Равница

У КУЛПИНУ, ПОВИШЕ НОВОГА САДА, НАЈВЕЋИ ПОЉОПРИВРЕДНИ МУЗЕЈ НА БАЛКАНУ
Кроз лулу од морске пене
Тамо, у летњиковцу Дунђерских, оштрије ухо још може чути, понекад, шуштање балских хаљина и звонки смех младих дама. Парк распрострт на пет хектара, напред енглески, иза француски, нескривено чезне за својим давним домаћином, оним који га је засновао. А у помоћним објектима од 1993. је јединствени музеј у којем можемо видети сејачицу са почетка XX века, раковички трактор из 1949, стећи озбиљан увид у историју хмељарства, пиварства, гајења пшенице, конопље, сирка метлаша, али и видети богату колекцију лула

Пише: Зорица Тодоровић Мирковић


Испод белине снега који је меко ушушкао широке оранице тек понегде провирују црне грудве черноземске, понос Бачвана. Чернозем је редак дар природе, има га једино још у Украјини и у Конвелту, пољопривредном крају Америке. Бачвани, додуше, тврде да оваквог, што се простире бачкопетровачким и кулпинским атарима, нигде у свету нема.
Гледајући поља која промичу, поведосмо о томе причу са чика-Јанком којег, пешице запућеног у Кулпин, повезосмо успут. Ведро је, зубато сунце. Црквени торњеви и кровови кућица стидљиво се помаљају на хоризонту. Онда та слика лагано расте и увећава се, сигуран знак да смо близу европске престонице метле и сирка метлаша. Чика Јанко Тот, паор из Кулпина, поносно истиче да чернозем није једина њихова реткост. Дика села је и дворац чувеног велепоседника Лазара Дунђерског (1833-1917), комплекс у којем је данас смештен пољопривредни музеј. Једини у Србији, највећи на Балкану.
– Музеј је познат и ван наших граница. Јесу, медији су моћни, информације и слике брзо стижу свугде, стварне или исфабриковане, али људи још увек радо долазе да сами виде, да дотакну старе предмете, алатке из давних времена честитих домаћина, кад се живело од земље и за њу – дивани разговорљиви чикица.
Од оваквог тумача можда нам бољи кустос за музејски комплекс и не треба. Сазнајемо и да се већина мештана одлично сналази у тој улози. Разумљиво, када се зна да годишње 10.000 туриста, домаћих и страних, посете село и музеј у њему! А гостима, веле, ваља бити на услузи и срамота би било да они, овдашњи, не знају историју села и дворца.

ПОД СТАРОМ ТИСОМ

У центру Кулпина, у улици чији је назив одолео свим ломовима у последњих двадесет и кусур година (Улица маршала Тита), с једне стране православна Црква Вазнесења Господњег, а прекопута, иза дугачке беле ограде, велелепни дворац. Раскошно здање, са широким тремом, стубовима, куполом и лименим кровом, осваја поглед. Поред такозваног великог дворца, у дворишту постоји још и приземна вила која је припадала такође некадашњим власницима, породици Стратимировић.
Ево и домаћина, са срдачно испруженом руком упознавања и осмехом добродошлице, симпатичног Филипа Форкапића, кустоса Пољопривредног музеја који је под окриљем Музеја Војводине у Новом Саду.
– Јесте лепо, у праву сте, али је све још много лепше с пролећа и лети, кад се око дворца простре травнати тепих и озелене крошње – каже. – Парк је изгубио свој првобитни изглед, али је сачувана шума око чијих се стабала увија зеленомрки бршљан.
Јахачку, као и некадашњу пешачку стазу, усечену у маховину, сада прекривену снегом, уоквирује дрворед дивљег кестена. Док обилазимо парк иза дворца, Форкапић нам показује велику раскошну тису, стару 120 лета:
– Тиса је неизоставна у кадру фотоапарата наших посетилаца. Многи засади дрвећа, на жалост, пропали су због небриге. Срећни смо што је ова времешна лепотица, ова наша тиса, избегла ту судбину. Иако је ижилила у Јужној Америци, корени су јој дубоко у кулпинском чернозему. Прија јој под овим нашим небом. Наша је миљеница, заштитни знак дворца и овог парка.
Велелепни парк, на око пет хектара, споменик је природе и станиште ретких биљних врста. Испред дворца је негован по енглески, а иза по француски. У парковској шуми, сазнајемо од нашег домаћина, данас је готово хиљаду стабала старих кестена, багрема, липе, ретких четинара.
Збуњује помисао да су трактори, плугови, сејалице, круњачи, и сва друга механизација и алатке, смештени у одајама дворца. Зар тамо где је време стало, и где још шуште балске хаљине и одзвања звонки смех дама које чекају да их каваљери позову на плес?! Умирује нас кустос који показује на помоћне зграде, некадашњу коњушницу и житни магацин. Тамо су, вели, експонати који сведоче о аграрној традицији. Осам сталних тематских изложбених поставки обрађују историјат хмељарства, пиварства, гајења пшенице, конопље, сирка метлаша и израде метли. Приказани су и историјат говедарства, овчарства и свињарства, затим збирке алатки и оруђа за орање, те старих пољопривредних машина.

ПОНОС ЈУГОСЛОВЕНСКЕ МАШИНОГРАДЊЕ

У дворишту музеја, под отвореним небом шепури се редак примерак парне локомотиве за ручну вршалицу, претеча комбајна, стара више од века. Са високим црним сулундарима, регулатор-куглама, полугама и замајцима, ова машина је у прошлости зујала на житним пољима витлајући прашину од златне плеве и сламе.
Неки експонати су раритетни, позавидели би на њима и већи и богатији музеји од овог у Србији. Рецимо, овде се чува први и сада једини трактор произведен у „Индустрији мотора” у Раковици 1949, у ондашњој Југославији. И тада је било свега три оваква прототипа – рогобатна сивомаслинаста машина, са ознаком „Задругар Т – 08”. Упркос свим њеним бројним недостацима, била је понос југословенске машиноградње. Наш понос.
Форкапић нам открива још једну драгоценост: сејалицу ковачко-коларске израде с почетка XX века. То је поклон Зорана Милинковића из Младеновца чији је деда својеручно направио ту сејалицу, јединствену по конструкцији и начину израде.
– По селима у свим деловима Србије још увек се могу пронаћи интересантне машине или алатке од музејске вредности – вели Филип Форкапић. – Ево, и ова ветрењача, коришћена за провејавање пшенице, поклон је једне породице из Футога. Ручну прскалицу произведену 1950-их такође смо добили: госпођа Мирјана Павловић из Новог Сада желела је да је сачува и тако увећа музејски фонд. Прскалица је припадала њеном оцу др Димитрију Јанковићу, некадашњем професору Гимназије у Сремским Карловцима, који ју је користио у својим воћњацима.
О, чега све нема у музеју! Сате би човек могао потрошити само на разгледање колекције лула. Скупоцених, керамичких, порцуланских, дрвених, оних „енглеских” и оних „од морске пене”... Пажњу привлачи и изложба грбова војвођанских места који садрже неки знамен у вези са пољопривредом – неки алат, клас жита, јабуку...
Посебно је занимљива изложба метли. Доктор Јанош Берењи, аутор изложбе о сирку метлашу и изради метли, каже да се метла помиње у Библији, и то на девет места, а има је и на египатским цртежима. Срећемо је и код Римљана, где је чишћење светилишта имало смисао и снагу обреда, представљајући част и изабраност.

ПРОВЕРИТИ У КУЛПИНУ

Филип Форкапић зна све доступне појединости о музеју и дворцу који је некада припадао чувеној породици Дунђерских. Не зна се поуздано када је здање изграђено, но непобитно је да су његови први власници Стратимировићи, из чије лозе је и Стефан, митрополит карловачки, оснивач Карловачке гимназије и Богословије. Хроничари су записали да је 1863. дворац од Стратимировића откупио мађарски властелин Матеј Семзо који је, после кратког газдовања, имање са зградама продао Лазару Дунђерском.
Богати велепоседник је дворац, коришћен као летњиковац, наменио сину Ђорђу. После дуге и хладне зиме, Дунђерски су се из Новог Сада селили у Кулпин. Ту, у хладовини и свежини села, проводили су жарка лета. Врата дворца вазда су била широко отворена за увек добродошле госте, међу којима су записани и чланови породице Карађорђевић (по рођачкој линији).
– Данас се у овом раскошном здању повремено приређују концерти, књижевне и музичке вечери – каже кустос. – Пре две године, у луксузним одајама дворца снимана је и телевизијска серија Сва та равница. Био је то велики догађај за мештане и за сам музеј. Гледаоци ове сторије могли су да уживају у лепоти амбијента и стилског намештаја у дворцу. У сјају комода, секретера, канабеа, разних фотеља, столова и столица, клавира и сатова, израђених у стилском распону од барока до ампира и необидермајера.
Комади тог намештаја и предмети који су некад украшавали грађанске и властелинске домове данас су својеврсни споменари прошлости. Успомена на истинске мајсторе који су их правили и на оне богаташе који их нису случајно наручивали, него су их разумели и знали да уживају у њима.
Има ли то везе са пољопривредом?
Можда, но није згорег упутити се у Кулпин и лично проверити.


***

Заслуге
Као и све остало, после Другог светског рата велелепни дворац је национализован. У њему је једно време била сељачка радна задруга, служио је и као дечје обданиште. Најзаслужнији за отварање Пољопривредног музеја у дворцу, године 1993, свакако је проф. др Јан Кишгеци. Он је аутор и коаутор више изложби које су сада трајне поставке у музеју: о пиварству, хмељарству, конопљи...

***

Са мирисом рузмарина
У Кулпину, у свештеничкој породици, рођен је и патријарх српски Георгије Бранковић. Место је знано и по разним живописним етно приредбама и манифестацијама, које привлаче велики број посетилаца. Сваке друге недеље у јулу овде организују чувену етно-фешту „Свадба, некад и сад”. С обзиром на то да су мештани махом Словаци и Срби, најзаступљенији су свадбени обичаји ових народа, али и других. У сваком случају, важно је да се сватови оките рузмарином, девојачке блузе и момачки ревери, па мирише цело село. Цело село.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију