Пријатељи

ДАНИЈЕЛ ЂАНКАНЕ, ЈЕДАН ОД НАЈИСТАКНУТИЈИХ ПИСАЦА САВРЕМЕНЕ ИТАЛИЈЕ, УНИВЕРЗИТЕТСКИ ПРОФЕСОР, ИЗДАВАЧ, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИОНАЛНУ РЕВИЈУ”
Последњи романтични народ
За четврт века, његова издавачка кућа „Ла Вализа” из Барија објавила је преко 40 књига српских писаца, а његов истоимени часопис прилоге око 200 српских аутора. Његова антологија „Српска поезија XX века” обавезна је литература за италијанске студенте србистике. Зна српску кухињу, вина, градове, српску истину, надасве српску душу

Пише: Драган Мраовић
Фотографије: Стеван Огњеновић


У питомој Пуљи, негдашњој римској Апулији, на чијем медитеранском сунцу блистају непрегледни виногради и маслињаци, живи и ствара Данијел Ђанкане (Daniele Giancane), један од најистакнутијих писаца савремене Италије. Рођен је 1948. у Барију, граду Светог Николе, чију су базилику Немањићи дубоко поштовали. Поред моштију свеца, највеће вредности у њој су велика икона Светог Николе, дар Стефана Дечанског, олтар од 600 килограма сребра из Новог Брда, дар краља Милутина, те повеља цара Душана Силног из 1346. којом додељује Барију 200 перпера дубровачког пореза годишње и обзнањује западном свету да се прогласио царем потписавши се црвеном ћирилицом: „Милошћу Божјом Стефан у Христа Бога верни цар Срба, приморских земаља, Грка и западних земаља”.
Ђанкане је професор на Универзитету главног града Пуље, предаје историју књижевности за децу. Аутор је више од седамдесет књига поезије, књижевне и позоришне критике, књига за децу, есеја. Приредио је многе антологије. Оснивач је и директор издавачке куће и књижевног часописа Ла Вализа.
Због своје скоро двадесетпетогодишње неуморне сарадње са Србијом, добио је Вукову награду (2001), најугледније српско признање за допринос свесрпској култури, а ове године и посебно признање – ПовељуКултурно-просветне заједнице Београда за трајни допринос српској култури. Његова дела су преведена у Србији, Црној Гори, Албанији, Шпанији, Хрватској, Словенији,Канади, Малти, Чилеу, Индији. На српском језику је објавио књигу песама Отровница у телу, роман за децу Тројица на васионском броду (три издања), Нове бајке и студију Књижевност за децу у Италији. Заједно са др Светланом Стипчевић објавио је, у Барију, на италијанском језику, антологију Српска поезија XX века, данас обавезно штиво за студенте српске књижевности на Универзитету главног града Пуље. Његова издавачка кућа Ла Вализа издала је више од четрдесет књига српских писаца, а његов истоимени књижевни часопис прилоге око две стотине српских аутора!
Боравио је више пута у многим градовима Србије на разним манифестацијама, на Београдским међународним сусретима писаца, у Сићевачкој књижевној колонији, на Змајевим дечјим играма. Долазио у Србију и онда када су се Срба одрекли многи у свету, и онда када је морао, због санкција, да путује авионом на релацији Бари–Милано–Беч–Будимпешта– Софија, а онда возом у Ниш.

МАНИФЕСТ ЈЕДНОГ ПРИЈАТЕЉСТВА

У Ђанканеовом великом радном студију у кварту „Либерта”, затрпаном хиљадама књига, примећујемо на разним полицама и књиге Десанке, Бећковића, Витезовића, Брајковића, Саше Хаџи Танчића. Све у свему, више од четрдесет књига српских аутора које је издавачка кућа Ла Вализа објавила на италијанском језику за нешто више од двадесет година. Ту су укоричени и сви бројеви истоименог књижевног часописа, Ла Вализа, у којима је од дванаестог па све до недавно изашлог осамдесетог броја увек, у сваком, било места за српске писце, понекада и са по више од четрдесет страница.
„Оснивајући Ла Вализу, објавили смо наш Књижевни манифест у коме је једна од тачака програма било успостављање веза са културама источних земаља. Касније се то уобличило у веома присан однос са Србијом. Мислим да су важну улогу у томе одиграла два момента. Први, наша естетика прокламована у Манифесту, а други случајни сусрет, настао вољом провиђења, који се претворио у пријатељство са Драганом Мраовићем, српским писцем и преводиоцем”, каже Данијел Ђанкане за Националну ревију. „Откуд наша усмереност ка истоку? Југ Италије, Пуља, Базиликата, историјска су и географска врата Запада окренута ка истоку. Исток Европе нам је ближи и важнији него север, који осећамо као веома далек у сваком погледу. Свест о нашој историјској, географској и антрополошкој блискости, дакле, одиграла је своју улогу.”
Бројни српски писци су долазили у Бари и остале градове Пуље, као гости Ла Вализе, а италијански писци окупљени око те издавачке куће су узвраћали својим посетама Београду, Нишу, Сремским Карловцима, Новом Саду, Смедереву, Пожаревцу, Бранковини. Много пута су били на Косову и Метохији, у Дечанима, Пећкој патријаршији и Грачаници, у Косовској Митровици, Гњилану... Видели су византијско плаво из Дечана којим се инспирисао велики Ђото, видели су винограде које је код Сремских Карловаца и Смедерева засадио њихов и наш император Проб још у III веку после Христа. Видели су Сићевачку клисуру и Ћеле-кулу, срели многе људе, имали многа искуства различита од слике Србије у западним мас-медијима.

ДЕСАНКА КАО МЕЂАШ

„Уочили смо у српској култури и књижевности много тога што нам се веома допало. На пример, већи осећај за ритам, за аутентичност, за чин стварања из утробе. Српска књижевност нам је много помогла да освежимо и оснажимо нашу инспирацију. А посете Десанке Максимовић Барију, Бриндизију и Ноћију оставиле су огроман утисак у нашим културним и интелектуалним круговима, на телевизији, Универзитету. За нас је Десанка незаборавна, она је апсолутни камен међаш у поезији уопште. То што сам упознао вашу књижевност за децу, почев од Змаја, отворило ми је један нови и драгоцени хоризонт.”
Поред римског, јужни Италијани имају и грчко наслеђе, великим делом византијско. Имају и своја искуства са Сараценима и османлијама, у Отранту и неку врсту ,Ћеле куле’, сведочанство о трагичној историји турских упада у јужну Италију. Бројни су и други елементи сличности. Десанка Максимовић је једном рекла у Барију: „Чини ми се да ме више воле јужни Италијани, него неки северни Југословени.”
„И ја, као и моји пријатељи из Ла Вализе који често путују у вашу земљу, носе у себи веома лепу слику Србије. Има много разлога. Пре свега, српски народ. Ми имамо осећај да се ради о можда последњем романтичном народу, који још има смелости да снева и који је сачувао аутентичност и искреност у људским односима, што се прилично изгубило на Западу. Велика гостољубивост и велика непосредност у понашању и карактеру. Увек смо се тамо осећали као код куће, па смо много пута готово имали осећај да не желимо ни да се вратимо у Италију. Свиђа нам се и велика љубав за уметност и културу коју смо уочили код Срба,  и та спремност на лични културни ангажман.”
Пуља, одакле је Ђанкане, има најбољу медитеранску кухињу на свету, засновану на риби, пиринчу, маслиновом уљу, мноштву поврћа и невероватном броју најмаштовитијих предјела. Ипак, има ли нечега у српској кухињи што прија Италијанима?
„Волим српску кухињу. Имате предивно месо. А тај ваш начин да се једу месо, салате, кромпир, паприка, мени се много допада. Иако сам Италијан, не осећам у Србији носталгију за шпагетима, јер имате изванредне чорбе. Пио сам у Србији и разна вина која су ми се веома допала, не само у ресторанима, већ и она из малих подрума, домаћа, заиста веома добра. У Сремским Карловцима, на пример, у винограду код Марија пио сам изванредна вина која он сам прави.”

СНЕГ У БЕОГРАДУ

Допадају му се Београд и Нови Сад, каже, али га посебно привлачи Ниш.
„Београд је велики европски град. Ниш је, међутим, оставио већи утисак на мене, јер има помало оријенталне боје и неки посебан шарм, какав се не може срести у западним градовима.”
Памти године, тренутке, људе. Песник је, има смисао за детаљ, за атмосферу. Сећа се, дан пошто му је у Београду свечано уручена „Вукова награда”, био је крај децембра, почео је да пада снег. Изашао је из хотела „Славија”, где је био смештен, на улицу. Незаборавна шетња, каже. „Прекрасан снег, све се забелело, права чаролија. Београд бео, сав у вати, а улице свеједно пуне људи.”
„А једном, у Сремским Карловцима, јео сам рибу управо извађену из Дунава. Сликар Ђорђе Лазић Ћапша и песник Жарко Димић су пецали на пар метара од мене. Марио поређао балоне свога вина и запалио ватру на обали. Брзо су напецали доста разне рибе за рибљу чорбу и пржење. Две највеће, деверике, одмах су очистили, посолили, наболи на ражњеве од грана одсечених са оближњег дрвета и дали мени и мом сину Маурицију да их сами печемо на ватри. Никада у животу нисам јео свежију рибу.”
Пријатељи су велико добро. Данијел Ђанкане их је стекао много у Србији.
„Може се рећи да смо створили Пантеон пријатеља, што мојих, а што заједничких са осталим пријатељима из Ла Вализе. Тешко их је све набројати. Ракитић, Брајковић, Ајдачић, Танчић, Ршумовић, Игњатовић, Богдановић, Пуслојић, Жарко Димић, Витезовић, нажалост рано преминули Мома Димић, и многи други, више од стотину њих. Можда више у Србији него у Италији.”
Србија је прошла (још увек пролази) кроз тежак период. Године 1999, када је започело бомбардовање Србије, Данијел Ђанкане и писци око Ла Вализе жестоко су се успротивили агресији. Њих хистерична антисрпска пропаганда, безобразно провидна, није могла завести. Знали су ту земљу, те људе.
„Ми смо још 5. маја 1994. послали српским писцима факс у коме кажемо да нећемо поштовати санкције, јер ми их не прихватамо, него да ћемо још више сарађивати. То исто смо објавили и у нашој штампи. И данас сматрамо да су санкције, као и бомбардовање, били тешко опростива грешка.”

***

Љубивоје
„Упознавши Љубивоја Ршумовића, схватили смо да је реч о великом писцу за децу, једном од највећих на истоку Европе, па га ми данас зовемо ,Родари из Србије’. Он је у Барију добио велике књижевне награде, управо је објавио овде и свој Буквар дечјих права, често нам долази. И Ршумовић је један од великих мостова за зближавање наше две ,културе за децу’”, прича нам Ђанкане. „Приликом његових посета долази до сусрета са масом деце, ученика, професора и наставника, новинара, па оне представљају догађај за италијански свет који се бави децом.”

***

Комуникација
„Верујем да Срби као народ имају огромне потенцијале, али не знају да их ,пласирају на тржиште’. Као да потцењују важност комуникације као такве, и саму идеју комуникације, поготову у овој нашој епохи. Мислим да је Србији потребно више културних центара у свету, више конзулата. Али, ето, Србија је затворила свој важан историјски конзулат у Барију, чији рад се итекако осећао. Зар је могуће да немате Културни центар у Риму? Рим је Рим. Ако не баш сви, још увек многи веома важни путеви воде у Рим. Треба много да инвестирате у комуникацију, а Србија, видим, то не чини.”

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију