Представљања

МИРЈАНА КУСМУК: „РАТ И МИР У БОСНИ”
Подсећање и опомена
„Рат као свједочанство, мир као порука”. „Млади заслужују мир”. „Људске судбине између корица”. „Мирнодопским језиком испричала најстрашније приче”. „Антиратна порука за будућност и суживот”... Ово су само неки од новинских наслова у БиХ и Републици Српској који су пратили излазак књиге Мирјане Кусмук „Рат и мир у Босни”, објављене у септембру 2016. године

Пише: Мишо Вујовић


У издању „Бесједе” из Бањалуке објављена је књига угледне новинарке, колумнисткиње и уреднице неколико тиражних дневних листова у БиХ Мирјане Кусмук под називом Рат и Мир у Босни. Ова књига, документ или сведочанство, баца светло на многе прећутане или „затурене” догађаје у ратном караказану Босне у којима су Срби, унапред проглашени агресорима на сопственој земљи, страдали као жртве од истог оног оружја као и у време Другог светског рата.
Рутином искусног документаристе, хроничара – ратног репортера у првом делу овог малог архива рата у Босни, Мирјана Кусмук наводи мноштво прећутаних догађаја, почев од за ширу јавност потпуно непознате судбине српског села Жеравица код Хан Пијеска спаљеног у освит Илиндана 1993. године. Ко данас зна за зверски убијене Јована, Зорку, Даницу Сокановић, Алексу Голијана и Рајку Тодоровић, ко данас зна да су живи запаљени Милован и Добривоје Голијан и Марко Мировић?
Тог јутра у Жеравици мешали су се поклици „Алаху-егбер” и „Жене хватај живе”. Ко је веровао? Тада а и данас се оглушују о чињеницу да је тај поклич, који сада леди крв у жилама од Америке до европских метропола, кренуо из Босне у којој је дивљао, како ова књига сведочи, не само грађански већ и верски сукоб.
Мирјана Кусмук ово потресно сведочанство завршава овако:
„У Жеравици су живеле породице Сокановић, Голијан, Мировић, Тодоровић, Васковић, Батовић, Васиљевић, Јањушевић – њих 120. Сада нема никога, ни пса да залаје...”
У овој хроници муке Мирјана Кусмук не дели људе по вери и националности, већ по делу, доказујући да народ у рату нема веру ни нацију. Да сиротиња у рату нема националност ма ком се Богу моли или клања. Она не раздваја жртве већ својим надареним оком ратног репортера бележи патње и Хрвата који се из Вареша склањају и евакуишу преко територије Републике Српске. Пише о Грбавици, о бомбардовању, офанзиви, ратној срећи, о најновијој сеоби Србаља под Слободаном Милошевићем, али и о важним историјским фактима, скидајући мрље са имена неких људи и догађаја. Патња куља из сваког поглавља, неизвесност, напетост и стрепња трепере у свакој реченици. Ауторка уверљиво описује опустошена села, улице, градове, осећања људи, унутрашњу борбу човека, гледање смрти у очи, победу одлучности. Пише о конаку на првој линији у пустом граду, о стању када човек обамре и не осећа страх, о рањеном хероју који одбија да одступи, о дезертерству председника Ратног председништва Новог Града, играма и различитим тумачењима Дејтона, „прагматизму” Милошевића који је у то време третиран као издаја а данас велика тековина, о сеоби Српског Сарајева, о заборављеним рањеницима у Сланкамену у поглављу названом „С ону страну туге”...

ПОБЕДА ЖИВОТА, УПРКОС СВЕМУ

Сва ова ратна хроника страхота и патње шаље једну јаку антиратну поруку. Ово сведочанство потврђује ону јеванђелску да се свака истина изговорена на земљи чује на небесима. Прво поглавље, препуно драматичних и трагичних сцена, ауторка завршава победом живота, „Дучићевим вечерима поезије”, набрајајући великане писане речи придошле у град под Леотаром да још једном поднесу рапорт херцеговачком „Књазу поезије”, песнику, философу, алтруисти, патриоти, оптимисти, дон жуану... Јовану Дучићу.
У другом делу књиге, названом „Мир у Босни”, Мирјана Кусмук наставља сећање на трагичног песника и писца Бранка Чучка, чија судбина поставља „болно питање о моралу и вредностима друштва”. Кроз ову тужну причу преплићу се судбине многих маргинализованих и одбачених даровитих људи, она сведочи о нашој склоности да под ноге бацамо бисере и отвара питање о херојима који данас живе од милостиње. На крају те колумне ауторка се са зебњом пита: „Има ли овај народ заиста толико даровитих и великих? Има ли толико луксуза да одбацује оне што живе вјечно? (...) Али само друштво које у својој незрелости покушава да изједначи све и свакога може да се према бисерима сопствене културе понаша нехумано и са непоштовањем, док и само не изумре.”
О задаху пропадања М. К. говори и у колумни о професору Момиру Ђелићу који је јавно проговорио о фабриковању академских медиокритета, посрнућу образовања, о квазиинтелектуалној елити, о штанцовању диплома и академских звања... једном речју о системском и дубинском убијању нације.
Ауторка закључује да је ћутање академске заједнице и његових колега „дало проф. Ђелићу значење моралног и интелектуалног хероја али и показало у каквој чамотињи живимо”.

БЕЗ ДЛАКЕ НА ЈЕЗИКУ

Реторичко богатство и врцавост духа коме не недостају најбитнији зачини иронија и сатира, сведочи колумна „Волео бих да сам бик”, која је аутора ових редова подсетила на одавно заборављеног Станоја Ћебића који је годинама по „Бермудском троуглу”, боемској четврти Београда, продавао свој ауторски првенац, Како сам постао во. Свој аутобиографски хит осамдесетих, објавио је у двадесетак допуњених издања, дописујући у сваком аутентично поглавље живота, не штедећи ни себе ни друге. Станоје је као металац и борац за радничка права променио 150 фирми, проћердао два нужна смештаја и стан на Вождовцу, привођен је 500 и притваран 90 пута. Писао је својевремено Јосипу Брозу и генералном секретару УН, након друге књиге „Има бога и волова” примљен у Удружење књижевника Србије. Остао је упамћен и по просидби Јованке Броз написавши јој да би имала мужа сличних особина као и покојни председник:
„Он је мењ’о жене, ја сам мењ’о жене, он је мењ’о фабрике, ја сам мењ’о фабрике, он је мењ’о градове и државе, ја сам мењ’о градове и државе....”
Мотиви Ђура Дамјановића да постане бик били су такође плотне или материјалне природе, јер је Дамјановић као добитник „Кочићеве награде” добио 1.000 марака, а победнички бик 1.500 марака. Уз циничан осврт на садржај „Кочићевог збора” којим је доминирало полагање венаца на десетак локација, ауторка се осврће на провинцијско срозавање и осталих манифестација у којима „провинцијски писци организују дане у којима њих прослављају, а себе славе”, од „Вишњићевих дана”, „Андрићевих стаза” до у последњем поглављу опеваних „Дучићевих вечери поезије” сведених на локални карактер:
„А каква су само светковина биле ,Дучићеве вечери поезије‘, ратне и оне коју годину после рата, када смо били тешки кокузи”, с носталгијом се присећа у својој колумни Мирјана Кусмук.
И кроз остала поглавља провејавају сви они немири које носи оно што иде након рата. Данас је то упаковано у разне облике транзиције, клептоманске приватизације, отуђења друштвене имовине, стварање нових елита (...), о чему без длаке на језику сведочи ова књига подсећања и опомене.


***

Види и генерацијама које долазе
„Књига је посвећена мојој кћерки Види и генерацијама које долазе и којима је требало да оставимо мало бољи свијет. Јер када погледамо рат, страдање и ово што живимо данас, потпуно урушен систем вриједности, поставља се питање шта нам је све то требало!? И шта је нама наша борба дала!”

***

Биографија
Иако се новинарством бави више од 25 година, Мирјана Кусмук је први пут, како каже, нашла времена да нешто од онога што је у богатој новинарској и уредничкој каријери објавила „укоричи” на једном мјесту. У новинарској каријери прошла је све степенице, од новинара, скупштинског извештача, ратног репортера, шефа деска до главног уредника. Од јуна 1992. радила је у агенцији Срна, прво као новинар, а потом шеф деска. Пратила је рад првог сазива Народне скупштине, као и Владе Српске. Извештавала са линија фронта од Требиња до Грмеча. Писала за „Франкфуртске вести” и „Јавност”.
Од 2001. до 2008. била је заменик главног уредника „Независних новина”, а од 2008. до 2013. главни и одговорни уредник „Гласа Српске”. Истовремено је била дописник новинске агенције Фонет из БиХ. Била је члан Управног одбора Удружења БХ новинари од његовог оснивања.
Од 2013. до 1. фебруара 2016. била је колумниста „Гласа Српске”. Тренутно је запослена на месту шефа Одсјека за односе са јавношћу Народне скупштине Српске.

 


Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију