Победник

АЛЕКСАНДАР ЂОРЂЕВИЋ, КОШАРКАШКИ ВЕЛИКАН И СЕЛЕКТОР СРПСКЕ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ
Чекају нас нови изазови
Горео је у многим ватрама и рано показао да у њему има нечег самурајског, нечег хајдучког. Нечег тако београдског. Син познатог тренера Братислава Ђорђевића, са седамнаест година тројком у последњим секундама срушио је „Звезду”, у којој је поникао и где је проглашен неталентованим. Тако је потопио „Хувентуд” 1992. у истанбулском финалу Купа шампиона, Хрватску на Европском првенству у Барселони. Литванији је у атинском финалу 1995. дао 41 поен, уз девет тројки, и позлатио свој тим. (...) Звали смо га Сале Национале. Од краја 2013, као селектор, вратио је репрезентацију Србије у светски врх и обновио њен култ у српској јавности

Пише: Дејан Булајић
Фото: Кошаркашки савез Србије, Лична архива


Дуго спавање на ловорикама није својствено спортистима шампионског кова, јер за тако нешто немају ни довољно времена. Могло би се чак рећи да је својеврсни хендикеп њихових каријера управо у томе што се изазови убрзано смењују, па права прилика за уживање због остварених успеха брзо и лако мине. У том погледу, ни тренери нису изузетак. Нарочито не они који истовремено развијају клупску и каријеру репрезентативног стратега.

Саша Ђорђевић (Београд, 1967) познаје укус славе још из играчких дана, када је са успехом носио дрес Партизана, италијанских лигаша Милана, Фортитуда, Скаволинија, шпанских гиганата Барселоне и Реала, као и NBA лигаша Портланда. Томе је додао незаборавне наступе за национални тим. Све је то сада низ маркантних успомена једне изузетне каријере, које уступају место актуелним догађајима, а они се смењују истом учесталошћу као и у играчко доба.
Као што је својевремено био предводник на терену, Саша је данас лидер крај терена, јер је умеће кошаркашког мајстора преточио у дело врсног стратега, коме није требало много времена да заблиста и у тој улози.
Управо на клупи српске репрезентације остварио је највеће тренерске успехе – сребро на Светском шампионату 2014. и медаљу истог сјаја на Олимпијади у Рију, минулог лета. Овај последњи резултат навео нас је да га замолимо да се још једном осврне на оно што је до сада остварио са нашим националним тимом. Међутим...
– Тешко да имам времена да подвучем црту, јер сам навикнут да увек гледам и размишљам унапред. После финала у Рију, одмах смо се окренули следећој акцији, а то је Европско првенство 2017. Свакако, у Бразилу смо остварили значајан резултат, који су неки оценили као највреднији до сада, са чиме се није тешко сложити. Међутим, немамо право да останемо на томе, јер нас чекају нови изазови. Мислим да јавност зна моју филозофију, како спортску, тако и личну. Она је видљива у обе моје каријере, играчкој и тренерској, а такав сам и ван терена. Чињеница да сам веома амбициозан полазна је тачка мог живота и од тога све креће.
Они који су успевали да се оките медаљама и титулама знају колико је тешко остати на врху, пре свега због притиска који непрестано расте.
– Ниједан спољни притисак не може да буде већи од захтева које сам себи постављам, мада не поричем да баш такви захтеви сами по себи доносе одређени притисак. Врло сам миран у односу на све што се догађа око мене. Слутим да ми у томе много доприноси и јак такмичарски карактер, који је у мени дубоко укорењен природом моје личности, али сам га и сам кроз каријеру додатно утврдио. Временом, то ми је помогло да учврстим и веру у самог себе, па данас без нарочитог оптерећења гледам на било који изазов.

РЕЗУЛТАТ КАО МЕРИЛО И ПОКРЕТАЧ

Јасно изражени оптимизам је његова карактерна особина. Поставља се, ипак, питање да ли су играчи спремни да га у томе испрате, са оноликом одлучношћу колику он у томе испољава?
– Нема неког посебног рецепта за оптимизам. Једна од најбитнијих ствари које успевам да пренесем на мој тим је заправо последица мог карактера. То је моје виђење задатака и начин како их решити. У питању је систем рада и обавеза, уз прави приступ и, што је посебно важно, уз много позитивне енергије, која ствара добар амбијент и намеће осећај самоуверености.
Многи се слажу у томе да је један од највећих успеха то што уз Сашу Ђорђевића поново оживљава култ репрезентације.
– Са резултатима долази култ. Кад се нижу успеси, све се онда гледа топлим очима. Резултат је од пресудног значаја у спорту. Он је једино поуздано мерило вредности. Све оно што се догађало последњих година допринело је да српска кошарка буде опет цењена, да се људи везују за наше играче, да их подржавају, чак и када им не иде, што ствара позитиван амбијент. Морам да истакнем да су велики допринос томе дали и одлични резултати кошаркашица, на које смо, сви заједно, веома поносни.
Када се уверио у то да му играчи верују и да су спремни безусловно да испрате његове захтеве?
– Пратећи изјаве играча по медијима, стиче се утисак да нису сви веровали у нашу снагу. Не знам који је то био датум, који је то тренутак био за њих, али мислим да је то био пораз од Шпаније, у групи на Светском првенству 2014. године, а делом и због једне моје реакције на терену. Што се мене тиче, ја сам имао јасну слику месец дана раније, на турниру у Трсту. У једном тајм-ауту, на другој утакмици против Канаде, десет минута пре краја, у тренутку када смо водили са 20 поена разлике, рекао сам играчима: „Видео сам све што ме интересује!” Многи тада нису схватили шта сам тиме хтео да кажем. Чак су ме и сарадници питали да ли сам луд?! Седам дана после тога, на турниру у Француској, Милош Теодосић, који је био повређен, рекао ми је: „Имаћеш велики проблем кога да исечеш!” Мислио је то због начина како су играчи играли на оба турнира, због жара и срчаности које су испољили. Одговорио сам му: „Ти и ја ћемо имати проблем, то је и твоја заслуга.”

ТА ЕКИПА

Ако поставимо питање који је највећи квалитет нашег тима, тренер ће без оклевања рећи...
– Заједништво! Ми смо та екипа! Веома сам поносан на тај слоган, не само зато што сам га лансирао, већ због тога што мислим да је доста мог уткано у то. Знам и као играч колико је битно када на терену имате тим који дише као један. То је сноп који се тешко ломи, који самог себе брани, чак и када лоше иде. То је крвоток тима, његова снага.
Као играч био је део трофејне генерације која је рушила препреке не само талентом, већ и снагом карактера, па и мангупским стилом даровитих момака. Може ли и у данашње време сличан образац да постане шифра спортског успеха?
– Однос према репрезентацији се гради и појачава кад год је то могуће. То је процес који се одвија не само на великим такмичењима, већ и између њих. Сви би требало да се потрудимо да га апострофирамо на прави начин. Није то само карактеристика моје генерације. Било је тога и раније, увек је постојао неко на кога сте могли да се угледате. То је нешто што проистиче из личног. Рецимо, пре неки дан ми је Младен Михајловић, кондициони тренер наше репрезентације, који ради код мене у „Бајерну”, рекао да не постоји ништа тако велико као емоција према репрезентацији, ништа тако снажно као оно што ти она пружа.
Тај осећај, нажалост, данас није снажно изражен међу дечацима и девојчицама, који се све теже одлучују за активно бављење спортом.
– Изазови којима су они изложени су неупоредиви у односу на нека претходна времена. За нас је било природно да своје слободно време проводимо у игри, док они имају на располагању и неке друге могућности – обиље ТВ преноса најразличитијих садржаја, ширину интернета, видео игрице, нажалост и кладионице. Све то их креира као битно другачије личности, које не прихватају тако лако дисциплину, одрицање и одговорност. А без тога, нема озбиљног бављења спортом. Једноставно, у спорту не постоје пречице.

СПОРТСКА ГЛАД И ПОСВЕЋЕНОСТ СТРУКЕ

Шта системски учинити да српска кошарка не би изгубила замах?
– То је компликовано питање и могао бих о томе да причам данима. Не смемо се задржавати на пукој реторици. Требало би прећи са речи на дела. Добро размислити о корисним пројектима, саставити их, стати иза њих и одрадити до краја, без колебања и премишљања, када ствари већ почну да се развијају. Потребно је повезати се са струком, развијати инфраструктуру, побољшати услове за рад, инсистирати на едукацији младих играча, на френетичном раду са њима. Кошаркашко знање треба им стално убацивати у главу и учити их да им кошарка буде циљ, а не средство. Свим снагама их приволети да се заљубљују у кошарку, да јој приђу, да је цене и воле.
Феномен српског спорта?
– Спортска глад објашњава феномен нашег спорта. То је нешто што одсликава опште карактеристике нашег народа – жељу да се у нечему успе, да се буде најбољи и да се за то да све од себе, без уздржавања, каткад и фанатичном преданошћу. Међутим, све је то тек део приче, јер на оној другој страни су стручни људи који воде спортисте, без којих не би било оваквих резултата. О њима се по правилу не зна толико много, а посебно се не зна о њиховој преданости и раду до најситнијих детаља у сваком спорту. На њима почивају темељи српског спорта. Захваљујући таквим људима, сваке године израстају нови таленти, нови шампиони.
Да ли су спортисти свесни тога колико у њиховим победама има прећутаног бола, па и гнева, читавог једног народа?
– Увек сам био свестан тога. Један део снаге који црпим је одатле. Моја играчка генерација је имала врло јасан однос према томе, а сличан став негују и играчи који су данас у репрезентацији. Спортисти су, и иначе, веома свесни да њихови наступи многима представљају велику сатисфакцију и због тога се веома труде да баш у репрезентацији досегну највише нивое. Нажалост, не може се увек доћи до медаља, али сам сигуран да наши спортисти имају на уму то са каквим жаром се прати сваки наш наступ и колико читавом народу значи свака наша победа.


***

Врсте критике
– То је везано за општу културу, ситуацију у којој се налазимо, за стање у друштву. Зависи и од кога долазе те критике. Врло се често суочавамо са тиме да су злонамерне. Уместо да су подстакнуте жељом да се нешто погура напред, лако се види да су изречене из пуке зависти. Уосталом, људи се лако поистовећују са спортистима и са много емоција и наглашених страсти прате сваки наступ. Општепознато је да многима од њих тешкоће бивају још веће када наиђу спортски неуспеси. Зато и самим спортистима порази падају утолико теже, јер су дубоко свесни како на њих реагује наша јавност.

***

Догодине у...
– Мислим да је следеће Европско првенство наставак започетог, али дефинитивно мора да буде везано и за почетак. Не смемо да станемо. Иза себе имамо два одлична резултата, који су нам показали чему смо дорасли. То је довољно за охрабрење, али и за сталну глад за новим победама. Овај тим није рекао своју завршну реч и дубоко сам уверен да има још доста простора за напредак и усавршавање. Ми ћемо на свако следеће такмичење одлазити са новом и свежом снагом, и жељом да се боримо и побеђујемо. Тако ће бити и у Турској следеће године.

 


Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију