Бокељска свеска

МАРИЈА ЦРНИЋ ПЕЈОВИЋ, УГЛЕДНИ ХЕРЦЕГНОВСКИ ЕТНОЛОГ
Науку ништа не питају
У култури, науци и друштвеном животу свог завичаја оставила је вишедеценијски светао траг. Без њених истраживања и огледа, етнолошка слика Боке данас би била неупоредиво сиромашнија, а многе установе и манифестације слабије утемељене. Етнос и идентитет у Црној Гори данас су политичко и егзистенцијално питање, каже, отуд осцилације и лутања

Текст и фотографије: Владимир Путник


Преци њене мајке Наде Перчиновић дошли су из Херцеговине, пре више од три века. Отац Мирослав Црнић је из Завидовића, у Босни, где су се његови доселили из Горског Котара. Занат је учио у Загребу и Сарајеву, у Зеленику дошао у војску, онда се ту оженио и заувек остао у Новом.
Марија Црнић Пејовић (Херцег Нови, 1934) сећа се детињства у тешким годинама Другог светског рата, па и у оним поратним. Два разреда школе учила је код Часних сестара, наставила у државној школи за време италијанске окупације, онда похађа Нижу реалну гимназију, па Вишу гимназију у Котору (тада једину на обали од Дубровника до Улциња). Етнологију је дипломирала на Филозофском факултету у Београду.

Ех, младост. Биле су то године оскудице у свему. Нимало лаке. Ипак, те наше младости у Боки остале су у знаку безбрижности и оптимизма. Памтим игре, купања у мору, велику радозналост, дуга лета, много читања, помагање у кући и башти, заједничке зимске вечери, томболе и биоскоп, понеку игранку. Тада је у Заливу било много мање становника и неупоредиво мање грађевина, све је било присније и некако ближе човјеку.

О житу и тулумбама. У вријеме мојих студија (1952-1956), Београд је имао велики број биоскопа. Имали су добре филмове, приступачне цијене и били веома посјећени. Позоришта су била на нивоу других великих европских градова. Сјећам се извођења Мачке на усијаном лименом крову. Кнез-Михаилова, као и данас, најљепша изложба архитектуре Београда. Погледи са Калемегдана увијек су ми давали неку снагу, слободу и оптимизам. Једно вријеме сваки дан сам пролазила дивном Француском улицом, али и стазама Новог гробља. На мојој мапи Београда неизоставни су и Студентски трг, Народно позориште, Народни музеј, Универзитетска библиотека. Редовно сам посјећивала посластичарнице „Сњежану и седам патуљака”,па„Пеливан”и ону у Сремској улици гдје се јело најбоље жито. Тулумбе и жито никада више нису имали укус као тих година у Београду. Вољела сам посебно да одем на хиподром, понекад сам се и кладила... И данас радо посјетим нека од тих мјеста, али и друга у граду која нијесу изгубила своју душу.Београд је лијеп у сваком времену и увијек оставља дубок траг на оне који макар и кратко бораве у њему.

Етнологија. Бато Грбић, један од најбољих играча Ансамбла „Коло”, студент етнологије, причао ми је о тој науци и ономе што она изучава. Схватила сам да управо то и сама желим. Годину дана касније положила сам пријемни испит.
Студирање тада и данас не може се упоредити. Није било уџбеника, ослањали смо се на предавања, биљешке, на библиотеке и бројну тамо доступну литературу.  Веома ријетко се путовало у иностранство, али ми смо 1955. на стручну екскурзију ишли у Беч. Вјерујем да је свима то био први излазак у свијет, многима и једини. Обавили смо и једно теренско истраживање у околини Књажевца. Доста смо научили, за ондашње прилике.

Изучавање завичаја. Те 1957. била сам једини пријављени кандидат на конкурсу који је расписао Завичајни музеј у Херцег-Новом. Тада се из Музеја издвојио Архив и научна библиотека, отпочевши рад као самостална установа. У Музеју сам затекла само водича, који је био и курир и баштован. Иако сам жељела да се бавим етнологијом, и ја сам се морала латити и финансијских, књиговодствених, административних и водичких послова. Ипак, уз богату библиотеку Архива, успјевала сам боље упознати прошлост Боке которске. Када сам послије дванаест година прешла на рад у Архив, сређивала сам архивску грађу и наилазила на многе податке о прошлости херцегновског краја... Тек по одласку у пензију имала сам довољно времена да се посветим истраживању и обради разних тема из прошлости Боке, прије свега њеног сјеверозападног дијела.        

Обала и Залеђе. Култура Медитерана дубоко је зашла у залеђе, посебно преко материјалних добара, баш као што је и залеђе утицало на културу обале, посебно путем миграција. Ти бројни међусобни утицаји недовољно су проучени.
Поставке Јована Цвијића о утицају географских, климатских, историјских и других фактора на културу и данас су непревазиђене. Он је Бокеље сврстао у засебну загорску групу јадранског варијетета динарског типа. Једну особину Бокеља сматрао је заједничком становницима далматинских градова које је сврстао у јадранску групу: моралну еластичност која се разуме и у опортунизам. Вук Караџић је и на обали тачно уочио разлике од мјеста до мјеста, што је приписивао изолованости тих насеља и некомуникативности.
Некада веома уочљиве разлике међу становницима на обали мора и у залеђу данас су готово ишчезле, развојем технике и променама у начину живота. Људи на обали бавили су се рибарством и били поморци. А у загорским селима Мокрине и Крушевице још пред Други свјетски рат дјеловале су позоришне аматерске групе, са завидним успјехом. У Мокринама, у кући Манојловића који је био зидар и сам научио да чита и пише, сваке вечери окупљало се и читало из вриједне кућне библиотеке (чији дио се и данас чува). Становници залеђа су сви православне вјере, осим неких у близини Котора и Тивта. Обалска насеља херцегновско-рисанског краја такође су насељена већинским православним становништвом. Зато се може говорити и о разликама међу обалским насељима источне и сјеверозападне Боке.

Приоритети данас. Када би их ја могла одређивати, пажњу бих посветила споменицима културе. Заштитила би их, колико је могуће, од људи и времена. Прије свега, заштитила бих, стварно а не само декларативно, градитељско наслеђе сеоских средина. На примјер, село Жлијеби, гдје су све куће и помоћне зграде покривене каменим плочама. Или надгробне споменике у Мокринама, Крушевицама и Пријевору (дјела самоуких клесара). Или млинове.
И даље бих истраживала задужбинарство у овом крају. За то, на шта сам указивала у свом раду још давне 1986, изгледа постоје неке нове иницијативе...
Прави планери будућности, озбиљни, чине то на основу позитивних доказа из прошлости. Код нас, на жалост, то још дуго неће бити пракса.

Стари Бокељи. Особине Бокеља XVII и XVIII вијека налазимо у поезији барокних пјесника Боке. Они са краја XIX вијека одсликани су у дјелима књижевника Сима Матавуља и Марка Цара, Новљанина, члана Српске краљевске академије. Седамдесетих година XX вијека видимо их у записима нобеловца Ива Андрића. Сви они, сходно времену и свом доживљају, Бокељима приписују љубав према Боки и породици, поштење, радиност, умјереност у јелу и пићу, питомост, учтивост, уредност, умност, ријечитост... Кичељиви су, јуначки, полиглоте, никад не посустају. Матавуљ наводи да штедљивост хоће да пређе у лакомост, а опрез у неповерљивост. За Ива Андрића је „штета што не умеју да ћуте, кад им је судбина дала да се у оваквој лепоти рађају”.Он је записао и мишљење које је чуо од једног поморца: „Ми не питамо каква се застава вије на крми него како тај брод плаћа и какав је когод на њему.”Поморац Марка Цара имао је друкчије мишљење, јер „он попут пужа носи увек своју отаџбину са собом... Ту на том малом плови-граду он говори својим језиком, врши своје вјерске обреде...”Марко Цар, можда и зато што је његов крај увијек насељавало око 90 одсто Срба, види Бокеља као Србина, са посебним одликама, али и заједничким са осталим Србима. Његов Бокељ је и „кичељиви староседелац који своје порекло доводи од Косова”...
Запажања су дали и о Бокељкама: оне су побожне, вјерне, њежне мајке, марљиве и штедљиве. „Бокељи високо цијене и радо слушају паметну и честиту жену”, сматра Матавуљ. Сви су сложни у оцјени да су Бокељке лијепе жене.
Бокеље су дошљаци доживљавали различито. Неки који су служили војску у овом крају прије Другог свјетског рата знали су, одлазећи, да запјевају: „Збогом, Боко, и у мору јежи, а и ви, балави Бокељи...”Давно је настала и изрека: „Чувај се буре и бокешке цуре.”

Неки људи, неке године. ... Помишљајући на вишегодишњи рад у организацији „Празника мимозе”,присјећам се часова проведених са многим дивним људима, посебно књижевника Зука Џумхура и Блажа Конеског. Као познавалац културно-историјске прошлости овога краја, сарађивала сам са многим телевизијским и филмским радницима, новинарима. По стручности и преданости раду, познавању обрађиване материје, увијек ћу се сјећати књижевнице Виде Огњеновић када је снимала документарац о Новоме. И данас чувам њено писмо из тих година. Чувам и разгледнице које су ми са снимања у иностранству слали чланови екипе чувене телевизијске емисије Караван,посебно оне које је написао њен аутор Милан Ковачевић. Упознала сам их када су снимали емисију о Боки. Нисам заборавила ни великог професионалца Андрића, са Телевизије Сарајево, који је о Новоме снимио документарац Град утонуо у зеленило.

Промене, добре и лоше. Деведесетих година прошлог вијека није било рата на овим просторима, али је дошло до многих промјена. Приспео је велики број избјеглица, па се једно вријеме осјећала већа живост – већи број корисника Градске библиотеке, повећан број посјетилаца позоришта, изложби... Повећан је број дневних листова и електронских медија, дошло је до хиперпродукције разноврсних књига, мада нисам сигурна да је то донијело и већи квалитет. Добро је што су обновљени „Дани музике”, што ради Херцегновско позориште, посебно„Хапс”, али неопходно је обновити и сачувати Градску музикукоја дјелује од 1896. и обиљежје је Херцег Новог.
Да, разумије се, и овај крај прекрила је плима плитке забаве и банализације, кроз имитирање глобалног друштва. Сви, и домаћи и гости, лако могу уочити да је због околности у недавним временима настала стагнација, а да у многим сегментима није, и тешко да ће скоро бити, достигнут ранији ниво.

„Флуидни идентитет”. Раније није придаван толики медијски и политички значај попису становништва. Од половине XX вијека, највеће су осцилације биле су између опредељености Срба и Црногораца. Поред тога, у посљедње вријеме веома су актуализоване националне мањине, те и оне вуку на своју страну. Ако се научно истражује овај проблем у Боки Которској до половине XX вијека, може се констатовати да су овдје биле присутне двије нације: у већем броју српска и мањем броју хрватска. И двије вјероисповјести: српско-православна и римокатоличка. Није било већих размирица ни уочљивих притисака, па деценијама ни бројчаног варирања између ове двије нације. Наука у овим питањима никада није довољно уважавана, јер су политика и егзистенција пресуђивале.

***

Радови
Марија Црнић Пејовић прошлост Боке, нарочито херцегновског краја, проучава од 1961. Објавила је велики број радова из историје, етнологије, културне историје и архивистике, утемељене пре свега на дотад необјављеној архивској грађи. Њена библиографија садржи 293 јединице. Један је од оснивача зборника Бока (Херцег-Нови), у којем је била и главни уредник.Са подуже листе часописа и листова у којима је писала издвајамо Гласник Етнографског музеја (Београд), Историјске записе (Подгорица), Библиографски вјесник (Цетиње), Архивист (Београд)...

***

Ишчезава пред нашим очима
Настојала сам увијек да што више истражујем на терену, уз коришћење дотад некоришћене архивске грађе, и то прије свега оно што се већ налази на рубу заборава, ишчезава пред нашим очима, а обиљежило је прошло вријеме. На примјер, вађење леда, гајење свилених буба, млинарство, рад самоуких каменорезаца... Ето, ствараоци дивних дјела у камену нигдје нису записани, а сјећање на њих је скоро потпуно избљедило. Иако сам написала два рада о мајсторима у камену, а моја кћерка и сценарио за етнолошки филм, није ми пошло за руком да некога заинтересујем за објављивање једне квалитетне монографије о њима.

***

Породица
У нашој кући била је икона светог Јована, крсне славе Перчиновића, а поред ње светог Антуна, којем је посвећена католичка црква у нашем сусједству. Све те различитости у породици и окружењу обогатиле су ме, биле потпора у раду и приватном животу. У таквој средини родила се и одрасла моја кћерка Драгана, данас доктор етнолошких наука, научни саветник, директор Етнографског института САНУ. Њена два сина и њихове кћерке, као и зет и двије снаје, чине данас моју породицу. Немјерљива је моја радост с њима, нарочито дружење са двије праунуке.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију