Наслеђе

ПОВОДОМ КЊИГЕ „ПОСЛЕДЊИ ЧУВАРИ ЗЛАТИБОРСКЕ БАШТИНЕ” ДРАГИШЕ МИЛОСАВЉЕВИЋА
Мудрост предака и планине
Кућа и човек граде се међусобно. По својој мери. Какав човек, таква и кућа. А прича о Златиборцима и њиховом градитељству посебна је на много начина. Своје вишегодишње теренско истраживање ужички историчар уметности преточио је у књигу којом ће сачувати важне трагове из времена када смо живели много ближе природи, земљи и небу, и себи самима

Пише: Петар Милатовић


Кад из тмине тунела изнад Чајетине упловиш у светлост златиборске висоравни – на одмор, рекреацију или какав семинар – помислиш да си стигао у прави правцати град, сву силу челика, бетона и стакла. Будва на откосу ливаде? Златиборе, шири своје гране и прихвати све наше (тајкунске) јаране! Ко ту још нешто није подигао или закупио џаба му сви „ренџ-ровери”, „бе-ем-веји”, „аудији” или „поршеи-кајени”, џаба му и што сви који га знају знају и да нема одговарајућу некретнину у Краљевим водама. Какав је па то он краљ или, бар, краљев поданик?! Прелепи пејзаж као да се и сам нашао у (немоћном) чуду шта га, ето, у последњих двадесетак година снађе. Ко му се све то попео на грбачу и извукао ћилим (ливаде) испод ногу, да више и не личи на себе?! Ал зато, је л те, личи на многе јунаке наших дана.
На срећу другог, много већег, дела Златибора, оног до кога ни данас није лако доћи, остала је богомдана висораван са бројним (нажалост, већином опустелим) селима, засеоцима, домаћинствима и умногоме другачијим начином живљења. Онај Златибор Златибораца, вредних, сналажљивих и духовитих. А као њихови (ретки) трагови дотекли до данашњег времена ту су куће-брвнаре, такозване осећанке, названим тако по мајсторима неимарима с друге стране Дрине, али и куће њихових златиборских ученика, попут Ковачевића из Доброселице, Удовичића из Стубла или Бакића из Јабланице.       
Трагом тих последњих чувара златиборске баштине кренуо је ужички историчар уметности Драгиша Милосављевић и своја трогодишња теренска искуства – заснована на проучавању на лицу места с белешкама и одговарајућим фотографијама, уз коришћење мноштва архивске грађе али и домаће и стране литературе – преточио у богато илустровану монографију под насловом Последњи чувари златиборске баштине а коју је недавно објавио „Службени гласник”.

„КУЋОТЕКА” У СИРОГОЈНУ

Од чега кренути и шта издвојити у кратком новинском запису а не оскрнавити богатство овог својеврсног хода кроз историју и географију златиборских предела, кроз приче о људима сраслим с овим поднебљем, о њиховим стрепњама и надама? Јер, кућа је човек и он је гради по својој мери. Какав човек, таква и кућа.
О поводу за настанак овог несвакидашњег писаног дела, драгоценог споменика нашег трајања, аутор, између осталог, пише и ово:
„У тим старим златиборским ,чуварима‘... столећима је просејавана и брушена мудрост народа, породична посвећеност и наук преживљавања. Сиротињски златиборски домови били су и учионице у којима се учила и завршавала јединствена животна школа. У њима су наследници, дакле они који су стасавали, морали бити научени да се изнад свега поштује и цени породица, њени захтеви и потребе, да се слушају старији, да се не стаје на трулу даску, не изазива завист, не нападају старији и немоћни... Трагање за тим старим грађевинама, њиховим конструкцијама и диспозиционим особеностима у којима је кристалисан дух златиборске мудрости један је од повода настајања ове књиге.”
Овде је важно истаћи да је важан корак у, бар делимичном, (о)чувању старих златиборских кућа учињен осамдесетих година века за нама кад је направљено етно-село Сирогојно у којем се и данас шепури неколико лепих златиборских кућа. Важно је због тога што је та својеврсна „кућотека” у Сирогојну надахнула многе Златиборце, нове домаћине, да од пропадања сачувају куће својих отаца или их обнове налик на негдашње. И, на срећу, многи су то и учинили.

ИСТО А РАЗЛИЧИТО

Куће, углавном већ помињане „осећанке”, један од најважнијих облика златиборског градитељства, које су срасле и стопиле се с околином, махом су грађене од борових дебала, покриване квалитетном шиндром, такође од боровог дрвета. Необично је и типично за овај (бес)крај да ове куће нису исте. Оне се увек у нечем разликују, макар у детаљу. Наиме, „мајстори који су их градили, као и домаћини, трагали су за неким рационалним детаљима са којима би објекат био функционалнији, лепши, боље украшен и на свој начин постајао препорука за ангажовање исте мајсторске дружине за градњу других кућа, без обзира на то да ли су ти градитељи били са стране или из златиборских села. Ако се упореде две осећанке из истог села, откриће се занимљиве разлике, мада су подизане од исте неимарске дружине и припадале сродничким фамилијама...”
Тамо где борови одвајкада њишу гране, коришћење железа у градњи куће било је незамисливо. „Све везе су од дрвета, чак се и даске кровног покривача прибијају дрвеним клиновима. А кућа је по правилу дводелна, састављена од ,куће‘ и собе... ,Кућа‘ је увек ослоњена на страну и делом укопана, а испод собе је најчешће подрум, укопан у стрму страну, често с предњим зидом урађеним од брвана. У ,кући‘ је средиште живота. То је огњиште које се налази у средини простора ,куће‘ – четвртаста или кружним каменом поплочана површина с два камена ,пријеклада‘. Кућа има двоја наспрамно постављена врата...”
Златиборско градитељство је сведок и друштвених прилика у којима је настајало.
„Дрвене куће расуте по падинама златиборских села дају драгоцене историјске податке, исписујући својеврсну хронику читавог краја. Сточарске колибе у Доброселици, Доњем Селу, Јабланици, као и другим селима, сведоче о успону сточарства Златибора, када се економски статус многих породичних заједница темељио на стадима оваца, крава, као и на колибама у којима су проводили пролећа, лета и јесени... Квалитет уграђеног материјала сведочи о породичном статусу власника, као што бројни детаљи на објектима сведоче о градитељској дружини која је изводила радове...”

У ПРИРОДИ НЕМА ОТПАДАКА        

А како су сачуване ове куће Драгиша Милосављевић овако објашњава:
„Стара златиборска кућа, грађена рукама самоуких и непознатих неимара, сачувана је чудесним сплетом околности. У временима после Другог светског рата, кад се сиромашним житељима златиборских села мало шта доброг догађало, старе куће брвнаре проглашаване су назадним реликтима прошлости, као и сеоски живот који се по захтевима партијских идеолога морао нужно мењати. Будућност је била у граду, никако у селу. На срећу, већина мудрих Златибораца била је резервисана према новој власти као, уосталом, и оној пре ње. Били су научени да се од владајућих треба склањати и да им се нипошто не може веровати, а у кућама у којима су живели њихови очеви и дедови и они ће наставити живот.”
А Сретен Вукосављевић (1881–1960), један од утемељивача социологије у нас и професор Београдског универзитета, сјајни познавалац села, још давно нам је завештао и овај запис:
„Тако уопште старинске зграде и уређаји и неки старински облици живота и рада на селу умиру друкчије него у граду. Не умиру напречац па ни на брзину, него сасвим полако. А када умру, остану у сећању много дуже него што то бива у граду. У свему па и у овоме, на селу је много више континуитета. Старо се мање него у граду замењује одједном и цело. Више се надовезује једно на друго. Слично природи, у којој нема отпадака. Скоро све се употреби. Стара кућа се не руши кад се направи нова, већ служи за плевну или појату; стара плевна у кућном насељу служи за појату кад се нова направи... Повучени у сенку, стари уређаји и старе грађевине, и стара чељад постају полако све безначајнији, па умиру тихо и неприметно. Понекад буде и да уистину и мало задоцне с умирањем.”

***

Будите цареви па мало скрените с Краљевих вода. Лево или десно, кривудавим путем, свеједно. Верујте овом вечитом путнику. Чврсто стојим иза тога, исплати се. То је прави Златибор. Ту златни борови постојано миришу на себе. Ништа мање то чине и црни и бели бор, и смрча и јела. Проверите, озони су овде величине новогодишњих балона.

***

Кућа
„Код Срба кућа је првенствено седиште привредног живота, па тек онда место становања. То је простор прилагођен за разноврсне активности једне велике сељачке породице. Дакле, објекти су наменски грађени, па су уз становање служили и за друге делатности. То су радионице, складишта намирница, склоништа младунчади стоке у току зимских месеци... Најзад, то су места за становање, за гозбе и светковине, испраћаје и дочеке, веселе и тужне састанке и растанке, за васпитавање нараштаја и генерација...”

***        

Дрво
„Верујући да дрво има душу, златиборски мајстори би пре сечења стабла попили мало ракије, помолили се Богу тражећи опроштај што су били принуђени да секу дрво... И данас се на Златибору приповеда о једном мајстору из фамилије Марјановића из Доброселице, за кога кажу да је имао више деце и још више брига. Имао је мало обрадиве земље и, силом прилика, ишао је у мајсторију, али и у надницу за неке друге послове када није било градње. Пред кућом је имао крушку такишу коју је посебно волео и неговао. Када би се с посла увече враћао кући, редовно би прилазио такиши, обухватао је рукама и неколико тренутака посматрао. Како је то постала редовна пракса, коју су запазили и други чланови његове дружине, тражено је и објашњење које је он после дуготрајних молби овако срочио. ,Ја ти, побратиме, када увече дођем кући, све своје проблеме поверим крушки такиши, мало се одморим и уђем у кућу. Пољубим децу и безбрижно вечерам. Када сутрадан полазим од куће, ја ти од такише поново преузмем своје невоље и проблеме, па на посао. Али да видиш, пријатељу, увек ми је мање тешкоћа него што сам их код ње оставио.‘“

***

Огњиште
„Наши преци сматрали су огњиште светињом на којој су се заклињали, а заклетве дате том приликом имале су тежину оних положених у храмовима. Неки подаци упућују да су код Срба, ако у близини није било цркава или молитвених храмова, исповести вршене на огњиштима, па је исповедање на огњишту сматрано равноправним с оним у светилиштима. Око огњишта су примани гости, они су ту послуживани и даривани. Крај огњишта су даване и враћане позајмице, склапани значајни послови. Прво купање новорођенчета обављано је на огњишту, уз веровање да ће окупани читав живот бити везан за кућу и огњиште. Огњиште се не сме пљувати, псовати, нити на било који начин обешчастити. Оно не сме да дође у додир с нечистоћом нити да се додирује ногом...”

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију