Ходочашћа

У КАРЕЈСКОЈ ПОСНИЦИ СВЕТОГ САВЕ, НА СЛАВИ БОГОРОДИЦЕ МЛЕКОПИТАТЕЉИЦЕ
Стаза подвига и спасења
Већ својим чувеним Карејским типиком из 6707. године (1199), Свети Сава ознаменио је ово место као посебно. Задао је веома строго монашко правило, али и изузео онога ко се овде подвизава од ма које власти споља, па и прота и игумана. Бдење и молитва овде су непрестани, дању и ноћу, вековима. По предању светогорском, ово је једно од најтежих места монашког послушања. Борба са демонским силама овде је дословна. Сада ту у Ораховицама (Кареји), на истуреном положају духовне борбе, пребива дивни старац Никодим, велики подвижник поштован од свих

Текст и фото: Мишо Вујовић


Ноћ тамна и глува, понека светиљка или свећа стидљиво чкиље у мраку. Муклу тишину пара тупи звук дрвеног клепала – молитвеног позивара, потиснут реском звоњавом са звоника једне од најстаријих светогорских богомоља. У Посници Светог Саве као у кошници. Слава је Богородице Млекопитатељице, свемоћнице и заштитнице карејског кутка непрестаног молитвеног подвига. Карејски типик устројио је строга правила службе, што Посницу Светог Саве у Кареји издваја од осталих манастира и испосница. Свих двадесет манастира на Светој Гори једну од најзаступљенијих молитвених књига – Псалтир чита у току једне седмице, док се он у Посници Светог Саве Српског мора прочитати или молитвено принети Господу у току двадесет четири сата и тако у вечност. Наравно, правило не прескаче ни поноћницу, часове, јутрење, тропаре, акатисте, молитве за здраве, болесне, упокојене, страдалнике и мученике, грешнике и праведнике, васколики род српски-православни.
Из целе Србије, Српске, Црне Горе, дијаспоре бануо је по неки верник. Отац Никодим лети од певнице до гостопримнице. Надзире типик да појци нешто не прескоче, полети до кухиње да Стева и Риле случајно не пресоле. Славопој Богу понекад уљуљка и глава клоне под налетом сна. Али рески звук звона продрма присутне и разбуди ноћну тишину. Овде се, испод Атоса, мисли већина, сусрећу небо и земља. Ту у сазвучју молитвених тонова света литургија поприма небеску мелодију хора анђела и натпевавања херувима и серафима. Доста је младих међу старим светогорским вуковима. Са десне стране у тесној припрати један од обновитеља Поснице, Драган Томић, Чича, негдашњи директор „Колубаре” скрушено врти бројаницу. За левом певницом појци из Србије, за десном „псалтирском”, брат Перо Мркајић са Пала, ратни инвалид и ветеран са босанских бојишта, вичнији читању катизми од многих богослова. Три млада наставника из Београда стигла, како кажу, „на чишћење душе”. Браћа Вукосав висином и стасом штрче у одабраној дружини пријатеља најмолитвенијег кутка српског. Бошко Југовић Томић, двадесетогодишњи младић из Новог Сада, озбиљан и стамен, ни једном гримасом не показује умор. Гуслар Ђорђе Тановић у српској народној ношњи на почасном месту са неколико светогорских стараца и духовника.
Многи готово да нису ни тренули. А и сан на Светој Гори само је губљење времена. Сваки корак, метаније, поглед, мисао..., својеврсно је напајање душе. Зато је светогорским црнорисцима тешко одредити године. Ова јединствена држава без жена препуна је младих стараца и старих младића. Геронда (старац, на грчком) титула је која се не стиче захваљујући годинама живота већ снази духа и преданости Творцу и молитви.
„А молитва слепима враћа вид, кроз духовне видике помера границе, слабима враћа снагу кроз духовно уздизање, колебљивима убија сумњу, јаке укроћује, узнемирене умирује”, говорио је старац Митрофан Хиландарац, сада небески епитоп у оној, нама овоземаљским, недостижној Србији.
Управо тај осећај блискости с Богом, ове ноћи, у славу Богородице Млекопитатељице, заштитнице коју на дар, по аманету Светог Саве Освећеног, из Јерусалима донесе Свети Сава Српски, напунио је као кошницу овај мали простор. Отац Никодим једнако је присутан и у олтару и за певницом, сугерише појцима, даје знак када звоном да се огласе часови, пази да се фитиљи из великих свећа на централном месинганом полијелеју на време скраћују како не би претерано димили и угрозили фреске.

ГЕРОНДА НИКОДИМ

Предан молитвеном подвигу и тиховању, с неимарским набојем помало нестварним за светогорског црнорисца посвећеног целим бићем служби Творцу и небеском послушању, умива своју душу непрекидним молитвама старац Никодим, карејски хиландарац, настојатељ Поснице Светог Саве у Кареји. Јутро и вече, дан и ноћ, сумрак и освит већ одавно не разликује, дане не броји, а године је негде затурио у безвременом календару вечности. У његовој мисли, речи, покрету и погледу огледа се молитва као вертикала смисла монашког живота. Живота атонског, исконског, по много чему јединственог и специфичног. За црнорисце, који се као сенке уздижу на лествици подвига, промичу и лебде ка непролазном спасењу, јединство са Богом само је стаза просветљења и радости – пут којим ретки и одабрани иду ка вечној светлости трајања.
Геронда Никодим живи аскетски, по једном од најзахтевнијих типика у монашком свету. Правило или типик које је у завештање оставио Свети Сава прописано је за три монаха, а спроводи га отац Никодим сам. Он својом ревношћу Господу крчи пут којим одабрани иду ка спасењу. Ако постоји мера молитвеног подвига и монашког ревнитељства, Посница Светог Саве у Кареји заједно са оцем Никодимом у самом је врху. Он није теолошки образован, у његовим речима нема загонетки, оне су прожете добродушјем и топлином као и његове очи. Говори убрзано, понекад испрекидано, али једноставним речима одгонета суштину, лако напипа муку у човеку. Та његова благост али и војничка дисциплина, енергична бескомпромисност у послушању, у очима оних с одсуством духа чине га чудаком, али верници осећају незадрживу снагу молитвеног духа. Отац Никодим је свакодневно на бојном пољу, за нас смртнике обамрле телесним сладострашћем, нестварном и невидљивом. Он хода као самурај на прстима гипко и лако као да није на прагу шездесетих. Долазе монаси да осете благодат Поснице, да поделе део крстоносног подвига испосничког, али не остају дуго. Многе владике, теолози од знања и науке, постиђено одлазе из Поснице, богатији за благодат која се осећа у сваком кутку овог по много чему јединственог здања у ком је непрегледан низ имена живих и престављених за чије здравље и душе се моли овај светогорски подвижник, који је из западне Босне као голобради младић пре скоро четири деценије стигао у свету царску лавру манастир Хиландар.
„Све је теже, већи су притисци и на народ и на монаштво. Болести харају и телесне и духовне. Манастири постају уточиште многима којима је свет изубијао или потпуно оштетио душу, брзим животом, похлепом, разним дрогама. Зато су потребни јаки духовници који ће их ослободити авети прошлости и који ће им помоћи да се очисте од прљавштине прошлости, па тек онда на очишћеном пољу душе да граде православну духовност, како је говорио игуман студенички Макарије”, смерно каже отац Никодим, наглашавајући да је породица прва и последња брана људске цивилизације:
„Свети Симеон је предосећао да ће доћи до сукоба међу његовим синовима, зато им је на Сабору 1195. године поделио власт и Стефана именовао за свог наследника. Али им је тада поручио: Синови моји, имајте љубави међу собом.Ко каже да воли Бога а свога брата мрзи, лаж је у њему.
И Свети Саво је био несрећан због неслоге у својој породици. Као и данас, и у то време ближњи су се због сујете и гордости свађали, оговарајући једни друге. Он је мирио је завађену браћу, Вукана и Стефана, над очевим моштима. Због свега се често враћао на Свету Гору, да се осами и посвети Богу и молитви. Зато је саградио неколико испосница и ову посницу са посебним типиком.”
Док нам прича, отац Никодим стоји пред фрескописом оца и сина. Подсећа нас како су се два велика човека одрекла огромне снаге и моћи, замењујући силу и господство скромном службом Творцу.
„Када је моћни Стефан Немања постао скрушени монах Симеон, свом најмлађем сину, тада јеромонаху Сави, кротко и послушно је предао своју вољу речима: До данас сам ја био твој отац, а од данас сам твој духовни син, чедо моје драго. Након очевог упокојења Свети Сава, разочаран односима међу браћом, долази до манастира Ивирон на Светој Гори, тражећи од карејских духовника благослов да у Кареји сагради испосницу као јединствени молитвени кутак, за себе и свој род”, каже отац Никодим.

МЛЕКОПИТАТЕЉИЦА

„Спремајући се да своју душу преда Господу, Свети Сава Освећени окупљеним монасима оставља аманет: Оци и браћо, дођите око мога одра, Господ мој којем сам читав живот служио објављује крај земнога живота, а вама завјештавам, запишите, да ће проћи много времена, доћи ће царскога рода син који ће носити моје име. Дајте му да му чудотворну икону Млекопитатељицу и мој штап.
Почетком XIII века Свети Сава Српски одлази у Палестину и посећује манастир Светог Саве Освећеног. Уз игумански штап и Млекопитатељицу, на поклон добија икону Тројеручицу, коју је подарио манастиру Хиландару, својој Посници је дао Млекопитатељицу, штап је оставио Патерици, келији ван Хиландара.
Кад је наш Свети Саво дошао у манастир Светог Саве Освећеног, догодило се чудо. Пришао је да се поклони моштима свога узора и духовног оца по којем је добио име. Како је прилазио, тај штап се полако спуштао пред њега. Монаси као да нису разумели, па су га враћали и чудо се, тако, три пута понављало. Међутим, кад је наш Господ видео да монаси не обраћају пажњу, чудотворна икона Млекопитатељица се са свога постоља покренула према нашем Светом Сави. Тада су монаси остали у чуду и сетили се завештања”, надахнуто пред фреском Светог Саве Освећеног беседи отац Никодим. Уверен да је икона Мајке Божје Млекопитатељице једна од најстаријих у целом хришћанству и да потиче из првог века, док је Тројеручица настала у IV веку.
Јединствен пример је и то што икона Млекопитатељица на иконостасу Поснице стоји са десне стране у односу на Христа. Отац Никодим објашњава да је тим чином Свети Сава, уз благослов патријарха васељенског, исказао поштовање према Мајци Божјој.

МОЛИТВА ОЦА НИКОДИМА

Стари ходочасници кажу да се увек треба мало намучити да би се стигло до светих места. Некада су верници ходили пешке на хаџилук. Било је оних који су последњу етапу прелазили на коленима, покушавајући тако да „убију” гордост и неком додатном капљом зноја окају грехе. Данас, у ери виртуалних комуникација, понекад залута електронска пошта, затаји интернет и ето искушења. Половини нашег тима негде су затурена имена на виртуалним стазама од Хиландара до Уранополиса. Нисмо утврдили да ли је затајио факс или електронска пошта, који су овде још у једнакој употреби, пошто многи на Светој Гори одбијају искушење и замку звану интернет. Службеници у канцеларији за Свету Гору у Уранополису само су слегли раменима. Није нас било у рачунару, на списку годишњих дозвола као ни једнократних улазака. Испратили смо на брод Миленка и гуслара, оставши на пристаништу са неколико домаћица које су испраћале мужеве на мали светогорски хаџилук. Само је једна Румунка, убрађена у колоритну мараму из доба Чаушескуа, сетније од нас двојице посматрала белину која се пенила иза великог ферибота „Агиос Пантелејмон”.
Док сам грчевито телефонирао, мој млади сапутник из Новог Сада, Бошко Југовић Томић, утешно ми се обратио, гледајући ме нетремице: „Полако, молитве оца Никодима су моћне. Битно је да он зна да имамо проблем.” Овај млади човек говорио је смирено и одлучним гласом као стари светогорац, који је одавно своју вољу препустио Свевишњем. Молитве оца Никодима заиста су биле плодоносне. За кратко време испред нас се створио Жељко Савић Светогорац, син нашег почившег колеге из Радио Београда, Батице Савића, зграбио наше пасоше и за само неколико тренутака се вратио са дозволама. Исто тако смо се укрцали на брзи глисер којим је управљао његов пријатељ Грк Герасим. На пристаниште у Дафни свестрани Стева послао је монаха Харалампија са моћним теренцем „тојота хајлакс”. Уз до даске одврнуте појце небеских гласова манастира Симонопетра, возећи као на релију Париз–Дакар, заносећи на кривинама, мало и проклизавајући на макадаму, за рекордно кратко време он нас је довезао до Кареје. Молитве оца Никодима заиста су биле делотворне као и радост када нас је угледао на вратима светосавске Поснице у Кареји.

КАРЕЈСКИ ТИПИК 1199.

... Стога и ја, од свих последњи и грешнији, свагда слаб и тром за подвизавање духовно, дошавши у Свету Гору нађох богоизабрана светила где на разне начине хитају на подвиг духовни. Те и ја, укрепивши своју немоћ, потрудих се колико ми снага дозвољаваше, подигох манастир свети, дом пресвете Владичице наше Богородице, Приснодеве Марије, светога општежитија, и ћелије ми довољне у Карејама, где да пребивају игуман и сва братија када долазе.
Потом, опет, подигох и овде у Ораховици место за тиховање, светог и преподобног оца нашег Саве, за стан двојици или тројици, по речима Господњој: „Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам ја међу њима.” Зато ову заповест дајем, сви да знају: ни прот нема власти над том ћелијом, ни игуман светога нашег манастира, нити ко други од братије да не узнемирава онога који живи у овој ћелији светог Саве. И што се налази у тој ћелији, било вино, било воће, да не узима наш манастир ништа од тога, нити игуман другима да не даје, већ напротив, да се ту даје из нашег манастира ради спомена свећа светом Сави, уља 60 литара.
А о свему другоме на вољу остављам игуману и свој братији; ако чиме буду могли да помогну брату који живи у ћелији овој, верујем у Бога да вам неће недостати прегршт брашна ни чанак уља, ако и моју макар и грешну молитву хоћете да имате у помоћ себи. Јер онај кога ја оставим после смрти своје у тој ћелији, он да пребива до краја живота својега незамењен ни од кога.
Потом, пак, дајем овакво правило да се примењује, да се скупе игуман светога тога манастира и сва братија, и да бирају мужа богобојажљива, који је подобан да живи у ћелији у месту том. Или ако буде ко – као игуман, или неко други од оних што су служили у месту томе светоме, да се шаље у то место, и он сваку слободу и власт да има над том ћелијом, као што и горе писасмо. А манастир, ни игуман, да нема никоје власти над ћелијом том. Нити, пак, за мито да се не поставља неко у ћелији тој, недостојан правила духовног.
Овај, пак, устав прописујем у ћелији тој, да држи који хоће да живи у њој. Понедељком, и средом, и петком – нити уља једи, нити вина пиј; а у уторак и у четвртак – уље једи и вино пиј. И у свих ових пет дана једанпут дневно да једеш. У суботу, пак, и у недељу – рибе, и сир, и све друго; и двапут дневно једе се.
А у пост велики, суботом и недељом једи уље и вина кушај; а у друге дане – ни вина, ни уља.
А за пост Рођења Христова – као и у друге дане што прописасмо, нека и тада буде исто.
А у пост светих апостола, да једе исто као и у друге дане обично што прописасмо.
У појању да се држи овакав устав: јутрења и вечерња – као што је обичај, на јутрењи преко целе године да се поју по три катизме псалтира, а на вечерњи „Ка Господу, када” без тропара.
Часове појемо разно. Први час са јутрењем без псалтира. На трећем часу, и на шестом, и на деветом, певамо по три катизме псалтира, са метанијама, као што имамо обичај. На сваком почетку, на „Приђите, поклонимо се”, по три метаније. И опет, кад се заврши псалам и каже „Алилуја”, по три метаније. Било на вечерњи, било на метимону, било за време читања псалтира, било на часовима, било на полуноћницама, на свакој служби кад се служи крај, тамо где се каже „Боже, буди милосрдан према нама и благослови нас” – по дванаест метанија.
А полуноћница се поје у цркви са „Блаженима”, и три катизме, и канон Богородици. А што остане од псалтира, то изговори било дању, било ноћу, само да се испева псалтир за дан и ноћ.
У суботу увече бива, по нашем обичају, агрипнија. А ово појемо на агрипнији: пошто се каже „Трисвето” и „Помилуј ме, Боже”, потом појемо канон агрипније. И потом се чита једна глава Четворојеванђеља. Ако ли буде немогуће, да преполови. И потом се почиње служба јутрење. Отпојавши после Шестопсалмија „Бог Господ”, а онда отпојавши три катизме, и четврту катизму „Блажени” са припевом „Анђела сабор”; потом седилне, потом чтеније, и после овог Степена, „Све што дише”, јеванђеље, по јеванђељу „Васкрсење Христово” и потом „Помилуј ме, Боже” и песме заједно да поје сам. И потом канон васкрсни, као што имамо обичај, и светом – ако имаш. И потом се завршава, како је и ред.
О светим и божанственим литургијама: према могућности да се служе.
А у Господње велике празнике треба да пазимо на појање и бденије ноћно, сећајући се речи која вели: „Бдите и молите се, да не паднете у напаст; јер дух је бодар, а тело немоћно.” Због тога бдите, јер ћете у плоду труда својега уживати ако то извршите, и бићете блажени.
Овај, дакле, устав појања и јела написасмо. Молим и захтевам да буде непроменљив, сем ако у болест падне; тада, колико снага може.
О пићу и о јелу: ако се догоди да ти неко драг дође на утеху, нека се тада наруши пост – осим среде и петка.
О слободи места тога: заклињем Господом нашим Исусом Христом и пресветом његовом Матером, као што писасмо овде да не буде потворено. Ако ли ко ово промени, и буде узнемиравао онога који живи у месту овом, или буде што узео што је у месту овом, или од књига, или од икона, или друго, што год буде у месту том, нека буде проклет и завезан од Свете и Животворне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, и од мене грешног. И да не буде опроштен ни у овоме веку ни у будућем. Због тога писах и потписах овај свој рукопис, 6707. (1199) године.
Од свих последњи, Сава грешни.

***

За тројицу
Свети Сава је осећао да су ту потребна тројица монаха, и то посебних и одабраних, а отац Никодим све извршава сам. Зато Никодима један сабрат хиландарски ословљава са Нинџа од Кареје.

***

Прва борбена линија
Кареја, или Ораховица, још по предању светих отаца једно је  од најтежих места монашког послушања, каже старац Никодим:
„Сви Оци кажу да је ово најтеже место, где монах мора крвљу и знојем да се бори са демонским силама. Стога се Свети Сава једно време укопао у земљу и ту се молио. То је била једна пећина на самом улазу која је касније због безбедности затрпана.”

***

Обнова
Догађаји у отаџбини, где су више од пола века владали комунисти, и те како су оставили трага и на храмовима у земљи и ван ње. Доста запуштена и оронула Посница Светог Саве у Кареји обновљена је тек почетком двехиљадитих, прегалаштвом и неимарском енергијом оца Никодима, чије су чудотворне молитве призвале на десетине добрих људи од Српске до Русије да овај прелепи кутак у Ораховицама учине достојним његовог оснивача и првог подвижника.

 


Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију