Живот, романи

СЛИКАР И ВАЈАР ПРЕДРАГ ДРАГОВИЋ У ПОТРАЗИ ЗА ПРАСЛИКАМА, УВЕК ДРЕВНИМ И МЛАДИМ
Поглед ка врховима
Негирати своје очеве и претке могу само гори од најгорих. Лажно знање је увек било опасније од незнања. Црна Гора је слободарска српска Спарта. Савез три зла и две рђе не може то оповргнути на дужи рок, као што патуљци не могу сакрити Његоша и Лубарду. Да Косово није црногорска ђедовина, еј! У разним епохама било је уметника који су себи вештачки подизали значај, али време, мајсторско решето, избрисало је све такве. Неки који данас граде и украшавају српске цркве, укључујући и неке епископе, потонули су у кич и немају ништа са естетским вредностима светог Саве. А „свети кантар” нас чека тамо где и пре

Пише: Бранислав Матић
Фото: Архива саговорника


Са његових слика и скулптура гледају нас очи камена. Планине дишу бојама, даљине се сажимају у нама. Архетипови су живи путокази, баш као и глас предака, свест о пореклу, светлост старих светиња. Водили су његови путеви и његова уметничка пустоловина у Београд, Краков, Сијену, Лисабон, Барселону, Париз. Али сви његови кругови почињу и завршавају се у Горњој Морачи. Тамо, у полулопти свог необичног атељеа, у својој уметничкој шкољци, и даље свакога лета изнова сања свет. И свет се поново ствара.
Предраг Драговић (Драговића Поље, 1953), сликар морачки и београдски, у Националној ревији.

Поље Драговића. Рођен сам у Драговића Пољу у Горњој Морачи, поред реке Мораче, недалеко од манастира Морача. Ту су се родили и сви моји преци. Драго, родоначелник, презивао се Дуловић. Дуловићи су потомци Обрада Селаковића, који се из Седлара, из Поповог Поља, доселио у Горњу Морачу, у Трновицу, у оно време када су херцеговачке исламизоване племићке породице прогониле оне друге, које нису промениле веру. Између мене и Драга је десет колена или пасова. Неки Драгови потомци су се прозвали Драговићи, а неки су наставили да се и даље презивају Дуловићи. Сердар Мијат Дуловић био је потомак Драгов. Његови потомци су се назвали Мијатовићи. У једном писму са Сабора у Морачи 1608. године, у којем се тражи помоћ од папе и владара са запада за борбу и ослобођење од Турака, међу тридесет и четири потписа представника Срба са подручја Херцеговине, Брда, Црне Горе и Приморја, налази се и потпис војводе Радојице Гавриловића Селаковића. У Огледалу српском, четвртој књиги Вукових песама (Ослобођење Црне Горе и Србије), Певанији црногорској и херцеговачкој Симе Милутиновића Сарајлије су песме о Морачанима и мојим прецима. То су Томаш Драговић и његова жена Плана, којој је Његош у Огледалу дао име Клоринда српска. О њеном подвигу писао је и Адам Мицкјевич. У неколико песама се помиње игуман Мораче Никодим Дуловић Драговић. Познато је његово писмо губернатору Јовану Радоњићу 1789. и запис о Умиру Роваца, Мораче и Ускока 1895. године.
Поп Андрија Драговић је јунак и мегданџија који је са Морачанима дошао у помоћ Карађорђу и учествовао у борбама на Сјеници и ослобађању Београда. Често су цитирани стихови из песме Поп Драговић и Марко Таушан.
О попу Андрији постоји одредница у Лексикону писаца Југославије (Матица српска, 1972) коју је писао Владан Недић. Ту пише да је Сима Милутиновић Сарајлија од Андрије записао три песме које је објавио у Пјеванији црногорској и херцеговачкој, издатој у Лајпцигу 1837.
Из Мораче je, из Трновице, Дамљан Дуловић који је Вуку Караџићу казивао песму о Лазару Пецирепу. (...)

Од тада. У Другом светском рату Драговићи су се поделили. То је било први пут да су ратовали на различитим странама. Међу њима је десетак првобораца и народни херој. Мој деда, Милош, 1945. завршио је ратовање и оставио кости у некој масовној гробници у Словенији, а отац је демобилисан и враћен са Зиданог Моста. Били су на страни која је изгубила. Отац се није кајао и жалио због тога, али се није ни хвалио. Његова сећања из рата су почињала причом да је нељуди и олоша било на обе стране. Моји родитељи су се упознали и заволели на радној акцији. Мајка је рођена у Селима, у Доњој Морачи. Њен отац био је прва жртва братоубилачког рата у Прекобрђу. Видела је сломљено чело свог оца и ране на грудима из којих је лила крв. Од тада се онесвешћивала и боловала када би чула пуцањ или угледала крв из најмање огреботине.

Морача. Дивна је Морача. А била је још лепша са мојим родитељима и старим Морачанима! Мој данашњи доживљај Мораче није само сећање на детињство, додир са земљом, чистим ваздухом, природом, физичким радом, благодат и созерцање на недељним литургијама у Манастиру.
Историја Мораче пуна је јада, чемера и туге, али и поноса. Између тога има највише онога што је заборављено и заувек сахрањено, што синови и кћери нису упамтили. Ту је и онај део историје који није био за причу и сви су желели да нестане из памћења. На гробљима су иструлили стари крстови од масног бора, који се зове луч; са камених крстова и плоча-узглавница време је избрисало слова којима су била исписана имена. Прах се вратио и помешао са земљом.
Где год да сам путовао и живео, мисао и душа били су ми у Морачи. У Морачи сам смислио скоро све што сам досад урадио. Због тога сам направио морачки атеље, у коме се осећам заштићено, као у неком савршеном уточишту, створеном за уметничко дубокомислије.

Кућа од сећања. Тешко бих сада могао одредити где је граница онога чега се сећам из детињства и онога што сам касније досањао и измислио. У сећању на кућу није дом у којем сам провео детињство са братом и родитељима, него кућа у којој је живела баба. Налазила се тридесетак корака од ове и била је најстарија кућа у Морачи. Озидао ју је чукундеда Вељо, а ја сам је сматрао својом. То је тип традиционалне куће овог поднебља, балканског. Кућа је у једној половини, над избом, имала светлу собу са дрвеним подовима. У другој половини је био оџак са огњиштем, чађавим гредама, таваном пуним дима. Кућа је имала двоја врата: велика са југоистока и мања са супротне стране. Кроз велика врата су преци бадњак на огњиште увлачили воловима у јарму. У собу се улазило из оџака. Поред собних врата биле су стубе за пењање на таван, где су се налазили неки ретки, тајанствени предмети, забрањени за децу и склоњени. Када сам био сигуран да ме нико не види, одлазио сам горе и истраживао.
Култ огњишта се не може јаче доживети него у тим годинама и на оџаку. Ако томе додамо меке ноћне сенке по зидовима собе, од упаљене петролејске лампе... Сада се то меша у сећањима са топлином огњишта, мирисима припреманих јела и пејзажима задивљујуће лепоте.

Повратак у гнездо. Један од давних укуса који памтим је укус зеленог воћа. Међу остацима зидова куле попа Андрије Драговића било је велико дрво џање. Њени плодови били су крупни и нама, деци, милији од других. Никада нисмо сазнали каквог су укуса зрели плодови са овог дрвета, пошто бисмо их све појели пре него што сазру.
Некада сам маштао да ћу у Морачу донети све добро што сам видео у свету. И донео сам неких књига, које ми сад више недостају у Београду него што користе у Морачи.
Излазак и залазак сунца у Морачи изазива посебне мисли и осећања. Довољно је затворити очи, као некада, и залутати, изгубити се у дивљини препуној разних красота. А када се подигне поглед ка врховима! (Иво Андрић: „Звезданог неба и људског лица човек се никада не може нагледати.”) Помислиш да си ту дошао из неког празног простора. Уз хук две реке, Ратње и Мораче, одједном се сетиш да одгонетнеш и разговетно отпеваш химну свему, као лозинку, да би те родне горе, када чују мелодију, поново пригрлиле. Да ти мајчински опросте издаје и лутања пре повратка у гнездо!

Жал за правим Београдом. На Балкану нема ни једног насеља које се може упоређивати са Београдом. Он је далеко европскији од Загреба и Софије, има много тога што они немају. Драган Лубарда био је опседнут да речима, на сликарски начин, објасни Београд. Нисам видео да је направио неки цртеж или слику на ту тему. Студентима је на часовима причао поучне приче о Калемегдану и покушавао да створи почетну колективну ликовну мисао о томе. Имао је идеју да после студенти сами наставе истраживања цртајући. Мислим да се и моја „сликана хералдика” Београда поклапа са том давном његовом причом: Београд се најсликовитије одгонета сагледавањем зидова калемегданске тврђаве од куле Небојше и Ушћа. На њима су сачувани трагови из којих се може читати историја као из рукописа. Историја овог уклетог града који се вечито, у циклусима, обнавља из сопственог пепела. На ту тему сам напунио два-три блока цртежа и направио графике у више техника.
Несрећан сам што Београд данас не може да покаже лепоте и предности свог положаја, пошто људи који одлучују о његовом развоју и урбанизму не поседују за то слух, образовање и културу.

Париске етиде. Париз. Опширна прича. Посебан град. Град уметности и музеја, политике, трговине, архитектуре, споменика, историје. Још један светски центар у коме се цео век предвиђа и призива смрт уметности – што се, на срећу, још није догодило. Место невероватних људских судбина.
У Паризу сам сазнао неке важне и практичне истине, које професори на београдској Академији нису говорили студентима. Тамо сам, у тој раскошној лепоти, осетио и упамтио горчину туђине.
Постоји и она фраза о париском светлу, коју нису смислили сликари. Као што се код нас прича о византијски плавој боји. Обе приче су се излегле из аматерских и тривијалних представа о тобожњој посебности. На студијама сам сликао по тмурним зимским данима, сликао сам и ноћу, под сијалицама. У Паризу и Барселони сам сликао само ноћу, ретко када дању, и то више као коректуру онога што сам урадио претходне ноћи. По сунчаном дану и добром светлу се најбоље слика. Рефлекс са снега по сунчаном дану даје најјаче и најбоље светло за сликање. Штета је што је зими дан кратак. Салвадор Дали је мислио на светло када је тврдио да нема сликарства осим оног створеног на Медитерану. Гете вели да су „боје патња светлости.”
Сви који желе да се баве уметничким послом требало би да макар неко време живе у Паризу. Са садашње даљине, Париз – то су музеји и продавнице уметничког материјала. Те париске продавнице ми овде, у последње време, највише недостају.

Србија и Црна Гора. Да ли постоји област или место у Србији у које се нису досељавали Црногорци и Херцеговци у разним временима? Има ли у Србији породице чији се преци нису доселили из других српских крајева. То је један народ. Моји рођаци су се масовно селили на Златибор и у села око Ужица, а после тога у Шилово и околину Лебана.
Црна Гора је слободарска и јуначка српска Спарта, а садашње власти се одричу свог наслеђа, поништавају јуначке догађаје из историје и тумарају измишљајући неки нови индентитет. Претпостављам да тим невероватним акцијама они муте воду, како би људе, збуњене, држали даље од својих вазалних послова и добитака, које им је као награду дозволио окупатор. Верујем да то неће дуго трајати, пошто у том колу играју пропагандисти који нису могли смислити ништа боље од онога што су нудилиокупатори из Првог и Другог рата. Ти изуми се темеље искључиво на завађању и на негацији српског. Да Косово није црногорска ђедовина! Негирати своје очеве и претке могу само гори од најгорих. Лажно знање је увек било опасније од незнања. Из школских уџбеника су изостављене најважније лекције да би створили поколење које ће бити незаинтересовано за своју историју и културу.
Утисак је да за тај нечасни посао имају велику помоћ власти и још понекога из Србије. Његошева годишњица 2013. бојкотована је у Србији исто као у Црној Гори. У каталогу велике изложбе Петра Лубарде 2007. године, коју су заједно организовали Народни музеј са Цетиња и Музеј савремене уметности из Београда, нема његовом руком писане биографије, са подацима где се родио и шта је по националности. Лубарда је штампао ту биографију као документ у каталогу своје самосталне изложбе у САНУ 1969.
Граница између Црне Горе и Србије ми је донела велике и нерешиве проблеме. Оно што направим у атељеу у Морачи не могу изнети легално преко границе. Немам црногорску личну карту, а без ње не могу добити ата карнет, документ који служи да могу преносити и излагати своје радове.

Артемизија Ђентилески. У разним епохама живели су уметници који су сами себи, вештачки, подизали значај. Време је избрисало многе, из разних професија, који су некада били популарни и важни.
Некада мислим да су за стварање најбитнији образовање и разна знања, а некада да је важнији унутрашњи доживљај и потреба да се ослободим неких слика, које ћу после дорађивати и мењати у својој имагинацији. Ван Гог је рекао да неки људи у својој души имају велика огњишта, али нико не долази да се на њима огрије.
Историја зна за многе уметнике, личности невероватних судбина, који су правили своја дела у најнеобичнијим условима, патњама и оскудици.
Римљанка Артемизија Ђентилески (1593–1653) један је од најубедљивијих примера који показује да су за сликара решеност, унутрашњи набој и јако осећање важнији од образовања и других знања. Савременици су је описивали као лепу и запуштену девојку која се не пере и хода у дроњцима. Касније, та храбра девојка, сурово злоупотребљена у младости, постала је прва жена сликар изабрана за члана Академије у Фиренци. Њене слике данас имају велику вредност, а она једва да је умела да напише своје име.

Раскорењеност. У Лувру се чува Веронезеова слика Свадба у Кани коју су Наполеонови војници донели као ратни плен из Италије. Преко пута ње је изложена Мона Лиза, коју би мало ко приметио да није заштићена стаклом. Испред Мона Лизе је мноштво туриста а испред Свадбе у Кани ретко да има кога. Свадба у Кани је дело огромних димензија (66 метара квадратних), сложене композиције, са мноштвом фигура. Сезан је издвајао ту слику, често је коментарисао и сматрао да је то највећи сликарски домет, ремек-дело. Реноарова последња жеља била је да га пре смрти донесу да само још једном види ову слику.
Могли смо, на основу остатака и фрагмената фресака и пластике, замишљати како су били осликани и украшени наши стари немањићки манастири. Постављањем савремене расвете у Дечанима и Грачаници то је сада ближе и много јасније. Свакога лета тражим благослов од игумана да гледам фреску Гавран храни пророка Илију у морачком олтару.
Када се нађем на тим местима, питам се како то данашњи епископи (филозофи и зналци) и људи који одлучују о градњи и украшавању цркава уживају и налазе себе у кичу? Како се код њих прекинула и угасила веза са естетским вредностима светог Саве, па немају континуитет и не придају значај тим вредностима?

Смисао критике. Не волим да причам о својим сликама. То ме троши и умара, а мислим да није ни васпитано да уметник тумачи своје дело. Веома су ми непријатна питања лепих новинарки које долазе на отварања изложби и очекују да кажем оно што би оне требало да причају. Зашто раде посао за који немају знање?
Сензибилних критичара и гледалаца слика има све мање. Савремена уметничка критика је безлична, а ликовна и најслабије заступљена. Критика која само хвали и одобрава није критика. Најделотворнија је она критика која укаже на мане дела пре него што оно изађе из атељеа. А то је критика колега и пријатеља са којима се дружим док сликам или цртам.

Путеви, градови. Волим да путујем. Раније сам сав зарађени новац трошио на путовања. Заљубљивао сам се у неке градове и маштао да ћу у њима живети. Краков је био први град којим сам био опчињен. Желео сам да се упишем на тамошњу Ликовну академију, али, због непостојања међудржавних уговора између Пољске и Југославије, то није могло. После Кракова – Сијена, град где сам имао велика надахнућа. Путовао сам по Југославији. Ретко се може наћи место у некадашњој држави у коме нисам био. Сећам се: када сам причао о Крки и Крупи колегама, студентима на Академији, чудили су се. Проверавали су лажем ли да тамо има Срба и православних манастира. После Академије сам излагао у многим градовима Југославије. Путовао сам „спачеком” преко Аустрије, Швајцарске, Француске, Шпаније до Лисабона. То путовање било је велика авантура и трајало од јуна до октобра.

Радионица. Сликарство се стално учи. Много више сам бацио радова него што их је остало. Нисам задовољан собом. Док радим, често се осећам као дете које покушава да прохода. Незадовољство је присутно док сликам а још је веће када не сликам.
То није неко само моје стање, да у оно што радим у исто време и верујем и сумњам. Слику, скулптуру или цртеж потребно је смишљати и радити данима и данима. Присетиш се добрих савета и размишљања која ти претходе: „Папир не треба давити. Потез треба да буде свеж. Широко, слободно, свеже” (Павле Васић). „Не може свако допловити до Коринта” (Старогрчка пословица). „Уметник не треба да чека инспирацију, она ће доћи кроз рад” (Иван Мештровић).
Постоји и нека моћ, тајновита и невидљива, која пресудно утиче на прављење дела, али и на његово тумачење. Скоро да сам убеђен да без бола и патње нема доброг уметничког дела. Неке мени важне радове не бих направио да нисам био у великој оскудици док сам их смишљао и радио.
Посебно задивљује енергија уложена у дело при раду, и то како она делује на посматрача. Неколико пута при сусрету са Грековим сликама у Толеду и Праду доживео сам стање слично оном када додирнете струју. Често се догађа да неко ко није стручан, неко без знања о сликарству, одабере и однесе најбољу слику из атељеа.

***

Животографија
Предраг Драговић (Драговића Поље, Колашин, 1953). Школовао се у Драговића Пољу, Колашину, Чајничу, Никшићу. На Факултету ликовних уметности у Београду, Одсек сликарство, дипломирао 1979. Члан УЛУС-а и слободни уметник од 1980. Познат по тематским целинама „Свеци и себри”, „Свети Сава”, „Врхови”, „Костићи”, „Ликовно читање ,Горског вијенца‘“, „Портрети српских песника”. Начинио серије цртежа уз песме Десанке Максимовић, Матије Бећковића, Рајка Петрова Нога, Драгана Лакићевића... Излагао у градовима Југославије, Француске, Шпаније, Италије, Швајцарске, Бугарске и Грчке. Живи у Београду и Драговића Пољу.

***

Мистерија свитања
У морачким расвитима се мешају необичне истине и привиди. Неодгонетљив је и неухватљив трен када се раздвајају дан и ноћ. Ту велику мистерију желим да што верније забележим акварелом. До сада ми то није успевало. Не може помоћи искуство из многих теорија, науке, литературе. Остаје да се сачекају нова јутра, да се покуша поново, да се још боље организујем и припремим боје и папире, да течно и убедљивије изговорим молитву, да ми се да – да овај пут успем. Много пута сам ранио и одлазио на планину да горе дочекам расвит, у нади да ће, колико си ближи небу, бити јасније којом бојом почиње спектар када се дели дан од ноћи у Морачи. А та тајновита лепота остаје и приказује се изнова свако јутро. Наслућује се одгонетка – али, решења нема. Напрежеш чула а резултат је сличан ономе када прислониш ухо на шкољку: мислиш да слушаш шум неког далеког мора, а у ствари чујеш сопствену крв.

***

Круг кругова
Неко је записао да сам сликар чије дело се сврстава у неколико циклуса којима се повремено враћам. То је тачно. Да будем уметник одлучило је оно стање и осећање које имам док правим дело. Одувек ми је био важнији процес стварања од крајњег исхода – да ли ће дело успети. Око тог става оплетено је све што сам живео и покушавао да направим, да кажем. Мислим да су моји циклуси делови само једног циклуса, који би неко могао заокружити када ја ставим тачку, прекрстим руке и склопим очи.

***

Изгубљено и нађено
Волим да будем на служби, али волим и да будем сам у цркви. Када сам тужан и када ми не иде како сам желео, Црква је моје најскровитије место. Постоји још једна светиња, простор где осећам своју скрушеност и надахнуће као у најсветијем храму. До сада сам тамо боравио само двадесетак пута по неколико дана. Сви знају где је то. То је онај „свети кантар” Србије (по владици Николају), где смо вечито са ђаволом крвцу проливали. Где још испод пепела тињају угарци који се не дају угасити.
Често се чини да више вреди оно што си изгубио од онога што си у животу проналазио!

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију