Јубилеј

ЧУВЕНА НОВОСАДСКА ГИМНАЗИЈА „ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ” ОБЕЛЕЖАВА ВЕЛИКЕ ДАТУМЕ
Четири века непрекидног школовања
На Савиндан 2010. ова врхунска школа обележила је 200. годишњицу од оснивања Српске православне гимназије, своје претече. Догодине, 2011, обележиће 280 година од почетка рада Духовног колегијума владике Висариона, а 2013. биће тачно 310 година откако на истом месту, у порти Цркве светог Ђорђа, постоји школа. Много разлога да се подсетимо те светле повеснице, кроз коју се дознаје много више него о једној образовној установи

Пише: Ђорђе М. Србуловић


„Ви сте већ у Европи!” са нескривеним задовољством је недавно констатовао амбасадор Немачке у Србији Волфрам Мас, приликом обиласка здања новосадске гимназије „Јован Јовановић Змај”. Директорка Француског културног центра Паскал Делпеш рекла да је ова гимназија неодољиво подсећа на престижни француски колеџ „Анри IV”. А јужноафричко-енглески писац Кристофер Хоуп: „Обишао сам многе школе у свету. Једино ме ова подсећа на Оксфорд.”
Ако се икада буде писала блистава историја српске писмености, знања и образовања, новосадској гимназији „Јован Јовановић Змај” припашће веома значајно место. Кроз њен настанак, развој и трајање, могу се пратити сви делови целине коју уопштено можемо назвати Историја пречанских Срба од Велике сеобе до данас, али и настанак, успон, развој, погроми, декаденција, пад и нестајање српске елите, не само пречанских крајева. Трајање ове гимназије можемо пратити у континуитету од 1703. до данас. И то на истом месту. Није се померила ни за милиметар, једино су школске зграде биле све репрезентативније.
Како и где су српска деца у крајевима северно од Саве и Дунава, те западно одДрине, учила основе писмености пре Сеобе 1690. године, није проучено. Зна се, пак, следеће: у манастиру Ковиљ је постојала српска основна школа још 1607, у Риђици 1626. Даља знања нас упућују на крај XVII века, када је патријарху Арсенију, народним вођама и народу, цар Светог римског царства Леополд I даровао привилегије. Тим привилегијама је формално-правно признато Србима да прелазећи Саву и Дунав, и настањујући се у опустелим пределима данашње покрајине Војводине, Мађарске и Хрватске, настањују своју земљу и могу да се, у оквирима аутономије, баве организацијом свих сегмената народног живота. Међу гарантована права долазило је и оно на организовање школа на народном језику, дакле српском, под окриљем народне, дакле Српске православне цркве. Хабзбуршка држава је, штавише, процес отварања школа и сама подстицала. Тако је већ 1695. отворена школа у Баји, 1696. у манастиру Бођани, 1697. у Сенти, а 1703. чак десетак школа, међу којима и она у порти Цркве светог Ђорђа у тадашњем Петроварадинском шанцу, потоњем Новом Саду. Потом, школе су ницале по свим српским насељима и крајевима: како у Граници, тако и у Провинцијалу.
Српски јерарси, пре свих патријарх Арсеније III, а потом и Исаија Ђаковић, безуспешно су покушавали, позивајући се на добијене привилегије, да отворе српске школе вишег реда, као и штампарију. Не добивши оно што им је припадало, као што уосталом нису добили ни много тога другог што им је писмено гарантовано, обратили су се „благовјенчаному и Богом хранимому государју нашем царју”, Петру I Алексејевичу Романову, „Великом” (како ће га историја упамтити), молећи за помоћ. И већ 1728. у Сремским Карловцима се отвара прва нижа српска гимназија, а убрзо потом и друга. На челу прве био је Максим Суворов, а друге Емануил Козачински.

БРЗО ИЗРАСТАЊЕ ИСТИНСКЕ ЕЛИТЕ

Истовремено, један од највећих епископа на трону Епархије бачке, Висарион Павловић, који је много учинио за развој тадашњег Шанца, каснијег Новог Сада (од чврстог материјала сазидао све и данас постојеће православне храмове, отворио прву болницу „Хошпитаљ сербски”...), гради и отвара, на Малу Госпојину 1731, Петроварадинску рождествено-богородичину школу латинско-словенску, такозвани Духовни колегиј за младе богослове. Од 1741, захваљујући умном Дионисију Новаковићу, једном од бар тридесетак Срба који су током прве половине XVIII века похађали Кијевску духовну академију, али једином који ју је у целости одслушао (пуних 11. година!), и ова школа у Шанцу прераста у неку врсту Духовне академије. Први ректор ове академије био је Матеј Јеленек, Словак, лутеран, који на том месту остаје пуних 12 година.
Колики је углед ова школа имала у Монархији, сведочи и то што је, 1769. године, царица Марија Терезија издала наредбу којом се за свештенике у српским црквама могу постављати само она лица која су свршила Колегијум владике Висариона у Новом Саду. Њени ђаци били су најобразованији свештеници Карловачке митрополије: Лукијан Мушицки, Стефан Стратимировић, Симеон Пишчевић... Тако се веома брзо формирала истинска народна елита, која ће у наредним вековима чврсто и непогрешиво крманити народним бродом. Поред поменутог Дионисија Новаковића, наставници у овој школи били су (поред осталих) Јован Рајић, писац прве модерне српске историје, и Захарија Орфелин. Уџбеници су доношени из Русије, али су их и сами професори, пре свега Новаковић, писали. Новаковић је инсистирао да се школска библиотека снабдева новим књигама из Русије, идући за важном идејом Духовног Регуламента Петра Великог и Теофана Прокоповича, „јер је без библиотеке као без душе Академија”. Свечано отворена 1822, до бомбардовања Новог Сада са Петроварадинске тврђаве, 12. јуна 1849, ова библиотека је стално обогаћивана новим књигама. А тада, када је уништена, била је вероватно највећа национална јавна библиотека.
Вредан пажње је и податак да је управо ову школу похађала и завршила прва жена у српској историји која је стекла средњошколско образовање, уједно и прва која је латински научила да чита и пише. Била је то Новосађанка Марта Нешкова. Треба рећи да су Срби латински језик врло добро примили, а разлози су двојаки. Прво, латинским је говорила елита хабсбуршке државе, а Срби су тежили да припадају врховима; друго, латински је онемогућавао однарођавање, за разлику од немачког и мађарског језика.

ВРХУНСКО ОБРАЗОВАЊЕ, УПРКОС СВЕМУ

Понесени обећањима и реформама Јозефа II, лошег владара, чије су брзоплете и неосмишљене реформе готово паралисале државу, новосадски Срби 1789. укидају своју гимназију, да би, наместо ње, отворили гимназију за све вероисповести. Међутим, одбацивањем јозефинских реформи, та гимназија постаје католичка. Али, иако је незадовољство због овога било велико, српски ђаци похађају ову школу, јер образовање у њој није на нижем нивоу од ранијег. За ту школу саграђена је 1791. нова зграда, на спрат. Имала је петнаест просторија, од тога осам учионица и дворана, два кабинета, библиотеку и собу директора, као и стан послужитеља. У поменутом бомбардовању из 1849. је пострадала, али је 1852. колико-толико обновљена. Управитељи ове школе били су: Андреј Гемза, Матија Ланг, Тома Грегуш, Јозеф Јанкович и Андреј Дуборвски.
Међутим, Срби су на сваки начин настојали да гимназију врате у своје народно и православно окриље. Акција која је с том намером поведена 1795. није дала резултате, али се од намере није одустало. Тако, на Савиндан 1810, док су Наполеонова освајања кројила мапу Европе, те се под њим нашло и Хабсбуршко царство, оставши без мушког потомства и готово потпуно слеп, мостарски Србин Сава Вуковић од Берегсова, насељен у Новом Саду, где је стекао и племство, потписао је Основно писмо и уз њега даровао 20.000 форинти за оснивање Српске православне велике гимназије у Новом Саду. У Основном писму, гимназији су наведена три основна задатка: опште образовање и васпитање српске омладине у српском народном духу, чување и неговање српске православне вере, чување и изучавање српског језика и историје српске књижевности. На подстицај владике бачког Гедеона (Петровића) и митрополита Стефана (Стратимировића), овом племенитом чину прикључио се велики број Новосађана, те је закратко време прикупљено преко 100.000 форинти. На челу министарства просвете у Карађорђевој Србији налазио се тада Доситеј Обрадовић, а за врховног надзорника српских школа у Монархији дошао је умни Урош Несторовић. Наполеон је харао Европом, устаничка Србија је попуштала под турским налетима, уз незаинтересоване или немоћне савезнике, а у условима опште пропасти, како се чинило и како је било, пречански Срби су решили да уложе у врхунско образовање! Млади нараштаји су морали имати будућност.
Све време живота у аустријској Царевини, Гимназијом је управљао Патронат, на чијем је челу био бачки владика. Сагласност за оснивање и рад гимназије дао је цар Франц I, а он је, 1816, одобрио и гимназијску заставу, на чијој је једној страни био ликовни приказ „Христос као пастир”, а на другој „Свети Сава благосиља Српчад”. Ова застава је сачувана у Гимназији и данас, од недавно је то поново њена званична застава. Право јавности Гимназија добија 1818, што значи да су њени свршени ђаци могли да упишу било који факултет у Монархији, без полагања пријемних испита.

БОМБАРДОВАЊА И ДРУГЕ ПОШАСТИ

Један од највећих европских интелектуалаца прве половине XIX века, Павел Јозеф Шафарик, долази за директора Гимназије 1819. и он трасира правце којима ће се она у наредним деценијама кретати. Широко образован, зналац већег броја страних језика, допринео је значајно подизању нивоа образовања. Наставни план спровођен је у складу са државном уредбом Ratio educationis. До српско-мађарског рата 1848/49, имала је шест разреда, предмети су предавани на немачком језику, изузев веронауке, која је предавана на српском.
Први хор је основан у гимназији 1838, а 1841. отворена је Музикална школа. До 1848, имала је седам управитеља; поред Шафарика, међу познатије спадају Јован Хаџић, Милован Видаковић...
У бомбардовању Новог Сада, зграда гимназије је пострадала, уништене су: веома вредна природњачка збирка, дидактичка помагала, документација.... Библиотека је склоњена у Алмашку цркву, али је и ова тучена топовима, па је дошло до великог пожара. Гимназија је наставила рад 1852, потпуно осиромашена. Таворила је све до 1860, када јој је стигла велика помоћ од Франца Јозефа, уз услов да очува свој национални и верски карактер.
Већ 1868. у њој ће се обавити први испит зрелости у српском школству (матура). Испит је обавио вероватно највећи српски интелектуалац тога доба Јован Хаџић, који ће умрети годину дана касније (Гимназијом у то доба управља тадашњи архимандрит, потоњи патријарх Герман Анђелић). Обавезни предмети тада су били: латински, српски, грчки, немачки, мађарски, веронаука, математика, земљопис, историја, физика, геометријско цртање, природопис, философија и краснопис. Необавезни су били: француски језик, нацртна геометрија, црквено појање, певање и музика (клавир, виолина, свирање у оркестру и тамбурашки збор). Школа је била и прва национална галерија, а у њој је 1866. одржана Оснивачка скупштина Уједињене омладине српске.
Напори да се Гимназија угуши, или битно измени своју делатност и мисију, уследили су после Аустро-угарске нагодбе, 1867. Од тада, угарска Влада настоји да што више може отежа функционисање српске гимназије. И поред тога, гимназију је од 1868-1918, похађало готово 16.000 ученика. Срби су били најбројнији, али је било и доста Немаца, Мађара, Јевреја, Хрвата, Словака... То сведочи о квалитету школе и наставе која се у њој изводила. Набрајати познате личности из српске историје који су као ђаци или професори прошли кроз Гимназију захтева много већи текст од овог. У њој је излазио већи број ђачких листова, а омладинци су ту 1914. основали фудбалски клуб „Војводина”. Садашња зграда Гимназије, репрезентативна палата у неоренесансном стилу, подигнута је 1900, захваљујући донацији барона Милоша Бајића, унука кнеза Милоша. Њен пројектант био је архитекта Владимир Николић, човек чија дела обележавају Сремске Карловце и који је, осим Гимназије, пројектовао и здање Владичанског двора у Новом Саду.

ПОВРАТАК НА СТАЗУ СЛАВЕ

Током Првог светског рата, у Гимназији је углавном боравила аустро-угарска војска. Настава је нередовно организована, али је зато школа редовно и врло темељно пљачкана. Поред осталог, нестало је 2/3 књига из ученичке и око 2.500 из наставничке библиотеке. Библиотека је обновљена тек 1927.
После Првог светског рата, у новој држави, јужнословенској краљевини, Гимназија је подржављена. Често су је посећивали највиши државни функционери, а од 1931. мења назив: Државна мушка реална гимназија краља Александра I. За потребе фискултуре, у близини Дунава изграђено је на 3 хектара велико и данас постојеће Ђачко игралиште, на ком су постојали терени за фудбал и друге „лоптачке” спортове, тенис, атлетику и гимнастику. Игралиште је одузето школи после Другог рата.
На самом почетку тог рата, априла 1941, мађарске окупационе власти забрањују рад Гимназији, као опасној националној институцији и оснивају Мађарску краљевску државну гимназију са српским наставним језиком. У малом дворишту школе тада је, на очиглед ђака и професора, спаљено 20.000 књига из библиотечког фонда. Зграда је преживала немачка бомбардовања 1941, као и савезничка 1944. Као и 1999.
Крајем јуна 1945, пошто се из зграде иселила војска, у њу је смештена тек основана Мешовита гимназија. У даљем развоју у социјалистичкој Југославији, гимназија ће више пута мењати карактер и називе, смер и правац, да би од школске 1959-60. понела данашњи назив „Јован Јовановић Змај”. Остаће средњошколска установа, пратиће судбину и реформе државе и система, да би, од 1991, поново постала гимназија.
У последњих неколико година, након деценија лутања, успона, падова и посртања, школа поново постаје оно што је била у ранијим епохама: прворазредна, елитна образовна национална институција. Захваљујући ангажовању управе и наставног кадра, чувана и пажена од генерација нових ученика којима експерименти из прошлости и садашњости нису успели да избришу код за вечност и лепоту, као и потребу за истинским знањем и трајним вредностима, школа постаје пример који би требало да следе и друге образовне установе у Отаџбини. Због тога, многи угледни посетиоци из ближег и даљег окружења и констатују са сетом да оваквог здања код њих нема...

***

ДР РАДИВОЈЕ СТОЈКОВИЋ, ДИРЕКТОР ГИМНАЗИЈЕ „ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ” У НОВОМ САДУ
Широка сарадња и међународни реноме

– Гимназију „Јован Јовановић Змај” данас похађа 987 ученика на смеровима природно-математичком, друштвено-језичком, општем, спортском, а посебно обдарени ученици у математичкој гимназији. На математичком огледу имамо основце седмог и осмог разреда талентоване за математику, у Основној школи при Гимназији. Поред професора Гимназије у настави су ангажовани и сарадници са Природно-математичког факултета и Факултета техничких наука Универзитета у Новом Саду, као и сарадници из новосадских основних школа. Од септембра 2010. у Гимназији ће бити организована двојезична настава српско-француска и српско-руска за ученике природно-математичког смера – каже за Националну ревију др Радивоје Стојковић, директор Гимназије „Јован Јовановић Змај”. – Од 2008. наша гимназија је у пројекту „Школе партнери будућности” Министарства иностраних послова Немачке, ради подизања квалитета наставе немачког језика, ширења немачке културе, изградње пријатељских веза и припрема за двојезичну српско-немачку наставу у сарадњи са Гете институтом. Од 2009. имамо центар „Руски свет” у којем је модерна руска медиатека, као и поклон-библиотека Фондације „Руски свет” из Москве, која је под покровитељством председника Русије Дмитрија Медведева (циљ јој је ширење руског језика и културе). Од 2007. сарађујемо са Шпанским културним центром „Сервантес” из Београда, који ове године у Гимназији организује испите за шпанске језичке дипломе. Такође од 2007. сарађујемо са Француским културним центром и амбасадом Француске на увођењу двојезичне српско-француске наставе у Гимназији. Интензивиран је рад на заједничким пројектима са школама у Чешкој, Русији, Француској, Великој Британији, Српској, Грчкој, Хрватској и Македонији.
Најзаслужнији за данашњи изглед, углед и статус Гимназије „Јован Јовановић Змај”, директор Стојковић је рођен у Пули 1964. Дипломирао је на Природно-математичком факултету у Новом Саду, где је и магистрирао (2002) и докторирао (2006). Директор ове гимназије је од 2002, члан Националног просветног савета од 2005, председник Заједнице гимназија Србије од 2006, члан је ГО Европске асоцијације директора у образовању од 2007. Предавач је на Високој пословној школи у Новом Саду, на предмету Структуре података и алгоритми. 

***

Информације
Интересовање за упис ђака сваке године је све веће и долазе из свих крајева Србије. Детаљније информације о свему могу се пронаћи на званичном сајту Гимназије „Јован Јовановић Змај”, на адреси www.jjzmaj.znanje.info. Речит је податак да овај сајт до сада има преко 630.000 посета! А прослави 200. годишњице од Основног писма, у Српском народном позоришту у Новом Саду, присуствовало је преко 1.000 посетилаца.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију