Памјат

СВЕТЛИ И ДИРЉИВИ ТРАГОВИ РУСКЕ ИЗБЕГЛИЧКЕ КОЛОНИЈЕ НА ЈУГОИСТОКУ БАНАТА
Ангелске боје Беле Цркве
У овој вароши, која још чува своје барокно лице, од терора Револуције склонио се велики збег одличника из царске Русије. Ту беху пресељене и две елитне школе, у рангу чувених енглеских и француских колеџа: Мариински донски институт и Први руски кадетски корпус великог књаза Константина Константиновича. О, какве су се све приче, судбине и крви ту уплеле! Предочићемо део фактографије, али за ово су заправо потребни филм и роман

Пише: Татјана Марковић


На југу Баната, смештенo између пространства Панонске низије и мистичних Карпата, налази се старо српско насеље Бела Црква. Формирано је у близини утврђеног града Храма, данашње Банатске Паланке, који су још у VII веку основали Словени. Најпре су направили храм, утврдили га кружним опкопом, па насеље формирано око њега доби име Храм, Харам или Хором. Од оснивања аустријске Војне границе, Бела Црква је постала средиште Илирско-банатског пуковског округа, a oд 1872. и слободна варош.
У центру града, који је свој данашњи раскошни изглед задржао из доба барока, налазе се три православне и једна католичка црква, зграда магистрата из 1830, зграда штаба XIV илирско-банатског граничарског пука из 1841, те раскошан градски парк подигнут 1850. на месту старе пешадијске касарне која је страдала у пожару.
И управо та велелепна зграда некадашњег штаба граничарског пука је 1920. године, по указу краља Александра I Карађорђевића, постала дом Мариинског донског института, школе за девојке племенитог рода прогнане са некадашње територије Руске Империје.
Услед револуционарних збивања, Мариински донски институт је био евакуисан из козачке престонице Новочеркеск, 23. децембра 1919. У прво време је био смештен у здање Кубанског института у Јекатаринодару, а након две недеље премештен је у Новоросијск, на обалу Црног мора. Осим девојчица Мариинског донског института, којих је било укупно педесет, групу је чинило и неколико ученица Кубанског института, те још шест девојчица из других школа које су се прикључиле овом дечијем збегу.
У Новоросијску су деца, заједно са управницом, професорима, васпитачима и помоћним особљем, укрцана на брод „Афон”, а затим су, преко Варне и Софије (Бугарска), стигла у Белу Цркву.
У исто време су евакуисане и 153 девојчице Харковског института, којима се придружио и немали број девојчица из Смољног института. Оне су биле смештене у Нови Бечеј, у зграду данашње Основне школе „Милоје Чиплић”.
До почетка Другог светског рата, у ова два града образовање је стекло укупно 975 васпитаница.
Постоји податак да се 1924. у Краљевини СХС налазило 5.317-оро руске деце (3.005 дечака и 2.312 девојчица). Њих 28 одсто били су ратна сирочад. Школске деце је било 4.024. У другој половини 1920-их, у Југославији је било 27 руских основних и средњих школа, највише у Србији. Према тврђењу професора Петроградског универзитета В. Д. Плетњева, који је у избеглиштву од 1920. обављао дужност директора Прве руско-српске гимназије у Београду, Руси су сматрали Југославију „једином државом где су постојали услови за формирање система образовања руске омладине”.

ТЕМЕЉНО ОБРАЗОВАЊЕ, ХРИШЋАНСКА ЕТИКА

Женско образовање у Русији је старо више од 250 година. Први женски образовни завод је био Смољни, институт за девојке племенитог рода настао указом Катарине II, године 1764. По узору на институт Смољни, а на иницијативу донског атамана Михаила Григорјевича Хомутова, и по указу императора Николаја I, у Новочеркеску је основан Мариински донски институт. Почео је рад 22. јула 1853, на имендан царевне Марије Александровне, супруге наследника руског престола Александра Николајевича.
Осим веома темељног класичног образовања и савладавања разних вештина, девојчице су добијале и строго патријархално васпитање. Од најранијег узраста су учене дисциплини – поштовању друштвених норми понашања и хришћанској етици. Овај принцип васпитања задржан је све до коначног распуштања Института у Белој Цркви, године 1941.
Почетком XX века, Бела Црква је имала чак два значајна образовна центра затвореног типа, налик на познате колеџе на западу. Овде су ученици, осим квалитетног васпитања и образовања, добијали интернатски смештај, исхрану, здравствену заштиту, као и могућност за низ друштвених, културних и верских активности које овакви образовни центри подразумевају. Циљ оваквог устројства школских установа је да се личност младих људи у потпуности формира и усмери у жељеном правцу, како би био створен елитни нараштај.
Осим поменутог девојачког института, овде је од 1929. био смештен и Први руски кадетски корпус великог књаза Константина Константиновича, у коме су дечаци школовани до пунолетства.
Први кадетски корпус у Русији основала је царица Ана Иоановна, године 1732. До Октобарске револуције 1917. било их је 30.
Овај у Белој Цркви је био једини кадетски корпус сачуван у изгнанству. Настао је спајањем три корпуса: Кијевског (1851), Кримског и Донског. У састав ових корпуса су ушли још остаци Одеског (1899), Полоцког (1855), Петровско-полтавског (1840), Владикавкаског (1900), Сибирског (1873) и Хабаровског кадетског корпуса (1900).
Велики догађај за целу белоцркванску руску заједницу био је 1927. долазак књагиње императорске крви Татјане Константиновне Багратион Мухранске, која је довела и своје двоје деце: Тејмураза и Наталију. Тејмураз је приступио 4. одељењу 3. роте Кримског кадетског корпуса, а Наталија уМариински донски институт.
Књагиња Татјана Константиновна је била најстарија кћи великог књаза Константина Константиновича Романова и Елизабете Августе Марије Агнесе, принцезе саксен-алтенбуршке и војвоткиње од Саксоније, а самим тим и праунука императора Николаја I.
Књаз Константин Константинович је до револуције био на челу Главне управе војних образовних завода и председник императорске Академије наука, те генерал од инфантерије (пешадијски генерал). Књижевност му није била страна, па, како је био и дубоко религиозан, иза њега је остао диван опус духовне поезије, потписан иницијалима „К. Р.”

ДОСТОЈАНСТВЕНИ И У ВЕЛИКОЈ ПАТЊИ

Чест гост у Мраморном дворцу, дому породице великог књаза, био је и отац Јован Кронштатски, чији су благослов сви радо примали.
Остало је забележено да је велики књаз Константин Константинович једном приликом молио од императора Александра III дозволу да се замонаши, али је добио одговор: „Костја, ако ми сви одемо у манастире, ко ће да служи Русији?”
Управо у част овог великог књаза, кадетски корпус у Белој Цркви је по њему добио име.
Године 1911, 24. августа, упркос противљењу породице, Татјана Константиновна се удала за књаза Константина Александровича Багратиона Мухранског, представника млађе гране старог књажевског рода Багратида. Након овакве одлуке, била је принуђена, по закону, да се писмено одрекне наследног права на руски престо, у своје име и у име својих потомака.
После уласка Грузије у састав Руске Империје, Багратиони су постали руско племство. Правно, они више нису имали статус владајуће династије, већ су добили титулу књажевске породице Руске Империје.
Скромна свадба је била одржана у кругу породице, само три дана након венчања рођеног брата Татјане Константиновне, Јована Константиновича, са принцезом Јеленом, кћерком краља Петра I Карађорђевића и старијом сестром потоњег краља Александра.
И Татјана Константиновна и принцеза Јелена су један део живота провеле у институту Смољном. Како је Јелена постала добра пријатељица велике књагиње Олге, најстарије ћерке императора Николаја II, која је такође била ученица Смољног у то време, сматра се да су све три биле блиске. Сачувано је сећање да су на крштењу прворођеног сина књаза Багратион-Мухранског, Тејмураза, били сам император Николај II и његова старија кћи велика књагиња Олга. Присуство уже породице се подразумевало.
Након ратних догађаја у Русији и трагичне погибије мужа и браће, Татјана Константиновна се обрела у Краљевини СХС, у Белој Цркви.
Према сведочењу школских другова, Тејмураз и Наталија нису имали никаквих повластица у својим школама. Понашали су се веома скромно и учествовали у свим дружењима и заједничким играма са вршњацима.

ВИСОКО ПОД ЗАБАТОМ

После расформирања Кримског кадетског корпуса, Тејмураз је продужио школовање у Првом руском кадетском корпусу, који је био под патронатом његовог деде великог књаза Константина Константиновича. По завршетку овог школовања, књаз је уписао југословенску Војну академију, затим служио у артиљеријском пуку Југословенске армије, у чијем саставу је ушао у борбу против немачке армије.
У Београду, 27. октобра 1940, млади књаз је ступио у брак са Катарином Рачић, унуком Николе Пашића.
Након слома Југословенске војске, Тејмураз је са супругом емигрирао у Швајцарску. До 1949. обављао је разне дужности при југословенским амбасадама у Женеви, Паризу и Лондону.
Његова млада жена, не могавши да се избори са трагедијом коју је донео Други светски рат, изненада је умрла 20. децембра 1946. у предграђу Париза. Након ове несреће, Тејмураз се те 1949. заувек одселио у Америку, где је и умро 1992.
А Наталија се 1944. удала за лорда Чарлса Хепбурн-Џонстона и отпутовала са њим у Шпанију, где је њен супруг радио у британској амбасади. Паралелно са основним занимањем, супружници су се бавили превођењем руских књижевних дела на енглески језик.
Ни Тејмураз ни Наталија нису имали потомства.
Књагиња Татјана Константиновна је 14. септембра 1951. примила монашки постриг на Елеону, добивши име мати Тамара.
И данас, у центру Беле Цркве, на оронулој фасади некадашњег Дома ЈНА, високо под забатом, са кога су кишне капи (као сузе ангела) годинама спирале боју, још увек је видљив натпис: „Мариинский донской институт”.

***

Под високим покровитељством
Рад Института у Белој Цркви је настављен под управом Наталије Владимировне Духоњине, удовице чувеног генерала Духоњина. Од 1930. Институт је био под високим покровитељством краљице Марије Карађорђевић. Овде су училе не само руске девојчице, већ и деца из породица Срба који су генерацијама били поданици руске круне, као и девојчице рођене на територији тадашње Југославије.

***

Толстојеви преци и потомци
 И два праунука Лава Николајевича Толстоја, Олег и Илија, били су полазници кадетског корпуса у Белој Цркви. Данас у свету живи око 300 потомака славног писца. Главном граном у родослову сматрају се потомци Лава Николајевича рођени у Србији.
Племићки род Толстоја потиче од старе германске фамилије Индрис, чији је представник средином XIV века приспео у Чернигов. Родоначелник грофова Толстоја је постао његов праунук Андреј Харитонович, по надимку Толсти (дебели). Заједно са још једанаест поданика, у част женидбе московског великог књаза Василија II Васиљевича Тамног (род Рјурика), уведен је у племство 1433.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију