Крила

МАЛИ БЕОГРАДСКИ АТЛАС ПТИЦА
Метропола као гнездо
Ширење града и промена климе, крчење шума и исушивање ритова, пораст загревања и загађења, другачија доступност хране, и бројни други фактори, утицали су да многе птице више не долазе у Београд, као што многе више не одлазе. Граду и људима примакле су се и неке које то никада раније нису. Осим одомаћених врабаца, голубова, врана, сврака, дивљих патки, лабудова, на подручју Београда данас су присутни сиве и беле чапље, црне и беле роде, чворци, мали вранци, ветрушке, јастребови, сове, гачци, сојке, гаврани, орлови белорепани, крсташи, сури... Чујемо ли их? Видимо ли их? Знамо ли довољно о том свом комшилуку?

Текст и фото: Драган Боснић

Не тако давно, колико памти један људски век, Београд је био невелика варош која се завршавала код топчидерских и кошутњачких шума, Звездарнице на Великом Врачару и уџерица у Маринковој бари. Уместо пространих новобеоградских булевара пружале су се непрегледни ритови, све до Обедске баре. На том простору су се сударале степска клима, варијанта оштре континенталне климе, и нешто блажа умереноконтинентална клима са продуженим, михољским летом. Снег је просечно падао до месец дана, а опстајао је на београдским улицама још петнаест дана. Лед је окивао београдске реке, па су одважнији прелазили са једне на другу обалу понекад и запрегом.

Тада су господари београдског неба били врапци, голубови и бројна фамилија врана. Птице селице су углавном прелетале београдско небо на зацртаној траси север–југ и лето проводиле по војвођанским ритовима. А онда је Београд постао велеград, и просторно и бројчано. Сам град је својом индустријом, саобраћајем и загрејаним становима подигао околну температуру за пар степени. Хидроцентрала на Ђердапу је подигла ниво Дунава и значајно га проширила, узводно све до Сланкамена. Термоцентрале у Обреновцу су загрејале воду Саве, па је она престала да се леди. Ако томе додамо и глобално загревање, може се рећи да је Београд по клими постао приморски град.

Одрастао сам на Палилули и у Земуну и не сећам се да сам икада видео галебове и лабудове на Дунаву. Чак ни на Великом ратном острву, коме би назив Велико птичије острво више одговарао (јер је то било најсигурније уточиште птица, удаљено само километар од најужег градског центра). Први галебови су неосетно окупирали колектор отпадних вода код хотела „Југославија”, а потом и сва остала изворишта фекалија на Сави и Дунаву. Душко Радовић је, подсетимо се, тврдио да од Саве ка Дунаву тече понорница која се у горњем току назива Водовод а у доњем Канализација. Мали бели галебови су населили црну и мртву Топчидерску реку, а главно хранилиште им је постала депонија у Винчи. Детоксинацију и прање перја птице потом обављају у водама Дунава, од Винче до Гроцке. Током летњих месеци тај део реке се бели од небројених птица. Отмени лабудови себи не дозвољавају такво губљење достојанства и укуса. Пар стотина ових белих лепотана се усидрило крај Земунског кеја, а докони и дружељубиви Земунци их редовно хране. Лабудови деле са малишанима њихову ужину а не одбијају ни суви хлеб који доносе пензионери.

ИЗ ПТИЧЈЕ ПЕРСПЕКТИВЕ

На бројност птица у београдском атару утичу и бројне вештачке акумулације. На њима се окупљају све врсте дивљих патака. Најбројније су пловке глуваре, а има и карактеристичних кашикара и бројних ронилица. Недалеко од гробља у Винчи налази се језерце коме, због бујне вегетације, ни најупорнији ловци не могу да приђу. Зато је то прави птичији рај. Поред поменутих патака, ту борави и повећа колонија сивих и белих чапљи. Већу скупину чапљи је могуће видети на такозваној Парадајз ади, недалеко од Вишњичке Бање. Чапље су својевремено са црним и белим родама одлазиле на далек пут ка Африци. Поменуте климатске промене, и све богатији јеловник на депонијама и колекторима за отпадне воде, разлог су да више не јуре за „Сунцем туђег неба”.

Мали вранац не воли ни људе ни њихову храну. Он и даље лови рибу а крила радо суши на осунчаној грани или некој удаљеној бови на реци. Најсигурније уточиште је пронашао на спруду који прави Топчидерска река са савским рукавцем, код Аде Циганлије. Зачудо, баш ту, поред бројних марина, сплавова, веслача и шетача, ова мала угрожена птица је нашла свој мир.
Обиље хране је приморало и птице предаторе да се приближе великом белом граду. Ветрушка, позната по свом лебдећем осматрању, сада троши много мање енергије за лов јер једноставно се спусти на жицу далековода и чека неопрезне глодаре да изађу из свог безбедног склоништа. Оне и слични мањи ловци су открили сигурност бетонских грађевина па су њихова гнезда све присутнија на највишим деловима солитера. Нормално, за гнезда користе савремене приступачне материјале.

Приметно је да градске атаре све чешће посећују и сове, ноћне грабљивице. У Кикинди се окупљају у самом центру вароши, а све их је више и у Сремској Митровици. У Београду се окупљају у скромнијем броју. Некада су људи зазирали од ових ноћобдија, јер су веровали да наговештавају несрећу. Сада је превагнуло оно мишљење да је сова симбол мудрости, па их људи више и не дирају. Занимљиво, од свих летача-ловаца сова је најуспешнија. Њено мекано перје омогућава потпуно бешуман лет, па неопрезни глодар постане свестан њеног присуства тек када осети снажан стисак њених канџи.

Породица врана је најбројнија птичја врста у Београду. Црна или сива врана су прави господари паркова и дрвореда у граду. Оне су потиснуле гачца, птицу која је мноштвом својевремено знала да затамни небо над градом. Сада су бројне скупине ових бучних птица окупирале шумарке на ободу града. Гачац је сличан гаврану, али мањи и има светлији кљун. Најбитнија разлика: гачац живи у великој скупини, а гавран, крупнији и црн као ноћ, живи у пару и држи се подаље од људи.

Најлепши примерак из породице врана је сојка или креја, птица препознатљива по лепом браон перју, са крилима прекривеним плаво-црним перима и надрепком беле боје . Ова радознала и бучна птица може се видети по шумарцима на јужном ободу Београда. Сојка је долепршала и у песму, а народ је често назива и птица ругалица. Слична сојки је сврака, само што она има црно-белу комбинацију у боји перја. За њу кажу да се највише прилагодила људском окружењу и стекла једну „чисто људску особину” – воли да краде. Најчешће присваја разне светлуцаве предмете и носи их у своје гнездо.

 

***

Лабудови
Због своје грациозности и белине, лабуд је у многим традицијама симбол светлости и чистоте, чедности и благости. Црном лабуду су приписивана мистична својства. Постоји сазвежђе у Кумовој сламикоје се зове Лабуд. Стари Словени су веровали да лабуд представља душу предака и да, као сви велики симболи, има свој светли и тамни аспект (божанска и демонска својства). Веровали су да виле, које умеју да се претворе у сокола, вука, змију и друге животиње, могу да се претворе и у лабудове. Чест мотив у бајкама су виле које су се претварале у лабудове и купале у језеру.

***

Орлови
Велики грабљивци, попут орла белорепана, одувек су настањивали мочваре крај Саве и Дунава, а сада су све чешће присутни и орао крсташ и сури орао. Сури или златни орао, моћни ловац, обично настањује планинске висове, где лови лисицу, вука или чак вишеструко тежу дивокозу. У равници се задовољава ситним сисарима, паткама, па чак и лешинама угинулих животиња.

***

Интелигенција
Гавран се сматра за једну од најинтелигентнијих птица, која је у стању чак да подражава људски говор. Примат најпаметнијег, не само у птичијем већ уопште у животињском свету, угрожава му блиски рођак чворак.