Видици

ПЕСНИКИЊА АНА РИСТОВИЋ И ЊЕНА ОДБРАНА СМИСЛОМ
Поезија је изгнаничка уметност
Одрасла у породици познатог песника и уредника, у комшилуку Данила Киша и „великог господина Дунава”, одмалена се препустила чаролији књиге и изгубила све илузије о писцима. Поезија је за њу уточиште, мали интимни рај, понекад поистовећена са самом љубављу. Свакоме ко књижевним наградама храни своје самољубље препоручује књигу „Моје награде” Томаса Бернхарда. Живимо у трагичном добу, кад је људима битнији сјај излога него садржај продавнице. Шта може прочитати ново робље неолибералног капитализма за кратких пауза у свом скоро непрекидном бесциљном раду за бедан новац? Где је излаз (ако га има)?

Пише: Гордана Симеуновић
Фото: Архива саговорнице


Ана Ристовић (Београд, 1972) једна је од најзначајнијих српских песникиња данас. На Филолошком факултету у Београду завршила је српску књижевност и језик са општом књижевношћу. Ради као професор књижевности у једној београдској средњој школи. Бави се и преводилачким радом.
Одрастала је уз поезију, уградила је у свој свет. Своју „пиши–бриши оловку” држи припремљену под „утрнулим прстима”. Пише о малим стварима: листу зелене салате, тепиху, Месецу. Промишља и пише о страху, самоћи, љубави. Њени стихови потпуно природно теку, јер Ана је песник. Слажући песничке збирке, од Сновидне воде (1994) довела нас је до Чистине (2015). Поезија Ане Ристовић превођена је на више светских језика и награђена је најзначајнијим српским признањима, укључујући и награду „Десанка Максимовић” добијену пред улазак у штампу овог издања Националне ревије.

Детињство, поезија. Моје детињство било је испуњено радошћу и поезијом. Била сам окружена песничким књигама од рођења, јер мој отац, Александар Ристовић, не само да је био песник већ и уредник у издавачкој кући „Нолит”, одакле је редовно доносио бројне књиге из чувених едиција. До моје треће године живели смо на Вождовцу, где нам је комшија био Данило Киш. Нажалост, тог најранијег периода детињства се не сећам. Потом смо се доселили у Земун, преко пута реке и Дунавског кеја, где и данас живим. Одмалена сам волела да читам, а тата ми је доносио књиге из чувене „Нолитове” едиције „Моја књига” и „Распуст”. Прве песме, још у основној школи, записивала сам у бројне свеске – неке су и угледале светлост дана, објављене у школском часопису, када ми је било десет година; били су то хаикуи насловљени: Мале песме за једну јапанску девојчицу.

Са песницима. Први песник кога сам упознала, наравно, био је мој отац. Захваљујући њему и његовом уредничком искуству сарадње са бројним песницима, још као сасвим млада разбила сам илузију о томе да добар песник гарантовано мора бити и добар човек. Супротно томе: међу песницима и књижевницима има пуно правих ништарија од људи, као и што међу сасвим обичним светом који се бави неким сасвим другим пословима и областима стварања постоје и песници који не пишу, већ чији однос према свету је права песма. С годинама сам и сама почела да упознајем бројне песнике, пре свега на песничким фестивалима и књижевним вечерима по Србији и свету. Често сам осећала велико засићење од таквих сусрета и имала утисак да ти песници не причају ни о чему другом осим о себи, својој поезији и успесима. Колико сујете и егоизма на једном месту! Колико гњаваже! Када је реч о таквој врсти сусретања, узбудљивије би ми било да слушам једног обичног српског сељака како ми прича о начинима обраде земље и врстама ђубрива које користи. Али, упознала сам и бројне занимљиве људе, а међу песницима имам и пријатеље. Са друге стране, бројни фестивали и сусрети са песницима пружају вам могућност да ослушнете и поезију других земаља, да се упознате са начинима на који песме крче себи пут у нама удаљеним крајевима и световима, и на крају схватите – свуда је исто, свуда је тешко, а дивно бити песник, свуда је тешко, а дивно бити песма.

Унутрашњи круг. Поезија је за мене једини прави начин да изразим свој унутрашњи свет и своје осећање света. То је говор који ми је прирођен, а који могу да користим само у ретким посвећеничким тренуцима; то је простор унутрашњег изгнанства, али и простор малог, интимног раја. „Поезија је изгнаничка уметност. Свако ко пише поезију озбиљно, пише је из изгнаничке тачке гледишта”, рекао је амерички песник Чарлс Рајт. И сама тако осећам. Сваки пут када треба да пишем, израњам из једног да бих уронила у други свет. Песнички језик који користим и начин на који мислим је начин и говор изгнаника из стварности: тамо ме нико не разуме, тамо се људи изражавају углавном користећи фразе и општа места и не бавећи се језиком ни говором. Овде, у свом малом рајском свету песме, ја брусим сваку реч и ослушкујем како она одјекује у мени, да би касније, када је будем објавила, могла да одјекне и у другоме. Овде оживљавам речи и слике, оне виђене и оне измаштане.

Рађање прве књиге. Моја прва збирка поезије Сновидна вода објављена је 1994. године, у тадашњој чувеној едицији „Пегаз” за песничке првенце. Била сам необично узбуђена и радосна, али и тужна, јер мој отац, који је преминуо свега неколико месеци раније, није доживео њен излазак. Размишљала сам тада: шта ли би ми он рекао када би је прочитао? Да ли би ми рекао да сам на погрешном путу или би му се стихови допали? У књизи је и била песма „Тата” посвећена њему и једном сећању на детињство: како прави фигурице животиња и човечуљака од пластелина и ставља ми их под јастук. Ниједно узбуђење око каснијих излазака књига и награда не може се мерити са тим. Била сам свесна да сам закорачила у један нови свет, из којег више повратка нема, јер тако тражи одговорност према стиху и речи ... Свет изазован и чаробан.

Моје награде. Добила сам неколико најзначајнијих домаћих књижевних награда: „Бранкову награду”, награде „Бранко Миљковић”, „Милица Стојадиновић Српкиња”, „Дисову награду”, као и немачку награду „Хуберт Бурда” за младу југоисточну поезију. Свака од ових награда за мене је значила и свест о огромној одговорности која је сада преда мном, јер оно будуће што будем писала мора бити „на нивоу задатка” и „на нивоу изгласаног поверења” оних који су ми награду дали. Међутим, мој однос према књижевним наградама је прилично реалан. Знамо да у њиховом додељивању често учествују и пресуђују неки ванкњижевни параметри, да се оне додељују по принципу: „Ја ћу теби, па ћеш ти ово мени”, итд... Свакоме коме књижевна награда подигне его и самољубље, као и онима који имају превише илузија око њих, сугеришем да прочитају књигу Моје награде Томаса Бернхарда. Изузетно, оштро штиво које руши све илузије!

У трагичном добу. Песничка сцена код нас и у свету осуђена је на исто робовање трагичном добу у којем је људима битнији сјај излога него садржај продавнице. У којем књиге служе да пријатно уљуљкују ново робље неолибералног капиталистичког система у сан, у кратак предах између непрекидног бесциљног рада, за мале, бедне новце. У таквој ситуацији, поезија је уточиште које пружа истински свет, онакав какав је био и пре сто, двесто, петсто година – свет који се може огледати и у једном зрнцу песка, и видети свет у једном дану, али мало је оних који се за то уточиште опредељују зато што оно подразумева и активан рад ума.

У школи. Већ десетак година радим као наставник српског језика и књижевности у Зуботехничкој школи у Београду. Уз то сам и одељенски старешина. Рад са децом у школи, посебно са тинејџерима, огроман је изазов: заинтересовати их за књижевност, приволети их поезији и прози, књигама (с обзиром на то да део радног времена у школи радим и у школској библиотеци, покушавам да у њима развијем и интересовање за најразличитије књиге изван школске лектире), разбити им предрасуде да је књижевност нешто досадно, нешто што је „смарајућа школска лектира”, открити им занимљиве појединости и приче о писцима, приближити им иначе далеке им светове... То није лако, али је огромна награда свако њихово пробуђено интересовање за књигу. Пажња им је расута, треба наћи начина како је привући. Лично бих мењала школску лектиру, али, нажалост, то није у моћи нас професора. Чујем да су неки помаци у најави. Компаративно изучавање књижевности би, по мом мишљењу, било много ефикасније у томе да се младима данас приближе књиге него што је данашњи искључиво хронолошки приступ. Такав идеалистички приступ настави, по мом мишљењу подразумевао би и да учионице буду опремљене компјутерима и пројекторима, што би омогућавало и да ученици на часовима српског могу да у сваком тренутку праве компарацију између књижевних дела и филмова, као и да потраже филмована књижевна дела и упореде их са прочитаним. Ех, пусти снови... Рад у школи није нимало лак, и подразумева можда много већу одговорност него рад на неком другом месту, зато што утичете на формирање младих људи.

Искушења градитеља мостова. Већ петнаест година преводим словеначку прозу, поезију и есејистику. До сада сам са словеначког превела тридесетак књига. Мислим да поезију добро могу преводити управо они преводиоци који су и сами песници, јер само они могу у потпуности да буду осетљиви за све нијансе значења и звучања свих слојева које у себи садржи једна песма. Али, нажалост, тих песничких књига сам превела много мање него књига прозе – свега неколико. Током тих седам година драгоценог живота у Словенији, тај језик је постао на неки начин мој други језик. Сматрам да песника друга средина и искуство живљења у њој, измештеност из властитог културолошког језгра, увек обогаћује и отвара у њему неке нове просторе и прозоре, некад пријатне, а некад не. Сваки стваралац је у суштини изгнаник, емигрант из једног света који није нужно дефинисан географским границама и одредницама. А преводиоци су градитељи мостова и, као такви, редовно путују и на оне обале на које је без другог језика немогуће стићи. Они дишу са својим аутором, и покушавају да мисле као он – да проговоре његовим речима, али на другом језику. То је веома тешко.
Аутори које сам превела са словеначког језика су, између осталог, Драго Јанчар, Јани Вирк, Алеш Чар, Алеш Дебељак, Алеш Штегер, Мојца Кумердеј, Сузана Тратник, Луција Ступица, Урош Зупан, Фери Лаиншчек, Миха Мацини, Владо Жабот, Горан Војновић, Марко Сосич, Душан Чатер и многи други... Сам чин превођења ми одузима доста од оног времена које бих могла посветити властитом писању. Онда кажем себи: „Нећеш преводити наредих толико и толико месеци.” Догоди се да не преводим пар месеци, али онда стигне мејл: „Да ли бисте...” И ја кажем: „Да.” Понекад се и покајем. Јер, да није тако, више бих писала. Овако сам располућена између обавеза у школи, превођења, свакодневља и насушног времена за писање.

Изазвати песму. Песме пишем широко отворених очију посматрајући свет око себе. Тако свакодневица улази у моје песме, да би у њима била додатно онеобичена, надограђена. У мом случају, песму може да може да изазове све. Изазове је поглед кроз прозор, понекад само то. Људима су очи дате да виде, а оне обично пропуштају толико прича.


***

Књиге песама
Поред великог броја превода и заступљености у српским иностраним изборима, Ана Ристовић објавила је следеће књиге песама: „Сновидна вода” (1994), „Уже од песка” (1997), „Забава за доконе кћери” (1999), „Живот на разгледници” (2003), „Око нуле” (2006), „П. С. (изабране песме)” (2009), „Метеорски отпад” (2013), „Нешто светли (изабране и нове песме)” (2014), „Чистина” (2015).

***

Цењени
– Пољски песници: Адам Загајевски, Вислава Шимборска, Ева Липска, Чеслав Милош, Збигњев Херберт, Станислав Барањчак, Ева Зоненберг, Анджеј Бурса. Амерички песници: Чарлс Рајт, Џемс Тејт, Елизабет Бишоп, Марк Стренд, Силвија Плат, Ен Секстон, Чарлс Симић (домаћи а страни), Теодор Ретке, Тони Хогланд. Енглески и ирски: Шејмас Хини, Мајкл Лонгли, Пол Малдун, Тед Хјуз, Филип Ларкин... Чешки: Владимир Холан. Шведски: Томас Транстремер. Норвешки: Ролф Јакобсен. Руски: Марина Цветајева, Ана Ахматова... Тешко је из обиља онога што ти се допада у континуитету издвојити све гласове а не заборавити никог.

***

На домаћем тлу
– Када ме питате за домаће песнике који ми с допадају, осим свог оца, Александра Ристовића, свакако бих навела Стевана Раичковића, Васка Попу, Новицу Тадића, Ивана В. Лалића, Небојшу Васовића, Милоша Комадину, Радмилу Лазић, Даницу Вукићевић, Јелену Ленголд, Ивану Миланкову, Дејана Илића, Ненада Јовановића, Дејана Алексића... И сада ћу се опет огрешити о неког, сигурно се већ јесам.

***

Ти си моја поезија
– Љубав је чиста песма. А поезија је апсолутна љубав. Тако су поезија и љубав заправо једно. Ономе кога волите заправо бисте могли рећи: ти си моја поезија! И то би значило да је то биће незаменљиви део вас, онај најбољи део којег нисте ни свесни.

Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију