Скадарске елегије

„НАЦИОНАЛНА РЕВИЈА” У ПОСЕТИ СРБИМА У АЛБАНИЈИ
Ова ми је пјесма најмилија...
Никада нису стигли онамо где су кренули њихови прадедови. Заточени, морали су да преживе тираније и краља Зогуа и Енвера Хоџе, да се упишу под туђим именима и у туђу нацију, али нису заборавили ко су и одакле. Ни да то кажу на језику својих предака. Исламске су вере, али себе одлучно сматрају Србима, а Србију отаџбином. Сада покрећу судске процесе и враћају своја права имена, српска. Сами организују школу и децу уче свом правом језику, српском. Хоће ли им Србија, оваква каква је сад, помоћи?

Текст и фотографије: Мишо Вујовић


Скадар је велика заборављена тајна српског рода. Дубок је корен нашег трајања уснулог у колевци заборава. На дубу светог Јована Владимира још је исукан мач краља Војислава, себи ће у браду, песник Будимир Дубак, аутор „Скадарске елегије”, док нас албански полицајац подозриво скенира на граничном прелазу Божај, тражећи овлашћења за управљање аутомобилом од директора РТВ Републике Српске Драгана Давидовића. Хладан однос албанских граничара према српским држављанима последњих година је отопио захваљујући новоевропским правилима, али ће неповерење из кога с времена на време, у заветрини неке веће олује, прокуљају старе емоције, остати као ментална граница и када међудржавне рампе буду уклоњене.
До недавно на овом усеку између брда са једне и Скадарског језера са друге стране, кривудавим израњаваним путем није се само одлазило из једне у другу државу. Трагови у нестајању сведоче да су државне међе делиле не само два народа већ епохе и векове.
Бежећи у самоизолацију и пропагирајући једнакост и социјалну равноправност, униформисани систем Енвера Хоџе успео је да већину грађана уједначи у недостатку свега што припада човеку. Почев од основних људских права и слобода до најелементарнијих средстава за живот.
Ту језиву „равноправност” у идеолошки једноумној Албанији, без различитости, без права на националну аутентичност, веру, језик, културу, обичаје, на својој кожи најболније су осетили Срби. И не само они живи, поарбанашени и духовно утамничени. Овде у земљи црних орлова, бункера, бодљикаве жице, козјег сира и коњака, мира није било ни за мртве.
Режим Енвера Хоџе трајао је више од пола века, али зла времена, суровија од горштачке ћуди с Проклетија, за Србе су почела још 1934. године, када је краљ Зогу донео указ о поарбанашењу свих неалбанаца у својој младој држави. Прекопавани су гробови, рушене цркве и манастири, паљене тапије, затирани и заметани трагови постојања...
„Последњи османлијски бег”, како су савременици назвали Зогуа, крваво је враћао дуг народу под чијим скутима је у два наврата нашао и добио уточиште. И више од тога. Уз снажну помоћ Александра Карађорђевића, српског оружја и официрског кадра, са добровољцима и руским плаћеницима, обученим у касарнама Краљевске војске Југославије, под командом пуковника Андреја Миклошевског, Ахмет бегМухтар Зоголи умарширао је 1924. године у Тирану и тако постао председник Републике, да би четири године касније, уз подршку нових савезника – Италијана, себе прогласио краљем Албаније.
На Балкану најпре страдају сведоци и добра дела. Јади те сналазе само од оних којима си добро учинио, парафразира Иву Андрића наш сапутник Светозар Ћираковић, професор српског језика из Никшића, данас учитељ српског језика у Скадру. Он је са петнаестак колега, пре седам година, стао одбрану свог језика.
Покушали смо да се супротставимо истом оном партијском насиљу које је 1945. године декретом ликвидирало једну и декретом произвело другу нацију. Исто се догодило са језиком. Остали смо без посла, али не без душе и образа, каже без колебања угледни никшићки професор, данас хонорарни просветитељ у Албанији, коме надокнада од 400 евра једва да покрије путне трошкове од Никшића до Скадра. Али, као и сви поносни људи, Ћираковић достојанствено извршава своју мисију.

... КАД ЗАПЈЕВАМ ЖИВЈЕЛА СРБИЈА

На неколико стотина метара од границе дочекују нас бункери – симболи владавине Енвера Хоџе. Последњи бољшевик Европе је током своје полувековне владавине посејао преко 700.000 ових бетонских задужбина. Рађене су од најквалитетнијег бетона и железа, а свака је просечно коштала колико и мањи једнособни стан.
Да су уместо бункера грађени станови, готово нико у Албанији неби имао нерешено стамбено питање, оценио је својевремено архитекта Хоџиног одбрамбеног штита Јозиф Зегали, звани пуковник Бункер. Изградња бункера је сваке године односила 70-100 живота.
У Скадру ври као у кошници, трговина на улицама као на било ком источном пазару. Картонске кутије, тезге од дрвених гајбица, ручна колица по тротоарима... Нуди се скоро све, од чувеног скадарског танко резаног дувана, сушеног крапа из језера, козјег сира, садница разних култура, пољопривредног алата, до кинеских крпица и ситне пернате живине. Трговци, ушанчени испред дућана, позирају камерама са високо уздигнута два прста. Гледајући тај опуштени свет, с оријенталном лежерношћу, који се споразумева и на српском језику, није тешко приметити да се пре свега по физиономији доста разликује од својих сународника са Косова. Један од наших домаћина управо том разликом поткрепљује своје тврдње да је већина становника Скадра и околине српског или словенског порекла.
У малом бифеу Омера Станковића, одбор за дочек, срдачан, дирљив, какав се ретко виђа у савременом свету отуђености. Павло Јакоја (Павле Брајовић), Гезим Ђока (Зоран Ђоковић), Омер Станковић, Гано Мућић, Симо Аљковић...
Тридесетак хиљада албанизованих Срба и Црногорца и данас, двадесетак година од „увођења демократије”, жилаво покушава да оствари нека од основних људских права, пре свега право на лични и национални идентитет. Већина њих у званичним документима носи албанска имена, а у матичним књигама уписана им је албанска националност. Промена личних података мора најпре да прође кроз правосудне инстанце, споро и мукотрпно. Албанска држава и даље не дозвољава промену националне припадности.
Гано Мућић, бивши подморничар у једној од четири руске подморнице Хоџине војске, данас превалио седамдесету, браћу из Србије, Црне Горе и Републике Српске, дочекује својом личном „химном”:
„Ова ми је пјесма најмилија
кад запјевам живјела Србија...”

ГОЈКОВИЦА МЛАДА ПОСТАДЕ РОЗАФА

Председник Удружења Срба и Црногораца „Морача–Розафа” Павло Јакоја (Брајовић) наглашава да је најбитније успостављање континуитета у сарадњи са отаџбином, као и да се јавност у Србији упозна са животом и потребама малобројних али жилавих чувара српског памћења у Републици Албанији:
Срби и Црногорци у Албанији су народ који је на великом удару асимилације. И данас је питање српске мањине једна од табу тема за албанске званичнике. Како никада у историји није било пописа на ком су се мањине слободно изјашњавале о својој националној припадности, нема прецизних статистичких података и веома је тешко утврдититачан број наших сународника.Наше удружење процењује да нас је око 30 хиљада. Највећи део Срба живи у Скадру и околини, али наша браћа у мањим заједницама живе у Тирани, Љешу, Драчу, у Фиру, где је недавно отворенајош једна школа за српски језик. Ми смо у Албанији аутохтон народ. Некада је од Скадра до Драча било посејано преко 300 цркава и манастира.Остао је по неки звоник, део олтара, порте. На десетак километара од Скадра и данас о нашој моћи и достојанству сведоче рушевине цркве Јелене Немањић (Анжујске). Нису само средњовековнисрпски владари-задужбинари оставили светли траг у културно-историјском наслеђу Албаније. У новијој историји, припадници наше мањине дали су немерљив допринос у борби против фашизма. Међу тројицом најзнаменитијих антифашистичких хероја, двојица су Срби: Бранко Кадић и Јордан Мисје. Васил Шантић, погинуо је у Враки у борби са немачким окупаторима, а Војо Кушић је био командант герилских јединица Албаније. У послератној Албанији наши сународници су се лидерски остварили у свим областима културног, привредног и јавног живота.
Као и у већини земаља у транзицији, у Албанији су на сваком кораку уочљиве драстичне различитости. Између нових, лепих и савремено конструисаних здања у стаклу и мермеру остају заробљени цели квартови нехигијенских уџерица, са прашњавим сокацима, а разбацане депоније сведоче о не баш хигијенским навикама грађана, који великим корацима грабе у ново доба. И док се пењемо на средњовековну тврђаву Мрњавчевића, са које пуца предиван поглед на реке Дрим и Бојану, на Скадарско језеро, на брдо Тарабош, на плодну равницу у којој се Скадар угнездио, сустижемо групу младих неудатих Албанки које су дошле да се поклоне заштитници тврђаве, младој невести Розафи. А некад Розафа беше Гојковица млада коју у песми „Зидање Скадра” зазидаше да би опстали темељи и тврђава се изградила.
Скадар је део заборављене српске историје. Овде је столовала и преднемањићка Србија.Није случајно краљ Никола горео од жеље да ослободи стару српску престоницу,с нескривеном тугом у гласу прича протојереј Радомир Никчевић, сада скадарски парох.
Последњих неколико година овај град добија нови, савремени изглед. Широки булевари, лепе модерно опремљене зграде, грађене по свим савременим стандардима. Лагано и систематски нестају комунистички симболи, али су на сваком кораку посејане Тачијеве бензинске пумпе – симболи моћи вође дреничког клана и премијера самопроглашене албанске државе на тлу Србије. Из центра града уклоњен је споменик петорици националних хероја из Другог светског рата. На једном од тргова доминира монументални споменик Исе Бољетинца, вође косовских качака, чија зверства се и данас памте широм Косова и Метохије.

ФИР: ШКОЛА У СПАВАЋОЈ СОБИ

Док путујемо плодном равницом према Фиру, неко од присутних признаје да је Албанију замишљао као сурову, неплодну и неприступачну земљу. Дуж целог пута према Тирани и Драчу сусрећемо препуне шлепере са грађевинским материјалом, велика стоваришта, нове модерне грађевине. На већини новоизграђених кућа вијоре се албанска и америчка застава.
Албанци су увек били на страни већег и јачег. Преспавали су векове под скутима Турцима, љубили се са Русима, грлили са Кинезима, а сада су под кишобраном Американаца, приметиће професор Ћираковић.
Драч је данас постао главни албански економски и туристички центар, изграђен по свим светским стандардима. Дуж песковите обале никло је на стотине велелепних висококатегоризованих хотела.
На двадесетак километара од Драча, у близини Фира, у месту Липовше, налази се велика заједница Срба муслиманске вероисповести. Повод за нашу посету је школа српског језика у кући Екерема Дулевића. На уласку у двориште српска и албанска застава. Између разапето црвено платно са натписом: KURSI E GJUNES SERBE. Испод тога: Курс српског језика. Дочекује нас седамдесетпетогодишњи Исмет Дулевић, глава породице. Поздрављамо се са укућанима и њиховим комшијама као са најближима.
Дулевићи су из Бујића код Новог Пазара у Албанију стигли 1924 године. Беху кренули су за Турску, када је Мехмет Зогу затворио границе. И тако је Сулејман Дулевић са пет синова и рођацима остао у Албанији, где их поарбанашише у Дуле. У околини Фира данас живи око 2.500 Срба муслиманске вероисповести, који се претежно баве пољопривредом.
Успели смо судски да вратимо презимена, али нам никако не полази за руком да постанемо држављани Србије. Пре три године смо поднели захтев за држављанство, али нема одговора. Ја сам Србин и Србија је моја отаџбина. Боли ме када чујем да Шиптари са Косова добијају држављанство Србије, а нас то право заобилази,помало резигнирано говори Исмет чија породична заједница има 26 укућана. Исметов син четрдесеттрогодишњи Екерем дечју собу је претворио у учионицу.
Ово је аманет предака: да не заборавимо српски језик и сачувамо своју традицију. До поласка у школу ја нисам знао албански већ само српски језик, почиње своју исповест Екерем, доброћудни грађевинац. Албански сам научио тек у школи.Ни моја деца не смеју бити ускраћена за знање свог матерњег језика и за основна сазнања о себи. Наш циљ је да од садашњег курса српског језика направимо основну школу у којој ће настава бити по наставном програму Републике Србије. Образовање наше деце на српском језику је једини начин да сачувамо своје национално биће.

ИСТИНА ИМА ХИЉАДЕ ГОСПОДАРА

Школа или курс на српском језику, иако са дозволом албанских власти, нису наишли на одобравање већинске албанске заједнице. У неколико наврата Екерему и његовој породици упућиване су озбиљне претње од Албанаца пореклом са Косова и Метохије, али „убеђивања” нису изостала ни од стране бошњачке заједнице.
У време Рамазана посетили су ме Исмаил Диздари, председник удружења Босанаца и један посланик из босанског парламента чијег имена се не сећам. Од мене су захтевали да прекинем сарадњу са нашим удружењем „Морача–Розафа” и приступим Бошњацима. Рекао сам му, мало повишеним тоном, да је то удруживање на овом свету немогуће. Како смо разговарали на албанском, босански парламентарац га је на српском упитао зашто негодујем. Биће све уреду, ово су наши људи, одговорио је Исмаил. Онда сам му рекао на српском: „Немој да лажеш, ми смо из Бујића код Новог Пазара и немамо никакве везе са Босном!” Претили су нам и Шиптари са Косова.Обавестили смо о свему нашу амбасаду и нисмо се поколебали. Ми поштујемо земљу у којој живимо, али хоћемо да очувамо свој национални идентитет и везу са својом матичном државом.Уверени смо да ће обећања о градњи школе у најскорије време бити остварена. Сваког викенда овде долазе наша деца из целе области да уче српски језик.Ја их о свом трошку довозим и одвозим, прича Екерем Дулевић, који поклања земљиште и комплетне грађевинске радове за изградњу школе. Према пројекту, вредност грађевинског материјала за школу је процењена на 120.000 долара. Све остало ће надоместити моба мештана и њихова љубав према коренима.
У маленој собици песмом нас дочекује двадесетак малишана. Дирљиво до суза. Комплети Националне ревије, књиге и филмове о српским светињама (дар Радио-телевизије Републике Српске), електронски буквари (дар Министарства дијаспоре), комплети издања Светигоре, дочекани су са великом радошћу. Већина од ових дечака и девојчица сањају да једног дана своја сазнања крунишу на неком од факултета у Београду или негде другде у Србији.
Липовше напуштамо у поодмаклој ноћи. Екерем са браћом нас води у манастир Арденица, где на средњовековној фресци столује свети Сава. Буновни монах, бивши светогорац, отвара тешка врата, гледајући с неповерењем незване госте. Одлазимо помешаних мисли и узбуркане душе, још једном суочени са бесмислом општеприхваћених норми о демократији и људским правима, свесни да већа права на правду и истину имају јачи и да још живимо у свету где се насиље исплати, а истина има хиљаде господара, како приметиу уводнику својих „Нечујних звона” наш брат Зоран Богавац.

***

Манастир Арденица: Свети Сава и Ђорђе Кастриот Скендербег
На висоравни Мизрека изнад Фира налази се средњовековни манастир Арденица, посвећен Рођењу Пресвете Богородице. Претпоставља се да је основан крајем XIII или почетком XIV века, у време Епирске деспотовине. Разорен је крајем XVII века, а данашња црква је саграђена 1743. На једној од фресака налази се седам балканских светитеља, међу којима је Свети Сава, представљен као ктитор, с црквом у рукама. То указује да је манастир вероватно задужбина Немањића.
Захваљујући веровању да је 1451. године у њој венчан албански национални јунак Ђорђе Кастриотић Скендербег, манастир је избегао бољшевичко уништавање богомоља. Наиме, владика Иринеос, један од малобројних преосталих монаха након Другог светског рата, успео је у пролеће 1967. да разуларену комунистичку омладину уразуми управо податком да Скендербегово венчање даје овом здању нарочити значај и да би његово рушење нанело несагледиву културно-историјску штету. А венчањем Скендербега у Арденици, заправо, потврђено је његово српско и православно порекло.
Почетком XV века централним делом данашње Албаније, са седиштем у месту Кроја, управљао је Скендербегов отац, Иван Кастриот, један од великих задужбинара манастира Хиландара. У Хиландару се и данас налази његова ћирилична повеља у којој између осталог стоји: „... ја, грешни недостојни раб Христа Бога мојега, са синовима мојим Станишом, Репошем, Констадином и Ђурђем, исказујући ревност Господу Богу, моме Сведржитељу, и помоћи пречисте Владичице наше госпође Богородице Лавре Хиландарске, саветовавши се са синовима својим, приложисмо светом манастиру колико је у нашој моћи...”
Три године касније (1430), након жестоког отпора, под турску власт пада и овај део Албаније, Иван Кастриот гине, а његов најмлађи син Ђурађ пада у заробљеништво и бива потурчен, добивши име Скендер. Због храбрости, војне вештине, дипломатског умећа, веома брзо напредује и добија титулу бега. За време Угарско-турског рата, бег Скендер окреће леђа султану, ослобађа родну Кроју и враћа поседе своје породице, окупивши око себе остале племенске вође. Успео је да пуних 25 година очува аутономију великог дела Албаније. Његов сестрић Иван Црнојевић 1484. подиже Цетињски манастир, у коме вековима столују цетињске владике. Након пада Смедерева 1459. године, последњи српски средњовековни владар Стефан Бранковић уточиште налази код Скендербега. Скендербег га 1461. жени својом свастиком Ангелином, коју српска црква данас прославља као свету мати Ангелину.
Ђорђе Кастриотић Скендербег је уз натчовечанске напоре успео да одбије неколико великих удара на своју малу оазу слободе, укључујући и онај из 1466, када је поход на Скадар предводио лично султан Мехмед Други, појачан Млецима и Угарима. Након смрти Ђорђа Скендербега, 1468, нестало је и слободе за овдашња племена. У енциклопедији Британика јасно стоји да је Ђурађ Кастриотић, или Скендербег, српског етничког порекла.

***

Подршка Министарства просвете
Највећи помак у очувању идентитета Срба у Албанији је почетак рада школе (курса) српског језика за децу и одрасле, која је пре три године заживела уз помоћ Митрополије црногорско приморске и Министарства дијаспоре Републике Србије.
Разговарали смо са министром просвете Жарком Обрадовићем и државним секретаром Радивојем Митровићем.Наишли смо на разумевање и одличан пријем. Министар Обрадовић нас је обавестио да је међудржавни споразум о овој проблематици издефинисан са српске стране и да се налази у Министарству спољних послова, као и да ће Министарство просвете учинити све како би универзитети у Србији обезбедили додатна места за српске студенте из Албаније, каже Павле Брајовић.

***

Жица на Тарабошу
Готово да нема породице у старој Црној Гори у којој и данас не живи трауматични култ Тарабоша и Бардањолта, узвишења и планинских превоја на којима су у октобру и новембру 1912. и фебруару 1913. вођене крваве битке за ослобођење Скадра, старе српске престонице. На истом шанцу остајале су целе породице. Жица на Тарабошу постала је гробница за хиљаде младића.
У освит 8. фебруара 1913. у јуришну линију је уведен Чевско-бјелички батаљон. Катуњани су од пада српске државе у ропство непрекидно носили зубљу слободе која се никада није угасила. Образ, вера и слобода увек су претезали на кантару живота, а живело се за судњи дан, за гусле и потомство. Прекаљени јунаци са многих бојишта, чије је најјаче оружје било неустрашиво срце, научили да ударају прса у прса, да се огледају с јатаганом или џефердаром очи у очи с непријатељем, сада су имали ушанчене и укопане скоро невидљиве противнике.
Седамнаестогодишњи Андрија Шајов, висок, снажан, усукан од мишића, као пантер се прикрадао турским положајима. Приближавао се, готово нечујно, жици на којој је претходног дана угашено на десетине домова. Из полумрака светлуцале су очи његових сабораца, већином најближих рођака, спремне да ускоче у прве ровове. Тајна те неустрашиве војске састојала се управо у чињеници да су све јединице биле састављене од најближих сродника. А брат брата никада није остављао.
Стотинак метара ниже, у истом строју, отац Шајо (Блажо) скоро без даха је пратио црну пузајућу силуету. Цео вод, распоређен у стрелце, чекао је приљубљен уз земљу. Само што је дотакао врућу жицу, јутарњу тишину запарали су заглушујући прасци. Тек усправљена фигура неустрашивог младића лагано је склизнула испред бодљикаве гробнице. Отац је крикнуо и пошао напред. Куршуми као да га нису хтели, све док није успео да стигне до Андрије, чије су се полуотворене очи гасиле у сивилу скадарског јутра. На тренутак је настала тишина. Отац је успео да пригрли сина, а небом се поново проломио рески звук митраљеза. И док су две генерације, отац и син, полако тонуле у епско царство вечног подвига, у следећем јуришу, на истој жици, у царство благородног чувства преселила су се Шајова браћа Филип и Ћетко. Најмлађи Живко, тешко рањен, успео је да преживи. Прича о шест Вујовића, од којих се само један вратио са Скадра, једна је у мору скадарских легенди које полако нестају из памћења заборавног потомства.
У смирај истог дана, стотинак трећепозиваца затражило је пријем у команду Приморског одреда.
Нећемо да више гине младост. Ми да чувамо шанчеве а ђеца да нам гину. У зору ћемо се појакати с турским шанчевима, па што нам Бог и судња ура дају.
Тек што се сунце помолило иза Проклетија, на каменитом беспућу Тарабоша стотинак седих глава винуло се у славу и слободу. Готово сви су остали да чувају једну од легенди коју су уз гусле у дугим зимским ноћима слушали од ђедова, о зидању Скадра, о братској превери, о Гојковој од злата јабуци која млада паде у Бојану.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију