи и стара монахиња Параскева и једна искушеница. Био је ту и отац Михаил, али је веома тешко подносио опустошеност земље и одсуство људи, па је прешао у један манастир у Црној Гори. Млади игуман Гаврило очекује да манастир Крупа ускоро у потпуности обнови монашки живот и да га населе монахиње.
– Околна земља је манастирска, имамо тапије, чекамо да је држава врати манастиру као власнику. Народ нека је обрађује. Ту, на извору Крупе,  подигнута је пунионица воде, народ ради у њој. Подићи ћемо и малу хидроцентралу, прву такву у овој земљи, и манастир ће имати своју струју. Око хиљаду Срба сада живи у околним селима. У Жегару је обновљено преко 200 кућа, у Крупи 40, у Голубићу више од 45. Лети, о Госпојини, на манастирској слави, буде и преко шест хиљада људи – каже отац Гаврило, млади игуман Крупе.
Народ све чешће долази, у све већем броју, а богме и странци.
– Крупа протиче долином, Велебит у даљини, река личи на Јордан, само је зеленија, и, чини ми се, лепша. Њена се вода може пити, има пастрмки, природа као из раја. Ваздух чист, ређи, сув. Зими никад испод минус пет, и то само неколико дана, лета су врућа, али никада преврућа – наставља отац Гаврило. – Народ овде лагано духовно јача. Некада је ово био атеистички крај, пуних пола века, али млади данас, са свим страшним искуствима која су имали, показују јаку жељу да учествују у црквеном животу. Долазе и људи са стране, венчавају се у манастиру и децу крштавају.
Још много треба урадити. Завршити иконопис, поставити капије, ојачати манастирску економију, али пре свега венчавати и крштавати, молитвено јачати и увећавати заједницу, бити духовна потпора. Радује ово све веће присуство Срба у манастиру, крепи надом да после велике самоће и пустоши долазе бољи дани.
И баш у име те наде, отац Гаврило љубављу негује своју башту, стрпљиво снажи свој манастир, и чека.

***

Послушање
Родом из Тузле, отац Гаврило Стевановић завршио је Богословију у Сремским Карловцима. Мирно је, каже, прихватио послушање добијено од епископа далматинског Фотија и са 24 године преузео дужност игумана манастира Крупе. Сам је засадио башту. Из ње добија парадајз, краставац, кромпир, има и за оне који се успут, као у самопослузи, „послуже” сочним поврћем. Не љути се отац Гаврило, али позива оне што тако „посуђују” да остану и помогну у манастирским пословима којих има на претек.

***

Малфати
Свој мир поред овог средњовековног манастира пронашли и Луп и Урсула, православни брачни пар Малфати, потомци племићке породице из Аустрије. Својим мисионарењем у Немачкој скупљали су помоћ и умногоме помогли повратницима да се после трагичне 1995. године поново скуће овде, да преживе у напуштеној и трагедијама опхрваној земљи. Колико је велика љубав овог брачног пара према Крупи, према овим пределима и људима насељеним око манастира, сведочи и чињеница да је Луп овог пролећа, после изненадне смрти, сахрањен у Крупи.

***

Подухвати
Са благословом Његовог Преосвештенства епископа далматинског г. Фотија, у издању „Истине”, издавачке установе Епархије далматинске, у Шибенику су 2007. и 2008. године објављене две значајне монографије. Лани монографија манастира Крке, ове године манастира Крупе. О Крупи је исцрпан текст написала Сњежана Орловић, историчар уметности, док је текст о Крки сачинио уређивачки одбор братства те светиње. У оба издања су фотографије Д. С. Танасијевића, М. Вујичића и нашег Д. Боснића.
Осим што упечатљиво сведоче о древности два дивна манастира и о њиховом значају за цео српски народ, ова капитална издања подсећају данашње поколење на завет предака да се истраје у трпљењу, узрасте у вери и памћењу, сачува од заборава своја традиција, култура и порекло. Да се на муци покажу јунаци. Упркос свему!

***

Писци
Уз бројне друге драгоцености, у Крупи се чува честица моштију светог Јеротеја. Архимандрит је овде био Герасим Зелић, велики путник и значајан српски писац, прво свештено лице које је било члан Матице српске (основане 1826). У Крупи је извесно време боравио и Доситеј Обрадовић. Такође чувени српски писац Симо Матавуљ овде је провео четири године и баш ту, тврдио је, „спознао скривене љепоте српскога језика”.