Пре­ко гра­ни­це

У „СА­МОШ МАР­ЦИ­ПА­НУ” ЧУ­ВЕ­НОМ ПО­СЛА­СТИ­ЧАР­СКОМ ЛАН­ЦУ У МА­ЂАР­СКОЈ
Ду­го цве­та­ње срп­ске ру­же
Тај слат­киш од мар­ци­па­на, сен­тан­дреј­ска „срп­ска ру­жа”, ве­о­ма је по­пу­ла­ран у Ма­ђар­ској и Сред­њој Евро­пи. Али ма­ло је оних ко­ји зна­ју да иза тог слат­ки­ша и тог по­сла­сти­чар­ског лан­ца сто­ји по­ве­сни­ца срп­ске по­ро­ди­це Са­вић и жи­вот­на при­ча јед­ног си­ро­тог сен­тан­дреј­ског де­ча­ка. У тој при­чи су и вр­тло­зи исто­ри­је, дра­ма под­му­кле аси­ми­ла­ци­је, ве­ли­ка жи­вот­на бор­ба и је­дан сан, до­са­њан али бо­лан

Текст: Мир­ко Нађ и НР Прес
Фо­то: По­ро­дич­на и ар­хи­ва „На­ци­о­нал­не ре­ви­је”


Олуј­на ноћ у Бу­ди­му. У те­сном со­бич­ку по­ред ра­ди­о­ни­це ве­ли­ке по­сла­сти­чар­ни­це „Ав­густ”, сан ни­ка­ко ни­је до­ла­зио на очи Мла­де­ну Са­ви­ћу, ма­ле­ном ше­гр­ту мај­стор-Ав­гу­ста. Уза­луд се пре­вр­тао по кре­ве­ту и сти­скао оч­не кап­ке. А зо­ра је би­ла још да­ле­ко.
Устао је, оде­нуо се, ти­хо од­шкри­нуо вра­та со­би­це и на пр­сти­ма сту­пио у про­стра­ну ра­ди­о­ни­цу. Про­ше­тао је крај огром­них чи­ни­ја и ку­тла­ча, па се скра­сио уз ве­ли­ку пла­ву по­су­ду с ма­сом од ба­де­ма и ше­ће­ра ко­ју је прет­ход­ног да­на при­пре­мио „го­сту­ју­ћи мај­стор” из Бел­ги­је. Од­мах је за­во­лео тог Бел­ги­јан­ца, нео­че­ки­ва­но љу­ба­зног пре­ма ње­му, швр­ћи на пра­гу за­на­та. Чак га је „ви­со­ки бр­ка­ти Бел­ги­ја­нац” – ка­ко га је ма­ли­шан у се­би про­звао – и под­у­чио не­ким по­сла­сти­чар­ским ве­шти­на­ма.
Зу­рио је де­чак не­ко вре­ме не­тре­ми­це у при­пре­мље­ну ма­су, па је за­хва­тио пу­не ша­ке и по­чео да ме­си. Ма­са је по­ста­ја­ла глат­ка и чвр­шћа, а до­вољ­но ела­стич­на да се мо­же об­ли­ко­ва­ти. При­шао је рад­ном сто­лу, бо­ја­жљи­во се освр­нуо да про­ве­ри да ли га ко по­сма­тра, па сео у сто­ли­цу мај­сто­ра из Бел­ги­је. Не­пи­са­но пра­ви­ло би­ло је да се то не сме док се не по­ло­жи мај­стор­ски ис­пит, али ноћ је, не­ма ни­ко­га, па ни­је одо­лео. За­нео се, ме­сио ма­су с истин­ским ужи­ва­њем. До­хва­тио се и окла­ги­је. Под њом се она ма­са фи­но ста­њи­ла ма­ме­ћи га да пре­ду­зме још не­што на ње­ном об­ли­ко­ва­њу. Та­ко су у ње­го­вим ру­ка­ма по­че­ле да на­ста­ју ла­ти­це ру­же, да би ко­ји ми­нут ка­сни­је пред со­бом угле­дао и цвет.
До­па­ло му се. У тре­пе­ра­вој за­не­то­сти, ма­су је са­да за­ме­сио с цр­ве­ном по­сла­сти­чар­ском бо­јом и све по­но­вио. У ње­го­вим ру­ка­ма та­ко је про­цве­та­ла цр­ве­на ру­жа. Све ви­ше се уду­бљи­вао у де­та­ље и гу­био пред­ста­ву о вре­ме­ну. Ни­је схва­тио да је зо­ра већ за­ру­де­ла. Ка­да се пре­нуо, иза ње­га је ста­јао „ви­со­ки бр­ка­ти Бел­ги­ја­нац”. Ко­ли­ко ду­го га је та­ко по­сма­трао док ра­ди? Упла­ше­но је устао са за­бра­ње­не сто­ли­це и за­у­стио да се из­ви­ња­ва. Али Бел­ги­ја­нац га је са­мо бла­го по­тап­шао по ра­ме­ну и очин­ски ре­као:
– Деч­ко, ова тво­ја ру­жа је кра­сна, она је твој ди­плом­ски рад. Би­ћеш јед­ног да­на вр­хун­ски по­сла­сти­чар! Од са­да је тво­је ме­сто ов­де, по­ред мог рад­ног сто­ла.
Осе­тио је то­пли­ну око ср­ца: би­ла је то пр­ва по­хва­ла ко­ју је до­био у свом крат­ком ше­гр­то­ва­њу, па још од нај­ве­ћег мај­сто­ра! Он, срп­ско си­ро­че из Сен­тан­дре­је, ро­ђен 1. ок­то­бра 1918, у ра­ту је из­гу­био оца. Ни­је га ни упам­тио. Од­га­ји­ла га је са­мо­хра­на мај­ка, вред­на си­ро­ти­ца ко­ја је из­га­ра­ла да би де­чак од­ра­стао и „до­мо­гао се сво­га пу­та”. На­рав­но, ма­ли Мла­ден Са­вић ни­је мо­гао ни на­слу­ти­ти да је ова олуј­на ноћ пре­крет­ни­ца у ње­го­вом жи­во­ту, ни да се упра­во ро­ди­ла, у мар­ци­па­ну, пр­ва „срп­ска ру­жа сен­тан­дреј­ска”, бу­ду­ћи ве­ли­ки по­нос срп­ског по­сла­сти­чар­ског уме­ћа и ма­ђар­ске кон­ди­тор­ске ин­ду­стри­је. Ни да је то по­че­так „ди­на­сти­је Са­вић”, пр­ви ко­рак у свет „Са­мош мар­ци­па­на”, по­сла­сти­чар­ни­це са сти­лом, јед­не од нај­по­зна­ти­јих у Ма­ђар­ској, па и ши­ре.

ЦЕ­НА УСПО­НА

Овај вре­ме­плов нас за­тим во­ди у ра­не пе­де­се­те. У Ма­ђар­ској је ста­љи­ни­зам у по­ли­ти­ци, жда­но­ви­зам у кул­ту­ри, „цр­не го­ди­не стра­ха”, „на­род­на де­мо­кра­ти­ја”. Мла­ден је уве­ли­ко ста­сао у ис­ку­сног и при­зна­тог мај­сто­ра свог за­на­та. Оже­нио се,  по­че­ла да при­сти­жу де­ца. Све број­ни­ју по­ро­ди­цу тре­ба­ло је пре­хра­ни­ти, оде­ну­ти, ишко­ло­ва­ти... Би­ла је то не­пре­кид­на бор­ба за сва­ки пре­жи­вље­ни дан. Су­прот­но ду­ху вре­ме­на и „на­род­ној де­мо­кра­ти­ји”, све че­шће је раз­ми­шљао о при­ват­ној по­сла­сти­чар­ској рад­њи! Био је упо­ран, спре­ман на до­ми­шља­то­сти и лу­кав­ства. По не­пи­са­ним за­ко­ни­ма ти­хе аси­ми­ла­ци­је, ко­ја је и та­да спро­во­ђе­на, при­стао је да ту утак­ми­цу игра под ту­ђим иден­ти­те­том. За­о­гр­нуо се ве­лом ми­ми­кри­је. Пре­ко­ноћ је Мла­ден Са­вић по­стао Са­мош Ма­ћаш. Тек та­да је до­био до­зво­лу за по­сла­сти­чар­ни­цу: на сен­тан­дреј­ској про­спе­ри­ји сре­ди­ном ше­зде­се­тих осва­ну­ла је не­сва­ки­да­шња рад­њи­ца. Пр­ва!
За­су­као је ру­ка­ве и пра­вио сво­је ру­же од мар­ци­па­на. Све ви­ше, све леп­ше. Сре­ћом, до­бро су се про­да­ва­ле. Ма­ло по­ма­ло, по­ро­ди­ца Са­вић по­ста­ја­ла је имућ­на. И де­ца су се ишко­ло­ва­ла, али сви су се про­на­шли у „Са­мош мар­ци­па­ну” и ту се за­по­шља­ва­ли. По­сла­сти­чар­ни­це су ни­ца­ле по Бу­дим­пе­шти и по уну­тра­шњо­сти Ма­ђар­ске. От­ме­не, пу­не сла­сних мај­сто­ри­ја, има­ле су ве­ли­ку при­влач­ност и бу­ди­ле по­што­ва­ње. У Па­ли­шва­ро­шва­ру, гра­ди­ћу на­до­мак ма­ђар­ске пре­сто­ни­це, ни­кла је фа­бри­ка чо­ко­ла­де, ко­ја је да­нас мо­де­ран ги­гант. Ви­со­ка тех­но­ло­ги­ја, пет­сто­ти­нак рад­ни­ка.

У УНУ­ТРА­ШЊЕМ КРУ­ГУ

Мно­го пу­та смо се­де­ли у бу­дим­ским и пе­штан­ским по­сла­сти­чар­ни­ца­ма „Са­мош мар­ци­па­на”, али ни­смо зна­ли да иза тог чу­ве­ног лан­ца сто­ји по­ве­сни­ца срп­ске по­ро­ди­це Са­вић и жи­вот­на при­ча јед­ног си­ро­тог сен­тан­дреј­ског де­ча­ка. Са­зна­ли смо то оно­мад, слу­чај­но (за оне ко­ји ве­ру­ју у слу­чај). Зби­ло се ова­ко.
Ја­ви­ли нам се не­ки љу­ди из Кру­шев­ца и за­мо­ли­ли да им по­мог­не­мо у пред­ста­вља­њу и про­да­ји пре­ли­ва за кон­ди­тор­ску ин­ду­стри­ју у Ма­ђар­ској. На та­кве мол­бе увек се ра­до ода­зи­ва­мо и сва­ки пут се до­бро при­пре­ми­мо, да не би­смо лу­та­ли или дан­гу­би­ли. Са­да смо се од­мах се­ти­ли „Са­мош мар­ци­па­на”, јед­не од нај­леп­ших и нај­ста­ри­јих по­сла­сти­чар­ни­ца у Сен­тан­дре­ји. Пре­ко ро­ђа­ке ко­ја је ра­ди­ла у та­мо­шњем ту­ри­стич­ком би­роу, уго­во­ри­ли смо са­ста­нак у „Са­мо­шу”. При­мио нас је вла­сник фир­ме Ла­ди­слав Са­мош, лич­но. Пре­го­во­ри су по­тра­ја­ли не­ко­ли­ко да­на, да би на кра­ју го­спо­дин Са­мош љу­ба­зно по­ну­дио да го­сте про­ве­де кроз град и по­ка­же срп­ске зна­ме­ни­то­сти.
– Мо­ра­те да ви­ди­те Му­зеј сен­тан­дреј­ских Ср­ба, па род­ну ку­ћу Ја­ко­ва Иг­ња­то­ви­ћа и свих се­дам пра­во­слав­них цр­ка­ва у гра­ду: По­жа­ре­вач­ку, Пре­о­бра­жењ­ску, Бе­о­град­ску (Са­бор­ну), Бла­го­ве­штењ­ску, Ћи­про­вач­ку, Збе­шку, Опо­вач­ку  – ре­као је, не за­пев­ши ни трен у овом на­бра­ја­њу.
Био је од­ли­чан во­дич, очи­то ве­ли­ки зна­лац срп­ске исто­ри­је, оби­ча­ја, кул­ту­ре. Пре­во­ди­ли смо са ма­ђар­ског ње­го­ву при­чу го­сти­ма из Кру­шев­ца, ко­ји ни­су кри­ли оду­ше­вље­ње. Кад се тај про­грам при­ма­као кра­ју, Кру­ше­вља­ни су за­хва­ли­ли до­ма­ћи­ну на љу­ба­зно­сти и на­ро­чи­то на тру­ду да овла­да зна­њи­ма из срп­ске по­ве­сти.
– Па ја сам то по­нео из соп­стве­не ку­ће – од­го­во­рио је. – Мој отац се звао Мла­ден Са­вић. Он је ство­рио „срп­ску ру­жу” од мар­ци­па­на и ти­ме усме­рио на­ше жи­во­те ка по­сла­сти­чар­ству. По­стао је је­дан од вр­хун­ских мај­сто­ра те умет­но­сти у овој зе­мљи.
Збу­ње­ни са­зна­њем, оста­ли смо без ре­чи. Ути­сак је био јак.
– Па за­што нам он­да ни­сте на срп­ском опи­си­ва­ли све ове зна­ме­ни­то­сти на­ше див­не Сен­тан­дре­је?
– За­то што, на жа­лост, не знам срп­ски је­зик. Раз­у­мем тек по ко­ју реч.
По­ћу­та­смо ма­ло, а он­да све­ча­но, при­бо­ја­ва­ју­ћи се да га не­хо­ти­це не увре­ди­мо, ре­ко­смо:
– Е па, го­спо­ди­не Ла­ди­сла­ве Са­мо­шу, не зна­мо ко вам је на­де­нуо то име, али од овог тре­на Ви сте за нас Вла­ди­слав Са­вић.
– Не­ка бу­де та­ко – уз­вра­тио је озбиљ­но.
И за­и­ста, у на­шем те­ле­фон­ском име­ни­ку и да­нас је упи­сан као Вла­да Са­вић. Од тог чуд­ног су­сре­та сте­кли смо пра­вог дру­га­ра. Ни­је знао да срп­ска за­јед­ни­ца у Ма­ђар­ској при­ре­ђу­је стал­не кул­тур­не про­гра­ме, књи­жев­не ве­че­ри, да има соп­стве­но по­зо­ри­ште... Од та­да је по­чео да до­ла­зи. Пр­ву Срп­ску но­ву го­ди­ну по­том до­че­ка­ли смо ску­па у По­ма­зу, при­су­ство­вао је свим књи­жев­ним ве­че­ри­ма, до­шао је на про­сла­ву Ви­дов­да­на у Ло­ври.  Тру­дио се да што че­шће бу­де у срп­ском дру­штву. „Срп­ска ру­жа” је све бо­ље цве­та­ла и у ње­го­вом је­зи­ку.

ОТ­КРИ­ВА­ЊЕ АНИ­ЦЕ СА­ВИЋ

Оно­мад у Пе­шти, на ко­њич­ком га­ло­пу у окви­ру „Дри­на фе­ште”, на Тр­гу хе­ро­ја, у Ва­ро­шли­гет пар­ку, ше­та­мо кроз ва­шар­ску вре­ву. При­ме­ћу­је­мо скла­дан др­ве­ни ки­оск с упе­ча­тљи­вим нат­пи­сом: „Са­мош мар­ци­пан”. Љуп­ку де­вој­ку за пул­том пи­та­мо, на­по­ла у ша­ли: от­куд елит­на по­сла­сти­чар­ни­ца на ва­ша­ру? На­сме­ја­ла се и уз­вра­ти­ла не­што ду­хо­ви­то, на ма­ђар­ском. И по­ђе раз­го­вор у ле­пом прав­цу. Пи­та­мо је ка­ко се зо­ве и ко­ли­ко ду­го ра­ди за Са­мо­ша. Ка­же да не мо­же баш тач­но ре­ћи от­кад ра­ди ту и да је она Са­мош, Бе­ла Са­мош, нај­мла­ђа ме­ђу вла­сни­ци­ма те ком­па­ни­је.
– Ка­ко? По­зна­је­мо обе кћер­ке Ла­ци­ке Са­мо­ша, ко­га ми зо­ве­мо Вла­да. А Ви ни­сте ни јед­на од њих – ка­же­мо.
– Ја сам ћер­ка ње­го­вог бра­та Ни­ко­ле – об­ја­шња­ва сме­ше­ћи се. – Ла­ци­ка ми је стриц.
На­ста­ви­ли смо раз­го­вор с не­ком ла­ко­ћом, као да смо ста­ри при­ја­те­љи. Пи­та­ли смо је о ње­ном име­ну, прет­по­ста­вља­ју­ћи да је ита­ли­јан­ско.
– Ни­је ита­ли­јан­ско не­го на­ше. На­де­нуо ми га је де­да Мла­ден, да имам и не­што срп­ско – ка­же. – Пр­во име ми је Ана.
– Е па он­да, дра­га го­спо­ђи­це, Ви ни­сте ни­ка­ква Ана-Бе­ла Са­мош, не­го Ани­ца Са­вић. Има­ли смо јед­ну ве­ли­ку Ани­цу Са­вић у срп­ској кул­ту­ри, мо­жда ће­те Ви би­ти дру­га.
Из тог су­сре­та ни­кло је ве­ли­ко дру­гар­ство из­ме­ђу јед­ног ста­рог чо­ве­ка и де­вој­чи­це. Че­сто је тра­жи­ла да јој при­ча­мо „све о Ср­би­ма”, од Чар­но­је­ви­ћа на­о­ва­мо.
– Па зар ми те­би, Срп­ки­њи, да при­ча­мо о Ср­би­ма?!
На­рав­но, при­ча­мо. Че­сто, упор­но, што за­ни­мљи­ви­је.
– Ме­ни ни­ко о то­ме ни­је та­ко при­чао. Де­да је пу­но го­во­рио о дав­ним ства­ри­ма, али ја сам та­да би­ла још са­свим ма­ла и ни­сам га схва­та­ла.
– Е, ви­диш, у то­ме је су­шти­на „ти­хе аси­ми­ла­ци­је”, „аси­ми­ла­ци­је ми­лом”: да де­ца за­бо­ра­ве сво­је ко­ре­не, да не го­во­ре је­зик свог на­ро­да. Не­при­мет­но се уки­ну шко­ле, под из­го­во­ром да је „ма­ло ђа­ка”, да је „све то не­рен­та­бил­но”. Не­ма учи­те­ља, ма­ма и та­та у бор­би за пре­жи­вља­ва­ње не сти­жу да се ти­ме ба­ве. Де­ца гу­бе ве­зу са ма­тер­њим је­зи­ком и соп­стве­ном кул­ту­ром. Ана­бе­ла по­ста­је је­ди­на ре­ал­ност, Ани­ца је „мит и бај­ка, ко ће још и ти­ме да се ба­ви”...
Се­ћа­мо се, тог да­на по­глед би јој че­сто од­лу­тао у да­љи­ну. Би­ла је не­ка­ко ћу­тљи­ва и за­ми­шље­на. На­је­дан­пут је ре­кла:
– Хо­ћеш ли ме на­у­чи­ти срп­ски?
Сад ми пре­би­ра­мо по­гле­дом по да­љи­на­ма.
– Да, ако то ми­слиш озбиљ­но. Ако та од­лу­ка ни­је са­мо пла­мен од ма­ло упа­ље­не сла­ме.
– Ми­слим вр­ло озбиљ­но.
Од та­да, про­ду­бљу­је се дру­гар­ство и ни­жу лек­ци­је.
Има­ће ко да бу­де чу­вар сен­тан­дреј­ске срп­ске ру­же.

***

Че­љад из дав­не ко­ло­не
Ани­ца Са­вић, зва­нич­но Ана­бе­ла Са­мош, пам­ти да је де­да Мла­ден из­над свог пи­са­ћег сто­ла др­жао сли­ку на ко­јој су не­ки љу­ди са шу­ба­ра­ма, огр­ну­ти гу­ње­ви­ма. По опи­су, мо­гла би то би­ти не­ка од ре­пли­ка чу­ве­не сли­ке „Се­о­ба Ср­ба под Чар­но­је­ви­ћем” Па­је Јо­ва­но­ви­ћа? Де­вој­чи­ца та­да ни­је мо­гла до­ку­чи­ти да је и то ва­жна де­ди­на остав­шти­на по­том­ци­ма, пра­по­че­так јед­ног пу­та ко­јим је и он, на свој на­чин, мо­рао ићи до кра­ја.
– Знам да је ма­штао да по­ста­не кал­фа, а за­тим да се као мај­стор за­по­сли код чу­ве­ног Еми­ла Жер­боа – ка­же је Ани­ца. – А, ето, би­ло му је пи­са­но друк­чи­је.

***

Ру­швурм
То је ве­ро­ват­но нај­ста­ри­ја по­сла­сти­чар­ни­ца у Бу­дим­пе­шти и по­ти­че та­ко­ђе од јед­не чу­ве­не по­ро­ди­це. Бе­ла Ру­швурм био је по­след­њи у том ни­зу и ни­је би­ло ни­ко­га да га на­сле­ди. По­том су Са­ви­ћи пре­у­зе­ли ту по­сла­сти­чар­ни­цу. Она, екс­клу­зив­на, и да­нас ра­ди. На­ла­зи се у Ули­ци Све­те Тро­ји­це, у кра­љев­ској твр­ђа­ви у Бу­ди­му, у бли­зи­ни Ма­ти­ји­не цр­кве.

 


Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију