Визионари

ПРИЛОЗИ ЗА РАЗУМЕВАЊЕ СРПСКЕ КУЛТУРЕ И ДУХОВНОСТИ
Пет великана
Један је узаконио српску цркву и освештао државу, постављајући српски темељ у Свети Град. Други је извео највећу „конзервативну револуцију” у српској култури, на крају епохе ропства и таме, вративши васкрсли народ у културу и културу у васкрсли народ. Трећи сачинио високи свевремени еп српског опстанка и узношења, сневајући Призрен, Пећ и слободу. Четврти стигао до открићâ која залазе у тајну стварања света. Пети математички исказао небеску и божанску механику, осветљавајући еоне. (...) Ко не сагледа њих тешко да ће сагледати ма шта битно из српске културе и духовности


Такви људи јесу ретки, али постоје у многим народима и епохама. Од њихове величине и разноликости зависи и величина народа и значај неке епохе. Њихова дела понекад своде труд многих генерација, пројављују духовно зрење више поколења. Понекад се ради о слободним стрелцима, „банулим ниоткуд”, који сами пробијају границе, отварају пространства, утемељују. Чине то и онда кад сами нису сасвим свесни далекосежности свог дела, једноставно испуњавајући своју судбину, следећи свој унутарњи глас. Заједничко им је да прво виде, па онда чине. И не чекају да се ствари одвију саме од себе, јер знају да „Бог кроз нас дела”. Не очекују од својих савременика да их потпуно схвате, јер у дубини душе знају да су њихови савременици они из ближе или даље будућности. Не траже од рода да им се клања, јер знају да су они ту да служе роду. Од људи не очекују милост, знајући да су је већ добили од Бога, као дар и као крст.
Пред нама је пет потпуно различитих личности и величина. Одабрали смо их као поглавља из публикације Велики српски визионари Милована Витезовића и Бранислава Матића (Београд, 2009) и изнели пред читаоца у сусрет предстојећем Међународном сајму књига у Лајпцигу.
Нису ту да бисмо их поредили или поистовећивали, ни да бисмо им судили, него да бисмо бар у обрису сагледали богатство ланца на који се надовезује данашња српска култура. Један од њих узаконио је српску цркву и освештао државу, постављајући српски темељ у Светом Граду, тачно тамо где је била Тајна вечера и успостављен Нови Завет. Тиме је Србе увео у најсудбоноснији духовни ток човечанства, онај што води од Првог Објављења до Задњег Дана. Други је извео највећу „конзервативну револуцију” у српској култури, вративши васкрсли народ у културу и културу у васкрсли народ. Трећи...
Другом неком приликом, у дебљој некој свесци, додаваћемо још низ написаних поглавља о великим визионарима српске вере, културе, уметности и науке.

САВА НЕМАЊИЋ (1175–1235), РОДОНАЧЕЛНИК ЛОЗЕ СВЕТИХ СРБА

Мисао о јединству српских земаља и њиховом обједињавању у једну моћну државу на Балкану стара је, сигурно, колико и зачеци првих српских држава. Остваривост те тако сложене мисли први је појмио велики жупан Рашке Стефан Немања, схвативши симфонију духовне и световне власти у византијском устројству државе. Кроз то ваља сагледавати одлазак на Свету гору кнеза Растка, од Бога измољеног трећег Немањиног сина, где је постао монах Сава. Кроз то ваља сагледавати и Немањино уступање жупанског трона средњем сину Стефану, зету тадашњег византијског цара Алексија Анђела, па онда и Немањино замонашење. Ништа у њиховом деловању није било случајно. Постојала је јасна визија, постојао је конкретан план.
Подизањем српског манастира Хиландара на Светој гори „у име оца и синова” (Симеона/Немање, Симона/Стефана и Саве/Растка) и узимањем за сактитора византијског цара Алексија Анђела, постављени су темељи српске духовне самосталности, јер је Сава Хиландарски типик исписао, уз сагласност цара сактитора, по узору на Типик манастира Богородице Евергетске, који је овом константинопољском царском манастиру давао пуну самосталност.
Сачињен по Хиландарском типику, Савин Студенички типик омогућио је самосталној Студеници да стиче метохе широм српске земље и на њима подиже православне српске цркве и манастире. Свештенство и духовништво за њих спремало се у Хиландару, способно да богослужи на српскословенском језику.
Тако је православна српска црква прво створена, па тек онда оглашена као самостална. Када је васељенски патријарх Михаило Саратен на Цвети 1219. у Никеји рукоположио студеничког архимандрита Саву Немањића за првог архиепископа Православне српске цркве, васпостављено је право српских архијереја да сами бирају своје архиепископе, а то је омогућавало српском архиепископу, по симфонији, да крунише српске краљеве српском круном.
Архиепископско и краљевско право Срба Сава је узаконио Номоканоном (Законоправилом), избором из најзначајнијих закона Прохориона, Василика и Јустинијанових закона, преведених, протумачених и прилагођених за Србе. Узаконивши српску цркву и српску државу, архиепископ Сава им је на два своја велика путовања омогућио признања и код других владара (два цара, три кесара, једног краља и једног калифа) и највиших духовних поглавара. То признање је утврђено и српском грађевином у небеском Јерусалиму. Откупивши од мухамеданаца кућу Јована Богослова, у чијој горњој соби је одржана Тајна вечера, односно успостављен Нови Завет, и поклонивши ту кућу Јерусалимској патријаршији, Сава је стекао право да ту, поред куће на Сиону, подигне српску цркву у славу Јована Богослова. Од те српске цркве су остали само темељи, а ти темељи су изнад саме крипте Давидовог гроба.
Из оваквог деловања и теолошких поставки Саве Немањића произашла је српска духовна и државна мисао, временом и обичајне норме, поставке духовне части, законске и моралне одлике српског народа.

ВУК КАРАЏИЋ (1787–1864), ОНАЈ КОЈИ ЈЕ НАРОДУ ВРАТИО ДУШУ

Ако из таквог угла сагледамо личност Вука Стефановића Караџића и његово дело, увидећемо код њега много тога митолошког. Почев од самог изгледа. Уз митолошку хромост, красила га је и јуродива ћуд. Сам митрополит Стратимировић, у писму владици Јосифу Рајачићу, Његошево проглашење Петра Првог за светог означио је као „мајсторију пустаго Вука”, признавши му тиме и моћ да „ствара свеце у сујеверју черногорскому”. У књажевој канцеларији, у разним приликама желели су да га исмеју. Али, у тим карикирањима Вук никада није постајао комички лик, већ готово митолошко биће. Погледамо ли и највернији Вуков лик, израђен по дагеротипији Анастаса Јовановића, видимо невероватно сјајне рендгенске очи на лицу старца, које као да гледају кроз времена и ствари.
Само Вуково дело, на страну садржај, чини се митолошким. По обимности и величини захвата, по неверовању да то може урадити један човек за једaн људски век. Не једном је указивано да је Вук урадио посао за који је у другим народима стотинама људи требало стотине година. Дело равно раду националних института. А Вуково дело јесте целокупно духовно искуство предака. Национално огледало за препознавање народа. Психијатри, психолози, парапсихолози трагају за душом појединца; трагамо ли за душом народа, наћи ћемо је у књижевности и језику. Вук је ослобођеном српском народу вратио душу. Довољно је узети само његов Српски рјечник, који је у исти мах и речник српске митологије. „Чесница је описана као што треба, па није само чесница, него и бадњаци, Божић, свадба, отмица (како се отимају ђевојке), Богојављање, Задушнице, Васкресеније, Ђурђевдан, Ивањдан, виле, вјештице, вампири, стуаћи, врзино коло, грабанцијаши, ранило, ружичало, завјетине, крстоноше, крсно име, побратим, додоле, краљице, лазарице, коледа... Ко нигда није читао, читаће Србски рјечник” – писао је он Лукијану 1817.
„... Вук Караџић је највећи ,конзервативни револуционар‘ у историји српске културе... Револуционаран по својој методологији, конзервативан по оданости и чуварности, премостио је страшни расцеп између живога народа и однарођене елите, омогућио повратак народа у културу и културе у народ. Ни књижевност без народа ни народ без књижевности...”
Ово је мој народ! То сви можемо говорити, препознајући се у ономе како нас је Вук свету представио. И једном, овде, морамо признати да смо Вуков народ. Он нам казује ко смо, од првог плача до тужбалице око гроба.
Кад говоримо о Вуку Стефановићу Караџићу, с обзиром на све или без обзира на све, ми о њему говоримо као о миту, као да нам је тај мит стар бар хиљаде, а не двеста година. Доводећи га у везу са скупљеним духовним наслеђем народа, ми и на њега преносимо целокупну древност наслеђа. Више нам не важе стварне мере времена, као да нам време има дупло дно.
Вук нас је спасао за себе. И за друге.
Вука ћемо најбоље славити спознајом себе. Међу другима.

ПЕТАР ДРУГИ ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ (1813–1851), ВЛАДИКА СРПСКОГ ПЕСНИШТВА

Ако се ико у васцелом српству, после Светог Саве, „имао рашта и родити”, по оним Његошевим стиховима, то је онда сам Његош. Њему је, изгледа, вечност била прирођена, као и време у коме се родио, као и учитељ песник Сима Милутиновић Сарајлија, који га је у песништво упутио да опева, а тиме и најтрајније и најузвишеније утврди судбину и биће свога народа. Велики духови и кад надрасту своје учитеље не гледају их са постигнуте висине, већ их дижу у висине изнад себе. Тако је и Његош изнад свих уздизао Симу Сарајлију.
Посетивши Цетиње 1834, доневши изливена слова своје нове српске ортографије за тек купљену манастирску штампарију, Вук Стефановић Караџић је саветовао младог Његоша, већ осведоченог песника, да се мане лоших песничких узора, да се окане туђег класицизма, који ионако нестаје, него да пише у народном духу, по коме се већ народи препознају у романтичарским заносима и полетима. Саветовао га је да пише у духу мудрости која је у пословицама, да песничко ткање снује на народном темељу, да му народно умотворје буде узор и грађа: „Имајте главаре, имајте коло, имајте јунаке и јунаштва, имајте тужбалице, имајте пословице и причине. Пјевајте Црну Гору и одужите се српском роду и милом језику.” Тако се дошло до садржаја најславнијег Његошевог спева Горског вијенца.
Да се у песничкој лепоти са Горским вијенцем неће моћи поредити ниједан спев у српском песништву, то је прво, и пре његовог објављивања, постало јасно најумнијим Србима који су живели у Бечу. Њима је, док им је Његош лично читао Горски вијенац, свима било јасно да је испевао дело које ће бити понос српског песништва, дело у којем је „српска душа сажета у историјску судбину народног опстајања и битисања”.
Када је објављен, то је постало очито свима писменима у српству. Објављен је еп српског опстанка. „Овако се код Срба до сад није певало ни мислило” – рекао је у Београду, у Друштву српске словесности, Његошев учитељ песник Сима Милутиновић Сарајлија. Изласком Горског вијенца, штампаног Вуковом ортографијом, проглашена је и победа језичких и књижевних начела Вука Стефановића Караџића.
Књижевни естетичари су се око Његоша спорили у највишим поређењима, а најчешће у питању да ли је Луча микрокозма својом духовном узвишеношћу изнад Горског вијенца. Луча микрокозма је спев духовника и његове упитаности која се дотиче тих највиших духовних сфера, а Горски вијенац остаје оно дело без којег нема великог Његоша у народном значењу, а и нас самих било би мање. Огледалом српским може се назвати читав његов опус, у коме се он огледа величанствено са својим народом, чије је ослобођење, као заточник косовске мисли и стварни творац култа Обилића, сањао: „Да ми је да се српство ослободи, па да српски кнез пође у царски Призрен, а ја у моју Пећку патријаршију!”

НИКОЛА ТЕСЛА (1856–1943), ГЕНИЈЕ, НАУЧНИК, МИСТИК

Данас је свакоме озбиљном више-мање јасно да Никола Тесла није био само генијални научник, него и езотерик. Такав спој науке и мистике налазимо, можда, још само код Њутна и Парацелзуса, или, раније, код ренесансних магова. Сва Теслина открића, назиремо, долазе са пута прастаре потраге за Богом и посвећења у тајну стварања света.
Син српског православног свештеника Милутина Тесле из села Смиљан, у Лици, средњу школу завршио је у Госпићу, технику студирао у Грацу и Прагу. Као инжењер радио у Будимпешти, Паризу, Њујорку. Потом у Њујорку основао сопствену лабораторију и у њој радио до смрти.
Већина темељних проналазака у електротехници је његово дело (укупно, преко хиљаду патената). Патенти из области полифазних наизменичних струја (1887–1890) камен су темељац данашње електроенергетике. Ту су и открића индукционог и синхроног мотора, генератора и трансформатора вишефазних струја... Његови патенти неизоставни су у конструкцији првих великих генератора за вишефазне струје. Изум турбине без лопатица, као и пумпе и обртомера на истом принципу (1913) — у шта је уложио двадесет година живота и рада — тек у наше време бива стварно схваћен и својом оригиналношћу изазива узбуђење у научном свету... Пре скоро једног века шокантно је помоћу својих осцилатора успевао да производи високофреквентне струје учесталости од више десетина хиљада периода, при напону од више милиона волти. Теслини експерименти у Њујорку и Колорадо Спрингсу више личе на обреде надљудских интелигенција, а његов Дневник истраживања у Колорадо Спрингсу на белешке о посвећењу.
Његови осцилатори користе се у радио-техници, индустрији, у процесу ослобађања нуклеарне енергије, медицини. Утемељио је технику бежичног преноса струје и бежичног управљања на даљину. Његова антена „Светске радио-станице”, подигнута на Лонг Ајленду 1900, тада је изазивала неверицу и сматрана научном фантастиком, а данас је свакодневица и у најзабитијим крајевима планете.
У то време почиње Теслино повлачење из врвежи света у дубоку усамљеност. Живео је као у каквом урбаном скиту, сам у гомили. Зна се да је наставио да ради несмањеном снагом, нека открића су обелодањена и постала доступна за масовну употребу, али је све мање јасно шта је оно главно чиме се бавио и докле је стигао. Што је више о томе писано, чини се, све је више остало скривено. Значајан број озбиљних људи уверен је да је Тесла стигао до тако великих открића и спознаја да више није имао коме да их саопшти у својој епохи. Нико га више није пратио, нити је његов поглед, у свету наоружаних индустријалаца и похлепних трговаца, сусретао очи којима се сме поверити таква моћ.
Урна са његовим земним прахом, та златна лопта на каменом постаменту, налик на какво мистично језгро света или праслику универзума, од 1957. чува се у његовом музеју у Београду. По личној жељи. Сву своју оставштину завештао је отаџбини.

МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ (1879–1958), МАЈСТОР НЕБЕСКЕ МЕХАНИКЕ

Био је грађевинац, астроном, математичар, геофизичар. Засновао академско изучавање примењене математике и небеске механике код Срба. Европско геофизичко друштво од 1993. сваке године додељује медаљу која носи његово име. Према званичним индексима цитираности, најнавођенији је српски научник у иностранству. Творац је најсавршенијег календара на свету, конципираног тако да би га требало кориговати тек после 28.800 година. Утемељивач је модерне климатологије и климатског моделовања у свету. Требало је потрошити пет година интензивног рада глобалне мреже институтâ и вртоглаву доларску своту на истраживање које ће са више деценија закашњења само потврдити његове спектакуларне налазе, засноване на математичком израчунавању небеских механизама. Један је од твораца тектонике плоча, темељне у данашњој геологији. Доказао је да је положај континената у геолошкој прошлости „био битно другачији од савременог, односно да су се они неминовно током времена кретали”. „Нема другог објашњења: видео је кроз време и кроз материју, а потом то виђено и препознато математички доказао. Опрема и техничка помагала која је имао на располагању, при том, били су ништавни.”
Милутин Миланковић рођен је 28. маја 1879. године у Даљу, тада у Аустро-Угарској, као најстарије дете Милана и Јелисавете (девојачко Муачевић). Имао је двадесет три године када је у Бечу дипломирао цивилно инжењерство. Три године касније, 1905, запослио се у чувеној бечкој грађевинској фирми „Adolf Bron Pittel Beobau – Unternehmung”. Четири године широм царевине гради „структуре у ојачаном бетону”: мостове, вијадукте, водоводе, насипе...
Трошио је четврти месец своје четврте деценије када се, 1909, догодио вероватно највећи преокрет у његовом животу. Филолог Љубомир Стојановић, тадашњи министар просвете Краљевине Србије, поставио га је за професора на Катедри за примењену математику Београдског универзитета. Тако је започела његова универзитетска и научна каријера, која ће га одвести у сам врх епохе.
Доказао је да су прецесија, промена нагиба осе ротације и ексцентрична путања Земље око Сунца кључни периодични фактори утицаја на промену климе у прошлости наше планете. Штавише, начинио је и објаснио прецизну периодизацију настанка и престанка ледених доба на Земљи током 600.000 година уназад, почев од 1800. Потврђена је беспрекорна тачност његових прорачуна цикличности ових појава, које су у науци данас познате као „Миланковићеви циклуси”.
Сматра се да је Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба најзначајније дело српске науке у XX веку. Године 1923. у Цариграду, на Свеправославном конгресу, бива званично прихваћен Миланковићев нацрт за реформу јулијанског календара. Највиши скуп православља потврдио је да би то био најсавршенији календар, који отклања све крупне недостатке и јулијанског и грегоријанског. Али, стицајем познатих околности, тај закључак (још) није примењен.
„Узорао је небеску бразду при крају другог, а резултате тог рада пожњећемо у трећем миленијуму.”

(Из публикације „Велики српски визионари”, аутора Милована Витезовића и Бранислава Матића, „Принцип Прес” и „Политика”, Београд, 2009)

***

Знати ко си
„Ако будем имао среће да остварим бар неке од својих идеала, то ће бити доброчинство за цијело човјечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми да je то дјело једног Србина. Живило Српство! (...) Ja сам, као што видите и чујете, остао Србин и преко мора, гдје се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свијету.” (Никола Тесла у обраћању студентима Велике школе у Београду, 3. јуна 1892)

***

Не да се, али ће се дати
Из обиља српских народних пословица које је забележио и сачувао Вук Караџић, ево овом приликом само неколико:
„Лако је плитку бару замутити и будалу наљутити.” „Сиромаштво и кашаљ не даду се сакрити.” „Где је стида, ту је и поштења.” „Није жита без кукоља, ни народа без изрода.” „Мала секира и велики дуб повали.” „Тешко ономе који непријатеља на кућном прагу чека.” „Све за образ, а образ ни за шта.”

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију