Шам­пи­о­ни

АЛЕК­САН­ДАР ШО­ШТАР, ЖИ­ВА ЛЕ­ГЕН­ДА СРП­СКОГ ВА­ТЕР­ПО­ЛА И ПРЕД­СЕД­НИК СПОРТ­СКОГ СА­ВЕ­ЗА СР­БИ­ЈЕ
У су­срет бо­љим вре­ме­ни­ма
Си­стем вред­но­сти је осно­ва дру­штва. Бу­де­мо ли до­зво­ли­ли да се он пот­пу­но уру­ши, и ми ће­мо се као на­род уру­ши­ти са њим. Мо­ра­мо по­но­во да на­у­чи­мо да по­сто­је гра­ни­це ис­под ко­јих се не иде. Не мо­гу ре­ћи да смо ма­ло­ду­шни. Да је­смо, да не­ма­мо то не­што у се­би, по­сле све­га што нам се де­ша­ва­ло нас да­нас не би ни би­ло. Је­сте, не­ка­да је би­ло лак­ше вас­пи­та­ти и усме­ри­ти де­цу, јер су се укуп­не дру­штве­не при­ли­ке по­кла­па­ле са оним што се учи­ло у по­ро­ди­ци. Да­нас су ве­ћа ис­ку­ше­ња, ве­ће мо­гућ­но­сти да се за­лу­та, па су и од­го­вор­но­сти друк­чи­је

Пи­ше: Де­јан Бу­ла­јић
Фо­то: Ар­хи­ва са­го­вор­ни­ка


То­ком ка­ри­је­ре осво­јио је го­то­во све што се мо­гло осво­ји­ти. Овен­чан ти­ту­ла­ма и ме­да­ља­ма, остао је упи­сан ме­ђу нај­ве­ћим асо­ви­ма срп­ског спор­та, а као ва­тер­по­ло гол­ман још увек је па­ра­ме­тар успе­шно­сти. Упо­ре­до са злат­ном ка­ри­је­ром, имао је вре­ме­на да за­вр­ши Ма­шин­ски фа­кул­тет, да стек­не и раз­ви­је сво­ју по­ро­ди­цу и да ко­нач­но оста­не у спор­ту, ка­ко би бо­га­тим ис­ку­ством по­мо­гао да се пре­ва­зи­ђу те­шка вре­ме­на, ко­ја ви­ше пре­те, не­го што обе­ћа­ва­ју. Алек­сан­дар Шо­штар, у сва­ком по­гле­ду оства­ре­ни чо­век, зна шта су те­ме­љи ње­го­вих жи­вот­них под­ви­га.
– Оно што по­не­се­мо из свог до­ма је основ све­га што чи­ни­мо у жи­во­ту. Ка­кав ће­мо од­нос има­ти пре­ма шко­ло­ва­њу, по­слу, дру­гим љу­ди­ма, ви­ше или ма­ње бит­ним ства­ри­ма у жи­во­ту, све је то про­из­вод оно­га што смо сте­кли у сво­јој по­ро­ди­ци. На­рав­но, на то се на­до­ве­зу­ју окол­но­сти ко­је нас су­сти­жу то­ком од­ра­ста­ња. Ва­тер­по­лом сам по­чео да се ба­вим у „Пар­ти­за­ну” 1975. Пам­тим да је пре­су­дан ути­цај на ме­не и чи­та­ву мо­ју ге­не­ра­ци­ју имао тре­нер Алек­сан­дар Мак­си­мо­вић, ко­ји нам је уса­ђи­вао сна­жну во­љу и бу­дио све ве­ћу же­љу да ис­тра­је­мо. Уз ње­га мо­рам да по­ме­нем и оца ју­го­сло­вен­ског ва­тер­по­ла Вла­ха Ор­ли­ћа, чи­ји је до­при­нос са­зре­ва­њу мно­гих ге­не­ра­ци­ја не­мер­љив. Да­кле, ка­да има­те до­бар те­мељ у  по­ро­ди­ци, ка­да то­ме до­да­те до­бре од­но­се на ме­сту на ко­јем не­што ра­ди­те, а при том има­те до­вољ­но та­лен­та, он­да су ис­пу­ње­ни глав­ни усло­ви да оства­ри­те од­лич­не ре­зул­та­те.
Очи­глед­но је да је у жи­во­ту умео да по­ста­ви ја­сне ци­ље­ве.
– Имам до­вољ­но раз­ло­га да се­бе сма­трам оства­ре­ним чо­ве­ком. Ве­о­ма сам за­до­во­љан сво­јом играч­ком ка­ри­је­ром, за­до­во­љан сам и оним што сам оства­рио по­сле ње, а с об­зи­ром да сам још увек у ак­тив­ним го­ди­на­ма, сма­трам да мо­гу још мно­го то­га да по­стиг­нем. Же­ља ми је да до­при­не­сем то­ме да не­ке но­ве ге­не­ра­ци­је, ко­је ста­са­ва­ју пред на­шим очи­ма, до­би­ју при­ли­ку ка­кву смо до­би­ли ми ка­да смо би­ли де­ца. Ми­слим да то мо­ра да бу­де циљ сва­ког од нас. Тек уко­ли­ко бу­де­мо ус­пе­ли да то оства­ри­мо, има­ће­мо пра­во да сво­ју ми­си­ју сма­тра­мо оства­ре­ном.
Да ли је вре­ме у ко­јем је ста­са­вао пру­жа­ло бо­љу при­ли­ку ам­би­ци­о­зним де­ча­ци­ма не­го што је слу­чај са да­на­шњим?
– Вре­ме­на су се ве­о­ма про­ме­ни­ла и ком­плет­но дру­штве­но окру­же­ње, не са­мо у Ср­би­ји, већ и у чи­та­вом све­ту. Чи­ни ми се да је да­нас те­же до­ћи до из­ра­жа­ја. Де­ца су из­ло­же­на мно­го ве­ћим ис­ку­ше­њи­ма не­го што смо би­ли ми, јед­но­став­но за­то што има­ју мно­го ви­ше мо­гућ­но­сти да би­ра­ју чи­ме ће се ба­ви­ти, па и да за­лу­та­ју. Уме­сто да се усред­сре­де на ма­њи број при­ли­ка, њи­ма се да­нас па­жња ра­си­па на раз­не стра­не и те­шко им је да се од­лу­че. За­то сма­трам да су да­на­шња де­ца ко­ја се мо­гу по­хва­ли­ти успе­хом у спор­ту или не­чем дру­гом за­слу­жи­ла уто­ли­ко ве­ће при­зна­ње.

ЗА СА­ГЛА­СЈЕ ПО­РО­ДИ­ЦЕ И ДРУ­ШТВА

Пред ка­квим се иза­зо­ви­ма на­ла­зи да­на­шње ро­ди­тељ­ство?
– Ро­ди­тељ­ство увек тре­ба да бу­де исто, ме­ња­ју се са­мо дру­штве­не окол­но­сти. Мо­ји ро­ди­те­љи – мај­ка ко­ја је би­ла сто­ма­то­лог и отац вој­ни му­зи­чар – има­ли су озбиљ­не днев­не оба­ве­зе. Ипак, тру­ди­ли су се да не за­по­ста­ве по­ро­ди­цу. Чи­ни ми се, ме­ђу­тим, да им је би­ло лак­ше да се ба­ве мно­ме за­то што су укуп­не дру­штве­не при­ли­ке би­ле по­ду­дар­не са оним што сам учио у по­ро­ди­ци. Да­нас се бр­же жи­ви и сва­ки ро­ди­тељ, да би сво­јој по­ро­ди­ци при­у­штио усло­ве за нор­ма­лан жи­вот, мно­го те­же сти­же да ис­пу­ни дру­ге сво­је оба­ве­зе. Осим то­га, и они мо­ра­ју да се бо­ре са мно­го то­га што је при­влач­но а мо­жда штет­но за њи­хо­ву де­цу, са чи­ме се на­ши ро­ди­те­љи ни­су су­о­ча­ва­ли. Би­ти ро­ди­тељ, ни­ка­да ни­је би­ло ла­ко, а да­нас је још те­же.
Шта сте афир­ми­са­ли у жи­во­ту сво­је де­це?
– Увек сам им ука­зи­вао на то да ни­шта не мо­же да се оства­ри без ра­да. Чи­ме год да се ба­ве, озби­љан рад је за­ко­ни­тост на пу­ту ка не­ком иоле зна­чај­ном ре­зул­та­ту. Дру­га ствар је свест о то­ме да у пра­вом чо­ве­ку мо­ра да по­сто­ји исти­но­љу­бље, ко­је ће по­мо­ћи да се утвр­ди шта је до­бро, а шта ни­је. Ми­слим да сам на не­ки свој на­чин ус­пео да им по­мог­нем да утвр­де си­стем вред­но­сти ко­ји не од­сту­па од тих осно­ва.
Од че­га сте по­ку­ша­ва­ли да их за­шти­ти­те?
– Пре све­га од не­прав­де, ко­јој смо, по не­ким не­пи­са­ним жи­вот­ним пра­ви­ли­ма, увек из­ло­же­ни. Уз не­прав­ду углав­ном иде и не­и­сти­на, а ја ми­слим да се искре­но­шћу мно­го то­га мо­же са­вла­да­ти. За­то сам и ин­си­сти­рао да мо­је ћер­ке стек­ну пра­ви од­нос пре­ма то­ме, да бу­ду ис­кре­не о че­му год да се ра­ди, јер ако то­га не­ма, он­да не­ма ни пра­вог ре­ше­ња за би­ло ка­кав иза­зов.
По­сто­ји уве­ре­ње ме­ђу мно­гим ро­ди­те­љи­ма да да­на­шњи спорт ни­је до­сту­пан де­ци као што је не­ка­да био?
– Ми­слим да ни­је та­ко. Тач­но је да се у но­во­на­ста­лим окол­но­сти­ма и клу­бо­ви по­на­ша­ју тр­жи­шно, на­пла­ћу­ју­ћи чла­на­ри­не, али они не би мо­гли да оп­ста­ну без то­га. Бит­но је да се де­те ба­ви би­ло ко­јим спор­том, без пред­у­ми­шља­ја, због соп­стве­ног здра­вља и здра­вог од­ра­ста­ња. Не­мој­те тра­жи­ти у де­те­ту од је­да­на­ест  го­ди­на шам­пи­о­на, јер у том уз­ра­сту оно то не мо­же да по­ка­же. Ако се ис­по­ста­ви да де­те има та­лен­та, же­ли да на­ста­ви ба­вље­ње спор­том и ко­нач­но има усло­ве за то, он­да је пред њим ре­ал­на спорт­ска ка­ри­је­ра. Ме­ђу­тим, ма­ли број де­це на кра­ју оста­не у спор­ту и то је нор­мал­но. Не тре­ба због то­га кри­ви­ти оп­ште усло­ве или бес­па­ри­цу. Ва­жно је да нам се де­ца ба­ве спор­том због оп­штег здра­вља, а да ли ће и ко­ли­ко њих из­ра­сти у шам­пи­о­не, за­ви­си у нај­ве­ћој ме­ри од њи­хо­вог та­лен­та, спрем­но­сти на од­ри­ца­ња, по­др­шке по­ро­ди­це и на­по­кон од дру­штва, ко­је мо­ра да фа­во­ри­зу­је пер­спек­тив­ну де­цу у свим обла­сти­ма.

ЧЕ­КА­ЈУ­ЋИ ОПО­РА­ВАК СИ­СТЕ­МА

Ку­да се кре­ће срп­ски спорт?
– Вр­хун­ски спорт се кре­ће до­брим пу­тем, о че­му све­до­че ме­да­ље осво­је­не на мно­гим ве­ли­ким так­ми­че­њи­ма. Стра­те­ги­ја се уво­ди у за­кон­ске окви­ре (про­шле го­ди­не до­не­сен је но­ви За­кон о спор­ту). По­сто­ји до­бар пут, до­бра стра­те­ги­ја, ва­ља­на са­рад­ња др­жа­ве са спорт­ским са­ве­зи­ма. У том лан­цу из­у­зе­тан зна­чај има­ју и ло­кал­не са­мо­у­пра­ве, ко­је тре­ба да пре­по­зна­ју шта же­ле и шта мо­гу да по­др­же у до­ме­ну спор­та. Без то­га не­ма на­прет­ка. Има сре­ди­на где то од­лич­но функ­ци­о­ни­ше. На­жа­лост, има и оних где то ни­је слу­чај, због лич­них или не­ких дру­гих раз­ло­га. У про­фе­си­о­нал­ном спор­ту, го­во­ри­мо пре све­га о фуд­ба­лу и до­не­кле ко­шар­ци. Ти спор­то­ви, пре све­га фуд­бал, сво­је­вр­сна су ин­ду­стри­ја ко­ја функ­ци­о­ни­ше на свој на­чин, са чи­ме оста­ли спор­то­ви не мо­гу да се по­ре­де, ни­ти се мо­гу на­зва­ти про­фе­си­о­нал­ним, не са­мо код нас, већ и у све­ту. Нео­п­ход­но је не­ке ства­ри де­фи­ни­са­ти да би се раз­ја­сни­ле до кра­ја.
Ка­ко са­чу­ва­ти клу­бо­ве, ко­ји су оп­те­ре­ће­ни ве­ли­ким ду­го­ви­ма и бес­па­ри­цом?
– То је за­и­ста ве­ли­ки про­блем и тра­жи аде­кват­но ре­ше­ње. Ме­ђу­тим, фи­нан­сиј­ски про­бле­ми су по­тре­са­ју све сег­мен­те на­шег дру­штва. Ка­да при­вре­да по­ср­ће, он­да се то осе­ти и у спор­ту, кул­ту­ри, умет­но­сти. Да је ко­јим слу­ча­јем при­вре­да по­ште­ђе­на кри­зе, ко­ја ина­че по­тре­са чи­тав свет, би­ло би ви­ше нов­ца у сва­ком сло­ју дру­штва. На­ши клу­бо­ви, ра­сад­ни­ци та­ле­на­та, за­и­ста се су­о­ча­ва­ју са ве­ли­ким те­шко­ћа­ма и за­јед­но са сви­ма на­ма че­ка­ју опо­ра­вак чи­та­вог си­сте­ма. Мно­ги ви­ше не­ма­ју стр­пље­ња, али је­ди­но што си­стем мо­же да ура­ди је да по­ку­ша да ути­че на ло­кал­не са­мо­у­пра­ве и на њи­хов од­нос пре­ма клу­бо­ви­ма. Да се ре­ша­ва­ју про­бле­ми ко­ји се мо­гу ре­ши­ти на том ни­воу.
Ка­ко из пер­спек­ти­ве успе­шног спор­ти­сте из­гле­да сли­ка на­шег дру­штва?
– Чи­ни ми се да по­ста­је­мо ис­тро­ше­ни. Не мо­гу ре­ћи да смо ма­ло­ду­шни, јер да је­смо, по­сле све­га што нам се де­ша­ва­ло, не би до­шли до ни­воа на ко­јем је­смо. Да не­ма­мо то не­што у се­би, ве­ро­ват­но не би­смо ни до­че­ка­ли да­на­шњи дан. У на­ма још увек по­сто­ји сна­жан мо­тив, же­ља да бу­де­мо бо­љи, да се над­ме­ће­мо, па смо због то­га у спор­ту то­ли­ко за­па­же­ни. Ме­ђу­тим, то се, из­ло­же­но ду­го­трај­ним не­да­ћа­ма, тро­ши. Ве­ру­јем, ипак, да иде­мо у су­срет бо­љим вре­ме­ни­ма, ка­да ће бре­ме те­шко­ћа па­сти са нас и ка­да ће­мо мо­ћи да, као рас­те­ре­ћен на­род, по­ка­же­мо ко­ли­ко смо та­лен­то­ва­ни и ам­би­ци­о­зни.
Шта учи­ни­ти да не до­зво­ли­мо уру­ша­ва­ње оп­штег вред­но­сног си­сте­ма?
– Си­стем вред­но­сти је осно­ва дру­штва. Бу­де­мо ли до­зво­ли­ли да се он пот­пу­но уру­ши, и ми ће­мо се као це­ли­на уру­ши­ти са њим. Вре­ме­на се ме­ња­ју и на­ме­ћу не­ке дру­ге мо­де­ле по­на­ша­ња, ме­ђу­тим, мо­ра­мо да на­у­чи­мо да по­сто­је гра­ни­це ис­под ко­јих се не иде. Нео­п­ход­но је да про­на­ђе­мо ма­кар пет основ­них ства­ри око ко­јих ће­мо се сло­жи­ти и би­ти спрем­ни да их за­јед­нич­ки за­сту­па­мо. Ми у спор­ту зна­мо шта је си­стем вред­но­сти, јер смо про­ла­зи­ли кроз стал­не про­ве­ре. Зна­мо ка­ко се за­и­ста по­ста­је нај­бо­љи. Тај ре­цепт био би спа­со­но­сан за чи­та­во дру­штво, јер он­да не би­смо гу­би­ли љу­де и њи­хо­ве иде­је вред­не па­жње, и не би­смо би­ли жр­тва про­ста­клу­ка и нај­ни­жих по­ри­ва. Та­квим љу­ди­ма је да­нас мно­го те­же, а те­же је и они­ма ко­ји би тре­ба­ло да их пре­по­зна­ју.

***

Усме­ра­ва­ње
– Не ми­слим да да­на­шњим ге­не­ра­ци­ја­ма не­до­ста­је ср­ча­ност или бор­бе­ност – ка­же Алек­сан­дар Шо­штар. – Је­ди­но је пи­та­ње ко­ли­ко успе­ва­ју да се фо­ку­си­ра­ју на од­ре­ђе­не ства­ри, при том бит­не. За­то је на­ша оба­ве­за уто­ли­ко ве­ћа да их усме­ри­мо на пра­ву стра­ну, она­ко ка­ко су и нас усме­ра­ва­ли. Као и у мно­гим дру­гим си­ту­а­ци­ја­ма, по­ста­вља се пи­та­ње ка­ко из њих из­ву­ћи оно што је нај­бо­ље.

***

Па до­кле из­др­жи­мо
– Срп­ски спорт иде до­брим пу­тем, иако мно­ге ства­ри мо­ра да се по­бољ­ша­ју. Мо­ра­мо да бу­де­мо све­сни да ни­је слу­ча­јан оно­ли­ки број ме­да­ља на Олим­пи­ја­ди у Ри­ју. То је би­ло са­мо ре­ал­на по­сле­ди­ца ду­жег си­стем­ског ра­да. Ми­слим да ће срп­ски спорт на­ста­ви­ти да се раз­ви­ја и да ће­мо има­ти кон­ти­ну­и­тет осва­ја­ња ме­да­ља на свим ве­ли­ким так­ми­че­њи­ма. Што се ти­че са­мог ва­тер­по­ла, ми­слим да ће­мо се за­др­жа­ти у бор­би за сам врх, али, уко­ли­ко се не­што не про­ме­ни у од­но­су ло­кал­них са­мо­у­пра­ва пре­ма клу­бо­ви­ма, по­сто­ји ре­а­лан ри­зик да оста­не­мо без та­ле­на­та. Искре­но, то ме пла­ши. Ту смо да се бо­ри­мо, па до­кле из­др­жи­мо.

 

Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62
Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију