Пролог

ИЗНАД ПРИЗЕМНОГ И ПОДЗЕМНОГ
Пут

„У последњој фази битке за отаџбину увек се очекује да се појави племство – јер у племенитим срцима патња народа најсилније гори. Кад ишчезне осећање за правду и морал, а ужас помути чула, снаге обичних људи брзо пресахну.”
Дотичу ли нас ове речи великог Ернста Јингера? Одзвоне ли у нашим срцима? Чујемо ли сваки њихов обавезујући тон, сваку нијансу њихове дубине? Схватамо ли да се оне тичу тебе и мене?
Национална ревија, пред нама и са нама, наставља свој пут. И даље одбија да на свет гледа кроз кључаоницу, шлиц, преко нишана, кроз рупицу на контејнеру, очима суженим у пукотине цинизма. Као стална кап која дуби камен, и даље у нама и око нас призива оно најплеменитије и најлепше, упркос ризику да је приземни и подземни оптуже за патетичност и за песнички приступ стварима. Тражећи и бирајући реалност лепоте у свом окружењу и својој земљи, реалност забележену фотографијом и речима, као мото чува опомену несрећног принца: „Само плитки људи не суде према изгледу. Права мистерија света је оно видљиво, не невидљиво.”
Овога пута разговарали смо са писцима Данилом Николићем и Аном Сантоликуидо, крстарили по шумама Вујна и Авале, пели се на тамошњи поново подигнути торањ, ходочастили у Фенек и Раковицу, са Момом Капором проучили једну важну београдску улицу. Подсетили смо на лепог и храброг Констанција III, последњег римског цара рођеног на тлу данашње Србије, и на заборављеног српског писца из Цавтата Људевита Вуличевића. Истраживали смо „феномен Мир-Јам” и најбољи од свих векова српског сликарства, у Новом Саду посетили потомке Светозара Милетића, пројахали кроз 180 година коњичког спорта у Србији...
А, да, забележили смо и неке важне успехе наших аутора између два броја (нове књиге, изложбе, награде, постављења). Схватите то као омаж мајсторима, не као хвалисање.