Сим­бо­ли

НА АВА­ЛИ, ПРЕД ТЕК ПО­ДИГ­НУ­ТОМ ЦР­КВОМ СВЕ­ТОГ ДЕ­СПО­ТА СТЕ­ФА­НА
По­нов­но кр­шта­ва­ње мит­ске пла­ни­не
У ла­ко­ми­сле­ном за­но­су и не­ра­зу­му, краљ Алек­сан­дар Ка­ра­ђор­ђе­вић је 1934. сру­шио сред­њо­ве­ков­ни утвр­ђе­ни град Жр­нов и крај ње­га кр­сну Ка­пе­лу Срп­ског не­зна­ног ју­на­ка. Та­ко је „раш­чи­шћен те­рен” за Ме­штро­ви­ћев ма­у­зо­леј ко­ји при­па­да ту­ђој езо­те­риј­ској тра­ди­ци­ји и ре­пли­ка је гр­об­ни­це пер­сиј­ског ца­ра Ки­ра. Са­мо не­ко­ли­ко ме­се­ци ка­сни­је краљ Алек­сан­дар је уби­јен, а не­ко­ли­ко го­ди­на по­том исто се до­го­ди­ло и ње­го­вој др­жа­ви. Осам­де­сет три го­ди­не ка­сни­је, тру­дом пле­ме­ни­тих и са­мо­све­сних љу­ди, с бла­го­сло­вом па­три­јар­ха срп­ског, пра­во­слав­ни крст и храм вра­ће­ни су на Ава­лу. По­но­во је осве­шта­на ова мит­ска го­ра ко­ја пам­ти ду­же од нас

Пи­ше: Игор Да­ви­до­вић
Фо­то: Дра­ган Бо­снић и Архи­ва НР


Би­ло је то ве­ли­ко не­де­ло. Тра­гич­но. На Ава­ли, пре ви­ше од осам­де­сет го­ди­на. У име не­ких езо­те­риј­ских уче­ња и на­вод­не сим­бо­ли­ке но­ве др­жа­ве, краљ Алек­сан­дар је на­ло­жио да се „раш­чи­сти те­рен” на вр­ху пла­ни­не, да би на том ме­сту био по­диг­нут ма­у­зо­леј Не­зна­ном ју­на­ку. Kaко би ути­цај­ном ва­ја­ру Ива­ну Ме­штро­ви­ћу, би­ло омо­гу­ће­но да сво­је иде­је пре­то­чи у де­ло, тре­ба­ло је оба­ви­ти не­ко­ли­ко круп­них за­хва­та – пре све­га, уни­ште­ње ста­рог утвр­ђе­ног гра­да Жр­но­ва, као и кр­сне ка­пе­ле Срп­ском не­зна­ном ју­на­ку, ко­ја се на­ла­зи­ла под­но зи­ди­на. Са симп­то­ма­тич­ном упор­но­шћу, краљ је ис­пу­нио за­да­так ко­ји је сам се­би по­ста­вио (или је ипак сле­дио не­чи­ја упут­ства).
До да­нас овај не­ра­зум ни­је пот­пу­но об­ја­шњен, а су­ве­рен, ко­ји је лич­но при­су­ство­вао ми­ни­ра­њу Жр­но­ва, на бр­ој­не кри­ти­ке од­го­ва­рао је се­би свој­стве­ном охо­ло­шћу. Са­мо јед­ном при­ли­ком, за­те­чен у не­до­у­ми­ци, из­го­во­рио је да ни­је знао да је Жр­нов био ста­ри срп­ски град. Ми­слио је, на­вод­но, да су то оста­ци тур­ске твр­ђа­ве, па је за­то на­ре­дио уни­ште­ње. Још јед­на у ни­зу ње­го­вих пре­ску­пих и тра­гич­них бе­сми­сли­ца.
Он сам ни­је ни до­че­као за­вр­ше­так ра­до­ва. Исте го­ди­не, тек не­ко­ли­ко ме­се­ци ка­сни­је, уби­јен је у Мар­се­љу. Ма­у­зо­леј је за­вр­шен у сеп­тем­бру 1937. а чи­тав ком­плекс је све­ча­но отво­рен сле­де­ће го­ди­не, на Ви­дов­дан. На дан ка­да су Ср­би жр­тве­но и хе­рој­ски на Ко­со­ву по­стра­да­ли бра­не­ћи крст, све­ча­но је об­ја­вље­но да кр­ста на Ава­ли ви­ше не­ма. Крст са уни­ште­не ка­пе­ле Срп­ском не­зна­ном ју­на­ку, чи­ји се кра­ко­ви пр­о­сти­ру на све че­ти­ри стра­не све­та, ме­шта­ни су скло­ни­ли у пор­ту Цр­кве Ма­ри­је Маг­да­ле­не у Бе­лом По­то­ку, под­но Ава­ле, а зид око пор­те по­диг­нут је од ка­ме­на ра­зо­ре­ног Жр­но­ва.

КРСТ НА КР­О­ВУ БЕ­О­ГРА­ДА

Од та­да тра­је на­сто­ја­ње да се Ава­ла по­но­во осве­шта и кр­сти. И то се нај­зад до­го­ди­ло овог ја­ну­а­ра 2017, тач­но осам­де­сет три го­ди­не ка­сни­је.
Ме­штро­ви­ћев Ма­у­зо­леј, оли­че­ње ве­ли­ке срп­ске ду­хов­не, сим­бо­ло­шке и по­ли­тич­ке ла­ко­ми­сле­но­сти, за­пра­во ко­пи­ја гр­об­ни­це пер­сиј­ског ца­ра Ки­ра, још увек сто­ји на истом ме­сту. Али са­да на вр­ху Ава­ле, у не­по­сред­ној бли­зи­ни, бли­ста и ма­ли храм по­све­ћен све­том де­спо­ту Сте­фа­ну Ла­за­ре­ви­ћу, оном ко­ји је у сред­њем ве­ку об­но­вио Жр­нов и Бе­о­гра­ду до­де­лио сла­ву пре­сто­ни­це. Тим но­вим осве­шта­ва­њем и кр­шта­ва­њем ове пла­ни­не, сим­бо­лич­ки ве­о­ма ва­жне, ис­пу­ње­на је ви­ше­де­це­ниј­ска же­ља ве­ли­ког бр­о­ја љу­ди.
– У не­по­сред­ној бли­зи­ни овог ме­ста, 1934. го­ди­не од­и­гра­ло се сво­је­вр­сно ду­хов­но са­мо­у­би­ство, пр­о­ис­те­кло из нео­б­у­зда­не гор­до­сти, у ко­јој је­дан вла­сто­др­жац би­ва ома­мљен ути­ском да све по­чи­ње са њим – под­се­ћа нас пред но­вом цр­квом на Ава­ли отац Вла­ди­мир Ви­ћен­ти­је­вић, па­рох бе­ло­по­точ­ки. – Бе­сом и ди­на­ми­том уни­ште­ни су тра­го­ви исто­ри­је, ве­ре и до­сто­јан­ства. Са сред­њо­ве­ков­ним утвр­ђе­њем Жр­но­вом не­ста­ла је и ка­пе­ли­ца, не­стао је крст са Ава­ле. Од та­да до да­нас би­ла је при­сут­на же­ља, на­ро­чи­то ме­ђу пре­сто­нич­ком ели­том, да се вра­ти крст на „кр­ов Бе­о­гра­да”. Ми­ло­шћу Бож­јом, искре­ном же­љом до­бро­тво­ра и за­слу­га­ма оп­шти­не Во­ждо­вац, ус­пе­ли смо да за го­ди­ну да­на по­диг­не­мо овај храм, ко­ји је пра­ви украс Ава­ле, а по­све­ћен је све­том де­спо­ту Сте­фа­ну. Пред ње­го­вим ли­ком и де­лом, и пред овим ве­ли­ким ма­лим хра­мом, пи­та­мо се ко­јим ће­мо пу­тем кре­ну­ти – те­шким, али све­тим ста­за­ма де­спо­та Сте­фа­на и ње­го­вог оца, кне­за Ла­за­ра, или ста­за­ма от­пад­ни­штва и бо­го­бор­ства ко­је нам да­нас, на­жа­лост, то­ли­ко на­ме­ћу и под­ме­ћу.
Ава­ла је мит­ски дар, ду­ге исто­ри­је. Она је келт­ски Ава­лон, ме­сто где од­ла­зе ду­ше пра­вед­ни­ка. На њој Ри­мља­ни гра­де сво­ју ис­ту­ре­ну од­бра­ну Син­ги­ду­ну­ма и обли­жњих руд­ни­ка. У сред­њо­ве­ков­ној Ср­би­ји, Жр­нов је био јед­но од шест нај­зна­чај­ни­јих утвр­ђе­ња. Тур­ци су га пре­у­зе­ли и до­гра­ди­ли. Ава­ла и Жр­нов су све­до­ци не­пре­ста­ног стра­да­ња, на­па­да и от­по­ра, уз­ди­за­ња и ру­ше­ња.

ДА­РО­ВИ ДО­БРИХ ЉУ­ДИ

Ту су во­ђе­не те­шке бор­бе у Пр­вом свет­ском ра­ту, ка­да је и је­дан ма­ло­лет­ни де­чак у срп­ској уни­фор­ми по­го­ђен аустриј­ском гра­на­том у гру­ди. Раз­не­се­но ср­це ра­су­ло се по па­ди­на­ма Ава­ле, а те­ло су, во­ђе­ни вој­нич­ком ча­шћу, са­хра­ни­ли не­мач­ки вој­ни­ци. На др­ве­ном кр­сту су на­пи­са­ли: „Ein un­be­kan­nter ser­bischer sol­dat”. „Не­по­зна­ти срп­ски рат­ник”. Хра­мом ко­ји је упра­во опет за­бли­стао на Ава­ли, ср­це од­ва­жног де­ча­ка је по­но­во за­ку­ца­ло.
– Сво­је­вре­ме­но ру­ше­ње гра­да Жр­но­ва је по­ку­шај уби­ства Бо­га жи­во­га – ве­ли отац Вла­ди­мир Ви­ћен­ти­је­вић. – Али, ево, осве­шћу­је се срп­ски на­род и са­да се по­но­во чу­ју зво­на са кр­о­ва Бе­о­гра­да. По­ста­вље­ни су и кр­сто­ви ко­ји стал­но тре­ба да нас под­се­ћа­ју да има­ју хо­ри­зон­та­лу и вер­ти­ка­лу. Вер­ти­ка­ла је спој не­ба и зе­мље, а хо­ри­зон­та­ла су је­дин­ство и сло­га на­ро­да, ко­ји су нам пре­ко по­треб­ни. Кад год смо би­ли сло­жни, ишли смо три ко­ра­ка уна­пред. Ка­да ни­је би­ло сло­ге, он­да смо тај крст, на­жа­лост, са­ми ру­ши­ли, чи­ме смо ру­ши­ли се­бе и свој иден­ти­тет. И авал­ски храм тре­ба да оку­пља и под­се­ћа, на­ро­чи­то мла­де љу­де, да је ово иста она зе­мља ко­јом је и Све­ти Са­ва хо­дио, те да ње­гов на­ук увек тре­ба да нам бу­де у гла­ви и ср­цу.
Храм све­тог де­спо­та Сте­фа­на на Ава­ли че­ка на уну­тра­шње уре­ђе­ње, за шта су, раз­у­ме се, по­треб­на но­ва сред­ства.
– Чи­тав овај храм са­гра­ђен је не­се­бич­ним да­ро­ви­ма до­брих љу­ди, ко­ји не же­ле да се ис­ти­чу у јав­но­сти. Цр­ква је, на­рав­но, на­ћи на­чи­на да ука­же на њих, не због по­ча­сти, ко­је им ни­су ни по­треб­не, већ због тра­га пред по­том­ством ко­је тре­ба да се учи на при­ме­ри­ма ота­ца. Ми ве­ру­је­мо да ће им се при­дру­жи­ти но­ви до­бро­тво­ри, у скла­ду са сво­јим мо­гућ­но­сти­ма. Јер, гра­де­ћи храм, ми гра­ди­мо се­бе и уз­ди­же­мо се у Хри­сту. Си­гу­ран сам, сто­га, да ће­мо у ско­ри­је вре­ме до­вр­ши­ти храм и да ће­мо у ње­му мо­ћи да бо­го­слу­жи­мо. По­што ово ни­је па­ро­хиј­ска цр­ква, има­мо иде­ју да у пе­ри­о­ду од ма­ја ме­се­ца, па све до по­зне је­се­ни, ово ме­сто по­ста­не сте­ци­ште ра­зних кул­тур­них, умет­нич­ких, спорт­ских до­га­ђа­ја. Да по­кре­не­мо деч­је умет­нич­ке ко­ло­ни­је и оку­пи­мо та­лен­то­ва­не, ка­ко би де­ца кр­оз раз­ли­чи­те ак­тив­но­сти ус­по­ста­ви­ла и пра­ви од­нос са ве­ром и Бо­гом. До­вољ­но је да бу­ду ма­ло у цр­кви, да на­у­че основ­не мо­ли­тве, а по­том, кр­оз игру, дру­же­ње у при­ро­ди и за­ни­мљи­ве ак­тив­но­сти, да пр­о­ја­ви­мо у њи­ма Хри­ста и упу­ти­мо их на то ка­ко да бу­ду ва­ља­ни и че­сти­ти љу­ди.

***

Срп­ски не­зна­ни ју­нак
– Упра­во ср­це ма­ло­лет­ног де­ча­ка ко­ји је ов­де по­ги­нуо у Пр­вом свет­ском ра­ту, ср­це „срп­ског не­зна­ног рат­ни­ка”, тре­ба да нам бу­де по­зив да ослу­шне­мо сво­је ср­це и свој ум, те ус­по­ста­ви­мо рав­но­те­жу ме­ђу њи­ма. Да на­ше ср­це бу­де оба­сја­но љу­ба­вљу Хри­сто­вом, а да наш ум бу­де пр­о­све­ћен на­у­ком је­ван­ђел­ском и све­то­сав­ском. Ако ус­по­ста­ви­мо ту ве­зу, а цр­ква из­вр­ши сво­ју ми­си­ју и пру­жи ру­ку свим ду­ша­ма жељ­ним Бо­га, си­гу­ран сам да ће и они на исти на­чин уз­вра­ти­ти – бе­се­ди све­ште­ник Ви­ћен­ти­је­вић.

 

Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62
Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију