Па­ле­та

ВА­СА ПО­МО­РИ­ШАЦ (1893-1961), БЛИ­СТА­ВИ СРП­СКИ ПРЕД­СТАВ­НИК У ЕВРОП­СКОМ СЛИ­КАР­СТВУ ИЗ­МЕ­ЂУ СВЕТ­СКИХ РА­ТО­ВА
У по­тра­зи за веч­ним
Же­лео је да за­хва­та у ду­би­на­ма из­вор­ног. Да от­кри­је ду­го пам­ће­ње ра­се и сми­сао пре­но­ше­ња ба­шти­не, са­крал­ног пре­да­ња. Ни­је био оби­чан тра­ди­ци­о­на­ли­ста, не­го сли­кар ве­ли­ког естет­ског пре­о­кре­та, над­град­ње свој­стве­не мај­сто­ри­ма. Тра­гао је за тај­ном ме­ре и про­на­ла­зио је. Спо­јио је Ис­ток и За­пад, про­шлост и бу­дућ­ност, екс­пе­ри­мент и ака­де­ми­зам. У елит­ним европ­ским сли­кар­ским брат­стви­ма, ме­ђу пред­став­ни­ци­ма та­јан­стве­них сти­ло­ва сво­је епо­хе, био је ме­ђу нај­бо­љи­ма. Раз­у­ме се, то му је нај­спо­ри­је при­зна­то код ку­ће

Пи­ше: Де­јан Ђо­рић


У ге­не­ра­ци­ји срп­ских сли­ка­ра по­сле Па­је Јо­ва­но­ви­ћа и Уро­ша Пре­ди­ћа по за­нат­ској спрем­но­сти, со­лид­но­сти ра­да и си­гур­но­сти ли­ков­ног из­ра­за из­два­ја се са­мо је­дан умет­ник. Ва­са По­мо­ри­шац (Мо­дош, 1893 – Бе­о­град, 1961) нај­бли­ста­ви­ја је ли­ков­на по­ја­ва у ме­ђу­рат­ној умет­но­сти, ако је вред­ну­је­мо са ста­но­ви­шта тра­ди­ци­је. Сви дру­ги ре­а­ли­сти из ње­го­ве ге­не­ра­ци­је ни­су до­ра­сли том сли­ка­ру, цр­та­чу и ви­тра­жи­сти, ко­ји је умео да у сво­ју есте­ти­ку не­на­ме­тљи­во уве­де и еле­мен­те при­ме­ње­не умет­но­сти. Ње­гов стил је и по­ред при­ме­са екс­пре­си­о­ни­зма, фу­ту­ри­зма и ку­би­зма кри­стал­но ја­сан, он се ви­нуо у сфе­ре ко­је су не­до­ступ­не ве­ћи­ни сли­ка­ра, до­се­гао је уме­ће ко­је је по­че­ло да па­да у за­бо­рав још пре ње­го­вих са­вре­ме­ни­ка. Естет­ски је бо­ра­вио та­мо где су нај­ве­ћи умет­ни­ци пред­мо­дер­ни­зма тра­жи­ли сла­ву, про­на­шао се на тлу нај­те­жих сли­кар­ских иза­зо­ва нео­кла­си­ци­ста, Ен­гра, пре­ра­фа­е­ли­та и се­це­си­о­ни­ста, по­сле ко­јих за­ми­ре це­ло­вит и чист умет­нич­ки је­зик.
Ва­са По­мо­ри­шац, ари­сто­кра­та у до­ба при­ми­ти­ва­ца, от­мен и по на­след­ни­ци­ма, ка­ко по­ка­зу­ју пор­тре­ти ње­го­вог пре­ле­пог си­на и кће­ри, био је ро­ђе­ни сли­кар. То је убр­зо от­крио ње­гов сјај­ни учи­тељ Сте­ван Алек­сић, ве­ли­ки вој­во­ђан­ски сли­кар тог пе­ри­о­да, ма­да по стра­ни од ве­ле­град­ских де­ша­ва­ња, је­ди­ни ко­ји је ту мо­гао да му дâ од­го­ва­ра­ју­ће под­у­ке. Ма­ли ауто­пор­тре­ти ко­је је на­сли­као по­сле бо­рав­ка у ње­го­вом ате­љеу ода­ју га као већ до­вр­ше­ног мај­сто­ра. Мин­хен­ска ака­де­ми­ја, мо­сков­ски му­зе­ји, За­гре­бач­ка ака­де­ми­ја, Умет­нич­ко-за­нат­ска шко­ла у Бе­о­гра­ду, чу­ве­не лон­дон­ске St Mar­tin School of Arts и Cen­tral School of Arts и че­тво­ро­го­ди­шњи бо­ра­вак у Па­ри­зу, са­мо су из­бру­си­ли при­род­ни дар овог мај­сто­ра. Још као млад умет­ник он се ви­тра­жом Све­ти Ђор­ђе из 1923. го­ди­не во­дио у еви­ден­ци­ја­ма лон­дон­ских шко­ла као је­дан од не­ко­ли­ко нај­бо­љих ства­ра­ла­ца ме­ђу по­ла­зни­ци­ма. То су по­твр­ди­ле ка­сни­је и по­вољ­не кри­ти­ке ње­го­вих из­ло­жби у Па­ри­зу и Хо­лан­ди­ји као и на­и­ме­но­ва­ње за про­фе­со­ра Ака­де­ми­је при­ме­ње­них умет­но­сти у по­рат­ном Бе­о­гра­ду.

СУД­БИ­НА ИЗ­У­ЗЕТ­НИХ СТВА­РА­ЛА­ЦА

Ва­са По­мо­ри­шац оства­рио је ве­ли­ку син­те­зу мо­дер­них сти­ло­ва и тра­ди­ци­о­нал­ног, нео­кла­сич­ног, ви­со­ко­а­ка­дем­ског на­чи­на ра­да. На нај­бо­љи мо­гу­ћи на­чин дао је по­у­ку о то­ме ко­ји је сми­сао tra­di­tio из­ра­за у умет­нич­ком и идеј­ном сми­слу. Пре­нос ба­шти­не, срп­ске сред­њо­ве­ков­не, ре­не­сан­сне и пре­ра­фа­е­лит­ске дог­ме у уто­пиј­ске ви­зи­је мо­дер­ни­зма, био је мо­гућ са­мо за­хва­љу­ју­ћи ње­го­вом огром­ном та­лен­ту. По­се­бан је у том сми­слу ње­гов до­при­нос гру­пи „Зо­граф” то­ком пр­вог ду­жег бо­рав­ка у Бе­о­гра­ду (1925-1935), у ко­јој је да­вао глав­ни смер, уз сли­ка­ре Жи­во­ра­да На­ста­си­је­ви­ћа, дру­га са сту­ди­ја у Мин­хе­ну, и Здрав­ка Се­ку­ли­ћа. „Зо­граф” је осо­бе­на по­ја­ва и на европ­ском хо­ри­зон­ту, ве­ли­ки срп­ски при­лог бо­гат­ству ли­ков­них иде­ја. До­вољ­но је на­ве­сти про­грам­ске ре­че­ни­це фи­ло­со­фа Вла­ди­ми­ра Ву­ји­ћа из тек­ста „О са­вре­ме­ној умет­но­сти” (Ле­то­пис Ма­ти­це срп­ске, 1926):
„Наш жи­вот, евро­а­зи­ски у осно­ви, сто­ји још увек на рас­кр­сни­ци ко­јом се две ве­ли­ке стру­је и две ве­ли­ке че­жње ра­зи­ла­зе. Све оно што је све­же, при­ми­тив­но, на­ив­но, ду­хов­но и ду­бо­ко на­ше ра­сно, све то што је за пра­ву кул­ту­ру за­па­да бес­по­врат­но из­гу­бље­но, сто­ји још у на­го­ми­ла­ним енер­ги­ја­ма на рас­по­ло­же­њу. Чи­ни ми се да то ва­ља ис­ко­ри­сти­ти. И из­гле­да ми да је ла­ко иза­бра­ти из­ме­ђу ко­пи­ја за­пад­них те­жњи и за­хва­та­ња на соп­стве­ном из­во­ру... Та­ко би је­ди­на пра­ва и исти­ни­та реч за на­ше умет­ни­ке би­ла: бу­ди свој.”
Упо­знав­ши и за­во­лев­ши не­про­ла­зни бруј фре­са­ка из срп­ских ма­на­сти­ра још на пу­то­ва­њи­ма са про­фе­со­ром Љу­бом Ива­но­ви­ћем, ди­ве­ћи се не­што ка­сни­је у Бри­се­лу Хан­су Ме­млин­гу, на­сли­кав­ши Ус­пе­ње Бо­го­ро­ди­це за ол­тар ка­то­лич­ке цр­кве као и број­не ико­не, аван­гард­не ап­страк­ци­је уз ре­а­ли­стич­ке мр­тве при­ро­де и пор­тре­те, сли­кар је у све­му про­на­ла­зио ме­ру. Спо­јио је Ис­ток и За­пад, про­шлост и бу­дућ­ност, екс­пе­ри­мент и ака­де­ми­зам. Ње­го­ва по­све­ће­ност из­вор­ном би­ла је то­ли­ка да је у Лон­дон оти­шао не би ли се при­пре­мио за пут у Ин­ди­ју и про­у­ча­ва­ње ин­диј­ске кул­ту­ре.
Као и сва­ки из­у­зе­тан ства­ра­лац, и овај мај­стор је био оспо­ра­ван. Сви ко­ји су га на­па­да­ли, али и они ко­ји су га це­ни­ли, че­сто ни­су ви­де­ли раз­ме­ре ње­го­ве по­ја­ве. Про­ма­ши­ле су у оце­ни по­ку­де као и по­хва­ле, по­себ­но не­га­ци­је нај­ве­ћих по­зна­ва­ла­ца Ми­о­дра­га Б. Про­ти­ћа, Ла­за­ра Три­фу­но­ви­ћа и Па­вла Ва­си­ћа. Ни­је уоп­ште уочен По­мо­ри­шчев спек­та­ку­лар­ни естет­ски обрт, па ње­го­во сли­кар­ство и зна­чај ни­су ни схва­ће­ни. Он ни­је био оби­чан тра­ди­ци­о­на­ли­ста не­го сли­кар ко­ји је ус­пео да свој на­из­глед на­зад­ни ли­ков­ни свет пре­о­кре­не у нај­на­пред­ни­ји. Ка­ко је то ви­ше пу­та би­ло у два­де­се­том ве­ку, по­сле пре­вла­сти аван­гар­де усле­ди­ло би за­тиш­је уз пре­моћ фи­гу­ра­ци­је. Та­кав је не­мач­ки по­крет „Ne­ue Sac­hlic­hke­it” („Но­ва ствар­ност”), из­ме­ђу екс­пре­си­о­ни­зма и на­ци кун­ста, или ма­гич­ни ре­а­ли­зам, за­чет у кри­лу над­ре­а­ли­зма. Ва­са По­мо­ри­шац ни­је са­мо рет­ки срп­ски пред­став­ник тих та­јан­стве­них сти­ло­ва, ча­роб­них ли­ков­них по­ја­ва, ко­је су не­го­ва­ли ма­ло­број­ни и иза­бра­ни, при­пад­ник елит­ног европ­ског брат­ства, већ и ме­ђу нај­бо­љим у том пле­ме­ну. По­ка­зао је да ре­а­ли­зам ни­је ба­на­лан ни­ти ста­ро­мо­дан и да са­мо од сна­ге лич­но­сти (а он је био фа­на­тик увек спре­ман да иде до кра­ја) за­ви­си шта ће се сма­тра­ти не мо­дер­ним или тра­ди­ци­о­нал­ним већ веч­ним.

***

Пут
Ро­ђен је у ме­сту Мо­дош, да­нас Ја­ша То­мић, у оп­шти­ни Се­чањ. Сли­кар­ско шко­ло­ва­ње за­по­чео је код Сте­ва­на Алек­си­ћа (1905-1911), па на­ста­вио на Мин­хен­ској ака­де­ми­ји ли­ков­них умет­но­сти (1913-1914). Го­ди­не 1914. при­сил­но је мо­би­ли­сан, али се убр­зо до­бро­вољ­но пре­дао Ру­си­ма. По­сле ра­та, 1919. упи­су­је се на Ака­де­ми­ју умјет­но­сти у За­гре­бу, али исте го­ди­не пре­ла­зи у Бе­о­град, на Умет­нич­ко-за­нат­ску шко­лу. Сле­де­ће, 1920, од­ла­зи на сли­кар­ске сту­ди­је у Лон­дон. Од 1925. до 1935. је у Бе­о­гра­ду. При­ре­ђу­је пр­ве са­мо­стал­не из­ло­жбе, би­ва је­дан од осни­ва­ча гру­пе „Зо­граф”. Од 1935. до 1939. је у Па­ри­зу. За про­фе­со­ра Ака­де­ми­је ли­ков­них умет­но­сти у Бе­о­гра­ду по­ста­вљен је 1942. Го­ди­не 1950. по­ста­је про­фе­сор Ака­де­ми­је при­ме­ње­них умет­но­сти. Од 1940. члан је Удру­же­ња „Ла­да”, од 1944. Удру­же­ња ли­ков­них умет­ни­ка Ср­би­је.
Пре­ми­нуо је у Бе­о­гра­ду 1961.

***

„Зо­граф”
Го­ди­не 1930, за­јед­но са Жи­во­ра­дом На­ста­си­је­ви­ћем (ро­ђе­ним бра­том пе­сни­ка Мом­чи­ла На­ста­си­је­ви­ћа), у Бе­о­гра­ду осни­ва умет­нич­ку гру­пу „Зо­граф”, ко­ја ће по­сто­ја­ти и де­ло­ва­ти до 1940. По­ред њих дво­ји­це, гру­пу су чи­ни­ли сли­ка­ри Здрав­ко Се­ку­лић, Јо­сип Цар, Или­ја Ко­ла­ро­вић, Све­то­лик Лу­кић, Рад­ми­ла Ми­лој­ко­вић, као и ар­хи­тек­те Бог­дан Не­сто­ро­вић и Бра­ни­слав Ко­јић. Би­ли су ду­бо­ко за­гле­да­ни у са­крал­но пре­да­ње, на­ро­чи­то у срп­ско и ви­зан­тиј­ско на­сле­ђе. Мо­дер­ни­стич­ка кри­ти­ка их је до­че­ка­ла го­то­во не­при­ја­тељ­ски, али то их ни­је по­ко­ле­ба­ло. Гру­па је оста­ви­ла ва­жан траг у срп­ској и европ­ској исто­ри­ји ли­ков­них иде­ја.

 

Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62
Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију