Боготражитељи

НАЈНЕОБИЧНИЈИ МЕЂУ СВЕТИМ ЛИКОВИМА ХРИШЋАНСТВА КРОЗ СВЕ ВЕКОВЕ
Светитељ са животињском главом
Видимо га међу светим сликама у Доњим Кормињанима код Гњилана, Сукову код Пирота, Горњем Матејевцу код Ниша, Градишту код Петровца на мору, Светом Никити код Скопља, Параклису Покрова Пресвете Богородице у Хиландару... Ко је он? Где је рођен, како живео, како се преставио и посветио? Где су данас његове мошти, где храмови њему посвећени, каква чуда обележавају његов пут? Откуд му тај животињски лик, шта симболизује и на шта нас подсећа? Зашто је пробуђен на овој земљи? Зашто оваквих његових представа нема у западном, него искључиво у источном хришћанству?

Пише: Бранислав Матић


Многолики су путеви који воде до Христа.
Многолики и загонетни.
Јер „не постоји ништа на свету што није тајанствено”.
Пред нама је вероватно најнеобичнији међу светим ликовима хришћанства кроз све векове. Он, свети Христофор, из III века, над чијим житијем застаје дах, оличава један од најчудноватијих нама познатих путева до Христа. Писали су о њему такви зналци и мајстори какви су свети Јустин Ћелијски и Николај Лелићки, патријарх Павле и Веселин Чајкановић, Владимир Назор и Александар Дугин. И неки сасвим залутали, попут Еразма Ротердамског, чију је лудост тешко похвалити. Тек кад смо спознали крст светог Христофора, пред нама су се откопчала нека велика књижевна дела, од старогрчког Псеудо-Калистена и његовог романа о Александру Македонском, до Белог Доминиканца Густава Мајринка.
Па ипак, учини се понекад као да ништа не знамо, као да смо заборавили. Као да смо непоправљиво изневерили и своју имагинацију, која је (каже Набоков) само облик сећања.

ОД ДЕМОНА ДО СВЕТОСТИ

Прича о светом Христофору има многе почетке, два излаза и један крај. Не зна се где је и када рођен, нема слагања ни о месту његовог мученичког пострадања. Извесно је да је живео у време римског војничког цара Трајана Деција (владао 249-251), оног „рођеног у селу Будалија, станици на осам миља удаљеној од Сирмијума у правцу западног смираја”. Бројна житија и легенде уливају се у два главна тока, источни и западни.
Источна легенда вели да је млади Репровос био из племена псоглавих, кинокефалона. Имао је горостасно људско тело и псећу главу. Негде на истоку, у пустињи, изгледа у дубоком залеђу Ликије, ухвати га војска цара Трајана Деција и посла у Рим, на двор, куриозума и забаве ради. Тамо младић срете хришћане, спознаде Христа и прими крштење. Током светог обреда он наједанпут доби нормалан људски лик, „понесе Христа”, и стога му дадоше име Христофор. Христоносац.
Према неким другим источним житијима, која наводе патријарх Павле, Иоану Рамфу, Папаевангелу и Јустин Поповић, горостасни младић је још раније упознао хришћанско учење и поверовао у Христа, али није био крштен. У неком неименованом граду на истоку, под римском влашћу, он заштити хришћане од незнабожачког мучења. Свеза у чвор и прекори мучитеље. Гневни цар посла 200 војника да га ухвате и доведу. Епископ рашко-призренски Павле, доцнији патријарх српски, пише 1976: „Војници изврше заповест цареву, но при повратку понестане им хлеба. На молитву заточеног, чудесно се умноже хлебови које су још имали и сухи штап његов процвета. Видевши то, војници поверују у Христа. Кад стигоше у Антиохију, и њих и Репровоса крсти епископ Вавила (238-250). Пошто га изведоше пред цара на суд, овај поче ласкањем да га одвраћа од Христа. Кад се то показа безуспешним, цар покуша да га разврати пославши му две блуднице, незнабошкиње, Калинику и Акилину. Свети, међутим, и њих обрати Христу. Разјарен, цар нареди да буду погубљени и оних 200 војника и ове две жене, а светог Христофора стави на страшне муке. Али Свети, силом Христовом, остајаше неповређен. Најзад му главу одсекоше мачем године 249. или 250. Тело му од војника откупи Петар, епископ аталијски, и сахрани у свом граду.” („Како се слика Свети Христофор”, Гласник СПЦ, Београд, март 1976. Прештампано и у: Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, Београд 1998, 204-213)
У неким старим грчким списима, овај младић, потоњи светитељ, описан је као псоглави демон. Једе људе, нема моћ говора (јер је реч божански алат). А онда је анђео Господњи, помоливши се Распетом, дотакао отворена уста псоглавог. И он доби нормално људско обличје и проговори. „Бог љубављу чува свет.” То чудо одјекну, распали наду и палих и поробљених. Тада Трајан Деције посла оних 200 војника да горостаса ухвате и доведу... Даље знате.
На другом крају лепезе, насупрот псоглавом људождеру, стоји легенда о лепом монаху Христофору. Такође источна, односно светогорска, али познија. Преноси је и Креченбахер у својој књизи Кинокефални демони (Минхен, 1968), али је не разуме добро. По њој, млади монах бејаше готово надљудски леп. Где год би се појавио, све је прожимао неки немир и искушење, „дрхтај неке кобне привлачности којој се тешко могло одупрети”. И њему самом таква лепота постаде бреме које је, заветован Христу, све теже носио. Није успевао да се уистину посвети смирењу и послушању. Стога је даноноћно молио Господа да му узме лепоту и врати је тамо где она, таква и толика, припада. Једнога јутра он се пробуди и схвати да уместо дотадашње, надљудски лепе, има животињску главу. Потресен чудом које је измолио, млади монах се „без остатка предаде Христу, тако проживе остатак живота, и посвети се”. Постаде свети Христофор.

И ВИДЕ НАД СОБОМ ОЧИ НЕБЕСКЕ

Западна легенда не спомиње псоглавог, али није мање узбудљива. Говори о човеку-диву пореклом из Палестине, обдареном невероватном снагом. Још у раној младости он, Репровус, одлучи да пронађе најмоћнијег од свих под капом небеском и живот посвети томе да му верно служи.
Ступао је у службу многих моћних господара и остајао све док не види да тај уздрхти пред јачим од себе. Онда је прелазио код тог јачег. Идући таквим степеницама, стигао је и до кнеза овога света, самога Сатане.
Једанпут, страшна свита под црним плаштевима, предвођена својим господарем, јашући преко неког брда изненада изби на велико хришћанско гробље са капелом. Зацаклише се крстови на месечини, коњи стадоше као укопани, проломи се ужасни крик кроз ноћ. Као мехур од сапунице, опсена је нестала.
Човек освиће сам, на рубу старог гробља, те „густе шуме крстова”. Схвативши да је страшни господар побегао од Крста, одлучује да потражи онога чије је то знамење. Неко време проводи са монасима у пустињи и од њих сазнаје о Христу. Али, и њему самом и духовницима у пустињи беше јасно да његов пут ка Христу није монашки, те он крену у свет да га тражи некако друкчије. Владимир Назор у својој романсираној „Легенди о Светом Христофору”, објављеној у Српском књижевном гласнику 1922, пише: „Репробус изађе из пустиње. Лутао је по селима и по градовима, ишао међу свакојаке људе, био ратар, радник и војник, молио се у катакомбама, био мучен и гнан, али Христа нигдје не нађе. Кршћани су свугдје служили Спаситељу како он није могао.”
И дође тако на неку дивљу реку, која се није дала ни кротити ни прећи, нити је моста преко себе примала. Дивовска раста и несагледиве снаге, он се огледа са том силом и надјача је. Прегази до друге обале и врати се. Онда прихвати савет неког духовника да остане ту и помаже људима тако што ће њих и њихове терете преносити са једне стране реке на другу. „С почетка је све то радио из пркоса према ријеци, али се потом мучио само из љубави према људима. Преносио је пријатеља к пријатељу, сина к мајци, мужа к жени. (...) Букне рат с оне стране ријеке, и он спаси мноштво људи под кишом стријела и камења. Изранављен, крвав, преносио је дјецу и старце, отимао ријеци рањенике, спасавао бјегунцима стоку...”
Једном, у зору, у време великих бујица, кад ни обичне потоке нико није прелазио, дозва га неки дечак и замоли да га пренесе преко надошле воде. Узе га див, с лакоћом, и понесе. После неколико корака кроз воду, међутим, једва се кретао од нарасле тежине. Усред матице стаде, даље није могао. Подиже поглед ка дечаку и виде над собом небеске очи како блистају. Загрме глас Младенца: „Ја сам Христос, Спаситељ Света! Онај који је на себе узео сву тежину Греха. Данас си ти на својим плећима носио оно најтеже на свету. Због тога ћеш се од данас звати Христофор. Онај који носи самог Христа.”
И тако онај који у реку уђе као Репровус, Проклетник, крштен у њој, изађе на другу обалу као Христоносац.

КАД ПРОЦВЕТА СУВИ ШТАП

А патријарх Павле то описује овако:
„... Терет је постао тако велики да се његова снажна рамена повише до површине воде, а моћне груди с напором дисаху. Стигавши најзад на другу обалу и скинувши дете с рамена, једва нађе снаге да запита: ’Какво је то чудо с тобом, дете!? Било ми је као да сам цео свет носио на себи!’
’Више него свет’, одговори дете, ’ти си носио оног који је створио свет. Милосрђе си показао и милосрђе ти је указано: греси су ти опроштени и моја те је рука, док си ме носио, у води крстила. За доказ да је то истина – твој сухи штап ће процветати.’
То рекавши, детета нестаде, а див од тада би прозван Христоносац, Христофор.
Упознавши тако лично Христа, Свети Христофор поче ревносно проповедати о Њему и најзад доспе у Малу Азију, где у провинцији Ликији чудом цветања свог штапа преобрати многе идолопоклонике. Но ту би ухваћен, бачен у тамницу, мучен, и најзад поднесе мученичку смрт. Као место где је Свети пострадао помиње се иначе непознати град Самон, одакле су му мошти пренете у шпански Толедо, а одатле у опатију Светог Дионисија (Сен-Дени) у Француској.”
Располажемо неким упутима да је место пострадања светог Христофора на средокраћи између два симболички изузетно важна града старе Ликије, оба у вези са још једним великим хришћанским светитељем. Први је Патара, град у којем је недуго по смрти светог Христофора рођен свети Никола Чудотворац и где је стриц Николин био епископ. Други је Ликијски Мир, у којем ће свети Никола, након „позива вишњег да крене на подвиг у народ”, бити изабран за архиепископа; град по којем ће његовом имену бити додато оно Мирликијски. У време прогона хришћана под Диоклецијаном (284-305) и Максимијаном (285-305; 310), и архиепископ Никола беше бачен у тамницу, изгледа исту ону у којој је скончао свети Христофор.
Свети Христофор веома је поштован и на Истоку и на Западу, нарочито код Грка и Шпанаца, који су непосредно сведочили великим чудима над његовим моштима. Православни га празнују 9. маја, римокатолици 25. јула, Јермени 14. јула, Копти 3. августа, јаковити и мелхити 7. и 27. априла.
У лику доброћудног џина, голобрадог младића, ратника-мученика, приказан је у пећинским црквама Кападокије, у Великом Трнову, Старом Нагоричану, Леснову, Дечанима, Благовештењу Кабларском, Темској, Јашуњу, светогорским манастирима Дохијару, Протатону, Великој Лаври... „Штавише, у околини Битоља налази се село Христофор и у њему истоимена манастирска црква, обнављана и почетком и крајем XIX века”, наводи Љиљана Стошић, стручњак Балканолошког института САНУ, у свом раду Култ светог Христофора Кинокефалона на Балкану. „Због најпопуларније епизоде из свог Житија, свети Христофор се и на Западу и на Истоку сматра заштитником путника, ходочасника, аутопревозника, алпиниста, атлета, носача, градитеља мостова, баштована и воћара, али и делотворним брзопомоћником против заразних и неизлечивих болести (куге, колере), нечистих духова, урока, зубобоље и изненадних животних опасности.”

ДОБРОЋУДНИ ЏИН И ПСОГЛАВИ СВЕТИТЕЉ

Најнеобичније приказивање овог светитеља је, свакако, оно са животињском главом. Псећом, коњском, магарећом (разликују се и представе и око посматрача). Постоји искључиво на православном Истоку, а неки од најзанимљивијих примера су на српским просторима.
Најстарији данас познати такви прикази светог Христофора су на двема глиненим иконама из Винице код Кочана. Потичу из V или VI века, чувају се у Музеју Македоније у Скопљу. Сви остали примери су из много каснијег периода, од XVI до XIX века, и расути су од северноруских до синајских предела. На свим тим иконама и фрескама – руским, румунским, српским, бугарским, грчким и синајским – свети Христофор са животињском главом приказан је усправан, „с ореолом, заоденут плаштом налик пелерини”. Увек је дат из профила или полупрофила, „с дугим и оштрим носем, сличним псећем, или понекад ширим, више налик коњском”, „с малим шиљатим ушима, између којих су му глава, понекад и врат, покривени дужом длаком”. Тако га описује патријарх Павле.
Љиљана Стошић: „Великострадалник је представљен како држи крст, штит или копље-хелебарду, или како једном руком благосиља. Овај ратник у име Христово, попут арханђела Михаила, понекад стаје ногом на савладаног демона. Приказује се и како га Христос благосиља или крунише мученичким венцем. Негде је подигнуте главе и отворених уста из којих вири језик, управо у тренутку кад му се враћа изгубљена моћ говора. Поред руских (Ермитраж, Третјаковска галерија, Историјски музеј у Москви, иконе једног ростовског и популарних северноруских народних мајстора), грчких (Византијски музеј у Атини), бугарских (Национални археолошки музеј у Софији, црква у селу Инџе Војвода, јужно од Бургаса), синајских икона (манастир Свете Катарине) и румунских фресака (Молдовица), посебно су занимљиве представе светог Христофора кинокефала које су урадили грчки, српски имакедонски зографи из XVIII и XIX века...”
На Светој гори је у првој половини XVIII века урађен низ веома упечатљивих представа светог Христофора са животињском главом. У Великој Лаври 1715, Каракалу 1717, Ватопеду и Хиландару 1740. Све су приписане грчким сликарима. Из истог периода је и икона која се чува у Музеју у Реклингхаузену. Василије Рафаиловић, последњи мајстор чувене сликарске породице из Рисна, насликао је 1796. икону псоглавог светог Христофора у Цркви светог Николе у манастиру Градиште, изнад села Буљарице, код Петровца на мору.
Фреска из села Доњи Кормињани код Гњилана, из XIX века, споменута у једном питању верника, била је повод да епископ Павле 1976. напише свој рад о светом Христофору. Из истог века су и фреске у Цркви Успења Пресвете Богородице у манастиру Суково (1857/1858), као и из Цркве светог Јована у Горњем Матејевцу код Ниша (1863). Близак им је, и временски и стилски, свети Христофор из манастира Богородице Пречисте у Кичеву (1880/1881).

ОД ОЦА, КРОЗ СИНА, У СВЕТОМ ДУХУ

То су мапе, прегледи, описи.
А објашњења за овај посве необични светитељски лик?
Има их, наравно. О псоглавима су писали још Плиније и Псеудо-Калистен. И народна предања, укључујући и српска, чувају бројне сродне приче. Патријарх Павле прилаже лепу скицу могућих тумачења. Папаевангелу, у својој Иконографији светог Христофора (Атина, 1968), указује да би се даљи корен могао тражити у староегипатском миту о богу Анубису. Имао је главу шакала, сличну псећој, и преносио Ора преко Нила. „Став, сликање из профила, околина, процветали штап, све је исто код обојице”, указује Патријарх. Постоји и јасна веза са представом грчког хероја Херакла, који на рамену носи малог Диониса.
Анализирајући одежде на представама псоглавог светог Христофора, Љиљана Стошић вели: „Огртач, мушка горња хаљина, или путничка и ратничка кабаница, или халамида слична данашњој пелерини, један је од карактеристичних атрибута свих демона и божанстава Доњег света (Хад, Хермес, Танатос). У хришћанској традицији огртач носи арханђео Михаило, а у српским народним веровањима огртач се везује за вукодлака и вампира. Да је заиста у питању плашт са натприродним моћима потврђује и легенда да његов власник губи моћ уколико му огртач буде одузет или сакривен, као што змај нестанком кошуље губи снагу...”
Изнад свега, иконологија заснована на надрелигиозној Сакралној Традицији у легенди о псоглавом светом Христофору види сажету целу историју спасења. Пут поновног обожења палог човека и природе, пут реинтеграције, „повратка у наш небески завичај”. Од животињског, кроз људско, до светог (божанског). Као што биљка твар из земље, кроз себе, претвара у миомирис (етер, дух). Од Оца, кроз Сина, у Светом Духу.

***

Nomen est omen
Латински корен његовог првог имена Reprobus (Репрев, Репровос) значи безвредан, одбачен, проклетник. Супротно од Probus (ваљан, поштен). Али, означава и некога ко је, прошавши кроз ватру великог искушења, поново задобио првобитну чистоту и доброту.
А Христофор је, рекосмо, Христоносац. Онај који је понео Христа.
Између та два имена је живот овога Светог.
Име је судбина.

***

Патријарх
Павле (Стојчевић) био је тада, 1976, епископ рашко-призренски. У Гласнику СПЦ редовно је одговарао на питања и недоумице верника, па је у марту те године на ред дошло и питање о светом Христофору из Доњих Кормињана код Гњилана. Кроз тај текст указује нам се као изузетан православни учењак, одличан писац, а није изостала ни његова позната духовитост.
„... Такав лик налази се у једном медаљону на икони у Цркви светог Николе манастира Градишта код Бара у Црној Гори, који се у туристичком водичу Бранка Живковића и Бора Радоњића резолутно назива ’Св. магарац’”, пише каснији патријарх српски. „Није лако објаснити како су они дошли до сазнања да је овде представљен баш као ’свети магарац’, с обзиром да лик има мале уши, сличне псећим или коњским, али никако магарећим, сем ако не због туристичке атрактивности, или доказа верске затуцаности и глупости.”

***

Назор
Брачанин Владимир Назор (1876-1949), песник, писац, онај који је, видевши зверски хрватски злочин над Србима код Вргинмоста 1943, написао чувену песму „Мајка православна”, своју романсирану Легенду о Св. Христофору објавио је у три наставка у Српском књижевном гласнику, године 1922, у бројевима 4 (16. фебруара), 5 (1. марта) и 6 (16. марта). Уредник је био Светислав Петровић, директори Богдан Поповић и Слободан Јовановић.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију