Геопоетика

СКИЦЕ ЗА ЈЕДНУ САКРАЛНУ ГЕОГРАФИЈУ И ХАМВАШЕВСКУ КАРАКТЕРОЛОГИЈУ СРБИЈЕ
Знакови посред пута
У данашњим политичким границама Србије, које ни изблиза не обухватају све српске просторе на Балкану, јасно уочавамо више genius loci. Различити дух места, гениј простора, поднебље, са којим је саображено скоро све остало: пулс живота, нарав човека, психологија, кухиња, музика, хумор, ракије и вина, народно одевање, поглед на свет. Провешћемо вас пречицом кроз то, указујући на још једну важну српску књигу која чека свог писца, свог песника

Пише: Бранислав Матић


Драма простора.
Необична је ово земља. Понекад човек помисли, као Тјутчев за своју, да се ова земља не може разумети, може се само волети.
Србија је велика тајна. Земља граничара, у процепу светова. Кућа насред друма. Кула светих ратника. Песма међу народима. Пређа најдревнијих сећања. Ово сунца у очима, ово хлеба на длану.
Тако о Србији говоре њени песници, у којима дубоко одјекује драма и лепота српског простора, српске судбине.
„Ми живимо на географској и духовној вододелници између два света, између две културе, између Истока и Запада. Наша народна душа послата је у овај загонетни свет, и речено јој је: живи на оштрици мача”, упозоравао је преподобни Јустин Ћелијски, један од најзначајнијих српских богослова свих времена. „Може ли ико од нас без опасности по себе живети на оштрици мача? Није ли за такав живот неопходно да се сви атоми бића нашег претворе у очи неуспављиве, и све мисли душе наше у зенице неослепљиве? С једне стране, душу нашу привлачи метежни Запад магнетском тежином својом, а с друге нас мами спокојни Исток тајанственом красотом својом. Под политираном кором Запада тутње вулканске противречности, под храпавом кором Истока шуме богочежњиве понорнице духа. И нас растржу два света. Куда ћемо ићи: на Исток или на Запад? Наша душа мора бити херувимски видовита и серафимски слуховита, да би могла поћи и ићи путем који се неће завршити њеном смрћу.”
Многи српски мислиоци, још од средњег века, разумели су да разрешење није у хоризонталном и светском. Окретали су се вертикали духа и културе, „од дубине архетипа до висине Творца”. Вероватно то нико није изрекао боље од светог Николаја Лелићког, још једног горостасног српског богослова и филозофа из XX века:
„Балкан се налази земљописно између Истока и Запада, а идејно стоји изнад Истока и Запада. Која је то идејна сила што спасава Балкан да не буде и идејно између него га уздиже изнад Истока и Запада? То је вера православна. Сви остали чиниоци, као земљописни положај, култура, наука, муслиманство, политика, земаљске тежње и аспирације, држе Балкан између Истока и Запада. (...) Ништа није несносније него налазити се између. Ако би се идејни, то јест православни Балкан покорио земљописном Балкану и остао између Истока и Запада, личио би на оног магарца из бајке који је цркао од глади између два пласта сена. На жалост, православни Балкан је од почетка XIX века до сада веома личио на тог легендарног Буридановог магарца... Балкану прети смрт од глади... Или ће липсати од глади између Азије и Европе, или ће га једна од тих сила ајкулски прогутати, ако се не буде издигао изнад. Изнад Истока и Запада.”
Бити мост, веран обема обалама, са упориштем у себи самом, свој. Не може мост бити ослоњенији на једну од обала. Не може се опредељивати за једну од њих, него их повезивати у висинама, у најбољем од обе.

Сакрална географија. Према сакралногеографском читању, српски простор је у знаку копна, телурократије и „земне воде” (речна и језерска цивилизација). У складној синтези спаја у себи различите форме и силе које постоје унутар телурократије. (Има код Срба и неке исконске чежње за морем, светле и танане, појачане раздобљима раздвојености, но то је тема за посебну велику књигу.) По вертикали, на правцу север–југ, српски простор обележен је двема светим горама. Атос на југу и Фрушка на северу, једна на обали средишњег светског мора а друга острво у мору које је отекло рајском реком, имају на оваквој мапи древну симболику и семантику горе. Уз обе свете горе пристаје по једна митска равница, жртвени и подвижнички агон, поље дарова. На југу је то Косово, са својим драматичним есхатолошким значењем, на северу Војводина, српски део загонетне Прве Равнице, „зелено дно мора у рај пресељеног”.
Између светих гора и митских равница на северу и југу, српски простор битно обележавају бар три изразита сакралногеографска елемента: брдо, шума и река. Видећемо то путујући кроз ову земљу и ову књигу, баш као што ће нам бити јаснија јачина везе између сакралногеографског и етнопсихолошког. Тај двосмеран преображењски однос између народа и простора.

Пет генија и света земља. У данашњим политичким границама Србије, које ни изблиза не обухватају све српске просторе на Балкану, јасно уочавамо више genius loci. Различити дух места, гениј простора, поднебље, са којим је саображено скоро све остало: пулс живота, нарав човека, психологија, кухиња, музика, хумор, ракије и вина, народно одевање, поглед на свет.
Војводина носи дух равнице, тај типос, „печат сила”. Има своја бескрајна поља и небеса, ушорена села, равничарске реке и средњоевропске вароши. Живи спорије, говори с неком мелодичном развученошћу, храни се обилно и јако, пије ракије од кајсије и дуда, своја вина и кравље млеко, најрадије слуша тамбураше и староградску музику, приде виолине и чардаше, воли масне вицеве и духовите мргуде. Видик налик на пучину овде одређује и однос према времену.
Западна Србија динарског је порекла, у минулим вековима већином досељена са камена, из Старе Херцеговине, Црне Горе, Брдâ, Приморја. У многим деловима, нарочито у планинским селима, још говори ијекавицом. Има лепе планине и вароши под њима, долине издашне, реке које често од горских постају равничарске. Под густим брцима крије свој смех. Пије шљивовицу, гурман је, воли печења и туршију, добро лови, широкогруда је и гостопримљива. Дух јој је домаћински и ратнички, етика старинска, част важнија од живота. У кризним ситуацијама делује сабрано и крајње одлучно. Понесу је хармоника и фрула, старе народне песме и еп, уме да приповеда уз ватру. У свакодневици је опуштена и модерна, вицкаста и духовита.
Источна Србија увек је била ближе друмовима царским, изложенија мешању и преплитању. То се види и по људима, и по кухињи, и по музици. Вичнија је трговини, тактичнија, боље скрива своју снагу и намере, није беспоговорна. Уме да се склони, да сачека, али и да стане на црту, да оде у хајдуке, као Вељко. Кад уђе у борбу, храбра је и срчана, не зна за узмицање, као Тимочка дивизија. Има модерне градове, али и остатке оних великих античких, попут Виминацијума и Феликс Ромулијане. Пије мекшу ракију и неготинска вина, има много ђаконија запечених у земљаним судовима. По Старој, Кучајским и другим планинама прави белмуж и вурду, познате чобанске специјалитете. Обреди су јој живописни, пуни вилинског и магијског.
Шумадија је благородан прелаз између западне и источне Србије, и по поетици, и по нарави, и по духу. Географско је средиште и срце нововековне Србије. Област где се Србија пробудила или поново родила. Хладна шљивовица и слатко од трешања под орахом у дворишту, песма уз коју се весели и тугује, села као стада расута по зеленим брдима, вароши које имају своју личност и своје коло, воћњаци и виногради, шуме и лучице, качаре и воденице, све се то стапа у тако здраву везаност за земљу и небо, за веродостојност народну и његово предање, и то не изван свога доба и његових достигнућа. У тој земљи насталој на малим крчевинама великих шума (отуд име) без образа и слободе не вреди ни живети.
Југ је ватрен, страстан, и кад љуби, и кад лумпује, и кад ратује, и кад те на пијаци убеђује. Има најбољу паприку на свету и највише оријенталних трагова у Србији. На источњачки начин седи на ћепенку или у кафеу, тако кафу пије, тако круни сате. Зна да густира живот. Јела су му јаче зачињена, све те мућкалице, гурманске пљескавице, пеглане кобасице, ђувечи, плави патлиџани, суве паприке са месом и орасима, па се после мора на младо вино и у брзо коло. Говор му је искварен, али људи јок. Песме му лече као воде његових бројних бања. Југ видимо и у Коштани, и у Зони Замфировој, и у „Гвозденом пуку”. Воли да гунђа, али са отаџбином није срачунат, не цицијаши.
Мимо ових пет генија у Србији, genius loci, постоји још један, изван и изнад свега. Косово и Метохија. То није тип, није елемент, није подврста, него света земља. Земља храм. Најбоље и најузвишеније што имају сви остали на Косову се мери и оверава. „Какви сутра будемо на Косову, такви ћемо остати довијека.”
Ова типологија, овде само скицирана, још је једна књига која чека свога писца. Има се на чему темељити, јер ту су Цвијић, Дворниковић, Ердељановић, Ђорђевић... Ваљало би је написати онако како је знаменити Бела Хамваш учинио за мађарски простор (Пет генија, српско издање 1996).

(Из монографије „Србија под капом небеском”, „Принцип Прес”, Београд, 2018)


***

Монографија
Књига „Србија под капом небеском” објављена је у јесен 2017, у одвојеним издањима на српском, енглеском, руском и немачком језику. Поред основне верзије, има целу лепезу раскошних повеза. Написана је модерно а у духу старих мајстора, илустрована врхунским фотографијама, на скоро 400 страница.
Геопоетика и путописање. Genius loci. Земља и народ, људи и обичаји, хумор и песме, обеди и обреди. Здања и сећања. Природа и друге лепоте. Сакрална географија и врхунци српске културе. Трагови старог света (од старчевачке културе до Келта). Римски градови и цареви рођени на простору данашње Србије. Средњовековни путеви, тврђаве, храмови. Дворци, салаши, бање, етно села. Водопади, пећине, реке, језера. Планине и равнице. Свете горе и воде. Места највећих ходочашћа. Свете слике. Чудесна Србија. Приче са друма: крајпуташи, записи, вашари, воденице. Велики визионари, песници, јунаци. Све то уплетено у један елегантни светли лук који Србију опасује и описује, предочава нам њену привлачност и тајновитост.

***

Многогласник
Као помоћ за ову књигу призвали смо многе сапутнике, невидљиве шаптаче. Познате гласове, оне најбоље, нама најважније. Чујемо ту старе летописе, велике песнике, свевременог народног мудраца, живи жамор. Као неки лепи старински многогласник. Негде се њихове реченице удену међу наше, понегде је обрнуто, по древном принципу стварања сопствених претеча. Овде је то уплетено уједно, као из комада исклесано, и свак је на своме, са својима. Све је то исто сведочење и исти пој, „Србија под капом небеском”.

 

Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију